На Светски дан позоришта, 27. марта, у 12 часова, биће откривена спомен-плоча нашој великој уметници Ружици Сокић, на згради у Крунској улици број 50. Част нам је да својим присуством увеличате ову свечаност. 
Можда смо и поранили да јавимо о незабораву на велику даму нашег глумишта, утиснутом у садржај ове позивнице коју потписује Фондација Ружице Сокић. Ту намеру нисмо имали, јер нисмо ни знали, једноставно, инстинкт нас је навео да пре два дана замолимо Мирослава Микија Лукића, супруга позоришне и филмске диве, да нам одшкрине делић срца у коме чува успомене на Ружу, његову љубав, пријатеља и животног сапутника током готово три деценије заједничког живота, који је нагло и болно прекинут 19. децембра 2013, када се она преселила у вечну, небеску игру.
Топао је дом Мирослава Лукића и његове Ружице, мада се, на тренутак, чини да смо у музеју успомена на успавану диву вишедеценијске драмске уметности. Куд год да се окренемо, она је ту. Њене фотографије, награде, посвете. Њени записи, књиге које је волела, представе у којима је бриљирала. И не зна се да ли су оне прославиле њу, или је она њих узвисила.
- Ево, то је та спомен-плоча - показује нам Мирослав Мики Лукић, док уз себе привија белег, као какав лек. - Захвалан сам људима из Фондације, Ружиним и мојим пријатељима, без којих не бих могао сам да остварим све своје планове који и на овај начин продужавају њено трајање. Ако ме питате шта би Ружица казала, верујем да бисмо се и у овоме, као у свему другоме до сада, сагласили: да је памте они који долазе.
Светски дан позоришта у који ће спомен утиснути и велика Ружица Сокић - јесте вест, али она није лајтмотив наше приче...
Ово је прича о љубави двоје, судбински одабраних да живе једно за друго. О поштовању, различитости. Значају сећања на вољене. И, доследности: како се истрајава у болу последње поруке оних који одлазе, а, ми, несвесни да део нас умире с њима, чинимо све да им продужимо живот којим су нас надвисили.
- Ружин одлазак за мене је велики бол, али је блажи уколико учиним нешто да је памте - каже нам Мирослав Лукић.
Од одласка Ружице Сокић, њен супруг уз помоћ Ружиних и својих пријатеља основао је Фондацију која подстиче младе ствараоце у области драмске уметности, награђује их и мотивише да помере границе. Прва награда Фондације додељена је Нади Шаргин. У међувремену представљена је и књига "Моја глума", коју је објавила "Лагуна" као својеврсну збирку и слојевиту причу о позоришној и филмској игри Ружице Сокић. Отворен је и Ружичин легат у новој Кинотеци, веб-сајт... Али, ту није стављена тачка на сећање на једну звездану, за многе готово недостижну глумачку каријеру. Неодужени дуг Ружици Сокић ускоро ће бити делимично надомештен новом књигом о комедији маса.
Али, о том - потом... Мирослава Лукића, уз искрено извињење што је очигледно да га свако питање о Ружици изнова уздрма, враћамо на успомене.
- Питају ме, шта је, Мики, љубав - слушамо Мирослава Лукића, у не тако давно заједничкој топлини овог дома у Крунској 50. - Љубав је, кажем им, моја Ружица. Људи, ја сам Ружицу волео. Пазите, јесмо се волели, играли се, понекад посвађали, па се помирили. Али, волели смо се. Љубав је и кад те различитости спајају. Ја сам економиста, а она глумица. Суштина је у томе да смо обоје били и живели, са свим својим манама и врлинама, као нормалан свет, можда са нешто више емоција. Да, са много више емоција. То је, ваљда, та тајна веза која нас је спајала свих ових деценија. Она је више од свега волела ту своју глумачку игру и ја сам је заволео, јер ко није могао да заволи таквог човека који је свим својим бићем био посвећен свом позиву. Била је посебна, као што је била посебна и љубав према њеној глумачкој игри. Игра је била њен живот. Спојило нас је, нажалост, и то што нисмо имали деце.
РАДИЛА СРЦЕМГоворила је Ружица Сокић... "Цео мој живот је могао да се назове праштање и чекање... Ја сам једна потпуно обична особа... Медиокритети имају одличан таленат да препознају квалитетно и да га удруженим снагама ћушну под тепих... Најбоље може да буде проглашено за најгоре и обратно... Е, тако ја не могу другачије, до срцем. Ја живим и радим срцем, вероватно сам га зато и оштетила... Тренутак емоције је божији, ту се види велики глумац."
Док разговарамо пратимо Мирослава Микија Лукића кроз заједнички дом, његов и Ружичин, нема тренутка ни корака у коме нема Ружице. Учини се, на моменат, као да је некуд тек отишла, и само што се не врати.
- Стално ми, однекуд, извиру њени рукописи - каже нам Мирослав. - Нисам ни знао да је толико писала. Да је толико дубоко промишљала, јер смо се ми све време, на неки начин, играли. Путовали, дружили се... Велики ми је недостатак моја Ружа. Велики. Чак не толико, колико ми недостаје што не живи да игра, да ужива у игри, јер је њен живот била игра.
Мирослав Лукић враћа сећање на дан од кога је почео њихов растанак.
- Одвео сам је у болницу на преглед. Мислио сам да ћу истог дана да је вратим. Истог дана. А, не... Лекари кажу: она мора да остане... И, тако... Питате ме је ли било последњег разговора... Не, нажалост, није било нашег последњег разговора. Била је само њена последња порука: немојте ме заборавити.
ДОБРОТА, ВРХОВНО НАЧЕЛО
РУЖИЦУ Сокић редакција "Вечерњих новости" памти као сталног госта на свечаности у Скупштини града, када се у акцији "Најплеменитији подвиг године" славио живот у част људи чија је доброта била путоказ како да будемо бољи. Прилазила је, редом, сваком добитнику плакете и љубила га. Говорила: доброта је врховно људско начело.