ОБЈЕКТИВ

ОБЈЕКТИВ
Мисија, ко ју је спречавао, и спречава (још увек)? - Бранка Лазаревића – у малој, прашњавој, жутој собици у Скопљанској улици, са једном плеханом фуруном,две-три фотографије о зиду, са рафовима од необојених чамових дасака пуних распоређених свезака, са расклиматаним и мастилом покапаним писаћим столом, са три прозора који нису имали ни засторе, без застора на поду чије су даске шкрипале – у тој и таквој прашњавој собици до које се допирало,прво, кроз један узак ходник неравно циглама поплочан, кроз, друго, мало двориште са неколико бедних кућица са вратима увек отвореним из којих се осећали мемла и рубље које се пере, сагињући се испод рубља које је висило на конопцима, кроз једну рупу пуну комплета Гласника и канцеларију која је гледала на двориште – у тој и таквој жутој собици чији су прозори гледали на Скопљанску улицу у којој никад није било сунца него само тешких кола која су шкрипала и кочијаша који су се дерали и тукли коње – рађала се, уобличавала се, пропагирала се књижевно-уметничкаи научна мисао којој се, по опсегу,може да стави као упоређење, само наш романтизам. / Кад Гласник добије свог историчара идеја (нека само то не буде какав биограф!),интелигентног и даровитог,који ће умети да га стави у пројекцију,и да изврши поређење,и да му нађе право место у пресеку наше мисли – његов родоначелник и он имаће средишно место у пантеону наше мисли. Бранко Лазаревић тврди да је Српски књижевни гласник главно дело Богдана Поповића… / Понтифекс максимус је био Богдан Поповић. / Сви око њега били су хор који је одговарао на његова јектенија. Било је дисциплине и било је хијерархије. Читав цезаро-папизам. / Постојао је и читав кардиналски збор. Он је имао и свој кодекс и свој индекс. / И свој суд. Ко је ушао у Гласник,или дошао на Универзитет, прошао је кроз иглене уши; прошао је кроз пакао и чистилиште и сад је у рају… Постојао је известан церемонијал и читав протокол. / Пречани су бојажљиво приступали и, вештији и савитљивији, лакше улазили. / Противници су тај скуп интелектуалаца називали котеријом. Скерлић није избегавао да каже, да је то котерија, али је додавао да с њом није задовољан само онај који у њу није пуштен,и да је то котерија, али котерија даровитих интелектуалаца. / Мора се рећи и подвући да су се о томе скупу више бринули други којима је то више било потребно, неголи Богдан Поповић под чијим је именом фирма била пријављена публици… Српски књижевни гласник – издржавао се претплатом, без помоћи ондашње краљевине Србије и одређених министарстава. Радикали када су долазили на власт онда помагали су новчано други часопис тога времена Дело. Као и данас. / Министарства Србије или локална самоуправа финансијски потпомажу излажење већине књижевних часописа у Србији. Колико нам је познато једино„Едиција Заветине“ не добија никакву финансијску потпору за своје часописе: Заветине Плус ултра, Дрво живота, Уметност махагонија и Трећа Србија. Белатукадруз УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА,стр. 108-109...

Укупно приказа странице

ВИРТУЕЛНА БИБЛИОТЕКА "СУРБИТА"

ВИРТУЕЛНА БИБЛИОТЕКА "СУРБИТА"
ОБАВЕЗНА ГОДИШЊА ПРЕТПЛАТА. - Виртуелна библиотека СУРБИТА почиње са радом уочи Божића 2016. године. Првенствено је отворена, како за оне евентуалне читаоце који живе далеко од Србије, али и за оне српске читаоце који живе у забитим местима која немају народне библиотеке, или неће их у догледно време добити. Прве књиге које се могу читати у целини овде су Русаљ Беле Тукадруза (алиас М. Лукића, 1950 - ). и УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА. Ових дана, током одржавања београдског Сајма књига, у позајмној Виртуелној библиотеци Дигиталних издања коначно је постала доступна, може се позајмити или преузети књига Белатукадруза УМЕТНОСТ ДИАЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА, критичких есеја о највиталнијим проблемима савремене српске књижевностиТо је коначна верзија ове књиге, која је имала дуг пут до читаоца, што није никаво изненађење...

Наша линија или о бестидности и штетности јавног живота и политике без морала и идеала


(...)

            Сасвим оправдан наслов нове стране....

Делујући ИЗМЕЂУ БЕЛОГ И ШАРЕНОГ (првенствено и деценијама), између ЦРВЕНОГ И ЦРНОГ, зеленог и патолошког, официјелног и неофицијелног, бирократског и стваралачког, између камелеонског, тобож дисидентског и комунистичко-националног, лактова каријериста и књижевних пришипетљи, ... како да човек опстане свој, усправан и непоколебљив, видљив у свету налик на муту бару, у којој је вештина лова у мутној бари, под разним другим речима, наметана као врхунска способност? О томе, и о дугим тунелима титоизма, из којих није изашла ни српска ни југословенска јавност, ни после четрдесет година од смрти ЈБТ. И о многим другим стварима, превредновању, пре свега, на које српска куилтура и књижевност, чекају већ деценијама....

   
ЛеЗ 0016181  





ТРАГОМ ЈЕДНОГ АНТИЦИПАТОРСКОГ ТЕКСТА БРАНИСЛАВА НУШИЋА


        СРПСКИ ПИСАЦ. - Даш му прст, он хоће шаку. Даш му шаку, он хоће и руку. И тако све дотле, док вам, не узме и душу! Као и ђаво.
Српски писац је – опседнут каријером, успехом, кроз читав минули век, и у том смислу, многи српски писци личе једни на друге, као јаје на јаје.
Ни мањег народа, ни већег броја писаца!
Управничка, и уреднича пракса, - и у „Заветинама“, и у „Сазвежђу Заветина“ - показала ми је сасвим једно друго и непознато лице, наличје српског писца. Оно се много разликује од тзв. умивене, и лепо дизајниране корице најновије књиге једног српског писца. Нема потребе да било кога овде наведем поименце, само бих учинио услугу многим гребаторима. Нушић је, у пожаревачком затвору, у претпрошлом веку, написао један врстан текст, који сам често спомињао и цитирао раније...Тај текст је антиципаторски.
 ...Волујска књижевна критика, дресирана у бункерима и боксовима пакла социјалистичке метафизике, специјализирала се да од мишева прави слонове, и обрнуто! Волујске редакције толиких полумртвих тзв. књижевних часописа, и толике волујске институције, специјализовале су се за н а м е т а њ е бирократске књижевности и величина исте. Волујски концепт је жилав: најжилавије се намеће преко псеудо – институција књижевних награда. Зна се коме се додељују …
Што је још жалосније: унапред се зна, овде, ко је и на какве све награде претплаћен… Као што су Винавера деценијама држали у запту штампајући га на парче, тако и данас најбоље песнике Србије држе далеко од великих издавача (ако таквих уопште овде има; јер ово је земља изузетних привида!).
Немогуће је више – сакривати. Стварати димне завесе. У том смислу четврто издање антологије српске поезије 20. века НМ, није само овидљавање већ и – ноћна мора многих волова. Ко су они?
Јавиће се сами. Препознаћете их по мукању, и по томе како ће мирно смазати
онај букет цвећа, који симболизује ВЕРУ, ЉУБАВ и НАДЕЖДУ.
 Праоца и Претечу им је описао Нушић.... (видети вишеЉУДИ ГОВОРЕ (Торонто)



Примери тзв. Волујске књижевне критике илити
блесиметар једног апсурдисте

1.




......Сличну некакву институцију негују браћа Лукићи из Пожаревца, Мирослав и Александар, називају је Заветине. Они здушно раде да се међусобно величају, Александар каже да је његов брат највећи прозни писац савремене српске књижевности, а Мирослав каже да је његов брат највећи песник савремене српске поезије. У томе их подржава Демократска странка, чији су чланови и која им је дала у Пожаревцу логистику у виду Културног центра и часописа Браничево да се блесирају до миле воље. Ипак, браћа нису остала на томе, него су око часописа и издавачке делатности окупила многе значајне писце, као што су Бошко Томашевић из иностранства и Предраг Чудић и Маринко Арсић Ивков из земље, од оних које сам ја запазио. Један од тих значајних писаца око Браничева је и Мирослав Тодоровић из Ниша, с којим сам око Лукића ушао у дијалог.
Мирослав Тодоровић каже да је моја оцена Лукића погрешна. „Браћа Лукић Мирослав = Мирко = Бела Тукадруз итд. и Александар не воде никакву академију нити су нешто слично основали. Мирослав води своју донкихотовску битку за превредновање српске књижевности, штампа књиге, издаје електронски часопис, не посустаје…“ Волео бих да је тако и поздравио бих свако превредновање српске књижевности од наслеђа комунизма, али ја то нисам видео у раду браће Лукић. Пре сам видео њихову патолошку потребу (користим термин Маринка Арсића Ивкова, књижевни патолог, чију је књигу, нажалост потпуно прећутану и игнорисану у јавности, „Записи књижевног паталога“ објавио Александар у Пожаревцу) да се у страначком систему боље позиционирају, јер у партократском друштву позиција одређује вредност. А да је то тако могао сам да се уверим на сопственом примеру: посредством Маринка, Александар ми је затражио књигу и ја сам му послао рукопис „Дисидентског писма“. Како сам у том рукопису критички говорио о србијанском политичком животу, поготово о раду партија, не аболирајући од критике његову Демократску странку, Александар Лукић је одбио да одштампа моју књигу. У најбољем комунистичком маниру; за критичаре система нема места!
Лукићи, дакле, нису Академици, само додељују сами себи награде (ваљда је Мирослав Тодоровић добио једну, рецимо Госпођин вир?), самопроглашавају се најбољим српским писцима. Истина, Мирослав не негира мој налаз, али га ублажује. „Мислим да претерују, али нема смисла да о томе пишем. Не приличи, због много чега. Моја мајка је говорила „ако не могу да кажем нешто лепо нећу ни да говорим“.“ Проблем је у томе, Мирославе, што мени моја мајка није тако говорила. Терала ме да читам Домановића!
Нема, дакле, Академије у Пожаревцу, али има у Параћину. Прозвала се Српска духовна академија. Мирослав Тодоровић ми је послао текст о томе.
                         Публиковано  у Купусовом листу    у чланку Мукање једног српског... 




2.   .... Пошто сам Властину песму прогласио малим романом, узео сам за себе право да јој реплицирам, за роман сам квалификован, имам мајсторско писмо. Ову, ваљда једину песму у мом животу, написао сам Властом. Дакле: 

РЕПЛИКА НА ПЕСМУ ВЛАСТЕ МЛАДЕНОВИЋА „ОДА ПИСЦИМА БЕЗ АДРЕСЕ“
Кад време нијеУ сумрак цивилизације,Одох у главни град Србије.
Питах за „Далеко је сунце“ – знају,Питах за „То мајка више не рађа“ – знају,Питах за „Књигу о Милутину“ – знају,Питах за „Хазарски речник“ – чули су,Питах за „Црвеног краља“ – неће да чују.
Вратих се у Крајину.
Сви смо ми дошли у главни град Србије, Власто, погрешно верујући да ће то бити наш Елдорадо. Ја којих шеснаестак година пре тебе. Не знам како си ти прошао, за мене није било места у књижевној престоници Србије, они који су се укрцали у њен воз (аутобус) дерали су се: Вози, мајсторе, нема више места! – како је лепо рекао Мирослав Тодоровић из Ниша.
Пре тога смо сви, без разлике, морали да прочитамо Ћосићев роман „Далеко је сунце“ (1951), који је проглашен катехизисом комунистичке књижевности. Шта смо могли у том роману да прочитамо? Да су партизани били добри момци, пуни вере и заноса, идеалисти итд. а четници лоши момци, најгори олош који је Србија могла да дâ, кољаши, касапи, масовне убице. (Прочитај у „Далико је сунца“ саслушање четника Васића.) А ко то није хтео да зна, ризиковао је да га нема.
Осамдесете године, кад си ти још ученик неготинске гимназије, у време кад је умро „највећи син наших народа и народности“,  у егзилу сам у Београду. Сви писци који су држали до каријере појурили су да текстом, есејом, песмом...оплачу ову смрт коју је отплакао и афрички лидер Кенет Каунда. Онај који то није хтео то да зна, Маринко Арсић Ивков, скупио их је у значајну „Антологију српске удворичке поезије“. Нисам могао да се начудим шта ће ту Александар Секулић, песник коме ама баш ништа нису дали, боем који би у претпрошлом веку био у чувеном Јанковом боемском кругу, а у прошлом веку заједно са Тином Ујевићем ловио вашке за кафанским столом у кафани Москва. А Ацина песма најбоља од свих у Маринковој антологији!.... (.....)

Коначно, сигли смо до „Црвеног краља“.  Хтели не хтели, мој првенац је постао симбол отпора комунистичком режиму. Завршио је на ломачи као у време инквизиције (1972. године). Али, кад си ти приспео у Београд, роман је васкрсао (1984), ти си питао за њега, но у престоници нису хтели да чују за то. Зашто? Зато што су се комунисти у међувремену преумили како би задржали власт, одбацили комунистичку веру и вратили се у православље, „од комесара постали монаси“ (Предраг Чудић) и изабрали последњег српског комунистичког вођу за новог српског Вожда.  Слободана Милошевића су Срби прихватили акламацијом, а Академици му дали мандат да поведе нове балканске ратове, не рачунајући да ће се они завршити на штету Срба. Не знам шта си ти, Власто, радио у то време, али ја сам био дезертер, одбио сам да подржим Вожда. Године 1993, кад ти објављујеш у Нолиту и Просвети, ја илегално штампам у Кикинди антимилитаристички роман „Уклети Србијанац“, који није забрањен као „Црвени краљ“, али није ни пуштен у продају. Не треба да ти кажем да је Удба (ко би други) запленила и уништила 2000 примерака романа, што је ефикасније него судска забрана. 


 На крају, не знам да ли сам се уклопио у афирмативну промоцију Власте Младеновића у једног од водећих српских песника. И, да ли сам својим рогобатним романом упропастио његову лепу песму?


                                          Публиковано на истом очајном месту: Погрешна адреса. -

     Волујски критик, у све се разуме, у тумачење стихотоворства, позива се и на мајсторско писмо романописца - ко му га је издао и потписао? - Чова иде сигурним утабаним путем, радо цитира  М. Т. из Ниша. Лепо је себе описао, - боље него ико други. Фино се уклопио, не само у једну "афирмативну промоцију", већ и у многе друге ствари. Сви су други, споменути, некаква чудовишта, само је он нека врста недужног и анђела...

3. Запамтио сам једну изјаву светски афирмисаног српског писца Данила Киша, који свакако није био комуниста, да је Двадесети век дао два велика зла:фашизам и стаљинизам. Дакле, не комунизам, нити лењинизам, него стаљинизам. Кад се боље погледа, та Кишова изјава је похвала Титу, јер овај је као вођа партизанске револуције био антифашиста, а као доследни комуниста (лењиниста) постао је антистаљиниста. Кад је Никола Милошевић, бавећи се, у вези са Достојевским, руским анархизмом, обелоданио да је Лењин наредио терористички напад на поштанску кочију да би се руски комунисти дочепали новца, био је од југословенских комуниста здушно нападнут и једва је изнео живу главу.            Морам да признам да сам и сâм дуго времена био на Кишовим позицијама и у својим раним радовима жигосао сам комунистичку праксу а не теорију, што значи да сам у "Црвеном краљу" био праксисовац. Међутим, кад је мој роман дошао под удар закона, а ја као његов аутор био осуђен на затвор, озбиљно сам почео да сумњам у своју левичарску шездесетосмашку заблуду да је са Лењиновог извора текла бистра вода и да је једини Тито није замутио. Томе ми је помогла једна књига, тачније роман, коју сам у време прогона читао. Аутор се зове Фердинанд Антони Осендовски а роман "Лењин".


     Публиковано у преобимном и веома досадном тексту: Општа места

4. .....Нисам имао где да се мајем, отишао сам пред Касину, кад тамо Бане већ стигао. Није се много променио, лако сам га познао, још увек носи коњски репић, сад додао и минђуше. Још увек хипик. Вози један велики мотор, као они што лутају друмовима, ваљда се зову бајкери или нешто слично. Везао мотор за дрво испред Касине, као што каубоји везују коње испред салуна. Ради у листуИнформер, пре тога је изређао све таблоиде. Онај што хоће да ме види, због кога смо обојица овде, није Раде Станић него Драган Вучићевић. Никад чуо! Како, па главни је уредник Информера, важан новинар режима, држи на телевизији Пинкнекакву Тешку реч. Како сам толико необразован? Не знам Вучка! Да се сад не посипам пепелом, стварно га нисам знао.У речено време, тачно у подне, као Гари Купер, дошао је тај Вучко. Само, сушта супротност глумцу, мали, здепаст, набијен, као дизач тегова. Сетио сам се те фаце из једне емисије Миломира Марића, тад се са неким другим петпарачким новинарима кочијашки псовао пред ТВ аудиторијумом. Представља ми се: Ја сам Равногорац! Против сам Европске уније, навијам за Русију! Александар Вучић је највећи српски политичар нашег времена! Ако му је био циљ да ме збуни, постигао га је.  Равногорац који навија за Русију! Па Руске трупе су 1944. године омогућиле комунистима да завладају Равном гором, да је збришу са Српске мапе!Вучићевац који је против Европске уније! Па Александар Вучић је главни заговорник српског пута у Европу, како неко може да навија за њега а да буде против његовог пута? Пошто ме је старост научила бар толико да се не упустам углупе разговоре, поготово не препирке, не прихватам изазов. Буди шта хоћеш, само немој да ме уједеш!Зашто је тај Вучко тражио да се састане са мном? Зато што ме је читао и видео да сам велики писац! Поготово се одушевио „Југовцем“, наш Клошмерл, Српска комедија. Пошто је он уредник најтиражнијег (?) српског дневника, решио је да се избори да се штампају моје књиге. Српски народ мора да чита таквог писца! Позвао ме је да му дам дозволу да ми нађе издавача, финансијера, спонзора! Просто нисам могао да поверујем, да ли је тај човек озбиљан или се шегачи са мном. Па та Влада са чијим је председником он у дилу (бар тако се представља!) неће да ми исплати рехабилитационо обештећење него ме тера да се вуцарам по судовима. Пола живота сам провео по судовима! Па та Влада ме је одбила од националне пензије као да сам трећеразредни писац. Свидругоразредни писци су је добили. Како је истог дана у Блицу изашао опширан текст (Данијела Нишавић) на ту тему, још сам поверовао да се десило чудо у власти, па је премијер, који изиграва реформатора, делегирао тог Вучка да ми то саопшти.Покупио сам телефоне од Вучка и Банета, Бане ми је још дао рукопис своје нове књиге, „Дете на степеницама“, да имам лектиру у Житном Потоку, и отпутовао натраг у село. Нисам ништа урадио у Вишем суду, али јесам у Влади! Споља гледано, то је тако изгледало.

        .... Занимљив извод из Купусовог листа писан за дилетанте и млађе волове... Ко да овом апсурдисти и књижевном првоборцу, ишта (по)верује? Али, папир све трпи...

5.  Рецензенти књига по правилу упропашћавају те књиге. Вероватно да би их препоручили, дижу их на ниво који не заслужују. Тиме их спуштају испод нивоа који имају.           То што се напише на клапнама или корицама књиге веома је важно, јер често представља једини контакт читаоца са том књигом. Нормално је да читалац то прочита, па тек онда да одлучи да ли ће читати књигу. Што се мене тиче, ја књиге које рецензенти преувеличавају, дивинизирају, углавном не читам. Доста ми је њихове несувисле рецензије!            Постоје рецензенти који наплаћују своје похвале. Запамтио сам једног, још из Tитиних времена, звао се Радојица Таутовић. Плати, а ја ћу ти рећи ко си!Кажу да је Ђуро Гавела тако радио на првој Ћосићевој књизи „Далеко је сунце“. Ћосић је био не баш писмен партизански комесар, а Гавела поражени грађански стилист. (Види: Видосав Стевановић, „Дневник самоће“. Видосав је добар део свог радног века провео у издаваштву, ја му верујем.) Данас за Таутовића важи Миодраг Игњатовић.            Избегавао сам колико сам могао да пишем рецензије, чак и кад сам био без икаквих прихода у комунизму. Ако кажем шта мислим, нема ништа од хонорара! Хонорар се даје рецензентима који кажу шта не мисле!(.....)Два, мени неауторитативна песника, Радомир Мићуновић и Радомир Виденовић Мавид, употребили су изразе који су доста провокативни. Први, у Властином певању види поетски бистрик. Значи ли то да је код Власте све бистро, као поток? Поток је бистар, али је плитак! Други, прави кованицувластицизам, што треба да буде нови правац у поезији (сваки  изам је био револуционаран!), али ме збуњује некаквим „укрштајима симболизма, неоромантизма и неосимболизма“, што је за мене преучено.            Ако све ово усвојим, да ли да читам књигу?            Онда је дошао прозни писац Жика Лазић (који се у поезију разумевао таман колико ја!) да спусти лопту на земљу и да у Власту пројектује себе. Дакле, да је Власта Младеновић био савременик Хајдук Вељка, стајао би уз њега кубуром и сабљом. Али, пошто на песнику није да се туче, „ни перо није мање убојито оружје“. Готово да ме Жика одбије од Власте: зар Власта пише песме да би се тукао са српским непријатељима? На моју и Властину срећу, Жика је ту говорио о себи. Овај у младости изразити сатиричар, у старости је свој не мали књижевни дар ставио у службу новог Хајдук Вељка, Жељка Ражњатовића Аркана (роман „Војвода“), који је бранио Српство. Е сад, ако је Власта нови Жика, зашто бих га читао? Ценим Жику Лазића по „Музикантима“ и „Грађанима села Луга“, али ме његов „Војвода“ одбија од раног Жике.            
           Нема друге, морам да читам Власту Младеновића.
3.
Онда је дошао Поговор уредника књиге Андреја Јелића Мариокова Властицизам Власте Младеновића, изненађујуће прецизан. Власта Младеновић је од ретких песника који је нашао свој препознатљив стил. Познавалац поезије не мора да погледа име аутора а знаће о коме се ради. Власта је песник живота схваћеног као театар апсурда, у којем се песник руга свету у који је пао с небеских висина, а највише самом себи што му се то десило. Народски речено, Власта Младеновић је шерет! Отуда је његова поезија депатетизована, црнохуморна. Не кажем да то није тако, али шта ћемо са Жиком Лазићем. Власта не само да се не руга историји, него је производи у свог саговорника. То не негира Мариоков. „Младеновић се окружује саговорницима и сапатницима, историјским и књижевним јунацима: Хајдук Вељком, Вуком, Одисејем, Хамлетом, Блејком и својом балканском песничком братијом. У своје животне и стваралачке неприлике он ће их увући да би показао паралелизам њихових судбина са сопственом, неконформном позицијом у свету.“Ако сам добро разумео, разлика између Жике Лазића и Власте Младеновића је у приступу историјском миту: Жика слави, а Власта се подсмева.

(...)
                        4.
Навео сам друге да не бих потезао себе. Властини саговорници су тачно детектовали овог песника из Источне Србије, шта остаје писцу из Јужне Србије? Ипак, има једна тема код Власте коју његови критичари нису елаборирали:Властино дисидентство. Е, то је већ моја тема, за њу сам квалификован, имам мајсторско писмо.Има ту нешто нејасно. Власта је своју прву, дакле почетничку, књигу насловио са „Дисиденти корачају улицом Франшеа Депереа“ (не разумем да ли је то алузија на француског генерала под којим је кренула офанзива на јужном фронту 1918. године у првом Великом рату?) Ако се гледа споља, тешко да је ту Власта дисидент. Рођен 1956. године, Власта је у детињству (12) година проживео дисидентску 1968, па се не може рећи да је из ње произишао, као писац ових редова. Књигу је објавила Књижевна омладина Србије, у то време свакако државни издавач, 1986. године, кад је 68. била у потпуности угашена. Још у ванредном издању, са дотацијм из Вршца. Потписани уредници, тада још омладинци, данас су књижевни руководиоци. Следе две књиге у конзервативно комунистичком Нолиту, и исто толико у либерално комунистичкој Просвети. Који још песник је тако прихваћен од државе као Власта Младеновић? Откуд ондадисидент?Најдиректнији одговор би био да је Властино дисидентство произишло из његове лоше провинцијске адресе. Пошто се идући трбухом за крухом вратио у своју провинцију (Неготин), Београд га није присвојио. Можда је Властино место већ био попунио Адам од Крајине (наслов сценарија за документарни филм који је написао други Крајишник, Горан Вучковић), тојест Адам Пуслојић, који се већ био углавио у институције комунистичке државе? У комунистичкој хијерархији из сваке провинције долази по један изасланик. Можда је ствар била у томе што Власта није написао песму Титово име, па да каже:  Ако има вечности  /  и ако вечност има име,  /  име вечности је Титово име. У комунистички Врт се није улазило без Титовог имена! Тек, Власту су мимоишле награде, које значе степенице у комуно-песничкој номенклатури. Био је у Немилости награда: У немилости сам  /  књижевних награда,  /  нема сумње, признајем,  то је истинско признање.А можда су Власту избацили из песничког Врта постмодернисти, нехајни за његов национални лелек, који су завладали српском књижевношћу као некад надреалисти.
итд. , итд.

          И на крају, као и на почетку (када је реч о волујској критици), ови примери, илити егземплари  споменуте критике, нека буду  оснажени  и овим изводом Куда све то води?
          Волујска књижевна сведочанства и трабуњања овог типа - куда воде? Зар има излаза из тог проклетог круга Нушићевих антиципација старих више од једног века? Тај во, кога је описивао Нушић, има данас међу нашим савременим писцима много својих потомака. Тај ниво, тај резон, тај страшни круг све више личи на паклени, на апсурдни чвор. Тај начин паметовања, тобожњег превредновања, пуног нагваждања, лагања и надлагивања у име некакве своје истине - докле то сеже? Није ли то горе од сваког корова?
        Пуно је тих волујских књижевних сведочанстава, где се критикују дела и писци, које списатељи нису ни видели ни прочитали ни разумели, и где се хвале и тумаче само они песници и писци којима се омакла срачуната и калкулантска похвала волујског концепта, док се сви други, ретки који су понешто и урадили на плану вредновања и превредновања доводе у питање вицевима и анегдотама по мери књижевне чаршије...
       

 ......Зашто нисам прихватио Николину иницијативу за стварање Нишке академије?            Препорука академика Драгослава Михаиловића за стварањем других академија је куцање на отворена врата, па такве академије већ постоје. Овде ћу да наведем неке од њих за које сам чуо, а могуће је да их има ван мога знања.            У  једном другом тексту рекао сам понешто о пара-академији коју је основао Радомир Смиљанић и дао јој име „Иво Андрић“. Овде да поновим тај текст.Председник Записа, Радомир Смиљанић, се највише лудирао! Најпре је постао, толико година по слому фашизма, антифашиста, и основао удружење за борбу против фашизма Бела ружа! Кад је кренуо вишестраначки систем у Србији, прикључио се Радовану Караџићу у Босни и пренео огранак Српске демократске странке у Србију, наравно без икаквог успеха. Кад је Међународна заједница увела санкције Србији, Смиљанић се, са некаквим партизанским куриром Јовицом, одметнуо у гусаре и пресретао стране бродове на Дунаву, наплаћујући им дебелупловарину! Један новинар је то изванредно пародирао: двојица антифашистичких гусара, у моторном чамцу, наоружани зољама и  базукама (празним), у улозикапетана Џона Пиплфокса, вероватно са неком ћагом Милошевићевих власти, преграђују Дунав у Земуну и исправљају неправду коју нам је нанео мрски Запади погани Американци, кажњавајући нас за грехе које нисмо учинили. Водили смо рат, али нисмо у њему учествовали!Кад није успео да уђе у редовну Академију, Радомир Смиљанић је основао своју, крстио је Иво Андрић и прогласио је себе доживотним њеним председником. При том је покупио неке непостојеће награде, као што су Достојевски и Солжењицин, које признају само академици његове фингиране Академије! (Запамтио сам да је Добрица Ћосић одбио такво признање.)            Како је Смиљанићу пролазила књижевна слава, тако су му расли књижевни апетити. И ту је показао велики степен домишљатости. .......

         Прузето из  једног блесиметарског "текста" о којечему, као леп прилог и потврда доследности не само овог српског "писца" и нарциса, већ и као нечувен пример некакве блесиметарске критике, пљувања и лагања, а у ствари преживања прежваканих књижевних ствари....
   
         (следи наставак)
ЛеЗ 0016182


Нема коментара:

Постави коментар

Одобравамо умесне, кратке, и аргументоване коментаре

Популарни постови

Сфера Корена

Претраживање Сазвежђа

Црни,црвени и бели , Свилен конац , Међу нама,ЦртаАМБЛЕМ, ДИЦА СЗ , Другачија Србија ,Уметност дијагнозе ,Делта Заветина , Лоза рашљара , Четвртак ,Стооке новине , ЈАВНОСТ , ИЗВОДИ ,БАЛКАН ,ЦВИКЕР , Вечити календар,Турбан , Заставица ,Оличење немогућег , Цариградским друмом ,Брест ,,Дибидус , ШОДЕР ,Паукова мрежа ,УЕРКА 1 ,Ђавоља капија ,ВРТИБОГ ,МАГАЗА Заветина ,МАСКЕ, Између митарења чудовишта и уметности будућности , Cogito , Универзална библиотека,Балкански синдром , ТРЕЋА СРПСКА РЕНЕСАНСАПисци са добром адресом , Дукат, Наши поседи,Врата Звижда , Архипелаг БЕЛАТУКАДРУЗ , АЛМАНАХ ,КРЊА историја ,Балкански шпијуни , БУЏЕТ,Кругови САЗВЕЖЂА З ,Бездана уметност , Ластавичји ибришим,Администрација НЕЧИСТЕ КРВИ , ОЧЕ НАШ... ,Бела и шарена Србија , Запис , Тзв. Академија ФЕНИКС,BALKAN ORIENT PRESS +,ПРЕЛЕГАТ.Савет за визије , УЗДУЖ И ПОПРЕКО,АФРОДИЗИЈАК , Фонд „ЗАВЕТИНА“... ,САЛАШ СЕВЕРАЦА.Знак препознавања,АЛАЈБЕГОВА С(А)ЛАМА , Посебна породична заветина , РЕНЕСАНСА, КОМПАС , , ВРЗИНО КОЛО ,ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА ,Себични музеј , МАЈМУНСКА ЗАВЕРА ,Музеј српских ренесансних духова,МОБАРОВ , , Ново Друштво "СУЗ",Библиотека ВЕЛИКИХ ПРЕТЕЧА , Библиотека ЗАВЕТИНЕ(1) , Библиотека ЗАВЕТИНЕ (2),Библиотека COGITO Библиотека ПРЕТЕК 1 ,Библиотека ПЕЛАЗГИОН Библиотека ЗАТИМ, ПРЕМА СВЕТЛОСТИ Библиотека: Из заоставштине,КОГИТОКЛУБ ,Библиотека Дефтердарова капија,Библиотека АМБЛЕМ ТАЈНОГ ПИСМА СВЕТА ,Архив у оснивању, 2 ТАЛОГ ,Библиотека СЕНКА ЧИПКЕ , (У огледалу) Библиотека "Мадоне Одјека",Библиотека ВЛАШКА ГОЗБА , ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА | "Сузовци", лист, (покренут у) пролеће 2007. Контакт ,Северци , Мирослав Лукић - YouTube Канал ЗАВЕТИНЕ,Библиотека БЕЛА ТУКАДРУЗ

НАЧИН ПОСТОЈАЊА И ОПСТАНКА ( као "Српског књижевног гласника")

КЊИЖАРА ПИСАЦА

Аукције. Трају даноноћно.

Пуноважни биографски податак о припадности

Меша Селимовић. - У својој књизи Пријатељи Добрица Ћосић, на сто осамдесет осмој страни, преноси део тестименталног писма Меше Селимовића Српској академији наука и уметности из 1976. Селимовић пише: "Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борислава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције 'Српска књижевност у сто књига', који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић и Бошко Петровић. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком."
ЛеЗ 0007958