ОБЈЕКТИВ

ОБЈЕКТИВ
Мисија, ко ју је спречавао, и спречава (још увек)? - Бранка Лазаревића – у малој, прашњавој, жутој собици у Скопљанској улици, са једном плеханом фуруном,две-три фотографије о зиду, са рафовима од необојених чамових дасака пуних распоређених свезака, са расклиматаним и мастилом покапаним писаћим столом, са три прозора који нису имали ни засторе, без застора на поду чије су даске шкрипале – у тој и таквој прашњавој собици до које се допирало,прво, кроз један узак ходник неравно циглама поплочан, кроз, друго, мало двориште са неколико бедних кућица са вратима увек отвореним из којих се осећали мемла и рубље које се пере, сагињући се испод рубља које је висило на конопцима, кроз једну рупу пуну комплета Гласника и канцеларију која је гледала на двориште – у тој и таквој жутој собици чији су прозори гледали на Скопљанску улицу у којој никад није било сунца него само тешких кола која су шкрипала и кочијаша који су се дерали и тукли коње – рађала се, уобличавала се, пропагирала се књижевно-уметничкаи научна мисао којој се, по опсегу,може да стави као упоређење, само наш романтизам. / Кад Гласник добије свог историчара идеја (нека само то не буде какав биограф!),интелигентног и даровитог,који ће умети да га стави у пројекцију,и да изврши поређење,и да му нађе право место у пресеку наше мисли – његов родоначелник и он имаће средишно место у пантеону наше мисли. Бранко Лазаревић тврди да је Српски књижевни гласник главно дело Богдана Поповића… / Понтифекс максимус је био Богдан Поповић. / Сви око њега били су хор који је одговарао на његова јектенија. Било је дисциплине и било је хијерархије. Читав цезаро-папизам. / Постојао је и читав кардиналски збор. Он је имао и свој кодекс и свој индекс. / И свој суд. Ко је ушао у Гласник,или дошао на Универзитет, прошао је кроз иглене уши; прошао је кроз пакао и чистилиште и сад је у рају… Постојао је известан церемонијал и читав протокол. / Пречани су бојажљиво приступали и, вештији и савитљивији, лакше улазили. / Противници су тај скуп интелектуалаца називали котеријом. Скерлић није избегавао да каже, да је то котерија, али је додавао да с њом није задовољан само онај који у њу није пуштен,и да је то котерија, али котерија даровитих интелектуалаца. / Мора се рећи и подвући да су се о томе скупу више бринули други којима је то више било потребно, неголи Богдан Поповић под чијим је именом фирма била пријављена публици… Српски књижевни гласник – издржавао се претплатом, без помоћи ондашње краљевине Србије и одређених министарстава. Радикали када су долазили на власт онда помагали су новчано други часопис тога времена Дело. Као и данас. / Министарства Србије или локална самоуправа финансијски потпомажу излажење већине књижевних часописа у Србији. Колико нам је познато једино„Едиција Заветине“ не добија никакву финансијску потпору за своје часописе: Заветине Плус ултра, Дрво живота, Уметност махагонија и Трећа Србија. Белатукадруз УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА,стр. 108-109...

Укупно приказа странице

ВИРТУЕЛНА БИБЛИОТЕКА "СУРБИТА"

ВИРТУЕЛНА БИБЛИОТЕКА "СУРБИТА"
ОБАВЕЗНА ГОДИШЊА ПРЕТПЛАТА. - Виртуелна библиотека СУРБИТА почиње са радом уочи Божића 2016. године. Првенствено је отворена, како за оне евентуалне читаоце који живе далеко од Србије, али и за оне српске читаоце који живе у забитим местима која немају народне библиотеке, или неће их у догледно време добити. Прве књиге које се могу читати у целини овде су Русаљ Беле Тукадруза (алиас М. Лукића, 1950 - ). и УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА. Ових дана, током одржавања београдског Сајма књига, у позајмној Виртуелној библиотеци Дигиталних издања коначно је постала доступна, може се позајмити или преузети књига Белатукадруза УМЕТНОСТ ДИАЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА, критичких есеја о највиталнијим проблемима савремене српске књижевностиТо је коначна верзија ове књиге, која је имала дуг пут до читаоца, што није никаво изненађење...

субота, 19. јун 2021.

О цвећу, Недођину и корову, узгред

 

Већ пети или шести пут косим велико двориште на селу; имам две одличне косилице. Па ипак, пошто двориште нема правилан геометријски изглед, није ни прави правоугаоник, ни прави ромб, има дакле кутове, где јача косилица може да ради, и где не може. Где користим ону мању електричну. Али уз и око ружичњака, или младих воћака, или уз део ограде од плетене жице; или уз винову лозу, или у цветњаку, мора да се плеви, ручно, или пажљиво жање уз помоћ оштрог српа. И тако, онај део, где бујају турски каранфили и руже посвећене трима покојницама, блиским бићима, косовски божурови, зеленкаде или лале, и ђурђевак, а од препрошле године и матичњак, заобилазим машинама да не начиним прави покољ. Као и шпанске јагоде, или босиљак. Тако се деси да занемарим оно што ми је најдраже у дворишту и када то приметим, као пре неки дан, већ су гуњица и попонац направили своје давитељске зелене рукавице и даве, процветале руже, или расад дивљих кајсија и виноградарских бресака, шефтелија. Видео сам да је то занемаривање у извесној душевној сразмери са оним о чему размишљам у последње време, будећи се усред ноћи, узнемирен неким питањима, помислима, на које нема одговора нити помоћи од било кога. Тако расте тај коров подмукло ту испред носа на укупно неколико квадратних метара, као коприве тамо око септичке јаме опшивене бетоном, још онда када сам био студент. Али, не секирајте се, навукао сам добре рукавице, узео срп у руке и за непун час све пожњео, оплевио, а да при том нисам позледио или оштетио ни једну дивљу кајсију нити шефтелију, нити руже. Одједном кад је све било готово на камари је било скоро два бремена траве, ено је пржи се на сунцу. Ослободио сам рањиве саднице дивих кајсија којима су гуњица и попонац обавили своје наизглед нежне зелене ручице око тела и почеле да затежу своје омче...Два три пута годишње треба одбацити машине и косилице и детаљно и упорно те давитељке лепих цветова – одстранити ручно, посећи, као и те мисли које се враћају у прошлост, опет и опет… Открио сам да ти предивни турски каранфили, или цветови налик на булке нису ту нанели ветар, или неко случајно; већ да је то нека вредна ручица посејала, па заборавила и отпутовала. Као што је и напа пок. Мајчица свашта засадила иза првог бунара, па отпутовала заувек у свет о којем мало знамо. Све цвеће у овом дворишту расађивале су жене, вредне сваког поштовања, које су ме рађале, или волеле, стварале из пепела, или враћале у пепео, да сам некако васкрснем, или одем дођавола, тј. у Недођин... Тако да не дужим – волим и негујем то цвеће, јер у тим цветовима током године блеште дивни споменици свим тим вредним ручицама које су сејале у овој башти, бог им дао у рају насеље, а онима које су још у животу,можда,  и далеко, мир, и благослов анђела...

       уочи мог 72. рођендана....

 


*  *

Пре неки дан, док сам обилазио двориште, чујем тамо према Порти глас неке жене коју не видим, а подсећа ме на глас сусетке, комшинице, преминуле прошле године; од које сам добио онај рецепт о коришћењу мурећепа против најгоре и најподмуклије болести данашњице - њен млађи, покојни брат, начин и добра душа, учио ме је још док сам био ученик основне школе уметности писања стихова, сонета, на првом месту...

Покушавам да кроз лишће винове лозе видим ко то још има скоро исти глас, као та покојна комшиница која је ипак поживела више од осамдесет и кусур година... Међутим, никога на улици нема; а градина преко које гледам трепти од јаре...

Док обилазим своје вреже бундева, бацим поглед према крошњама комшије који је недавно преминуо... Доживео је лепу старост;обновио имање свога таста на којем је дочекао своје мирне пензионерске дане. Одржавао је дворишну башту и воћњак, за пример. Али, кајсије је баш у цветању, напао мраз, или је неки отров био у ваздуху, и почеле су да се суше! (Другом комшији се ове године осушило преко стотинак кајсија! Шта то бацају одзго и ко?) И нама се она мања џезвалија испред Друге капије осушила, на жалост...

Умро комшија, умро изгледа и његов занат гајења белих бундева, огромних и слатких. У суштини, он је своје бундеве сејао на простору не већем од два квадрата, у некој врсти корпе усред воћњака. Ту корпу је пунио  преврелим добрим стајским ђубривом, прскао - претпостављам - органским соковима (од коприве), и бога ми расле су вреже као из воде, и бундеве на сунцу за читав један мањи лес! Сад тих бундева нема. Воћњак зврји празан... Потомци су му изван земље... 

Више нема кукања и запевања кад неко премине! Одавно нисам чуо запевку. Тако и са нашим комшијом. Сазнао сам да је преминуо неколико дана касније, видевши осмртницу на једној од бандера на раскршћима... Неки нови обичаји... Излазе из старог, древног обичаја; нестају природне ствари...

Као што полако нестаје и овај народ наш, који се не обнавља. И не слави Заветине као некад...

.........

Права историја наше државе може да се почне од тога. Изобичајања...

Нека је пишу неки други... Ја идем даље, да нешто нешто конкретно опослим...

....

 

КРАЈ ДРУГЕ КЊИГЕ "СЕОБЕ" МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

Одломак 


 

 

(.....)

Зиме, пролећа, лета, јесени.

Смрти појединаца, порођаји, животи појединаца, смрти!

Турски ратови се, међутим, наставише, и после похода

руског на Берлин, у који су Руси ушли. Костјурин, у Кијеву, би,

и прође. Хорват је негде завршио, у затвору. Таласи Дњепра су

се опет смрзавали у зими, а кад би пролеће дошло, лед је

пуцао, и Дњепар се разливао и носио бујицом, и живот

људски, и снег, лањски. Све прође.

Кроз тринаест година рат се наставио.

О Исаковичима нема трага у папирима које је Исак

Исакович оставио. Ни за време турског рата, који се 1774.

завршио. Ни за време идућег рата, кад су Аустријанци, и

сербски фрајкори, ушли у Београд, 1789.

Исак Исакович је био, 1771, умро.

Аустријанци су, године 1792, из Београда опет изишли.

Почели су Наполеонови ратови.

866Ђенерал Николај Иванович де Прерадович командовао

је коњичким гардијским пуком, који се у бици, код места

Аустерлиц, прославио.

Руси почеше почетком XIX века да силазе на Балкан и у

Сервију.

Где су били они који се одселише у Росију?

У својој бескрајној љубави према свом национу,

сиромашни сербски Soldatenvolk чинио је – сто година – оно

што је једино могао: гинуо је.

А тамо, где се, у Росији, у земљу сахрањивао, бележио је

своје присуство именом, које је својим селима давао. Јер брда,

реке, насеља, у свом имену чувају боље успомену на

прошлост, него појединци у животу.

Та имена нису давали, ни у Аустрији, ни у Росији, спахије

Андреовичи, или баруни Љубибратичи, или баруни Јовичи, или

фелдмаршал-лајтнанти Радовичи. Који су из златних

бурмутица шмркали.

Та имена су, својим насељима, давали сербски павори!

Мемоаристи, историчари, дабогме, нису нам забележили

много имена тих паора, они су бележили имена ђенерала, и

оних, који су, у Росији, постали фелдмаршали и грофови.

Текелија је постао фелдмаршал на Кавказу и чинио се

наследници Елисавете, Катарини II, као Петар Велики. Тако је

рекла Потемкину!

Симеон Наранџич Зорич постао је љубавник те жене и

она је, о њему, записала, у својим, францеским, мемоарима,

нешто, занимљиво.

Док су други, да би задовољили њену, љубавну, жеђ,

узимали афродизијаке, тај Србин је био такав, да му то није

било потребно.

Сваки стиче бесмртност на свој начин.

Али је царица о Зоричу написала и то, да није могла да

се начуди, како се племенитост и доброта, као тица, угнездила

у срце једног војника, а то је био њен „красавец Сима“!

Било би узалудно набрајати имена свих тих официра,

који одоше у Росију и уписаше своје име у росијску армију и

867империју, која је, за време те победе 1760, бројала 300.000

људи, и могла, да је Елисавета хтела, да освоји целу Европу.

Мемоаристи и историчари кажу да су, од оних који се

иселише, постали ђенерали: Иван Георгиевич Шевич, Ранко

Родион де Прерадович, Максим Теодорович Зорич, Теодор

Арсениевич Чорба. Иван Подгоричанин постао је гроф!

Генералмајори су били: Семен Гаврилович Зорич,

Николај Иванович Чорба, Георгије Михаилович Богданов,

Давид Гаврилович Наранџич, Георгије и Јури Родионович де

Прерадович,

Константин

Николаевич

Лалош,

Иван

Христифорович Штерич, Семен Михаилович Черноевич!

Бригадир је постао: Константин Николаевич Јузбаша.

И његов друг Родион Степанович Пламенац.

То нису, сви ђенерали, који су ђенерали постали. Чему

их ређати?

Њихова имена нестала су у прошлости и тишини смрти.

Забележени су и многи пуковници: Радулович,

Цветинович, Ивалов, Косавчич, Давидович, Петар Шејтани,

Ефрем Ранкович, а забележени су и потпуковници: Чорба,

Вуич, Штерич, Ожегович. Било је и мајора: Вукович, Алексеј

Требињски, Букшан, Жигич, Црнчич, Станкович, Вуич, Голуб,

Милорадович, Маркович, Миокович.

Чему ређати неке, а изоставити друге?

У дворској гарди, у Санкт-Петерсбургу, најлепши капетан

био је: Павел Черноевич. Нема, међутим, ни трага

вахтмајстеру, Пивару. Нити знамо како је завршио,

вахтмајстер, Попов, из Кикинде.

Сви они, који су се иселили, да избегну иго паорства у

Аустрији, гинули су и умирали, и сахрањивани, безимени, у

руску земљу, коју је убрзо преплавио опет руски народ. Они

су, после ратова, рили земљу на Ингулу, на Донецу, да би

исхранили своју децу и испунили вољу Божију, да се живот

настави. Историја је забележила, да се, после седамнаест

година, од њиховог населанија, појавила у Росији чудна

фатаморгана на небу. Која се зове Aura Borealis. Али историја

не бележи шта су они мислили, док су гледали, ту

868фантастичну, небесну појаву. Каквог је смисла имало то у

њиховом животу?

Ти паори, међутим, који су своје кости посејали у земљу

коју су Новом Сервијом називали, записали су имена својих

села, која су у срцу носили. На географску карту Русије, и

Европе – за вечност!

Када су Руси почели да силазе на Балкан, у ратовима, на

картама аустријским пише, име Сирк баре, од Алмаша до

Чуруга. Пише и dominum Mitrovitz. И село Лаћарак. И regnum

Sclavoniae. И duct Syrmium.

А на росијским картама пише, са сузама: Сомбор,

Мошорин, Чанад, Надлак, Печка, Глоговац, Павлиш,

Сентомаш, Сента, Кањижа, Мартонош, Бечеј, Суботица,

Панчево, Земун, Чонград, Вуковар, Вршац, Сланкамен, Ковин!

То пише на росијским картама, до XIX века!

Нигде не пише Ћурчија, Шијак, Ађански, Јанкович,

Видак, Гаја, Груја, Кузман, Радак! Имена појединаца се не

исписују на карте:

Године су пролазиле и живот се настављао.

На руским географским картама, из 1860. године,

почињу да нестају и имена места. Још се налазе: Тител, Илок,

Мошорин, Вилово, Гордановци, Надаљ!

Године су, међутим, ређале се и пролазиле. Живот се

настављао, а смрти су биле бесмислене. И други су национи

изумирали и други су се национи селили. Свуд пролазе, зиме,

пролећа, лета, јесени.

Кад је, године 1862, вршен у Русији попис становништва

у Херсонској губернији, нађено је још ХИЉАДУ душа, које су

тражиле, да се запише да су они: сербски! Да им се запише,

кад умру, да су том национу припадали и срцем својим били

одани.

Кад је тај попис становништва вршен, године 1900, није

нађен, сербски, НИКО!

Ако неко данас, чак и данас, узме у руку географску

карту те земље, у коју су ти исељеници сахрањени, у мору

869руског народа, наћи ће на карти, близу Миргорода, име места:

Мартонош!

На реци Ингул, наћи ће: Панчево!

Наћи ће и једну Суботицу! И један Надлак!

Године и сад пролазе, лето прође и лишће жуто опада, а

затим ове завеје снег. Али ће, на пролеће, Дњепар опет

кренути, и ваљати се, весело, кроз ту земљу мртвих, према

мору, уз песму и игру живих.

Године ће пролазити. Ко би могао набројати тице, које се

селе, или сунчане зраке, које Сунце сели, са Истока на Запад и

са Севера на Југ? Ко би могао да предскаже, какви ће се

народи селити и куда, кроз стотину година, као што се тај

национ селио? Ко би могао набројати зрна, која ће, идућег

пролећа, ницати на свету, у Европи, Азији, Америци, Африци?

Несхватљиво је то људском уму.

Тамо, куд су Исаковичи и тај Soldatenvolk отишли, као и

толики њихови сународници, који су на својим леђима, као

пуж, своју кућу носили, нема више трага, свему томе, сем та

два-три имена.

Било је сеоба и биће их вечно, као и порођаја, који ће се

наставити.

Има сеоба.

Смрти нема!



Овај  подужи одломак - последње странице чувеног Црњансковог романа (који је требало да има много више књига) поучан је, за све оне, који су бежећи од једног зла, стигли до другог и погубнијег, нестајања. У суштини, народ би рекао, да је можда боља од свих илузија и нада, она пословица "у се и у своје кљусе".

Српски национ, од времена када је постао народ, па до времена када се претворио у тзв. "квочку" (народа), пролазио је кроз такве вртлоге, ковитлаце и историјску ступицу, у којој би сваки други био стуцан, као сува црвена паприка у ступи од трешњевог дрвета.

Аутор тога, сигурно највећег и најзначајнијег романа у Срба, на тему трагичности историје и појединачних судбина, није примљен у САН. Нису га хтели "окупатори" свих најзначајнијих културних институција српских и њихове пришипетље, па и САН... Примани су неки други, и скромнијег талента и знања, али по укусу комуњара, илити тзв. "бирократски писци", који ће да опадну као лишће са дрвећа у јесен, после неке нове пандемије. Како је шта дошло, тако обично и оде. Пре или касније! Хвала Богу и космосу...

Неко ми није вратио Другу књигу СЕОБА, пре четрдесетак година. Кад помислим, ни то не беше случајно у мом животу!

У своје сам време, као апсолвент на Филолошком, учествовао у довођењу Црњанског у  амфитеатар Једанаестицу. Писао сам већ о томе, и нећу да понављам.

Поново сам јутрос прелистао крај, овај одломак горе, и ефекат беше исти, као када сам први или други пут читао споменуту књигу. Шта то значи: да велике писце и у малом или великом народу, не потврђују политичке партије, тирани, диктатори, тзв. камелеони и критичари, већ - ГЕНЕРАЦИЈЕ  ЧИТАЛАЦА!

... Субота, 19. јун 2021...


 





петак, 05. март 2021.

Princ Đorđe - Od trona do ludnice (1)

Intrige i misterije oduvek su pratile članove srpskih kraljevskih porodica ali čini mi se nikoga kao kraljevića Đorđa, starijeg sina kralja Petra I Karađorđevića. Ne postoji ličnost kojom se toliko zaokupila čitava srpska javnost i ko toliko dugo „traje“ kao kraljević Đorđe. I danas su otvorena pitanja da li je princ Đorđe bio ludak ili intelektualac, zavodnik ili homoseksualac, heroj ili baraba, monarhista ili republikanac… takve grube dileme gotovo da su nespojive u rečenicama ali očigledno ne i kada je u pitanju ličnost princa Đorđa. Pogledajte emisije u kojima sam pokušao da odgovorim na neka od ovih pitanja.

Djordje Karadjordjevic, poslednji srpski princ - ludak i homoseksualac?

Rekli su da je lud i homoseksualac i strpali ga u ludnicu. Smetao je i opoziciji i poziciji i strancima i mnogima na dvoru. Neverovatna priča o poslednjem srpskom princu, Djordju Karadjordjeviću.

четвртак, 18. фебруар 2021.

KAKO SE ŠIRE BOLEST I NESREĆA UNUTAR OBITELJI - NASLJEĐIVANJE ENERGETSKO...

3 SIMPTOMA IZGUBLJENE DUŠE - ŠTO NAPRAVITI? / ATMA

 Izgubljena duša je osoba koja djeluje iz ega, a ne iz njenog višeg sebstva. Ona neće biti zainteresirana za prihvaćanje različitih ljudi i različitih izbora. Često ćete je vidjeti kako ide iz jedne nasilne veze u drugu, kronično slomljenu, bez posla, novca, na rubu ovisnosti i zakona... Nitko od nas nije savršen, svi činimo pogreške, međutim, izgubljene duše ponavljaju greške koje su vrlo bolne i koje im mogu izazvati doživotnu osobnu tugu... Atma link: https://atma.hr/3-simptoma-izgubljene...

УОБИЧАЈЕНИ, СТАРИНСКИ КОНТАКТ: ОБИЧНИМ ПИСМОМ

УОБИЧАЈЕНИ, СТАРИНСКИ КОНТАКТ: ОБИЧНИМ ПИСМОМ
ПОРТАЛ ВЕЛИКИХ ПРЕТЕЧА │Портал Сазвежђе З & Мирослав Лукић 180 309 Београд Ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13

Популарни постови

Сфера Корена

Претраживање Сазвежђа

Црни,црвени и бели , Свилен конац , Међу нама,ЦртаАМБЛЕМ, ДИЦА СЗ , Другачија Србија ,Уметност дијагнозе ,Делта Заветина , Лоза рашљара , Четвртак ,Стооке новине , ЈАВНОСТ , ИЗВОДИ ,БАЛКАН ,ЦВИКЕР , Вечити календар,Турбан , Заставица ,Оличење немогућег , Цариградским друмом ,Брест ,,Дибидус , ШОДЕР ,Паукова мрежа ,УЕРКА 1 ,Ђавоља капија ,ВРТИБОГ ,МАГАЗА Заветина ,МАСКЕ, Између митарења чудовишта и уметности будућности , Cogito , Универзална библиотека,Балкански синдром , ТРЕЋА СРПСКА РЕНЕСАНСАПисци са добром адресом , Дукат, Наши поседи,Врата Звижда , Архипелаг БЕЛАТУКАДРУЗ , АЛМАНАХ ,КРЊА историја ,Балкански шпијуни , БУЏЕТ,Кругови САЗВЕЖЂА З ,Бездана уметност , Ластавичји ибришим,Администрација НЕЧИСТЕ КРВИ , ОЧЕ НАШ... ,Бела и шарена Србија , Запис , Тзв. Академија ФЕНИКС,BALKAN ORIENT PRESS +,ПРЕЛЕГАТ.Савет за визије , УЗДУЖ И ПОПРЕКО,АФРОДИЗИЈАК , Фонд „ЗАВЕТИНА“... ,САЛАШ СЕВЕРАЦА.Знак препознавања,АЛАЈБЕГОВА С(А)ЛАМА , Посебна породична заветина , РЕНЕСАНСА, КОМПАС , , ВРЗИНО КОЛО ,ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА ,Себични музеј , МАЈМУНСКА ЗАВЕРА ,Музеј српских ренесансних духова,МОБАРОВ , , Ново Друштво "СУЗ",Библиотека ВЕЛИКИХ ПРЕТЕЧА , Библиотека ЗАВЕТИНЕ(1) , Библиотека ЗАВЕТИНЕ (2),Библиотека COGITO Библиотека ПРЕТЕК 1 ,Библиотека ПЕЛАЗГИОН Библиотека ЗАТИМ, ПРЕМА СВЕТЛОСТИ Библиотека: Из заоставштине,КОГИТОКЛУБ ,Библиотека Дефтердарова капија,Библиотека АМБЛЕМ ТАЈНОГ ПИСМА СВЕТА ,Архив у оснивању, 2 ТАЛОГ ,Библиотека СЕНКА ЧИПКЕ , (У огледалу) Библиотека "Мадоне Одјека",Библиотека ВЛАШКА ГОЗБА , ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА | "Сузовци", лист, (покренут у) пролеће 2007. Контакт ,Северци , Мирослав Лукић - YouTube Канал ЗАВЕТИНЕ,Библиотека БЕЛА ТУКАДРУЗ

НАЧИН ПОСТОЈАЊА И ОПСТАНКА ( као "Српског књижевног гласника")

КЊИЖАРА ПИСАЦА

Аукције. Трају даноноћно.

Пуноважни биографски податак о припадности

Меша Селимовић. - У својој књизи Пријатељи Добрица Ћосић, на сто осамдесет осмој страни, преноси део тестименталног писма Меше Селимовића Српској академији наука и уметности из 1976. Селимовић пише: "Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борислава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције 'Српска књижевност у сто књига', који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић и Бошко Петровић. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком."
ЛеЗ 0007958