Прикази књига
...
..
Зоран Мандић: Неспокојне песме: Нина Живанчевић: "Минотаур и лавирнит", КОВ, Вршац, 1996.
..
Зоран Мандић: Неспокојне песме: Нина Живанчевић: "Минотаур и лавирнит", КОВ, Вршац, 1996.
Нина Живанчевић: "Минотаур и лавирнит", КОВ, Вршац, 1996. - Политика,субота, 8. март 1997, стр. 27 |
ЛеЗ 0007260
..
Мирослав
Тодоровић
СТИХОВИ КОЈИ НИКАДА НЕ БЛИЈЕДЕ
Ноћно слово о новом песничком
рукопису Ранка Павловића
Матична, четворолисна
песма, „Лаку ноћ, Љиљана“ је ноћна
прича лирског субјекта која се догађа у невреме: „И муња располути небо пуно кише…“док „У рачвама старог ораха под
прозором / цвили прохујали вјек; у собу
би, / у сјећање, нијем као вјечност што
хуји / кроз ходнике који никуд не воде…“
У
том простору „док сан бјежи у урлик побјесњеле олује,“ и
траје невреме споља и унутра (у лирском субјекту), песнику ће се причинити
жена именом Љиљана. Невреме споља, бол у телу, бљесак… је драматургија што певању обезбеђује особену
фантастику и наративну динамику за симболику судбинског. У њој је стожерна тема певања која окупља венац песама, из живота и сећања, призива,
слика, призора, трагања и „песникове
тајне“ стиховима изречене:
Тражили ме само зато да ми кажу
да су ме
тражили, и нису ме нашли.
А требало је само да завире у моју душу
и у срце оне коју нисам престао да волим.
(Узалудна
потрага)
У
олујној ноћи оживеће „прохујали вијек“, из несна изварниче
стихови што указују на чин настајања песме. Из сјећања ће изасјати
слике минулог, сплитаће се сан и јава („Живот бо сен и сан“, „Живот је сан“ *)
у стихове разуђеног певања. Сред импресивног колоплета слика невремена и физичког бола пјесниковог зажубориће
садржајна поезија живота, указати „зрнца свјетла и топлине“ оживеће „из прашњаве кутије фотографије“ и све оно што
је прошло, што је постало историја једног живота. Суочиће се песник с оним што је било и чега више нема, огласиће се метафизика удесности у
стиховима о пролазности. Спознати древна симболика праха, оног што је
„под прашином година“ са алузијама на библијске теме овде луцидно сублимисане и
стихом „Ни мене нема у овој ноћи без
дна“.
У
певања је умешно транспонована снага доживљаја емотивно обојеног чији свитак отварају стихови бременитих слика: „Оштар бол у
крстима и муња / која располути небо пуно кише / пуно загонетке и зебње која ће ледом
/ обрати недозрело воће с очевих рукосада“. Она сугерише стваралачку
релацију и везу између спољњег и унутрашњег доживљаја (унутрашње стање и збивање душе), и догађања и потврђује мисао да „писати не
значи причати причу, већ описивати оно што је окружује... оно што постоји, што
попут животних догађаја мењамо унутрашњим доживљајем. Прича и њена нестварност
или њено одсуство.“*
Срели су се у неколиким песмама песник и
приповедач што је певању обезбедило рафинирану нарацију, а
нарацију проткало суптилном лириком. На „пољу језика“ остварени песник
и врстан причалац укрстили су песничко и причалачко умеће да се доживљај
и осећање преточи у причу атмосфере и живописних слика које су натопљене и меланхолијом
( Песме приче: Кад мама остане сама, Различак у оку, Самоћа самоће,
Ништа ново…). То
су нарације са лирском сензибилношћу што плени
топлином исказа у којој се осећа
болна мелодија суочавања с пролазношћу и
сликама стварности. О томе после свега
песма = прича која је лична и универзална. „Ништа ново“ осим стварности и речи што ту стварност песник претаче у стихове тамних тонова у којима су „клице нових прича“. Драма из живота је синтолијски исказана у
стиховима: „…Јутрос рано, дошавши с пута , / у Улици Шекспирових љубавника, /
љубоморни муж је убио супругу, / ранио оног кога је затекао у свом /кревету и
пуцао себи у главу…“ Завршни стихови песме
обзнањују супстанцијалност ове поезије. Оне исказујући једне отварају друге теме. О томе се може писати у обимнијем тексту. Пева се о
драматици живота, о пролазности, о
младости и старости, о часовима када се сањари
о „пространствима у којима ћемо се/ и ми
можда поново срести?“
Оглашава
се и дах есхатолошког на чијем хоризонту су нове визуре Павловићеве поетике. Исказане су у тренуцима
када се „јави песма“ у којој се преплићу
снови и тренуци стварности лирског субјекта, који се усамљен сећа и из
минулог чује зов песме коју записује.
Павловићева
песничка прича се оваплоћује у
метафору живота и времена, старости и сећања, сновиђења и певања у којем се
преплиће живот лирског субјекта, и „све
оно што је вредело запамтити“, и што је
иницирало песму и потребу за песмом. А када се песма догоди, као да се све смирује,
као да су немире душе преузели
стихови:
Лаку
ноћ, Љиљана! Можда ћеш у некој ноћи,
олујној попут
ове, опет свратити у моју собу,
па ћу касније,
као што увијек чиним
послије твоје посјете, у магли, у сновиђењу,
тражити сребрн прах мјесечине по поду,
крај папуча, међ опалим сједим власима“.
Лирика
Павловићева је проткана песничким па и
философским метафорама оставља снажан утисак на читаоца и његову имагинацију,
јер има својство универзалног искуства што омогућава
да је доживимо као своју. Тако треба и тумачити опеване доживљаје у којима
се на песнички начин укрштају стварност и снови, оживљава прошлост, чују
„дјевојке из љубавних песама“ осећа елегично расположење, провејавају сетни
звуци животне вере и наде у „она пространства“,
а спознаје неумитна пролазност и старост коју греју “стихови који никада
не блиједе“. Слути оно чега нема у стварном животу а рађа у песниковој
имагинацији и сликама када „мисао озари Жена“
„Онда опет видим / Жену под слапом жудње, / која у моју мисао уноси
светлост.“ (Жена)
Светле
стихови о певању, о времену, о жени, о љубави, о тренуцима што су као жишка
запретани у пепелу успомена
разгорели и као „искра
божанског“ блеснули у песниковој имагинацији.
Исписани
су прецизно, луцидно са искуствима класичне лепоте, магијом поетских описа у којима куца срце младости оне непоновљиве
што јавља се у сну, у „собној тами“, што
призива причине и спаја теме и значења, што наративном вишеслојношћу казује о природи и сазнању „како су се сузили видици цвијета /
у пространој велеградској гробници.“ И друге, кроз ове, теме сугерише.
Казује
се о самоћи, стварној и имагинарној,
пева и медитира, „мед јавом и сном“, сплиће тканица, исписује посланица
песникове душе. Кроз сопство
доживљаја исписани су стихови у који су сушт сећања, ум и
цела душа. Песник пева кроз своје ЈА
чиме лични доживљај преноси на
читаоца који се у причи ове поезије препознаје.
Ваља имати на уму и знану истину: „Сви писци, желели то или не,
говоре о себи. О себи као о главном догађају у свом животу. И кад приповедамо о
стварима које су нам стране, наше „ја“, наше опсесије су уплетене. Исто је са
сновима…“**
Павловићева „плетисанка“
је надахнуто остварена. Она је тканица и посланица трепераве, песничке,
душе са тихим нитима месечине што пасаже ове поезије бајколиким чине. Нису
ли нити месечине нити
седе косе што искуству живота и овој поезији посебну боју дају. Из
које избијају речи ове поезије. Речи – теме – синтагме: звијезда Даница, срмен брош, собна тама, велеградска гробница, русалке,
ведрина, младо сјећање, мјесечина, сан, снови, шапутаве рјечи, шапат нити
паучине, громогласан одјек, мирис из дјетињства, слап жудње, бескрајно сам,
далеко од себе, неутажива празнина, прах неке давне мјесечине, космичка тишина,
ушушкана тишином, мјесечев прах, бездан жеља, вир своје пјесме… значењем
шире садржајну оптику и поетички дискурс. Јер „смисао речи је смисао поезије“ Пишући о
песничком језику Рид истиче „ да песник,
чак и када постане свестан речи у току
компоновања , осећа како оне боје његову свест не само звуком, него и бојом и
светлошћу и снагом – укратко значењем. Поезија не зависи само од звука речи,
него још више од њиховог менталног одјекивања“ А у Павловићевој поезији све
светли и одјекује, у читаоцу, резонује.
Он песнички осећа снагу речи, уме да
мисли заодене у праве речи, да унутрашњи доживљај преточи у сликовите песме. Отуда
и „Клице нових речи“ чији стихови убедљиво казују о песниковом стварању и тајни
рађања песме.
У свакој ријечи,
прије него што је изговориш,
зачиње се клица нове ријечи.
Да није тако, како би била пуста,
како би била пуста
и једнолична
поља нашег језика, и како би
суморно звучало када ти кажем
да те волим. Било би то досадно,
као клопарање ноћног воза
који носи наше шапутаве ријечи
бескрајем
панонске равнице.
Речи
и теме су пространство ове поезије што ствара се у
песниковим медитацијама о Животу, о Жени, о Речи, и Песми која све обухвата. Пева песник, открива оно што оком песме чује „
На орошеним окнима, / у вијугању капљица, / препознајем осмијех жене / запамћен
у младости.“ Засја у свести слика,
огласи „први тон песме“, јави реч приче, из сећања, у сну, иницира песму
што и оног који је чита подстакне да и своју у песниковој нађе. Каталог мотива
које плави реминисценција, носталгија,
снови и сећања карактерише поезију животног и стваралачког искуства. Онај давни усхит, озарења оживи у стиховима оног што је спознао. Све
се стапа и склапа у бајколикој месечини стихова. Некдашњи усхити сада су утеха
певања. Исписују се стихови срцем, путује песмом између младости и година када сиједе власи све
другачије виде. Стишао се сјај, и
музика жубора што ушће слути. Али памти,
казује емоцијом душе. Постаје „Пјесма о оној које нема“ што свему даје ново
значење. И постаје она о којој се пева.
И која се у завршном дистиху ове збирке
изриче као откривење. Као песма у којој песник налази прибежиште.*** Збори песник с песмом и исписује стихове богате симболике и снажне лирске сугестивности из које стихови:
Уразуми се, пјесмо, кажем јој.
Одавно сам престао да се завлачим у грмље.
Онда ме запиши, трагајући за успоменама,
Кикоће се, скакућући
низ брдо.
*М.
Дирас
**
М. Дирас
*** Кавафи: У теби,
Уметности Поезије, тражим уточиште, /јер ти макар мало за лек знаш; / за
покушај да се, Маштом и Речју, ублажи бол.
ЛеЗ 0005387
Нема коментара:
Постави коментар
Одобравамо умесне, кратке, и аргументоване коментаре