O NEDOVOLJNOJ PRIVLAČNOSTI LIČNE VERE U UMEĆE PISANJA ROMANA / Boško TOMAŠEVIĆ

                 (Dragan Velikić: "Islednik", Laguna, Beograd, 2015)

.........Velikić je svojim "Islednikom" miljama daleko od takvog Weltanschaunga. I stoga je posve nemoderan: kako u izrazu i stilu, tako i u premisama i porukama koje njegov roman šalje.Kritika potom to prihvata kao štivo vredno pohvala i nagrada. I to su temelji jedne zajedničke muke, poput sprege privrede i korupcije. Bît rada, odnosno bît romanesknoga im izmiče. Konkretno, kada je o romanu "Islednik" reč čim pokušamo promišlajti Drugog kao "pozitivnu punoću", taj Drugi postaje nemisliv, nemoguć i neizreciv. To je Dragan Velikić hteo da pokaže, ali u tome nije mogao da uspe. To je hteo da ispiše, ali nije ispisao. Našao se, fudbalskim jezikom rečeno, u autu. Auti i autizmi se kod nas nagradjuju. A to je spoj sretne predodredjenosti, nikakvog slučajnog spoja, srpske književnosti i srpske književne kritike jedne na drugu. Spoj poluobrazovanih sa poluobrazovanima. Kada počnete da sumnjate u svoj kritičarski razum kao i u veštinu pisanja samo čitajte M. Pantića (da ostanemo samo na ovoj markantnoj paradigmi srpske književne kritike) i Dragana Velikića i comp.kao mainstream-a srpske romansijerske proze i odmah ćete znati, rečeno dosetkom Čarlsa Bukovskog, "da nemate zbog čega da brinete"............

 Čitah po drugi put "Malone umire" Semjuela Beketa. Netom pre toga "Moloa" istog autora. Valjalo je ovih dana zastati pred jednom knjižarom u čijem se izlogu na najuočljivijem mestu šepurila knjiga "Islednik" Dragana Velikića, autora koga su za isti naslov krasile tri nagrade: "Kočićevo pero", "Vitalova nagrada 2015" te NIN-ova nagrada za 2015. godinu. U medjuvremenu, objavljeno je šesto izdanje iste. Nenameran da knjigu pogledam udjoh u knjižaru radi jednog drugog naslova. Obavivši kupovinu zastah, ipak, pred Velikićevom knjigom. Nemavši nikada nikakvog interesovanja za nagradjena štiva i tek jedva za autorove prethodne romaneskne spise pročitah četiri beleške o knjizi na zadnjoj strani njenih korica. Uobičajenim radnjama kako to čini čovek koji stoji u knjižari prelistah knjigu, zadržavši se na nekolikim prvim pasusima knjige, pročitah neke delove iz sredine i s kraja. Ponekad revolt koji proishodi iz nekolikih rečenica koje ste s nogu pročitali biva razlogom da knjigu kupite kako bi ste se na miru prepustili lektiri iste, prekidajući započeto čitanje drugih knjiga. Svesno investirate svoje dragoceno vreme tamo gde vam čitalačka intuicija i vaše iskustvo s knjigama sugeriše da će ono biti bačeno. Čovekova kockarska priroda nije nešto što valja da bude zaboravljeno.

Eho prvog pasusa jedne davno pročitane knjige, A. Kami: "Stranac":"Majka mi je danas umrla. A možda i juče, ne znam. Primio sam telegram iz doma staraca: 'Majka umrla. Sahrana sutra. S osobitim poštovanjem'. Medjutim, to ništa ne znači. Možda je to bilo i juče" bacio me je u očajspram pročitanog prvog pasusa Velikićevog romana "Islednik". Ne navodim ga. Čitalaca-svedoka o tome ima dovoljno. Moje "uživanje u čistoj literaturi" kako mi sa poledjina korica Velikićeve knjige sugeriše Gorčin Stojanović, trebalo je da počne. Možda vam se nekada dogodilo da s krova pristojno visoke kuće padnete na beton?!  Biva, ponekad, tako da se posle toga oporavite. Dodje, potom, vreme da o tom dogadjaju smireno pričate. To isto mi se dogadja sada nakon što sam Velikićev roman "Islednik" pročitao. Ispričati, dakle, smireno dogadjaj čitanja romana o kome je reč.

Srpska savremena književnost, srpski pisci, srpski književni kritičare, srpske književne nagrade. Dogadjanje toga unutar toga je kao dogadjanje mòre koja vam se zbiva sa neizlečivim bolesnicima, inače vašim najbližim srodnicima. Jedan od najsumnjivijih pojmova o književnosti koji su pali medju one koji imaju potrebu za duhovnim dobrima jesu ta četiri pojma koja su se otela kako bi bili književnost odrodjena od književnosti, protiv književnosti, njene volje da bude prigrev u ovostranom trajanju. Jer, kada se govori o književnosti čovek mora biti svestan činjenice da se pod tim pojmom podrazumevaju samo  krajnje retki slučajevi književnih uradaka, posve i maksimalno izuzetni i u čijem procedere ne može da učestvuje gomila, no posvećena volja života onih izuzetnih za Slovom i logosom. Ne književnost književnih kutaka i souterrain-a, već književnost kosmopolitska i kosmodromska sa nogama uronjenim u ono ničeovsko Da životu, užljebljena u pobedonosnu dobrobit koja proističe iz pitanja o bivstvovanju i u saglasju je sa "savršenim automatizmom instikta" koga je proverilo ljudsko iskustvo, mudrost i moral. Suštinska književnost je uslovljena time i nosi te atribute. Ostalo se prodaje u tristotine primeraka dnevno. Poput nečijih privatnih sećanja matematički sračunatih,ukrštenih i promuljanih s istorijskim licima i dogadjajima koji bi - kakve li naivnosti! – trebalo da daju dignitet privatnom i nebitnom jedne osobe "koja-se-seća", savršeno pojedinačna i upripitomljena u svojoj storiji kao što je to najčešće svačiji pojedinačan život "spakovan" u "roman" s namerom da ga upoznaju bolje obrazovane domaćice i ne tako redak čovek-poluintelektualac koji od 1978. voli da čita Danila Kiša i priče o njegovim "Eduardima". Osim, dakako, ukoliko ta životna priča nije izuzetna po neshvatljivoj patnji koja se predočava bližnjem, a prouzrokovana je nebanalnim, istorijskim silama, no nerazumljivim kretanjima Bezuslovnog metafizičke provenijencije pa, stoga, pripada jednoj drugoj, višoj ravni ljudske Nesreće.No palančanin (ovde: činovnik koji čita isključivo nagradjene knjige, budući da drugo šta i ne čita) je pred onom prvom ovde navedenom činjenicom ispisivanja privatnih sećanja uvezanih nekolikim tabacima u knjigu, ovenčanom potom prostranim nagradama - zapravo hulama upućenim književnosti -očaran i - zatečen. Kao da stoji pred nekom onostranošću kojom se ubija i život i književnost, književni život u njegovoj ulozi prosvetlenja. No, čak i navedeni palančanin o toj činjenici manipulantskog prevodjenja iz jedne sfere u drugu nešto, verujem,sluti, pa i shvata. Velika pamet u okvirima rečenoga procedere nije nikakva odlučujuća kategorija kojom bi isti trebao da raspolaže.U svakom slučaju, unutar ovakvih konstelacijâ čitalačkih "ugovorâ", Beketov roman "Moloa" ili Rulfov "Pedro Paramo"  bi u "Laguninoj" ili "Vulkanovoj" knjižarskoj mreži  uzalud čekali da ih kupi, pa potom i pročita, tako orijentisan čitalac. Dobro, to je facit koji se zasniva na posve prirodnim opredeljenjima čitalaca i zbog toga ne treba trošiti reči.

Evo nas, konačno, pred "Islednikom". O čemu se tu piše, ko piše, zašto, kako, pisac Velikić, junak Velikić, fikcija, fakcija, istorijsko doba, kritika toga doba, sećanje, "istraživanje sećanja", rekonstrukcija činjenica, doze ispovesti, praćenje života junakove majke sa čijih se okvira razotkrivaju sudbine drugih ljudi, nelinearno, fragmentarno, po modelu "onako kako se život upisuje u memoriji" - ovo je samo izbor reči, sintagmi pronadjenih medju kritičkim spisima o ovom romanu koji i takvi daju da se makar nasluti šta, kako i ko ovog romana. No, osećamo se dužnim da u par rečenica kažemo nešto o sižeu ovog romana. Autor romana "Islednik", Dragan Velikić, i pripovedač (narator, junak) romana, izvesni Dragan Velikić, našli su se u ulozi ispisivača jednog sećanja koje se, mahom, odnosi, na život majke obojice (ili jednog od njih, što ne mora biti svejedno, i nije), koji se upravo završio kada počinje radnja romana. U takvim okolnostima sećanje junaka, po prirodi stvari, postaje glavni operater u romanu, onaj koji vuče radnju romana napred, nazad, nelinearno, upravo, dakle, po prirodi svoga karaktera kada se ono nadje u takvom delu koje isto želi da upotrebi za svoje pripovedačke svrhe. Iz toga ponekad proizadje nejasna ili "jasna" količina autobiografskog materijala, što, potom, proizvodi naglabanja tipa "sluškinjice-sa-prozora" oko toga šta u toj "pripovednoj ispovesti" pripada stvarnom autoru a šta pripovedaču. Nas takva razmišljanja neće opterećivati, jer su nebitna kada se želi tumačiti samo tekst romana i njegov literarni potencijal. Roman osim lika autoritarne majke ima i druge junake: izvesnu Lizetu čiju biografiju, čudnim sponama vezanu za njegovu, i ispisanu kurzivom,u vrsti menarativa, pripovedač prati sa posebnim zanimanjem, odvodeći svoje pripovedanje u jedno drugo doba koje ne pripada osnovnom vremenu pripovedanja i u druga mesta koja su tek deo drugih autobiografskih toponima važnih za tok radnje romana, veleposedničku porodicu Hiterot čija se priča delom ukršta sa Lizetinom, priča o pripovedačevom stricu Dragomiru biva rukavcem jednog takodje metanarativnog pripovedanja, lepo sekvencijalno uredjena priča o časovničaru Josipu Maleši kojom se uvodi vreme Titove Jugoslavije te prostorne odrednice koje bivaju tačkama (reperima) sećanja glavnog junaka, pripovedača romana - ukazuju na kadriranje migrantskog proscenijuma (sudbinskog životnog okoliša) Velikićevog romana što nije nevažno za siže romana, ali je nevažno za percipiranje teksta ovog romana. Na kraju krajeva, po nekakvom uvreženom, a netačnom shvatanju, roman mora da "priča" nekakvu "priču". (Ne kaže li Bart: "Pravilo: nikad ne ispričati priču; priča je samo za pisanje". Drugim rečima: pisanje je priča. - No, od takvog stanovišta koje nije stanovište jedne poetike, no zaziv vremenasadašnjeg romana kao žanra, naši romansijeri su udaljeni eonima. Oni obožavaju:ognjište, oko ognjišta njihovi stari koji pričaju priču o Muji koji je "za onih vremena" posekao Peru).I autor Velikić to i čini, imajući čak ambiciju i da kritikuje stvarnost (svejedno koju, recimo onu iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka države u kojoj je rodjen), potrebu autora da se primakne i odmakne od "ekrana stvarnosti", ne znajući o njoj, po prirodi ljudskih moći, ništa. Ali, rekosmo, ima ambiciju da piše i zapisuje "o našem vremenu", volju da kopira tovarni list "stvarnosti" i da kaže "istinu" o nečemu što nema nikakvu determinisanu dužinu, niti širinu i što je, dakle, bezobalno, ne dosežući do refleksivne potrebe da se "ostavi ideje o saznavanju istine" i potrage za njom. Zato je Velikić - i to je naša prva primedba njemu - ne romansijer koji ume da stvori vlastiti um u romanu, stvarajući potom vlastiti jezik, no esejist koji i u eseju malo kome ima šta da kaže. Da ne govorimo nekom savremenom misliocu ukoliko je već odlučio da sa njim razgovara ili da se sa njim takmiči i nadgornjava. (Ono o čemu Velikić u esejističkim pabircima svoga "romana" želi da govori to ćemo radije tražiti kod P. Sloterdijka, M. Onfrea, ABadjua, L. Ferija, M. Mafesolija, A. Honeta, Ž. Lipovetckog, E. Klajna ...). Dobro, vratimo se na činjenicu da Velikić "priča" nekakvu "priču". U takvoj situaciji za nas je, recimo odmah, ono kako toga pričanja daleko važnije nego šta,toga pričanja,jer veliki romani se ionako ne pišu da bi se rekonstruisala istorija (to možemo, recimo, tražiti u Šolohovljevim ili Solženjicinovljevim romanima) no da bi se rekonstruisala kontingencija, odnosno da bi se u romanu pojavila "suštinska stvarnost" koja, dakako, nema nikakvu "suštinu", ne računa ni sa kakvim uzrocima ni posledicama, pogotovo ne u istorijskoj ravni koja je čista fikcija (one "šezdesete", "sedamdesete", ovo "danas"). Puko razumevanje "konteksta u kome nužno živimo (prostorno-vremenski položaji) nameću nam um dug koliko i sama Vaseljena, tovarni list koji stoga mora da bude kopija liste same Vaseljene" (Ričard Rorti). Romanopisci bi činjenicu toga negativnog tereta upućenog na adresu prirode bîti romana trebali jednom da utuve u glavu. Dakako, i brojni savremeni srpski pesnici oduševljeni Svetim Savom, Kosovom i tugovanjem nad istorijom raznih grobnica. "Kontrolisanje haosa egzistencije" putem verovanja da postoji ili da je postojao nekakav poredak koji se zvao "sedamdesete" ili "osamdesete" godine bilo kojeg veka, "rekonstrukcija" toga"poretka" i pokušaj nalaženja "jedinstvenog konteksta za sve ljudske živote" unutar toga konteksta jeste jedna iluzija. Medjutim, te iluzije nikako da se oslobode romansijeri koji su ljubitelji "priča-potraga" sa ciljem da se "sazna istina" tamo gde postoji samo haos. Stoga nas ne malo iznenadjuje da medju svetom romanopisaca ne postoji izvesna, makar bleda potreba da se (sa)zna da se pukom konstrukcijom i inscenacijom poredak koga nije ni bilo ne može dozvati putem romanesknog pripovedanja koje, ukoliko je savremeno i moderno, sebe ispražnjuje od suvišnog tereta pripovedača, zapleta, radnje i pripovednog konteksta, iznoseći na videlo tek "infrasitni svet" neutralnoga pisanja koje neće "vršiti pritisak na drugoga" i koje (s)liči fenomenima poznatim iz kvantne fizike. "Roman", kaže Roland Bart, = pisanje Neutralnoga". Jedno "kvantno pisanje" Neodredjenosti, Nepredvidljivosti i Nasumičnosti (ne bukvalno shvaćene, dakako) - eto formule romana koji želi da bude savremen jer (od)govara svetu koji živi i dela u Hajzenbergovom (W. Heisenberg), Šredingerovom (E. Schrödinger), Hagovom ((R. Haag), Šorovom (P. Shor) univerzumu kvantne mehanike, svetu kvarkova i teorije stringova, dakle, svetu Neodredjenosti i Nepredvidljivosti,a nikako ne u Njutnovom svetu koji je bio kvadratni svet Balzaka, Flobera i Tomasa Mana. Pošto se srpska nauka nalazi tu gde se nalazi a sa tim položajem povezan je i svet srpske književne kritike te, takodje, svet i obzor srpske književnosti, bilo je, stoga, posve prirodno da Dragana Velikića za njegov njutnovski romaneskni svet "strefe" tri književne nagrade, jer u tom svetu "malo je pravih pisaca kakav je Velikić" koji u godini 2015. piše poput Jakova Ignjatovića. (Potsetimo da su se u okvirima tog istog sveta za, recimo, NIN-ovu nagradu za najbolji roman 2015. godine, u najužoj grupi izabranih romana takmičili naslovi "Osama" V. Kecmanovića, "Republika Ćopić" V. Žurića, "Andjeo atentata" S. Basare, da navedemo samo ova tri naslova, čiji svetonazor takodje, ako ne i više, pripada njutnovskoj romanesknoj produkciji sa mnogo otvorene ljubavi prema "istoriji", pripovedačkom odugovlačenju priče na način "Markiza je izašla u pet sati".To je onaj isti književni svet i kosmos koji možda i ne trpi aktuelnog premijera Vučića, čije političke radnje liče njutnovskim, ali zato potsmeh intelektualaca koji prate njegovo svakodnevno "otvaranje" poluizgradjenih puteva i fabrika (što, potom, kako je neko duhovito primetio, zahteva da se izgradi fabrika kamena temeljaca) nije izašao van sfere njutnovske kritike i razumevanja sveta. Što se tiče navedenih romanopisaca isti su pišući svoje "romane" imali čudan optimizam da će od svojih probâ pisanja romana imati neke koristi tako što će im početničko znanje pisanja istoga pribaviti neku opštu medijsku korist, što bi potom znatno uticalo ako ne na njihov libido, ono barem na njihov neutaživ ego i urodjeni narcizam. Iz ovoga ovde rečenoga proishode brojne konsekvence o kojima ćemo u ovom radugovoriti nešto kasnije.

Za savremenog romanopisca je prevashodno pitanje kako se postaje Beket, ne Beket kao pisac koji je živeo i pisao pa umro, no "Beket" kao figura romanopisca koga ne interesuju konteksti, no kontingencije ljudskog sveta. Beket ovde, dakako, nije primer koji se podmeće kao uzor, nego pre svega pojam za beketovski svet razumevanja sveta, koje je neko, Beket, recimo, otkrio i shvatio na način kako se savremeni svet morao da shvati imajući na umu tokove savremene nauke. Beket u rečenom kontekstu nije jedini, nego je to čitava plejada pisaca tzv. "Novog romana" ("roman nouveau") spram koga se savremeni srpski romansijer odnosi kao da ga takva poetika romana uopšte ne treba da interesuje. Ona ga, de facto, i ne interesuje pa su rezultati srpskog romansijera kraja 20. i početka 21. veka uglavnom takvi kao da je isti izašao iz rukava autora "Vase Rešpekta" koga je u najmodernijem "ključu" osamdesetih godina prošlog veka respektovao niko drugi do idol srpske savremene romansijerske mladeži Danilo Kiš, pisac Eduardâ Samovâ u nepreglednoj količini, a koga su, opet, A. Jerkovi i comp. obožavali od jutrenja do povečerja te preko noći sve do jutrenja, besomučno.Odatle je u istorijskom sledu poetičkog nasledja proistekao i način vrednovanja Dragana Velikića i družine. Obznanjenje vrednosno-kritičkog suda po matrici "Kiš je pramodel spisateljske veličine", dakle prirodno nasledna veličina toj književnoj veličini je Velikić (ili Basara, sad svejedno), uspelo je više nego što se može slutiti.Nasledju besmislicâ i mitotvorstava za sada se ne vidi kraj. Loši pisci su proizvodi kauzalnih sila. Oni nemaju "strah od zaticanja sebe samih kao kopije ili replike". Čemu strah ako ih je savremena kritika prihvatila koja, opet, dakako, operiše sa parametrima koji su isti oni kojima operišu i romansijeri: svet njutnovske stvarnosti. Oni bolji, oni koji su "sami sebe rodili", se u takvoj situaciji prosto naprosto ne mogu da vide. I ne vide se.

Ako čista literatura postoji, ona o kojoj govori Gorčin Stojanović na poledjini Velikićeva knjige "Islednik", onda ćemo upravo u okvirima te "čiste literature" pokušati da nadjemo to dragoceno zrnce "čiste literature" ili čak, zašto ne, čitavo polje. Pročitali smo roman, zrnce, a kamo li polje "čiste literature" u učinjenom pokušaju nismo našli. Po drugi put da čitamo roman nemamo nikakve volje. Dobro, na poledjinama korica knjigâ uglavnom se piše svašta, tom brzoopisu ne treba verovati, koliko ni raznim žirijima koji imaju "tik" da loše knjige nagradjuju. Dobre romanopisce ili pesnike ne treba nagradjivati. To je loš običaj, makar nekoga i pet hiljada nagrada mimoišlo, a g. Velikića je, izračunao je čovek, upravo toliki broj nagrada mimoišao, dok je kao pisac stasavao, dakle od 1988. (kada je objavio roman "Via Pula") do "Ruskog prozora" (2007). Nisam siguran da mu je za spise "Astragan" (1991), "Hamsin 51" (1993), "Severni zid" (1955), "Danteov trg" (1997), "Slučaj Bremen" (2001), "Dosije Domaševski" (2003) bilo potrebno dati neku od nagrada, ali ako tako autor navedenih romana veruje - onda u redu. I "Ruski prozor" (2007) i "Bonavia" (2012) te "Islednik" (2015) mogli su da ostanu bez nagrada ali nisu, i to je takodje u redu. Nagrade ionako nemaju nikakvog smisla, jer ništa ne (u)kazuju, ali istorija običaja je duga pa običaj može da ostane a mogao bi i da bude prekinut. Dveipo hiljade godina više pogrešnih odluka nego približno dobro odvaganih - dosta.

Kada romansijeri ne pišu o ocu - šta onda rade? "Stoje", kaže Čarls Bukovski, "pred ogledalom i proučavaju ušne školjke. I onda pišu o njima. Ili o svojim majkama". Velikić, odnosno njegov "islednik" upravo to rade. Od trenutaka kada mi je Velikićev tekst izlazio pred oči do trenutka kada sam oči mogao da sklopim, bolovao sam od dosade koju mi je prouzrokovalo čitanje toga romana onda kada sam ga čitao. Ta užasna ponavljanja segmenata pripovesti, dinamika pripovedanja, pričanje fabule umesto "pokazivanje" i "prikazivanja", narcistička upornost da se čitaocu u lice baci sasvim privatna istorija (da je pripovedač uverljiv ova pripovest ne bi izgledala kao "privatna istorija"), besomučna upornost da se na dosadan način priča dosadna povest opsesijâ i tikovâ junaka romana, posebno glavnog, samoanaliza junaka na način sedenja pred psihijatrom jungovske orijentacije u njegovoj ordinaciji na periferiji grada, neuverljivi pogledi na sebe "odozgo" junakovog karaktera, banalna promišljanja istorije i njenih tokova (u lošem romanu uvek opterećujući segment), upotreba u romanu Sećanja kao "junaka" (posle Marsela Prusta samo su se još spisateljice-domaćice odlučivale na taj narcistički korak i, dakako, puna avlija osrednjih pisaca koji su mislili da je njihovo šta-sećanja važnije od kako-sećanja),"postmodernističko" fleš uvodjenje bio-bibliografskih podataka (čime bi valjda trebalo da se pokaže autorova opuštenost u pristupu gradji o kojoj pripoveda, odnosno, tobož ionako usput, kvazi opuštenost u načinu pripovedanja, "poigravanje" pripovedanjem). U pripovesti "Islednik" uglavnom se koristi auktorijalno pripovedanje u prvom licu jednine. Dakako, u zanosu pripovedanja svakojake greške mogu da se dogode autoru romana. Tako, počesto, i biva. U jednoj sceni kada autor govori o pokušaju kupovine kuće o čemu pripoveda upravo auktorijalni pripovedač romana preuzimajući majčin ugao pričanja kaže se sledeće: "Na jednom od tih obilazaka otišli smo na izlet do Crvenog otola. Bili smo i na Katarini. To što mi je tada (Lizeta, prim. B.T.) ispričala, ne bi moglo da stane ni u deset romana". - "Na kraju niste ništa kupili". - Oseća (majka, prim. B.T.) skriveni prekor u mom glasu". U jednoj drugoj sceni kada isti pripovedač govori o mestima Lizetinog življenja piše: "Posle Trsta živi u Rovinju, pa na Crvenom otoku, da bi se konačno zaustavila u Puli. (...) Kasnije se doseljava u Gupčevu ulicu. Uski prolazi i stepeništa ispod Kaštela ....", završavajući pasus rečenicom: "Sve je podseća na solunski kvart njenog detinjstva". U oba slučaja ista greška: auktorijalni pripovedač ne može da zna da majka "oseća skriveni prekor" u njegovom glasu, niti da Lizetu "sve podseća na solunski kvart njenog detinjstva".Velikićev auktorijalni pripovedač sve zna ne znajući da "jedna pripovest koja nije zasnovana na ne-znanju pripovedača je zapravo jedna vrsta književno-stilske prevare". Posledice toga su neuverljivost ispripovedanog. Možda su to početničke greške, ali Velikić u intervjuu u "Novom magazinu" (5. januar 2016.) veli da ga je do "Ruskog prozora" (2007) mimoišlo "oko 5000 književnih nagrada". Nemamo potrebu da budemo zluradi, budući da znamo da ga je toliki broj nagrada mimoišao zbog njegovih političkih stavova koji izmedju 1988. i bar do 2001. nisu bili "po volji" vladajućoj garnituri srpskih političara. Kada se politička garnitura promenila a on kao intelektualac poprilično bio umuknuo dobio je ono što ga je pre toga mimoilazilo. Da li ovoga puta milošću politike ili ne  - ne znamo. G. Vučiću ionako nije bogzna koliko stalo do politike u književnosti. Istu je prepustio Vidi Ognjenović, M. Pantiću, R. Mikiću, J. Deliću, J. Vrbavac, B. Koprivici ...

Da nečiji roman može da bude Molotovljev koktel i spokojno mrcvarenje priče to u svetu romaneskne produkcije nije ništa novo, ali se po pravilu iznova potvrdjuje i primedba ove vrste ne može, s naše strane, da obidje tekst romana "Islednik". Kada je reč o romanima koji su ušli u najuži izbor za dodelu NIN-ove nagrade za roman objavljen 2015. godine ta ista primedba može da krasi Basarin ("Andjeo atentata"), Kecmanovićev ("Osama"), Žurićev ("Republika Ćopić") i roman Ljubice Arsić "Rajska vrata"). To su romani pisani ovih godina a objavljeni 2015. godine. Kada smo se odlučili da pišemo o romanu "Islednik" Dragana Velikića umnogome smo bili potstaknuti i romanima upravo ovde navedenim a koje krase nedostaci savremene pripovedačke umetnosti iste one vrste koje krase i Velikićev romansijerski tekst o kome je reč. Moguće je, stoga, pitati se: šta je zajedničko ovim romanima, koja vrsta pripovedačkog umeća ih krasi te koji "Weltanschaung" pokreće pisanje ovde navedenih romansijerskih tekstova? Moje primedbe u okvirima ovih pitanja koncetrisane su na tri segmena pripovedne umetnosti i mišljene su isključivo u okvirima potrebâ savremenog romana, romana, dakle, koji je deo modusa književne reprezentacije savremenog sveta života, i odnose se: 1. na svet stila, 2. na svet ideja i, 3. na oblast metafizičkih pitanja. Velikićev roman "Islednik", koliko ni ovde navedeni romani, ne zadovoljavaju ni jedan od pomenutih odrednica romana koji bi se mogao nazvati savremenim.

Velikićev roman "Islednik" priča jednu priču. - Šta traži priča, linearno ili nelinearno ispričana, svejedno, u romanu s početka 21. veka? Uz to priča koja ima nameru da nešto utvrdjuje, proverava, analizira, dakle da traži nekakvu zajedničku konstantu i zaključke za pitanja koje je unapred postavila kao temu? Da bi, potom započelo nagvaždanje o junakovoj majci i junaku samom koje je, samo da je pisac hteo, moglo biti nastavljano od jutra do sutra. Pa ipak zaustavio se, a nije trebao ni da počinje. Kome su danas potrebne kauč-ispovesti, privatne ispovesti sa odveć nadobudnom namerom da se na temelju ispovedne priče mogu izvući nekakvi opšti zaključci o vremenu prošlom i vremenu sadašnjem a koji su navodno i samom čitaocu važni. Zaključci važni za kojeg čitaoca? - Ni za kojeg, osim za samog autora! Zašto isti onda to želi da objavi? I koje rad da to čita? (Ostavimo po strani medijsku stranu priče, auratizaciju spisateljske robe, rutinizaciju harizme izabranog pisca i sve ono što se naziva stvaranje mita o piscu, odnosno proizvodjenja njegove značajnosti /Bedeutungsamkeitsproduktion/. To je davno bilo odradjeno, pisac je postepeno, radeći na mitu o sebi, stvarao svoje čitaoce. Dobio ih. Ali to nema nikakve veze sa književnom vrednošću dela, nego sa rečenim odradjenim radom u koga je, dakako, bila ugradjena i izdavačka mašinerija).Namera junaka Velikića u romanu je da ogoli svoje biće da bi potom u tako ogoljenom stanju mogao lakše da nadje ono što traži: nekakav zajednički imenitelj sveta u kome je živeo i u kome živi te jednačinu ("identitet") sebe samog u tome svetu. Medjutim, ukoliko pisac to "ogoljavavnje" ne uradi na uverljiv način, čitalac ima utisak kao da je gledao i slušao nešto čemu nije smeo da bude svedokom, uvučen u nelagodnost situacije prisluškivanja i voajerizma. Dakle, Velikić, priča priču. Pričanje priče pripada izvesnoj odluci koja se tiče stila. Jer, roman se može ispisati i bez pričanja priče. Savremeni roman je takav osim ukoliko ne pripada pop kulturi bestselera. Savremeni roman - Velikićev roman nije savremen nego je puki nastavak "Vase Rešpekta" i njegovog sveta - "datosti jedne pripovesti" transcendira, u njemu nema radnje (plots), on nije analitička transkripcija izvesne na temeljima zasnovane istine, on ne "recituje stvarno dogodjene dogadjaje" i nije nikakav "Reality-Shows, no fikcija koja se imaginizira, nema nikakve istorije koja je već sama po sebi nevažna, važna je ispisana atmosfera čovekovog sveta, ne puko stanje činjenica, pri čemu takodje nije važno kako se "fiktivno pisanje zove" (roman, novela, pripovest) osim da to pisanje jeste pisanje u smislu kakvim ga odredjuju pisci "novog romana", ili pisci poput Ignasija Vidal Folka, Marsela Manijera, Feliksa de Asua,Henrija Rota, Rejmona Rusela, pisci tzv. "potencijalne književnosti" (OuLiPo), ili, konačno, zašto ne Beket. Nikako nije na  odmet pogledati takodje fiktivno pisanje (ovo je da ne bude zabune odrednica žanra poput žanr "roman", žanr "novela", prim. B.T.) Helen Siksu (Hélène Cixous: "Le livre que je n'écris pas" ili od iste autorke "La venue a l'ècriture"). Savremen roman ne počinje sa nekakvog temelja, nego se kada je započeo pisanje već nalazi u procesu (počinje niodkuda i ni sa kakvog izvora) poput Kolridžovog boga čije je stvaranje (još) u procesu pa je piscu romana gledeć takvog koncepta stvarnosti potrebna izvesna "sekundarna imaginacija" koja "produkte primarne imaginacije" premerežava ne uništavajući ih da bi putem stilizacije formirala nove imaginativne obrasce poput onih stanja koji su predmet razumevanja u relativističkoj teoriji kvantnih polja. Stoga "Vase Rešpekti" u umetnosti romana pretstavljaju tek kočije sa zapregom spram čipova ugradjenih u satelite koji, metaforički, reprezentuju svet umetnosti savremenog romana. Mi živimo u dobu kvantne mehanike, naš "Weltanschauung" je te vrste, iako tu činjenicu još uvek ne umemo da definišemo, jer je još našim čulima nismo zaokružili, ali barem znamo da postoji, makar onako kako znamo da postoji bolest u nama. No, činjenica da smo u svetu apsolutno napuštena bića nam je bliska. Šta na temelju toga proishodi za sferu pisanja savremenog romana? Ono isto što je već ispisano na stranicama "Tristrama Šendija", "Boomerang-a" Berija Henaksa (B Hannahs, "Ispravke" ("Korrektur") Tomasa Bernharda u kojima se od determinističkog i kauzalističkog sveta čovek zauvek oprostio, jer se u istom zbivaju samo neodredjenosti, nepredvidljivosti ili nasumičnosti a to je, opet, svet kvantnih objekata čije je postojanje uočila kvantna fizika pa ga, stoga i proučava. U jednoj paraleli sa navedenim, savremeni roman bi trebao da se bavi kvantnom ontologijom, odnosno unutar svoga procedere da ljudska empirijska iskustva rečima pretoči u novo shvatanje problema identiteta kao golog partikulara koji (u)kazuje da se "svet sastoji od individua sa intrisičnim osobinama te da stoga svi odnosi medju individuama natkriljuju te intrisične osobine". On još kazuje da individue sa svojim osobinama ne zavise ni od kakvog sistema. Konsekvenca koja iz toga za umetnost pisanja romana proizilazi jeste da, kako je Derida još davno rekao, postoji samo pisanje, "volja-za-pisanjem" koja nije puka "želja za pisanjem" (l'affection), nego "sloboda i dužnost", "priznavanje čistog jezika, odgovornost spram vokacije 'čistoga' govora koji, kada se jednom čuje, konstituiše pisca kao takvog". "Nema dovoljno formi" govorio je Flober, a potseća Derida. Dakle, ne pisati nešto, nego kako. Tu je naglasak na formi. Potsećamo: zar Flober nije još u 19. veku govorio o "knjizi ni o čemu", knjiga koja bi potom opsedala druge imaginacije. Sve ostalo su, da ostanemo u našoj književnosti, atentati, Ćopići, Žurići, topovi koji su bili vreli, crkve Svetog spasa, veliki ratovi - dakle, sve sam devetnaesti vek koga neko u 21. veku, na žalost podnosi, bilo zbog nemoći, bilo zbog lagodne komotnosti, bilo zbog neznanja da rodno stanje pogleda na svet nauke 21. veka "uveže" u svet romana 21. veka, što potom, sve zajedno, ima reperkusijâ na stil romana, na njegova retorička i kognitivna polazišta, te na njegov način reprezentacije stvarnog.

Ovim smo zašli u domen naše druge primedbe Velikićevom i inim srpskim romanima ovde navedenim. Koje ideje pokreću ove romane? - Banalna pričanja o istoriji, pričanja istorije o istoriji. Besomučna u svojim zaokupljenostima pričanja anekdota, dosadna, kao da su, gledeć saznajnog polja onoga o čemu se još može pisati, došla iz 18. ili iz sredine 19. veka. Kada su Balzak ili Zola pisali svoje romane isti su bili napisani unutar ideja njihovog veka i mi iste u njihovim delima možemo lako da prepoznamo. Koje ideje izlaže Velikić u svome romanu kako bi se na temelju njih moglo sagledati da je reč o piscu koji pripada 21. veku? - Osim onih koje bismo u političkoj rubrici nedeljnika NIN ili na sajtu "Peščanika" mogli da pročitamo - nikakve. Roman nisu Basarine kolumne u listu "Danas". Od ideja koje su deo našeg 21. veka u Velikićevom romanu nema ni traga. Kao da je roman pisao neko ko druguje sa neandertalcima. Jer baš tako iz ugla teorijskih i egzaktnih nauka liči jezik toga romana: brbljanju neandertalaca. U romanu "Islednik" nema nikakvih kognitivnih koordinata, nikakvih kognitivnih strategija, bilo kakvog "enciklopedijskog narativa da ukaže na izvesnu najširu moguću sintetičku reprezentaciju totalnosti stvarnog" unutar doba pod čijim se okriljem romana piše, nikakve "sinegdohe znanja" koja pomaže da se vidi da je delo stvoreno u odredjenoj kulturi koja poseduje izvesne uredjene semantičke modalitete reprezentacije već prihvaćenih znanja i koji bi trebalo da budu sastavni deo narativa o kome je reč, dajući u njemu "input""jednog tehnološkog svetonazora" koji je prirodni deo ovog veka.. Drugačije rečeno, sa stanovišta načina pisanja savremenog romana, u Velikićevoj prozi nema onog odlučnog "ne" koga, kako kaže  Alen Pauls, "možemo čuti u Beketovim romanima" koji se radikalno odriče onoga što je "stolećima roman činio: pranja ruku, zatvaranja prozora, formalnog predstavljanja, ukratko, izlaženja u pet, kao markiza". Nema, takodje, izvesne gradje koja je, kako nas diskretno upućuje Natali Sarot, zapravo "bezimena, bezoblična magma", "neko stanje" koje je poput "onih fenomena moderne fizike, tako istančanih i neznatnih da ih traka svetlosti ne može osvetliti a da ih ne poremeti i izobliči". Umesto pisanja tzv. "enciklopedijske proze"modernističke ili postmodernističke provenijencije, svejedno, imamo književnost koja se odlučila da opisuje male lične odnose, za vizuru gledanja kroz ključaonicu. Pisac se pretvara u radoznalu sluškinjicu koja sve što je se ne tiče krajičkom oka posmatra i svuda zaviruje. Drugi rečima, pisac je postao malogradjanin i palančanin.Zbog toga je Velikićev roman mali i - dosadan. Tako se najlakšim putem stiže do srca domaćica, poluintelektualaca, "lepih duša", do srca M. Pantića, J. Vrbavac, neostvarenog fudbalera koji se u književnosti našao slučajno Boža Koprivice ... Ne sumnjamo da je Velikić čitao Džojsa, V. Gedisa, D.F. Valasa, Pinčona, Servantesa, Melvila,Filipa Rota, Bolanja, R. Pauersa, Muzila, R. Kuvera ... Nadamo se da je pročitao Pinčonovu "Dugu gravitacije" i Floberov roman "Buvar i Pekiše". Ali je ostao kod Kiša, idola pisaca njegove generacije. A taj šinjel košta. Džaba o tome piše Nebojša Vasović u knjigama "Lažni car Šćepan Kiš" (2004) i "Zar opet o Kišu?" (2012).

Rečeno je davno da za "čitatelja romana je u junaka telo u duhu". Junaci Velikićevog romana uistinu imaju telo, ono se posvuda kreće, seli, migrira, te migracije se zdušno opisuju, no ta tela, pogotovo telo glavnog junaka te telo njegove majke, u duhu svome ne artikuliše nikakve misli, osim banalnih, one koje proishode iz tame psihoanalitičkih čerenja koja sprovodi glavni junak romana nad svim ostalim junacima istog. Drugim rečima, od metafizike koja bi proizišla iz nekakvog upravnog govora (iskaza) o čovekovom svetu ili bi pak, što bi bilo još bolje i uverljvije, proishodila iz svetlosti čina koji nam je poklonjen onda kada smo sa čitanjem romana završilii koju bismo "osetili" kao izvesnu "magmu" koja stoji u pozadini, odnosno u tzv. "poruci" romana, u romanu nema ni traga. Šta stoji u pozadini toga romana to može da zaključi samo čitalac-ljubitelj-intervjua koji su tu i tamo mogli biti pročitani na temelju razgovora koje je autor Velikić vodio sa novinarima srpskih listova. Potom su prikazivači toga romana iste autorove izjave prosto naprosto prepisivali i pripisivali (lepili) štivu kao da to o čemu oni pišu o romanu u tkivu romana uistinu i postoji.  Stoga je Velikiću, verujemo, bilo lakše da je pre pisanja romana naručio nekoliko intervjua, novinarima ispričao o čemu bi hteo da piše a kritičarima potom na te intervjue skrenuo pažnju, umesto što je prolio toliko znoja da bi roman, koji na kraju liči na uzaludno ispisanu stranicu, napisao. No, čovek, verujemo, voli da pred sobom ima jedno opipljivo Nešto pa se stoga odlučio da roman i napiše, makar isti strožije čitaoce i ostavio ravnodušnim, osim, naravno, ukoliko se poput pisca ovog rada ne "navuku" na pisanje kritičkog teksta o štivu o kome je ovde reč.

Ugovor izmedju reči i sveta ne postoji. Toga je bilo u vremenu od Presokratika do kasnog 19. veka. Kauzalni odnos koji bi se dao sprovesti od reči do sveta je presečen. "Uspešno književno delo se prepoznaje po tome što ukazuje na to da više ništa ne može biti tako kako je pre bilo". To znači da savremenog romansijera mora interesovati šta su o jeziku rekli Kvajn (Quine), Ostin (Austin) ili Vitgenštajn (Wittgenstein). I to ne pukog znanja radi znanja. Već radi posredovanog pokušaja razumevanja činjenice da su u današnjem svetu veze izmedju označenog i označavajućeg (Sosirov akcenat na označeno i označavajuće), izmedju verbalizacije i stvarnosti, izmedju izražavanja i saopštivosti, sve ono što je stari duh sveta od Presokratika do Hegela i Šopenhauera mogao da prihvati i sa njime operiše, otkazao. Konkretno, to je izvesnim stilskim "manevrima" mogao da prevazidje, izlažući siže svog romana unutar apriorne, ali nužne metafizike (u smislu: "svet je naprosto takav", jer su mu takve premise) na koju smo ovde ukazali. "Jezik i mišljenje rezultiraju iz jednog procesa diferencijacije". (H. P. Preußer). I to beskrajnog procesa diferencijacije. Sve izmiče fiksiranju smisla, takodje i pojmovi praizvora (Ursprung) i porekla (Herkunft). Sâm pratrag je beskonačno diferenciranje izmedju pojavljućega (Erscheinenden) i pojave (Erscheinen), "izmedju sveta i doživljenog". Sâm trag koji se traži nije nikakvo bivstvujuće (ein Seiendes), lanac beskonačnog suplementariteta pripada poretku jezika. Svet nije kažljiv (sagbar). Setimo se šta Džordž Štajner (G. Steiner) piše povodom Malarmea: "Reč 'ruža' nema dršku niti list, niti trna. Ona niti je crvena, niti žuta. Ne odaje nikakav miris. Ona je per se potpuno proizvoljna fonetička oznaka, jedan prazan znak. U svojoj grafičkoj pojavnosti, u svojim fonemičkim komponentama, u svojoj etimološkoj istoriji ili gramatičkim funkcijama ne postoji ničega odgovarajućega što mi pod njom razumevamo u čistim konvencionalno odredjenim referencama. (...) Organizacija naših čula, strukture toga, razumevanje i sam izraz leže s one strane naše moći spoznaje, ili su prosto naprosto samoreferencijalni, ili je toga oboje slučaj. (...)  Ne postoji nikakva arhimedovska tačka koja bi jeziku obezbedila njegovu referencijalnu autonomiju i autoritet. (...) Stoga ono što reči 'ruža' pozajmljuje njenu legitimaciju jeste l' absence de toute rose'". Diskurs moderne fizike o kome smo ovde posebno insistirali i koji se, makar i grubo i sasvim svedeno, poklapa sa ovde iznetim stanovištem savremene dekonstrukcije metafizike i književnosti a unutar kritike logocentrizma, nije, dakle, bio tek priča da bismo se ovde pravili učenima, nego činjenica na koju smo ukazivali kako bismo pokazali da je Velikićev roman, gledeć narativnih rekvizita kojima se on služi, jedno puko brbljanje kako bi se ispričala priča sa najnaivnijim poverenjem u jezik.Stil je - to nikako ne možemo dovoljno da ne ponovimo - kako u filosofiji, tako i u književnosti, supstanca onoga što se želi kazati. Izabrati pogrešan stil da bi se reklo "kralj je mrtav" jeste u tim okvirima izabrani pogrešan stil koji na logičan i fatalan način utiče na sve ono što se štivom htelo reći i što se reklo.I makar ovaj stav mi očigledno delili sa Džordžom Štajnerom, isti nije proistekao iz pukog prepisivanja uverenja ovog autoriteta, nego iz našeg ličnog iskustva sa književnošću, bilo da to iskustvo proističe sa praktične ili teorijske ravni, ili istovremeno sa obe, svejedno. Velikić u romanu, navodno, pokušava da u istrazi junakovog "čvrstog" identiteta (nas ne interesuje da li se tu radi odista o samom Velikiću, ili ne) nadje samog sebe iz okrilja vrednosti i karaktera koji se zove junakova majka, i na temelju svoje prošlosti iz vremena kada ga je ona vodila svetom života. Junaka je strah da sebe ne pronadje kao repliku ili kopiju svoje majke. On "iskosa" traži sebe, nekakvu konstantu koja prožima njegovo bivstvovanje na zemlji. Zaboravlja pri tome (onako kako većina nas nema pojma o podukama kvantne fizike) da je "u našem životu sve slučajnost", da je sama priroda oko nas "puna bezbrojnih uzroka" koje ne možemo da podvedemo pod nekakav zakon ili izvestan sistem. Drugim rečima, on uopšte nema na umu ono o čemu smo ovde malopre pisali. Stoga njegov roman i u percepciji zasnivanja jedne kognitivno-epistemološke ravni otkazuje,bivajući promašaj. Sve se u tome romanu kreće oko nečega što je iluzorno pokušati i iznova pokušavati. Drugim rečima, zamisao za pisanje romana morala je poteći sa drugačijih epistemoloških premisa. Nikako ne od potrage za nečim "čvrstim" i na tome tokom čitavog romana insistirati. Posle doba kada je nastala kriza značenja značenja nastaje doba skepticizma."Nedostaju reči", kaže Lakan. "Upravo se zahvaljujući tom nedostatku istina drži stvarnosti". Stvarnosti da nedostaju reči - što je upravo stvarnost istine i istina stvarnosti a što samo poneki pisci uspevaju da razumeju, pa tako i pišu i stoga pišu dobro i - istinito. Beket nije nastao ni iz čega. Kada neko danas piše a nema makar preliminarna spisateljska iskustva pisca Beketa, to je isto kao kada bi Balzak pisao sa temeljnih znanja jednog ptolomejskog sveta svoj roman "Čiča Gorio". Ne u pevu Sirena, no u njihovom ćutanju nalazi se poruka olakšanja u svetu koji nam je postao pretnja. Beket, dakle, u svojim romanima ne razglaba o čvrstoj tački, ne rekonstruiše prošlosti, koje se ne mogu rekonstruisati, jer iste i ne postoje. Pokazuje kontingencije. Velikić je svojim "Islednikom" miljama daleko od takvog Weltanschaunga. I stoga je posve nemoderan: kako u izrazu i stilu, tako i u premisama i porukama koje njegov roman šalje.Kritika potom to prihvata kao štivo vredno pohvala i nagrada. I to su temelji jedne zajedničke muke, poput sprege privrede i korupcije. Bît rada, odnosno bît romanesknoga im izmiče. Konkretno, kada je o romanu "Islednik" reč čim pokušamo promišlajti Drugog kao "pozitivnu punoću", taj Drugi postaje nemisliv, nemoguć i neizreciv. To je Dragan Velikić hteo da pokaže, ali u tome nije mogao da uspe. To je hteo da ispiše, ali nije ispisao. Našao se, fudbalskim jezikom rečeno, u autu. Auti i autizmi se kod nas nagradjuju. A to je spoj sretne predodredjenosti, nikakvog slučajnog spoja, srpske književnosti i srpske književne kritike jedne na drugu. Spoj poluobrazovanih sa poluobrazovanima. Kada počnete da sumnjate u svoj kritičarski razum kao i u veštinu pisanja samo čitajte M. Pantića (da ostanemo samo na ovoj markantnoj paradigmi srpske književne kritike) i Dragana Velikića i comp.kao mainstream-a srpske romansijerske proze i odmah ćete znati, rečeno dosetkom Čarlsa Bukovskog, "da nemate zbog čega da brinete". Ono što je u tom spoju izraz nesreće i nesuvislost strukturnih ukrštajadeo je zavodljive jednostavnosti koja nije tek perceptivna obmana. Jer i u nesuvislostima ima sistema koje ne dao vam bog da ih potcenite.

                                                                                   

                                                                                      Novi Sad, aprila 2016.