Јован Пејчић: Много интересантно, прочитајте обавезно!
Татари – српска пошта у 19. веку
Петсто година српски државни курири, „татари“, на коњима су преносили дипломатску пошту између Београда и Цариграда. Док су се, примера ради, јахачи „Пони експреса“ (1860–1861, Сједињене Државе), по принципу штафете мењали на сваких 120 до 160 километара, српски татари јахали су и преко 900 километара без одмора.
Код Срба, једини „подсетник“ на постојање татараписмоноша јесте клупа испред зграде Главне поште у Београду, са плочицом на којој су исписане година рођења и смрти Ристе Прендића (1800–1892), последњег српског татарина, и улица посвећена татарину Богдану Ђорђевићу.
Татари, дипломатски курири, носили су дипломатску пошту не само према Цариграду, Травнику, Солуну или Видину, већ и важну пошту за нахије по Србији.
Тако, Риста Прендић је у својој 67. години (што је у то време била дубока старост) донео султаново писмо да се дозвољава повлачење турске војске из Србије. У марту, по снегу, прејахао је преко 900 километара од Цариграда до Београда.
Када је Риста стигао у Београд, Анастас Јовановић, дворочуправитељ код кнеза Михаила, видео га је како долази и питао:
– Шта ти је, Ристо?
А овај му је одговорио:
– Само код Кнеза.
Понудио се Анастас још једном да преда писмо уместо њега, јер је Риста био страховито уморан, али је стари татарин једнако одговарао: Не, не, само код Кнеза.
Позвали су Кнеза, а Риста му је предао писмо и пао од изнемоглости.
Врло лако је тада могао да умре. Спасли су га тако што су га затрпали у велико корито са кукурузним брашном, где је остао 30 сати. Будили су га на сваких три, четири сата и давали му по једно ровито јаје и мало француског коњака и он је преживео – каже Милорад Јовановић, кустос у ПТТ музеју.
Раздаљина од Београда до Цариграда у оно време се прелазила за око 186 сати путовања. Када су обични људи путовали тако далеко, користили су мензулане – поштанске станице (у некима се само вршила замена коња, а постојале су и оне у којима је могло и да се преноћи). Јахали су по 12 сати, па одмарали.
Али, татари уопште нису спавали – након што би узјахали коња у Београду, сјахали би тек у Цариграду. Нису смели да спавају, и избегавали су и да се заустављају, јер су носили важна писма која су могли да им украду.
– Татари су били ниски растом, као џокеји, и жилави. Док су обични смртници од Београда до Цариграда путовали око десет, петнаест дана, татари су ту раздаљину прелазили за око седам. Да би остали будни, пили су татар-кафу. То је мешавина сувог праха од кафе, мало шећера и хладне воде, која се обликује у грудвицу и стави на језик, да се топи док ја¬шете. Иде право у мозак, држи концентрацију и спречава да заспите. Када су били на задатку, татари нису смели да преједу, јер је од јела могло да им се приспава. Зато су обично пили горки чај без шећера, а можда би појели и мало сомуна – објашњава Јовановић.
Према Јовановићевим речима, сачувани су подаци и о пар брзинских рекорда. Татар Богдан Ђорђевић прејахао је пут од Цариграда за пет дана да би донео копију Хатишерифа из 1830, којим је Србија постала Кнежевина, и за то добио 500 дуката. Још бржи од Ђорђевића био је Лазар Аранђеловић, звани Инџе (на турском: ситно), врло пргав човек, карађорђевац, који је једном приликом „откачио“ и Кнеза Милоша. Инџе је Кнезу Александру Карађорђевићу донео берат (султанову дозволу) да може да буде кнез у Србији за нешто више од четири дана.
Али, најбржи је био Риста Прендић.
– Десило се једном да је Лазар Аранђеловић одјахао са неким писмом Кнеза Милоша у Цариград. Сутрадан по његовом одласку, Кнез је сазнао нешто што је мењало ситуацију, па је, изнервиран, направио гужву по конаку. Једини се Риста усудио да га пита зашто је бесан. Кнез му је објаснио да је послао писмо по Инџету, али да су се околности промениле и да не зна шта да ради. Риста му је предложио да напише друго писмо, а он ће покушати да стигне Инџета. Инџе је био рекордер и стићи га са даном кашњења било је незамисливо. Међутим, Риста га је стигао у Једрену, две, три станице пре Цариграда, за 100 сати. Инџе, вероватно, није превише журио – каже наш саговорник.
Риста Прендић, рођен у Алексинцу, био је дипломатски курир Кнежевине Србије до 1837. лични татарин кнеза Мило¬ша, а од 1837. до 1855. и енглески дипломатски курир (у служби енглеског конзула у Србији Џорџа Лојда Хоџеса), на основу чеа је од Енглеза добијао плату, десет дуката месечно. Његова кућа је својевремено била једна од најлепших и највећих у Алексинцу и служила је као зграда британске поште.
За разлику од Прендића, темпераментни Инџе није дочекао да ужива у старости. Пре него што се кнез Милош 1859. вратио на престо, склонио се из Србије у Цариград, јер је знао да га Милош неће поштедети. Тамо је живео неко време, док Обреновић није послао неког пропалог трговца да га убије. Наиме, Инџе је у Цариграду посећивао неке српске трговце, у чијој се кући једног дана појавио и Милошев плаће¬ник, кога су ови одраније познавали из Београда. Када је Аранђеловић изашао из куће, придошли¬ца је кре¬нуо за њим, ударио га ножем у груди и убио. Током испитивања у турској полицији, признао је да је за то убиство био плаћен.
(....)
**
Јелена Ленголд:
Šta treba da uradim da vas ubedim da me skinete sa svoje mejling liste???
Apsolutno me ne zanimaju mejlovi koje mi šaljete.
Budite ljubazni pa prestanite.
(14. јун 2014)
(Иван : Довољно је само једна реченица, друга у Вашем писму.
Све остало је, и сами знате, већ нешто друго.
Не треба да се секирате, више... – 15. јун 2014)
**
Молим Вас поштовани да ми убудеће не шаљете ваш БИЛТЕН јер нисам обожаватељ тема и аутора из комунистичке Југославије. Унапред захвалан, професор Зоран Ђурић – председник Књижевног друштва Свети Ћирило и Методије.
(17. јун 2014)
Интересантна је кореспонденција српских писаца у којој један упорно пише латиницом, а други ћирилицом. Обично нормални народи знају, признају и поштују једно своје писмо. Да ли је то одраз подељености у народу или одраз подељене личности. Моја молба да ми не шаљете свој БИЛТЕН била је добронамерна јер не желим да читам дела аутора које су КОМУНИСТИЧКЕ власти југославије протежирале. Будући да ми ви нисте сувише познати вероватно су вас протежирали мање од осталих, одатле и сви остали проблеми. Сада имате неки свој простор какав-такав и имате могућност да објављујете шта хоћете и кога хоћете, али суштина је, без љутње, у томе што ја све то што ви из разних, вама знаних и незнаних разлога, морате да објавите ја, хвала богу, не морам и колико видим нећу да читам. Иначе, потпуно сам релаксиран око ваших изјава, чак сте ми остали у пријатном сећању. Здрав поздрав, професор Зоран Ђурић.
(18. јун 2014)
==
Иван:
Веома поштовани Господине,
обрисаћемо Вас, без обзира на Ваше праве разлоге. Дугујемо Вам и извињење, што сте уопште добијали Билтен београдских „Заветина“ – по свему судећи неко од Ваших пријатеља нам је проследио Вашу интернет адресу. Што се тиче „Заветина“, немојте етикетирати оно што не познајете: чуди ме да нисте приметили, да су „Заветине“ антикомунистички конципиране од почетка. Оснивач Господин Лукић, као приватни и независни издавач, никада није примао помоћ владе ни Југославије ни Србије, то кажем елементарног поштења ради, и зато што на своју руку људима и у Србији и у свету, дистрибуирам тај Билтен. За мене сте Ви неко ко је сасвим непознат и можда опомена да непознатима и не препоручујем Билтене, као и друге ствари. Е, сад, овај коментар је изазван Вашим…
Све најбоље,
(18. јун 2014)
**
Поздрав из Цириха
и хвала пуно!!!!
Латинка
(Латинка Ђорђевић – захваљује на „Билтену Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“) 20. јун 2014.
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар
Одобравамо умесне, кратке, и аргументоване коментаре