АКО су данашњи Црногорци, а и сви Срби са њима, ишта наследили са овог каменитог његошевског тла, то је идеја једне херојске и чојствене културе, идеје свете државе која мора бити утемељена на слободи сваког човека и на отпору сваком поробљавању.
Ловћенски тајновидац оставио у стиховима јасне поруке. Стих "нека буде што бити не може" који у "Горском вијенцу" изговара владика Данило важи и данас, јер је наш народ суочен са тим да се неколико векова уназад мора борити за нешто што бити не може.
Над тим стихом читавог живота стајао је наш нобеловац Иво Андрић, који је у свом есеју "Његош као трагични јунак косовске мисли" записао да "нигде у поезији света, ни у судбини народа нисам нашао страшније лозинке". Без обзира на то колико било тумачења, интерпретација и "Горскога вијенца" и "Луче" и целокупног Његошевог дела, добро је увек да такве стихове у које су згуснула целокупна наша судбина уносимо непрестано у своју душу и да је преиспитујемо, и саме себе и значење тих стихова.
Драматику стиха "нека буде што бити не може" активно и доследно је живео и сам владика Петар Други Петровић Његош, као што је живео и његов стриц Петар Први, па и сви остали припадници владарске лозе Петровић. Познато је колико је Његошев живот протекао у силним борбама, бригама и мукама, али је свој посао обавио часно и поштено, јуначки и чојски, херојски и мудро. Своју земљу сачувао је од великих ратних искушења, али је ширио и утврђивао њено устројство, а сачувана је и вера у моћ песничке речи која не сме бити празнословље, него реч суштинска и егзистенцијално обавезујућа.
Борити се у ситуацији када то можда и не изгледа да има великих изгледа за успех, али са вером у Бога, све је могуће. Радити стрпљиво, постојано у култури тако да наш опстанак буде обезбеђен ако не у овом временеу баш до краја како треба, а онда у неком будућем. То је његошевски завет и аманет који мислим да сви добро осећамо и разумемо и важно би било да поступамо у складу са њим.