…..
Ако смо се заиста срели на 4. галерији, како пишете, па то је добар знак. Свет постоји у знаку бр. 4, како је писао Шејка, или како су алхемичари, неки други веровали. Што се тиче осталога, па, „Заветине“ су биле мистерија, дошле су из мистерије, из најнеочекиванијег правца.
Пре неколико година, када сам покушавао да продам овај станчић на Л. Брду (мансарду) како бих купио неку сеоску кућу око Београда, и помогао оцу и мајци, већ остарелим, ишао сам у Рипањ, да видим неку старију сеоску кућу на скоро 4 хекатара, каква је била кућа у којој сам рођен, и коју је мој отац срушио када сам имао десетак година. Ти људи, продавци, су тада то заценили, и ја ниам продао стан. Али сам видео, да има сеоских кућа и дворишта на четрдесетак км около Београда, вредних пажње. Као и недавно у Парцанима, село пар километара даље од Раље, према Парцанском вису, где су кућу и двориште од 7о ари продали неком шпекуланту за 7000 Е. Много би боље за „Заветине“ било да сам у неком селу око Београда, да направим неку врсту мобарског, библиофилског издавачког центра, али – понекад ми се чини, верујте, да Судбина зезне, спречи. Ја нисам фаталиста, али… нечиста посла.
Хвала на јављању, М.Л.
__________
Слободан Чворовић:
…..Срећемо се на четвртој галерији.Да, препознајем профил. Уздигнута глава, поетски загледана изнад других глава.Очи које зраче чудном,“срчаном нервозом“(п.а.) Радосно благоглагољају.
Речи из амбицијозног пројекта, по ком смо се и упознали, истрчавају у нотицама.
Толико утисака о књигама, толико знања, толико сусрета у пола века активног књижевног живота а све се слива у жамору после свечане СКЗ-ове 120 годишње академије…
Покушавам да питам, неспреман, где је глава, где је реп Заветина и како можемо да изиђемо из виртуалне анонимности и пуно тога сам хтео да питам. Заветине ми се чине пркосно свежим, предложио бих чак и неку фузију са кочоперним „млађим“ или већ…?
Силазимо на други спрат…(наставак следи)
….
Напротив, драго ми је ово и ова објашњења!У оној гужви и замору остаде ми у глави „време општег вајкања“.Учини ми се да се растужисмо због часописног непробоја Заветина или пара за књижевно друштво, итд…Срећом, напротив!
Хтедох само да илуструјем један сусрет на доличном месту, са исхитреним,овлаш, глагољањем песама од којих свака, мени бар, по сто пута изговорена, гласом глумца-мајстора, уноси трепет срдашца ми…На моменте сам хтео да звизнем глумцима да стану са омнибусем, рингишпилом… Неинвентивну режију је мрзело да са једним практикаблом нагласи долазак Тесле у Београд, да са још два нагласи ритмове и разлике песама, да избегне збијене, основно-школске рецитације!!?
Унесе боје које постоје у животу и основи Србије, плаву поготово, боју којом се и врли небо сликано на омостима књига СКЗ-а…Основ – сиво, до муке, ето једино као симбол нелепог патоса по којем се мучила права српска задруга задњег века…Глумци гласом одзвањају, играчи покретима, хор, правом песмом која надјачава све…Диригент у искреном патосу танго покрета -бррам!
Мени, једино заслужно извођење обележавања, ваздигнутом хорском песмом.
То сам оног дана хтео да ти кажем, драги Лукићу, започех, па ево.Има у овом виђењу „штофа“ јер сам синоћ гледао Зону Замфирову у Београдском Драмском. Пребогато! У свему!Мане, само ако се заинатимо. Или не волимо уопште позориште!
И сетих се, 120 годишње Српске Књижевне Задруге, речи тутње, основ по коме ходамо, небо речи испод нас, на тој трави смо порасли…коктел је био домаћи, услужан, нашки!
Пуно поздрава драги и часни и талентовани господине Лукићу. Ово би прво не и највредније што сричем…У току сам завршетка „Разговора са душом“.Мислим да сам ти нешто послао.
На располагању сам, свим уметничким снагама! ПОЗДРАВ!
Нема коментара:
Постави коментар
Одобравамо умесне, кратке, и аргументоване коментаре