ОБЈЕКТИВ

ОБЈЕКТИВ
Мисија, ко ју је спречавао, и спречава (још увек)? - Бранка Лазаревића – у малој, прашњавој, жутој собици у Скопљанској улици, са једном плеханом фуруном,две-три фотографије о зиду, са рафовима од необојених чамових дасака пуних распоређених свезака, са расклиматаним и мастилом покапаним писаћим столом, са три прозора који нису имали ни засторе, без застора на поду чије су даске шкрипале – у тој и таквој прашњавој собици до које се допирало,прво, кроз један узак ходник неравно циглама поплочан, кроз, друго, мало двориште са неколико бедних кућица са вратима увек отвореним из којих се осећали мемла и рубље које се пере, сагињући се испод рубља које је висило на конопцима, кроз једну рупу пуну комплета Гласника и канцеларију која је гледала на двориште – у тој и таквој жутој собици чији су прозори гледали на Скопљанску улицу у којој никад није било сунца него само тешких кола која су шкрипала и кочијаша који су се дерали и тукли коње – рађала се, уобличавала се, пропагирала се књижевно-уметничкаи научна мисао којој се, по опсегу,може да стави као упоређење, само наш романтизам. / Кад Гласник добије свог историчара идеја (нека само то не буде какав биограф!),интелигентног и даровитог,који ће умети да га стави у пројекцију,и да изврши поређење,и да му нађе право место у пресеку наше мисли – његов родоначелник и он имаће средишно место у пантеону наше мисли. Бранко Лазаревић тврди да је Српски књижевни гласник главно дело Богдана Поповића… / Понтифекс максимус је био Богдан Поповић. / Сви око њега били су хор који је одговарао на његова јектенија. Било је дисциплине и било је хијерархије. Читав цезаро-папизам. / Постојао је и читав кардиналски збор. Он је имао и свој кодекс и свој индекс. / И свој суд. Ко је ушао у Гласник,или дошао на Универзитет, прошао је кроз иглене уши; прошао је кроз пакао и чистилиште и сад је у рају… Постојао је известан церемонијал и читав протокол. / Пречани су бојажљиво приступали и, вештији и савитљивији, лакше улазили. / Противници су тај скуп интелектуалаца називали котеријом. Скерлић није избегавао да каже, да је то котерија, али је додавао да с њом није задовољан само онај који у њу није пуштен,и да је то котерија, али котерија даровитих интелектуалаца. / Мора се рећи и подвући да су се о томе скупу више бринули други којима је то више било потребно, неголи Богдан Поповић под чијим је именом фирма била пријављена публици… Српски књижевни гласник – издржавао се претплатом, без помоћи ондашње краљевине Србије и одређених министарстава. Радикали када су долазили на власт онда помагали су новчано други часопис тога времена Дело. Као и данас. / Министарства Србије или локална самоуправа финансијски потпомажу излажење већине књижевних часописа у Србији. Колико нам је познато једино„Едиција Заветине“ не добија никакву финансијску потпору за своје часописе: Заветине Плус ултра, Дрво живота, Уметност махагонија и Трећа Србија. Белатукадруз УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА,стр. 108-109...

Укупно приказа странице

ВИРТУЕЛНА БИБЛИОТЕКА "СУРБИТА"

ВИРТУЕЛНА БИБЛИОТЕКА "СУРБИТА"
ОБАВЕЗНА ГОДИШЊА ПРЕТПЛАТА. - Виртуелна библиотека СУРБИТА почиње са радом уочи Божића 2016. године. Првенствено је отворена, како за оне евентуалне читаоце који живе далеко од Србије, али и за оне српске читаоце који живе у забитим местима која немају народне библиотеке, или неће их у догледно време добити. Прве књиге које се могу читати у целини овде су Русаљ Беле Тукадруза (алиас М. Лукића, 1950 - ). и УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА. Ових дана, током одржавања београдског Сајма књига, у позајмној Виртуелној библиотеци Дигиталних издања коначно је постала доступна, може се позајмити или преузети књига Белатукадруза УМЕТНОСТ ДИАЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА, критичких есеја о највиталнијим проблемима савремене српске књижевностиТо је коначна верзија ове књиге, која је имала дуг пут до читаоца, што није никаво изненађење...

уторак, 9. април 2024.

На Свеловини бетонски рам за гроб...

 

 
ВЕЧНЕ КУЋЕ У КОРОВУ | Мирослав Тодоровић
 
Прича о све празнијим селима готово да мало кога више занима. Огласе се политичари само када им затреба. Каже се, то и врапци знају. Али ни врабаца више нема, јер нема жита, њиве нема ко да оре. Оно мало житеља што је остало по селима, оном свету је пред вратима, броји дане у чуду се пита где неста народ? Зарастају њиве, стазе, зарастају и гробља, бришу се трагови и све је као да ничег није било. Као да није ни постојало. Они који оду, не враћају се, осим ретких што се одлуче да им вечна кућа буде тамо где су рођени. Иако знају да ће и оне убрзо у коров зарaсти.

Летос о томе зборим с професором – научником Срећком Н. Вајар, пријатељ, урадио му је две бисте, једну жели да постави у авлији, другу на гробљу. Говорио је смирено, као да је реч о неком другом, или обичном, свакодневном, послу. Знамо шта је казао Тесла: мрт не постоји, а самим тим сазнањем, нестаје и страх од исте! И запамтите: ниједан човек који је постојао, није умро. Претворили су се у Светлост и као такви постоје и даље...“

С тим сазнањем и сам на ово гледам мирне душе. Дознајем да је мој исписник, себи за живота, уредио гробно место у Трешњевици. Вратио се! Случај је удесио да се сретнемо код рођака. Разговарамо о свему па и о суши која је изгорела ливаде, а извори пресушили. Нема кише. Све вапи. Побегла вода у дубину, каже. Побегла вода од људи. Све бежи од човека.

Зашто је подигао себи споменик? питам. Шта ако не умре? Бачене паре. Испричам како сам негде прочитао да је на надгробнику римског војника био натпис:

Себи за живота знајући какво потомство имам.“

Онда се матори, обојица оседели, смејемо. На уму ми стихови Б. Петровића: Знао је да ће умрети, ал׳ веровао да ипак неће.

Нисам ни слутио да ћу и сам уредити место које ми је суђено. На Свеловини, где почивају родитељи. Али, нема ко да уради то што желим. Распитујем се. Село празно, одржавају га још малине. У селу нема ко. Има у Ариљу, каза ми рођак. Позовем. Каже да види место. Може. Договоримо се да га сачекам на Госпојину, на Дивљаци. Стрмо. Мора да се копа, каже. Нема вода, нема струја. Сетих се када ми Р. каза у разговору да неће имати ко да нас закопа. Колико само случајева, поготову у градовима. Mорали су да проваљују у станове када неко умре. Из станова комуналне службе износе мумифициране лешеве. И то више никога не узнемирава. Као да је постало нормално оно што је до скора изазивало чуђење, и осуду.

Колико је само у пустим селима таквих случајева, данима се у празним кућама распадају... Јер стари немају куд. Никоме више потребни, сами себи на терету. Напуштени као и села у којима таворе, заборављени. Ко да их у црну земљу спусти? Псалми казују: „Не одбацуј ме у старости, када ме изда снага немој ме оставити.“ Коме да кажу, да се обрате.

Гракћу вране понад празних села, а и њих је све мање. Кажу да лете наопако не могу да гледају пустош.

Мајстор како га ја зовем вели да ће да уради то што тражим, али крајем месеца.... Нема друге, чекаћу. Немам ни сам куд, у Ниш ми се не иде, у Ариље сиђем петком. Корона поново плави... Прерушава се, никако да јој доскоче. Изгледа да не дира политичаре. Ни оне у Паровима. Окомила се на градове. Помислим да корона може оживети пуста села, јер ће живот у градовима бити све тежи ... У граду не може да сe опстане, у село како да се стари врате. А, из д..... у главу многима већ долази.

Проређује народ корона све више... Са ТВ о томе се свакодневно говори али се навикло, па се не узима озбиљно колико би требало. Нико не схвата док на својој кожи не осети. Причам како сам се делио с душом, како и сада осећам последице короне, како често не знам да ли сам некуд пош ׳о, или однекуд дош׳о. Склонио сам се у село из којег сам као дечак у бели свет отишао. A у  селу милина. О томе пише и Ана Вранић Гајић: „...И све је лепота коју само још у српским селима можемо срести...“

Читам. Пишем. Слушам тишину са грактањем врана, гледам веверице као трче по авлији, јуре испод ораха... Пролазе дани, суша узима душу усевима, малина преврће лист, брани се тако што светлију страну листа окреће ка сунцу. Јабуке опадају, не могу да зру. Земља пуца, у прашину се претвара. Код Чехова реченица: У свему се осећа жеља да природа започне и кишном сузом растера тугу. Тужна је Моравица у Клисури, смањила се, уз обалу приљубила, споро тече. Из извора, до пута, капље... Коначно дође и тај дан. Стиже мајстор Ђорђе. Наоблачи се. Стиша ватра небеска. Поподне паде кишица. Све живну. Мајстор је без помоћника па сам узео будак да и сам копам... И тако се заврши пос׳о. Треба сада споменик, ваља ићи чак у Чачак. Ни одлазак с овога света више није лак, а кошта више него што може да се поднесе. Кредит за вечну кућу...

Сетих се речи мог земљака Б. П.: „Бог ме казнио што ћу на нишком гробљу почивати.“ „Што не уредиш место на неком ћувику у Завичају?“ питам.

Породица“, вели.

У себи мислим да и ја не би׳ имао мира да будем на другом месту.

Трећег дана путем прође нека жена у црнини.

И нико више. Нема ко сеоским путем више да прође.

Лину и киша. Какав ми то знак небо шаље? На Свеловини бетонски рам за гроб. Гледам га као да се не тиче мене. Сада разумем песму Риста Василевског„Отац бира место за гроб“. Нисам бирао, то место је давно одабрало мене. Чујем, гракће гавран. Врана која се припитомила гледа ме с гране јабуке. Мутни облаци плове небом, прамење магле се диже преко брда у небо.

И тако без врења,

за мном ће живот у трешње да се мења, записа М. Црњанаски. 





*Књижевник живи у Трешњевици (код Ариља)и Нишу


понедељак, 11. март 2024.

ИМА НЕКА ВАСИОНА | Су ТАНАСКОВИЋ


 

ИМА НЕКА ВАСИОНА | Су ТАНАСКОВИЋ


Има нека васиона“, тихим гласом, као за себе, промрмља баба, замишљено загледана у широко небо које се прострло изнад долине уз реку Чемерницу где се налази наша кућа.

Некада су ту, у време мог детињства, испред саме куће биле ливаде где сам се по цео дан играла и брала цвеће. Остао је у мени сачуван мирис покошеног сена за којим повремено чезнем. А пре него што се деда одвојио из породичне задруге да нам држава не би узела имање, ту су били бошчованлуци, једна брвнара и приручна штала јер се лети доле догонила стока и овце на испашу. Живело се тада у великом конаку, горе, у селишту, нешто мање од сат времена хода удаљеном од имања поред реке. Баба би сваки дан силазила доле до равни, како се говорило за имање у равници, музла краве и на обрамачи носила натраг две велике кофе пуне млека. Сваки боговетни дан. Не могу ни замислити број корака њеног века, под теретом и живота и времена. А била је мала, ситна, тиха и блага, тако је памтим. Упркос олујним и бурним временима мирно је и стоички носила живот на својој обрамачи. Изгледало је да је то тако лако и природно, и никад се није жалила  ни на живот, ни на Бога. Бар је ја никад нисам чула.

Ја памтим да се говорило да се село у побрђу, узводно, увек називало „горе“, ка селишту, а низводно „доле“, ка граду. Горе се рађало, живело и сахрањивало. Горе су били преци и корени, извор наше реке и наших живота. Доле у равни се радило и обрађивала земља. Веровато је да је то „горе“ настало због брда где су биле смештене куће, воћњаци и виногради. А могуће је да се нешто дубље, неизрециво урезало у памћење покољења узрокујући коришћење тих речи. Стари конак се и данас дањи налази горе, на осунчаној странчици, и може се од наше куће видети голим оком. Горе је и кањон реке на чијим су се стрмим обалама простирали ридови, обрасли ниском и оскудном травом, прошарани клекама и трњинама. Доле је била чаршија, град, други живот кога је створио нови дух времена. Одозго је дувала устока и долазила киша насушна, подивљала река која је с пролећа плавила и наводњавала плодну равницу. Одозго се и ведрило и облачило. А одоздо је долазила смутња, лутња и неизвесност. Када рода лети узбрдо, заправо узводно, баба би казивала да неће бити кише. Када лети низводно ка граду, биће кише. Говорила је да сва несрећа долази одоздо. Не знам шта је под тим подразумевала, али осећало се да се Србија полако одрицала села које ју је хранило и духовно утемељивало. Као да су те одредице места давно биле наслућиване унутрашњим шапатом небеса са којих су долазиле речи горе и доле.


Одозго је прадеда ишао за чаршију и своју белу кобилицу јахао нормално држећи рукама узде, а одоздо се враћао кући јашући је наопачке, држећи је за реп. Прабаба је за свог човека говорила: „Ћеро, оде у чаршију, и тамо се наједе месине, напије ракичине и навата жена. И онда не зна ни кобили ђе је грива а ђе реп, а камоли да зна за своју главу и гузицу“. Прадеда је имао плаве враголасте очи, како је говорила моја баба, на вр’ главе. Дугим усуканим брковима је стално очиукао, добацујући духовите опаске свакоме ко му се нађе на путу или видику. Свима је делио надимке, који су се наслеђивали и задржали до дана данашњег. Свака породица у селу има особен надимак који је био намењен само мушкима, по коме се препознају: Балаврца, Сврака, Бас, Шврћо, Свирау, Врг, Мендо, Шиљовац. Само наша нема, јер се нико није усудио да нам нешто на име накалеми. Баба је говорила: „Ма, пусти, било то богато и силно. Јединац“. И да не буде забуне, у Србији је јединац једино мушко иако има сестара. Баба наставља да прича о свом свекру: „Стави пушку нараме и нестане у забрану, и врати се предвече кући без улова“. Једном га је једна комшиница пред читавим светом упитала: „Чича, нешто те не виђам да идеш у лов“. Он накриви шешир и испод густих веђа ђаволски је погледа својим плавим урокљивим очима: „Нешто, Маро, фазани више не залазе у твоје забране“. Прича баба: „Ет’, тако се Мара уједе за језик што истрча пред руду, зарумене се и побјеже“.

Био је шерет, споља немарно миран као да је савладао живот, а изнутра га је гонила нека сила да луња забранима и ливадама. Да’л је тај немир носио одувек или га је наватао на гудурама Албаније, не знамо, јер је све бацао на заебанцију. Вратио се са солунског фронта са оба вола са којима је прешао Албанију. Баћко и Беља. И, све потоње волове је називао тим именима, као да није хтео да се одвоји од својих ратних сапутника. Умео је да прича са њима као са каквим ратним друговима и налазио је да га људи не би могли боље разумети. Кажу да није помињао ратове, ни кад се у кући понекад препричавало о тим злим временима. О томе је ћутао. Само је 41-ве, када се у кући распредало куда, како и са киме, љутито одбрусио својим синовима: „Јебите се и ви и ваш краљ и ваш рат. Ја ратовати више нећу, ја сам своје одужио“, и отишао да окопава виноград, иако то никад није чинио. Причало се да је вино те године било горко.

Баба је волела да седи на трему наше куће увек окренута у правцу „доле“, загледана у небо, као у неку будућност. Иако је превалила стоту, ретко кад се враћала у прошлост, осим када смо је ми из куће понекад запиткивали. Ретко кад је причала, иако је знала голе и тешке истине из ратних дана ћутала је, по њеном мишљењу из разлога да се не шири зла крв, како је говорила. Чувала нас је од ала прошлости, бринула да очува заједништво и породицу, да нам утисне у кости само добро. Говорила је: „Ђаво не оре и не копа, само гледа ђе ће неком зијан да начини“. Зато га је заобилазила и трудила се да гаји добро колико је могла и имала снаге. И није име добила случајно, убеђена сам да га је носила као своји мисију. Добринка.

Да ли уопште постоји човек коме зли духови не могу прићи или бар издалека шапнути лошу мисао о некоме? Можда неком свецу. Али и они су се са њима борили к’о курјаци, храбро и снажно, па чак и кад изнемогли упадну у провалију свога безверја, устајали су. Зато су и постали свеци. Ја не знам да ли уопште на овом белом свету постоји особа којој никад нисам нешто лоше помислила. Е, то је једино била моја баба. Звала сам је баба из милоште и највеће љубави. Не бака или нана, већ баба, за разлику од очеве мајке која је потицала из градске куће и коју смо на њено инсистирање називали нана. Понекад се питам да ли је та љубав из мене извирала и била моја или је то била чиста рефлекција њене љубави, благе, упорне и непоновљиве. Са својим ђаволима се борила сама, у тишини, да се не чује и не види. Нас је штитила као какав Анђео чувар. Не знам да ли смо јој се довољно одужили, али ја верујем да Бог јесте.

Има нека васиона“, понови тихо као да намерно прави ехо онога што је већ исказала, да обзнани и прошири неку само њој знану истину. Као да је призивала Бога не помињући Његово име да не чују зле силе. Те речи су одзвањале у мојим ушима, а ја сам ћутала. Волела сам да ослушкујем ту тишину, јер је била само наша. Само са њом тишина није била непријатна. Као да је истински знала да има те васионе, и ту се није могло довести у питање било каква сумња. То је било неко унутарње знање само њој својствено, вера која је код ње изгледала као знање изнад сваког разума. Чак јој није било важно да било шта зна и потврди, јер живот се само живи, јер се мора, како је говорила. Ако ћеш да знаш ђаволи ћете посећивати и гордити. А она је знала живот, само ћутке, а како и не би, сто и пет година поврх ваљало је изнети на обрамачи. Само се тиме никад није хвалила, помињала мудрости, нити давала савете. Једино понекад успут, као за себе, кад је била сигурна да је можемо чути. Знала је да свако од нас мора своје носити. Само нас је подупирала својим присуством и без гласа говорила „не брините, нисте сами, ја сам ту, уз вас“. Тако је и данас дањи иако је отпутовала.

Живот тражи одговоре, али више тражи питања. Питања су некако важнија. Она је унутар себе, наслућивала сам, увек носила неко питање, питање без знака питања, које је суштина свега постојећег. И, верујем да је с времена на време добијала неке само њој препознатљиве одговоре однекуд или ниодкуда. Могуће је и из тог небеског бескраја у кога је волела понекад да одлута, а истовремено да буде присутна ту са нама. Уздахнула би и прозборила кратко: „еее, да“. То је било њено сведочење Оног који је удахнитељ тог даха. То је она предано узела да се подразумева, па је разматрала да јој је баш тако дато, као сам живот.

Као мала сам је увек запиткивала има ли Бога. Та тема ме је стално копкала изнутра. „Шшшш, ћути, то се не пита“, нежно би утишавала моју љубипитљивост предосећајући да је проверавам. „Е, што баш ти хоћеш да знаш на чем’ небо стоји“. Умела је да ми каже: „Има ли за тебе нешто свето; о томе се ћути“. Тада бих осетила неку стид предосећајући да та питања морам носити једино у себи, док се не одшкрину врата и Светлост те не окрзне. Ако је не видиш, удари те свом силином одпозади по леђима, ако је видиш почињеш полако да спознајеш лепоту око себе. И мора полако, како је говорила баба, не одмах, не од‌једном, не све. Тако је и живела и радила, полако, и изгледало је лако иако је било тешко, али пожртвовано и увек за друге. Њен је био само њен живот, док и њега није предала мирно и без остатка. Све друго је дала нама. Чудо од бабе, чудо од живог иксана, често понављам у себи кад је се сетим. И не постоји ни један дан а да на њу не помислим или је не поменем.

Само је два пута видела мог деду пре него што се удала за њега. Једном на вашару када су утаначили гледање, други пут када је дошао код њених родитеља да је проси. Деда је био висок, стасит, наочит човек. Танких штуцованих брчића, ситних тамних истовремено и благих и оштрих очију, озбиљан за разлику од свог оца, увек елегантан са шеширом на глави и штапом украшеним ситним интарзијама како су једино богате сеоске породице уприличавале за главе куће. Колико се ја сећам шешир је носио само мој прадеда и деда као најстарији син. Остала његова браћа су носила шајкаче. Тај шешир и штап се и даље чува у нашој кући као реликвија. „Прави делија“, тако је говорила баба. Питала сам је да ли се заљубила када га је угледла. „Ех, к’о да сам ја нешто знала о томе“, спуштала је поглед и скривала смијуљак, а ја сам осећала да је испуњава нека милина помешана са чистим девојачким стидом. „Заволела сам га временом. Тако је то некад било, а не као ово данас“.

Моје прво живо сећање је везано за деду и бабу по мајци. Сећам се да сам по њему весело и уз дечју цику скакала док је увече лежао на великом брачном кревету. Када би се изиграла прелазила сам код бабе на другу страну кревета где смо заједно спавале. И увек сам волела са њом да спавам, чак и матора, да останем са њом бар мало, да ми угреје ноге и ушушка у мене мир. Да је се бар мало заситим. Сећам се да сам деди брала мале беле Попонце које смо звали шеширићи. Он је волео да седи на дрвеној дашћици наслоњеној на бедем великог јаза, да прутем шара по прашини пута, а ја трчкарам около доносећи му беле шешириће. Тога се толико живо сећам, чудо једно а да се ни мајке ни оце уопште не сећам. А имала сам нешто више од две ипо године. Звао ме је Руже моје ране.

Деда је пре рата био кмет села, и тако га је дочекао други светски рат. Многи причају да је спашавао главе свима, и онима за краља и онима за комунисте. Само је Бог знао да не може тек тако узети живот ономе ко спашава друге животе излажући и себе опасности. Све је то моја баба с Божјом помоћи уредила, молећи свог ујака за живот свога мужа. У Србији су се често људи из једне куће делили да једни иду у четнике, а други у партизане, ако затреба, а у рату ће увек требати, свој ће своме помоћи. Не увек, али било је и тога. Тако је било и у бабиној породици. После рата деду су затворили у подрум једне куће, зна се и чије, привременој апсани, и никад није могао да изговори ни реч о мучењма које је доживео. Спутавала га је велика грудва црне земље у грлу. Видело се то, и није нам била потребна никаква његова исповест. Баба каже да никада није видела да лице неког човека може да буде тако црно као што је било његово. Али, захваљијући њој, тачније њеном ујаку комунисти, скинут је са списка за стрељање после рата, али је и годинама после тога носио белег народног непријатеља, без личне карте и грађанских права која су му била одузета. Ипак, добио је други живот за оне животе које је спасао, принудни рад као робијање, тежак терет на срцу, али и велику мудрост помешану са неком скривеном тугом и сетом.

Опет се у нашу кућу уселила ћутња, опет тишина. Са оца на сина, тако се у Србији наслеђује поред осталог и тишина породичних предања. И данас је тишина. Истина је остала са њима. Ја само утискујем свој унутарњи осет својих предака и порекла, кога сам стекла уз понеку сачувану фотографију, чувши понеку причу, видевши поглед понеког сведока тог времена. У мени је и крв помешана са њиховим осећањима, чудесан сок живота, нешто непроцењиво што су ми предали у наслеђе. Па могу понекад и из те невидљиве архиве понешто да извучем кад препознам и осетим. Помало ми је жао што са бабом нисам више разговарала, а и да јесам питање је да ли би ми рекла више од онога што је сматрала да је за моје уши. Све оно о чему не могу да сведочим остала је њена тајна, а наши митови. И тако треба и да остане.

И како ми је баба казала „заволела сам га временом“ имала сам утисак да је то била дугачка процесија љубави без одустајања, сумњи, без скривених намера и прикривених интереса, једнаке форме као и сам живот. Чист, једноставан, једног јединог унутарњег личног става: тако се мора, јер је живот дужност и мора се одужити. Моја баба је то управо радила, одужила је и свој живот и чини ми се животе других. Када је требало да се иде по тело дединог млађег брата који је био убијен на Сремском фронту, опет се јавила она да иде у Босну са својим свекром. Сви други у кући су спуштених погледа ћутали. Прадеда је своје волове Баћка и Бељу још једном упрегао и повео на фронт, на пут за њега много тежи од Албанских гудура, овог пута да дотера мртвог сина кући. И он је као кулачки син био на списку. Убио га је човек из нашег села, с леђа, по задатку, о чему се годинама ћутало, а знало се. Србија је увек била на неким списковима, одувек, па и данас. Субина или усуд, ко ће га знати.

Баба ми је причала да никада није осетила такву тугу која се споља не види, само наслућује, помешану са бесом и љутњом у немоћи да је избаци из себе. Чиста љубав која је унутра остала заробљена у вулкан муке и јада. Док је сина откопавао прадеда није плакао, јер никада није плакао, иако су му сузе саме лиле низ лице и капале на само њему препознатљиву главу сина коју је држао у рукама. А имао је свега осамнаест година. Псовао је свом силином: „Јебем ли ти сунце и Бога и свјеца, што ниси бјежао кад сам ти каз’о. Бјеж’ низ јаруге, уз јаруге будало једна, бјеж’ куда те ноге носе кад ниси за ратовање још био. Ооо, животе, јебем ли ти и звјезду и помрчину...“.

Има, има. Има нека васиона, кажем ти ја“. Баба прекида тишину и почиње да прича, не одвајајући поглед са неба као се сљубила са плаветнилом. „Тако је то, ми доле а они горе“. „А ко то, баба?“, питам је. „Па они што су отпутовали. Ја некако верујем да они још путују, да стално путују. А има и оних других. А шта ти велиш нато?“, упита ме да помери разговор изнутра напоље. Ја ћутим, обузима ме стрепња, немир, скочила бих са столице да је чврсто загрлим, али ме стид да она види шта предосећам. „Ноћас сам га сањала“. „Кога?“, а ја као да не знам о коме се ради. Опет ме погледа: „Па кога би, мог чо’ека“. „И шта ти је рекао?“, упитах је да опет прикријем нелагоност и стрепњу. „Ма, ништа ми није рекао, само се осмехнуо и нестао“. Настаде тишина. „Ваља и мени путовати“, рече мирно.

Ја сам читав свој живот мислила да моја баба никада неће умрети. И чудно је то што ми у кући никада нисмо причали да је време за такве ствари, иако је превалила стоту. Као да је живост њеног присуства и та пуноћа њене тихе неисказане животне радости бранила мислима о смрти да улазе у нашу кућу. „Ајде баба, шта то причаш!“, осетила сам да ми нека гука у грлу нараста, помисао о неминовности краја и мог сопственог губитка. Ја о крају и губитку, а она о путовању. Незајажљива мисао ме обузима да ми фали још један читав мој досадашњи живот да бих уопште била кадра достићи њене године и тај непојавни мир и помиреност, свест о путовању, а не о крају. И опет ће баба сама себи у браду: „Само Бог свети зна што ли ме још држи у животу. Мора да сам Му још дужна“.

По први пут ме погледа и својим благим осмехом потврди своје присуство, као да се са неба спустила на земљу. И онда нехајно помилова мачку у крилима коју као да је тек сад приметила. Имала је мала крила на која је само мачка могла, и то једва, да се угњезди. И чим би баба села на столицу и узела да сркуће своју ретку и заслађену кафу,  мачка би се однекуд створила и хоп, била би у бабином крилу. Њих две би заједно, свака своју, преле неку невидљиву пређу са небеске кудеље, загледане у даљину. Волела је мачке и мачке су волеле њу. Кад су јој узели снагу и када је запала у кревет, тих пар месеци мачка је упорно и свакога дана лежала на ћебету подно бабиних ногу. Излазила би кроз отворен прозор собе само кад је морала и враћала се нечујно заузимајући поново своје место. Нисмо је могли избацити напоље, није се никако дала. После бабине смрти, мачка никада више није ушла у ту собу.

Није волела да иде на гробље, чудо једно, иако је много све своје волела и често помињала. Чувала се и нас је чувала, како је говорила, да се не потресе, и напрасно не шлогира од сећања на тугу прошлих времена, па да легне у кревет и нама на врат. „Ко ће га знати, ’вако је сигурније“. Више је волела живот. Кад јој је умро старији брат, који је и сам превалио деведесет и шесту, само је одмахнула главом и рекла: „Идите ви и испратите га. Наживљо се он, ихааа“. Кад год би ишли на гробље о задушњицама или годишњицама својих, увек би носили цвеће из наше баште и тањир јабучаре да тамо поједемо за душе мртвих. И увек би је звали да пође са нама. Одмахивала би главом: „Нека, нека, идите ви, има времена, а ја ћу кад кад ме Онај горе позове“. И кад би ушли у кола, у последњем тренутку би је видели како ситним корацима трчи ка нама и пружа нам стручак Драгољупчића, цвеће које је мој деда највише волео. „Понесите му ово и каж’те му да је од мене“. А била је скоро педесет година удовица.

Пар месеци пред смрт комшиница нас је уверавала да баба неће тако брзо умрети: „Видећете ви, она ће умрети на Преображење. Ма људи шта вам је, ко је луд да живи сто пет година и онда да умре на обичан датум. Не може то тако. То мора да буде црвено слово и велики празник. Видећете ви шта вам ја кажем“, самоуверено је у једном даху изговорила, натрпавајући и надовезујући на ту причу још гомилу непотребних детаља. Али, ово се ипак обистинило. Баба је отпутовала на Преображење. Да’л је то било Божје провиђење или је комшиница несвесно наслутила, враг би га знао. Тако би и баба казала. Награђена је празником који је највише волела да буде њен последњи преображај и прелаз.

Отишла је баш као што је и живела, тихо и неприметно, упркос бурним временима и богатом животу. Увек је бирала сенку иако је била у жижи многих догађаја које је упила у своје богато искуство временом уткано у њен живот. Била је и сведок и учесник једног скоро заборављеног дела неписане историје Србијице, како је увек говорила за своју земљу. По њеном поимању одувек је живела у Србији, један пун и испуњен век. И земљи је била блиска и разумевала је и осећала семе и ницање. Дубоко укорењена могла је да прима живот и све оно што је он са собом доносио, да пушта и пропушта кроз себе сва зла која су њена времена изнедрила, а да ипак њено изворно чисто срце не преплави мржња. Васиона коју је само она познавала давала јој је прибежиште и извор којим се напајала миром и тишином за унутрашњу снагу да може да преживи и изживи страшни суд времена. За то је вредело живети. За то сам јој захвална. Кажу мудри људи да захвалност долази из љубави, а љубав из страха од заборава.

 







Популарни постови

Сфера Корена

Претраживање Сазвежђа

Црни,црвени и бели , Свилен конац , Међу нама,ЦртаАМБЛЕМ, ДИЦА СЗ , Другачија Србија ,Уметност дијагнозе ,Делта Заветина , Лоза рашљара , Четвртак ,Стооке новине , ЈАВНОСТ , ИЗВОДИ ,БАЛКАН ,ЦВИКЕР , Вечити календар,Турбан , Заставица ,Оличење немогућег , Цариградским друмом ,Брест ,,Дибидус , ШОДЕР ,Паукова мрежа ,УЕРКА 1 ,Ђавоља капија ,ВРТИБОГ ,МАГАЗА Заветина ,МАСКЕ, Између митарења чудовишта и уметности будућности , Cogito , Универзална библиотека,Балкански синдром , ТРЕЋА СРПСКА РЕНЕСАНСАПисци са добром адресом , Дукат, Наши поседи,Врата Звижда , Архипелаг БЕЛАТУКАДРУЗ , АЛМАНАХ ,КРЊА историја ,Балкански шпијуни , БУЏЕТ,Кругови САЗВЕЖЂА З ,Бездана уметност , Ластавичји ибришим,Администрација НЕЧИСТЕ КРВИ , ОЧЕ НАШ... ,Бела и шарена Србија , Запис , Тзв. Академија ФЕНИКС,BALKAN ORIENT PRESS +,ПРЕЛЕГАТ.Савет за визије , УЗДУЖ И ПОПРЕКО,АФРОДИЗИЈАК , Фонд „ЗАВЕТИНА“... ,САЛАШ СЕВЕРАЦА.Знак препознавања,АЛАЈБЕГОВА С(А)ЛАМА , Посебна породична заветина , РЕНЕСАНСА, КОМПАС , , ВРЗИНО КОЛО ,ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА ,Себични музеј , МАЈМУНСКА ЗАВЕРА ,Музеј српских ренесансних духова,МОБАРОВ , , Ново Друштво "СУЗ",Библиотека ВЕЛИКИХ ПРЕТЕЧА , Библиотека ЗАВЕТИНЕ(1) , Библиотека ЗАВЕТИНЕ (2),Библиотека COGITO Библиотека ПРЕТЕК 1 ,Библиотека ПЕЛАЗГИОН Библиотека ЗАТИМ, ПРЕМА СВЕТЛОСТИ Библиотека: Из заоставштине,КОГИТОКЛУБ ,Библиотека Дефтердарова капија,Библиотека АМБЛЕМ ТАЈНОГ ПИСМА СВЕТА ,Архив у оснивању, 2 ТАЛОГ ,Библиотека СЕНКА ЧИПКЕ , (У огледалу) Библиотека "Мадоне Одјека",Библиотека ВЛАШКА ГОЗБА , ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА | "Сузовци", лист, (покренут у) пролеће 2007. Контакт ,Северци , Мирослав Лукић - YouTube Канал ЗАВЕТИНЕ,Библиотека БЕЛА ТУКАДРУЗ

НАЧИН ПОСТОЈАЊА И ОПСТАНКА ( као "Српског књижевног гласника")

КЊИЖАРА ПИСАЦА

Аукције. Трају даноноћно.

Пуноважни биографски податак о припадности

Меша Селимовић. - У својој књизи Пријатељи Добрица Ћосић, на сто осамдесет осмој страни, преноси део тестименталног писма Меше Селимовића Српској академији наука и уметности из 1976. Селимовић пише: "Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борислава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције 'Српска књижевност у сто књига', који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић и Бошко Петровић. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком."
ЛеЗ 0007958