УОБИЧАЈЕНИ, СТАРИНКИ КОНТАКТ: ОБИЧНИМ ПИСМОМ

УОБИЧАЈЕНИ, СТАРИНКИ КОНТАКТ: ОБИЧНИМ ПИСМОМ
"Сазвежђе ЗАВЕТИНА" & Мирослав Лукић 180 309 Београд Ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13

Листајући књиге Библиотеке ДЦЗ (01)

Да ли сте можда били у прилици да прочитате ову књигу? 
Ако нисте, потражите је у библиотеци...

..
..

РАТНИ ДНЕВНИК ДРАГУТИНА РАНКОВИЋА

О ПРИРЕЂИВАЊУ РАТНОГ ДНЕВНИКА ДРАГУТИНА РАНКОВИЋА
Ратни дневник Драгутина М. Ранковића приспео је у Народну библиотеку „Илија М. Петровић" у Пожаревцу 2007. године као поклон породице Мирјане и Мшливоја-Мшие Караџића.   Породица  Караџић  станује у згради Душманићеве апотеке подигнутој крајем 19. века, где је сачуван велики број приватних књига, рукописа и докумената Драгутина Ранковића, тече Мирјане Караџић. Кућа Драгутина Ранковића се и данас налази у улици Боже Димитријевића у Пожаревцу.
Драгутин Ранковић (1879-1960) рођен је у Ракинцу данас Симићево, општина Жабари, Браничввски округ). Основну школу завршио јеу Ракинцу, а гимназију у Пожаревцу 1898). Дииломирао је на Правном факултету у Женеви. Вио је ожењен Аницом, кћерком Михајла Душманића. Имао је троје деце - синове Бранислава (1907) и Миодрага (1911) и кћер Вукосаву (1910). Бранислав Ранковић је студирао у Немачкој и дипломирао машинство у Београду, где је радио као машински инжењер и ирофесор Универзитета. У браку са Немицом Леонором Бец из Карлеуре, од које се развео 1943. године, није имао деце. Миодраг Ранковић је дипломирао на Фармацеутском факултету у Загребу и радио као апотекар у Бору и Пожаревцу. Миодраг Ранковић био је председник Фармацеутског друштва Југославије и један од осниеача и дугогодишњи директор „Торлака". Био је велики пријатељ академика Павла Савића. Његов син Драгушин, који је служ бовао у Панчеву, живи у Земун-Пољу. Вукосава-Лула Ранковић  је једно време радила као књижничар у Народној библиотеци у Пожаревцу, а касније као лектор у Југословенској књизи у Београду, где је дочекала пензију. Преводла је прозу с немачког језика.
Као ангажован политичар и иителектуалац Драгутин. Ранковић  је оставио трага и у политичкој и у културној историји пожаревачког краја. Умро је у Пожаревцу а сахрањен је на старом пожаревачком гробљу у породичној гробници Душманића.
Ратни дневник Драгутина Ранковића писан је на Крфу и у Солуну у периоду од 1916. до 1918. године. Драгутин Ранковић је свој рукопис оставио у три свеске мањег формата (17 х 12 цм). Рукопис је тешко читљив. Дневник је писан сриским брзописом, мастилом црне боје. Било је пуно тешкоћа приликом приређивања рукописа. Највећи проблеми приређивања рукописа односили су се на дешифровање писма, утврђивање властитих имена и географских назива. С обзиром на то да се у рукопису помињу важне историјске личиости из наше и светске историје било је неопходно консултовати стручие енциклопедије, војну литературу са темом из Првог светског рата, као и историографе и друге сшручњаке за тај период. Посебно је требало растумачити наслове страних листова и новина за које је Ранковић наиисао више чланака на француском језику. Речи које које нису могле да се утврде или их је писац прецртао у рукопису стављене су у угласте заграде [ ]. Делови текста које је приређивач допунио и додао, уколико је требало разрешити скраћенице или омашком изостали делови текста, стављени су у изломљене заграде < >. У потпуности је пренет језик и стил Драгутина Ранковића. Сва одступања од савременог српског језика одлике су тадашњег времена и не подлежу усаглашавању. Извршене су само мање правописне исправке у складу са савременом правописном нормом.
Трећа свеска рукописа није у целини уврштена у текст дневника јер му по садржају не припада. У њој се налази политички програм Драгутина Ранковића. Аутор сматра да би преображају тадашњег партијског живота помогао програм нове партије која би носила назив „радикално-социјалистичка". Трећа свеска је зиачајна по томе што је писана у Солуну 16. октобра 1918. године, када је Драгутин Ранковић добио службено обавешшење да је ослобођен Пожаревац. Тада је био веома забринут за безбедност својих ближњих. Пошто оригинални текст не садржи назив, приређивач се одлучио за наслов који највише одговара садржини рукописа.
Уз текст се доноси и факсимил дела рукописа као аутентично сведочанство из тог времена, као и породичие фотографије Драгутина Ранковића, које су добијене љубазношћу породице Караџић из Пожаревца. Уз захвапиост породици Караџић, посебну захвалност за стручну и техничку помоћ приређивач изражава Милици Исаковић, Велиши Јоксимовићу, Томиславу Јевремовићу и Леонарду Живковићу.
Оригинал рукописа се чува у Завичајном одељгњу Народне библиотеке „Илија М. Петровић" у Пожаревцу.
Татјана Живковић

Драгутин М. Ранковић Ратни дневник - Народна библиотека "Илија М. Петровић", Пожаревац, 2010. - 90 стр. фотограф.., факс., 21 цм. (Едиција Читалиште пожаревачко; књ.1) 


Крф, 5. октобра 1916.
Па целом путу кроз Црну Гору и Албанију, на једном тешком и страшном путу, у данима нашег државног и народног пропадања - тада није пропадала само држава српска, него са њоме и народ српски, што можда никад дотле није било у приликама пропадања држава! - нисам ништа бележио. То ми тада ни на памет није падало. Шта више, било ми је чудно, да не кажем одвратно, када сам кога на путу видео, за време застанка, да буљи очи спрам рђаве светлости и нешто пише. Те сам људе готово сажаљевао тада, приписујући то напрезање њихово овој или оној слабости њиховој, страсти за позирањем, или лакомислености и неозбиљиости, или књижевној сујети.
Мислио сам да ће бити времена и за писање, као и за све  друге ствари, а тада да је било само време за спасавање оног што се још могло спасти. Мислио сам, најзад, да све оно што сам тада преживео или видео и запамтио, нећу никада заборавити, те да је било узалудно да све то пишем и бележим.
Сад видим да сам се преварио. Скоро сам прочитао једну књигу једног Француза, који је описао своје и нашс повлачење кроз Цр. Гору и Албанију у данима наше државне и народне трагсдије. Тај Француз - који се повлачио истим правцем којим и ја, преко Чакора - писао је ту књигу, како сам вели, с дана на дан, онако како је ишао и - трпео. Писао је и бележио и у најгорим и најтежим моментима, и спрам светлости од слабих успутнх ватра, свуда и у свим приликама. И лепо каже тај паметни Француз на једном месту својс књиге, да човек треба одмах да пише о ономе што је преживео, ако хоће да сачува тачан спомен о свему. Јер иначе, вели, немогуће је избећи да се сећањем ствари не извитопере, ако се већ нису потпуно заборавиле.
И ја сад то увиђам, после пуне године од дана кад је издато наређење да се, под притиском бугарског непријатеља, сутрадан, 6. октобра 1915. бежи из Ниша у Краљево и тако даље, без станке и одмора, довде, где сам стао ногом тек 9. јануара 1916. Увиђам да је овај Француз имао право што је о свему одмах писао, као и сви они, који су то исто радили на путу, но којима сам се ја ругао или их презирао или сажаљевао. Увиђам да сам многе ствари које су биле вредне сномена потпуно заборавио, а да се многих сећам непот-пуно, и ако бих их сада хтео износити потпуно, да би то било неверно и нетачно учињено. Сећам сс још сасвим тачно датума полажења и стизања у поједина места за време тог вратоломног повлачења. Тако, знам да јс мин<истар> војни отпутовао из Ниша у Краљево 6. октобра 1915. Ја сам тада остао у Нишу ради експедовања архивс у Краљево, а када сам то свршио, 8. октобра, отишао сам у Прокупље на 10-тодневно одсуство, да се видим с мојим милима - не мислећи, до душе, да ће то бити за последњи пут. У Прокупљу сам остао до 14. октобра, размишљајући посведневно шта ћу и како ћу с мојим милим јадницима на случај неиријатељске инвазије. Када ми је 13. октобра тамо стигао, бежећи испред непријатеља, таст са својом породицом, ја сам сматрао да је тиме свршено то тешко питање, и ако сам осећао да то није, нити јс могао, бити случај, јер је оно у ствари још постојало, и то у све акутнијој форми што сс непријатељ, према све горим и горим вестима, више приближавао. Али не могући да нађем решење  које би задовољило све појединости моје очинске м мужевске узнемирености, ја сам са резигнацијом примио ту сатисфакцију, што је моја мила Аница видеда тада свога оца и матер остајући да од сада с њима издржи све опасности и тешкоће једне неизвесне и страшне будућности. И ја сам 14. отпутовао у Ниш, и не сачекавши, дакле, да ми исгекне одсуство.
15. окгобра увече кренуо сам се возом из Ниша, са свим минитрима - сем војним који је већ био у Краљеву - и осталим члановима разних министарстава који дотле још нису били отпутовали. У Краљево сам стигао 16. увече и по једној страшно мрачној и каљавој ноћи ту нашао „канцеларију" суд<ског>  Одељсња М<инистарства> В<ојног> уједној соби једне велике  касарне, која је мирисала на болницу. 19. октобра кренуо сам се и:з  Краљева и истог дана стигао у Рашку. Сутрадан сам преседео  у Рашкој, чекајући на свој пртљаг из Краљева. 21. отишао сам у Н <ови> Пазар. Ту сам остао до 29. а тога дана кренуо сам се - куда? Пошли смо у Битољ! Преноћили смо у Бањској, а сутрадан  увече били смо у Феризовићу (тога дана видео сам се у Митровици с Драгославом чија ме судбина ових дана страшно мучи, но о чему ћу писати доцније). У Феризовићу преседели смо 31. октобра, а сутрадаи, 1. новембра, кренули смо у Призрен. Преноћили смо у Штимљу, а сутрадан, 2. новембра, увече били смо у Призрену. У Призрену смо остали до 9. новембра, не знајући куда ћемо и на коју страну. 9. новембра кренули смо пут Пећии истог дана увече били у Ђаковици, где смо преноћили. Сутрадан, 10. новембра, увече, били смо у Пећи. Из Пећи смо се кренули за Андријевицу 14. новембра ујутру, на рођендан мога милог Бране. Преноћили смо у клисури, под ведрим небом, код Јусуфова Хана. Сутрадан, преноћили смо у Кућишту, а 16. увече, пошго смо преко дана превалили преко фамоз<ног> Чакора. Били смо у селу Великој, где смо преноћили. 17. увече стигли  у Андријевицу, где смо остали цео дан 18. новембра ради одмора. 19. новембра кренули смо у Подгорицу. Истог дана преноћили смо у Дрндаревим Хановима, а сутрадан у Лијевој Ријеци. 21. новембра, на Ваведење увече, били смоу Подгорици.Из Подгорицс кренули смо 26. новембра у Скадар. Истогдана преноћили смо у Плавници, на обали језера, под ведрим небом, а суградан били смо у Скадру. (Са мном иде од Призрена довде и мој Драгослав!)  ...........
= извор: споменуто издање, увод стр. 7-9, прве стр. дневника 11-13

ЛеЗ 0007517 


Нема коментара:

Постави коментар

Одобравамо умесне, кратке, и аргументоване коментаре

Популарни постови

COMPLETARIUM

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"