Приче Гласника

..

..

ВЕДАР МЛАЗ КАО ДРАГИ ГЛАС, КАО ПРОСВЕТЉЕЊЕ

 или  ПОНОВНИ СУСРЕТ СА СВЕТИМ ЂОРЂЕМ

Златимиру Пантићу

                Мај месец се већ бејаше некако назирао у котвама пролазећег, кишног априла. А још кад је тај април у Паризу (уместо у Београду), онда то доиста депресивно звучи, па и изгледа, а не само да звучи. То сужава поглед и на природу, на небо, али то сужава поглед и на живот. То тај поглед чини и опскурнијим, што ће рећи, сужава перспективу. Једину наду тада обећа надолазак маја месеца, и посебно, Ђурђевдана у самом његовом почетку, где се датум никада не мења. Увек је 6. мај.

               Прошле године тога дана имао сам неког посла у јужном предграђу тога Града светлости. Предграђе су чинила три места: Кламар, Антони и Шатне-Малабри. Да бих оправдао тамошње „службено“ присуство спојио сам то са испуњењем обећања, датог годину дана раније, да ћу опет бити гост на кућној слави Ђурђевдана, код пријатеља ми Рома „из старог краја“, чијем сам детету, у Шатне-Малабрију, некада био учитељ. Па се то топло пријатељство наставило и кад је мала Јасмина Ринић одрастла.

               Из центра Париза сео сам у аутобус 159 и кренуо ка одредишту да се, радостан сусретнем са Светим Ђорђем, а одредиште је било „између два ромска солитера“ где су се „вртела“ јагњад свих ромских породица из „старог краја“, која ће тако врућа бити заваљена у хрпу младог липовог листа, посуту по столу за ручавање и сервирана са тим мирисом липе, који ће печено месо повући, за све уважене госте који су због цењености седели лево и десно, од самога домаћина који је заузимао челно место.

                Али кад сам изашао из аутобуса, силазећи низ улицу, како сам то радио свих ранијих година, ја, испред самог платоа који је спајао два солитера, не видим ватре или барем ватре у загаситом стању, не видим ни плато са стотињак ражњева већ готово ис-печене јагњади. Не видим га јер га и нема. Или је у најмању руку заклоњен високим и густо постављеним заклонима, какви се уобичавају у савременој градњи. Што је веома запањујуће, и чак готово застрашујуће, ја не видим ни два солитера, а бар они су се ту морали, својом висином, издигнути понад радног заклона. Изгубили су се. Шта ћу још изгубити, питам се. Па дабоме! Схватам. Ја сам изгубио и овај градић – Шатне, у коме сам радио као учитељ, јер га више не препознајем: све око простора где је било ромско насеље све је већ изграђено. Нови солитери стрче и владају панорамом и арх-визурама. Ако губитку града додам и губитак породица Ринић, Анђелковић и Јовановић, у чијем сам се окриљу за свете празнике осећао као у свом дому, онда знам шта још више од тога могу изгубити. И то је истина. Закључујем: Ја сам изгубио, једноставно, и самог Светог Ђорђа. И то је највећи губитак. То је недвосмислено, јер, ево, и небо ми то исто показује: наједном мрки облаци, кумулонимбуси, прекривају драго ми пролећно сунце, које лије ведрину на људе, као мајка незамењиво млеко живота на дете, и одводе то јако сунце, које можда, бива топла и мила рука Ђурђевдана, у неки незнани занебни простор где царује тама, каква почиње да влада и у мојој збуњеној глави.

                На југу, над знаном шатнемалабријском шумом, нешто светли као ведар млаз, као драги глас, као просветљење, и као да каже да су тамни облаци нешто што прође и има ефемеран карактер, а да је Светлост вечито трајање, које има порекло победника и на крају свих крајева управо влада овом планетом. То ме мало враћа к себи. Замишљам да је то заправо Ђурђевдан, и да га нисам сасвим изгубио. Али опет, бојим се да то није само моја неоснована утеха, па запиткујем пролазнике где је град, где су људи отишли, а они слежу раменима и журе својим кућама: нико нема времена да говори о времену.

               Нећу одмах да идем назад. Прелазим преко пута улице и у погодном парку бирам клупу са које се види мој малоурбанистички уништени простор, поједен и цео однесен у недођију. Остајем цело послеподне. Толико дуго и довољно, да сунце с југа полако савлађује свој исконски пут ка западу брзиниом уморног старца, или збуњеног мислиоца, какав сам у том часу и ја, и, тако уморно, прелази на запад, куда и ја гледам. Оно, сунце са собом, као тај старчић своју светлу кожу, вуче онај сребрни плашт који оставља утисак да је то неки ведри млаз, драги глас или неко просветљење. Целом му четвртином своје путање, од југа до запада, оно носи своју судбину и свој крст, да где год прође озрачи људе надом и светлошћу, обећа да ће и сутра синути, а нарочито да ће и идуће године, у исти час и исти дан, стићи Ђурђевдан.

                Од поднева до заранака од грдних облачина који су препокривали небо над Шатне-Малабријем остало је само шест облачића, које је та танана светлост, чинило се, разгонила  као овце на буљуке, дотеравши их у своје светлосно царство како би их онда   потпуно растворила и од њих ведрину сачинила. А кад је читав запад испунила она боја руменога неба од залазећег сунца, више готово и нисам веровао да сам Светога Ђорђа изгубио. Верујем да су тако и други, моји једноусудници, размишљали. Сасвим миран,  устао сам и кући, у Париз, отишао таксијем.

Циклус: ШВЕДСКА ЈЕЗЕРА  / Бранка Веддер

*

                Читаву годину чекао сам поновни Ђурђевдан, али не бројећи дане и готово не  користећи будност у превртању листова календара. Опет је кишни април, али април у Београду, отпуштао своје котве и спремао се да пође, остављајући наду „покислима“ да ће ведри мај однети кишу иза градовâ и горâ, иза планинâ и иза суморних мисли.

                Интересантно је, опет ми се отворио неки посао, али овога пута у мом месту порекла, негде на истоку Србије. Тачније у Штубику – тамо где је 19. јуна 1807. Хајдук-Вељко протерао Мула-пашу Видинскога из Неготина пошто му је тако и одговорио на упућену претњу да се Неготин преда у турске руке. И овај пут сам тамо, чудно, путовао аутобусом, али не бр.159, јер је то била међуградска веза која не носи бројеве. Требало је до 12 сати да стигнем у Месну канцеларију и дам изјаву којом бих пријавио сестрића да станује код мене у том селу. Аутобус је каснио и канцеларија је била празна. Био сам  и у овом месту учитељ (какво поклапање догађаја), па сам отишао код једног од својих ученика који је становао близу. А он је заиста био одрастао човек, и имајућ аутомобил,  одлучио је да ми помогне.

                Наиме, стигао сам око 14 часова и 30 минута. Он је морао да доврши неки свој посао и замолио ме је да сачекам док заврши. Нисам хтео да га ометам него сам се одма вратио и запосео испред месне канцеларије једну празну клупу, која је „гледала“ на југ. Брзо сам схватио да ми овај дан личи на неки од претходних који сам некад видео и још  га памтим. Односно, неки су делови овога дана сличили неком од мојих ранијих дана.

                Најпре, била је то мешавина ведрог и облачног времена, где су наједном, као по команди црни кумулонимбуси  прекрили читаво небо. Али тамо негде, понад чувене шуме, коју овде називају штубичка боровина, светлела је оаза ведрине и самопуздања који су се учинили као да су то ведар млаз као драги глас, као просветљење. Било је то и овај пут на југу, баш тамо где се налази ова шума боровине и куда је и гледала клупа на којој сам седео, као што је све подсећало и на ону шуму у Шатне-Малабрију, лане.

                Догодило се да сам свога помало „непослушнога“ ученика дуже чекао, колико да је и ово сунце почело да тоне на запад. И како се више западу приближавало, толико је небо постајало светлије јер се облаци беху разгонили, као овце на буљуке, тако да је само неколико паперјастих остало у владавини одлазеће ужарене лопте која је обећавала да ће их потпуно истопити. Кад је кугла пала довољно ниско ка Дели-Јован-планини, опет су се небеске слике, сличне онима на иконама, почеле спајати, додиривати и верно сачињавати неке „живе“ облике. Елементи за композицију били су и сунчеви зраци, као и планински врхови и стране, а потом и мало паперја које је од облачића остало.

                Кад су се облаци „угасили“, а најтање паперје „отишло“ у гримизно жуту боју, оно што је остало могло се је назвати облачићима или маленим облацима. Када сам их подробно избројао, било их је шест. Сада сам знао шта је то морало значити: вратио се Свети Ђорђе. И тада сам, заиста, сконтао да је данас 6. мај. Моју еуфорију због поновног сусрета са Светим Ђорђем, прекинула је аутомобилска сирена мог ученика, који ми је већ, не излазећи из кола, отварао сувозачка врата.

                Прво што ми је рекао након што смо кренули, било је: Шеф месне канцеларије Златимир Пантић данас после 14 часова није остао у канцеларији јер слави кућну славу Ђурђевдан. Иначе он буде ту до вечерњих часова.

                Кад сам, после не тако дуге вожње колима, стигао код Пантића, а и он ми је био ученик, и то међу првима, славски сто је био препун гостију. Већ је и агнус деи био на столу. Прво што сам чуо од домаћина, гласило је: Изјаву о боравку Вашег сестрића издаћу Вам макар и пред зору, јер ја држим кључеве од печатâ, али пошто сте ми први  пут за пет-шест деценија, колико Вас знам ушли у кућу, нећете ми изаћи док нешто не поједете и не попијете. Изволите седите. Видите оно празно место близу чела стола. Тамо седите; код нас је обичај да се на столу пуном гостију, увек остави неко место за случајне долазнике. Такве увек сматрамо да стижу у пратњи наше славе Св. Ђорђа.

                Кад сам узео жито и крв Исусову, предадох се мислима, и: није мој домаћин много погрешио: годину дана откако сам Свеца изгубио па ево, тачно на данашњи дан, кад сам га поново сусрео, са њим сам, боље рећи, с љубављу на њега, ушао у кућу мога давнашњег ученика да му од свега срца честитам  овог Свеца који се већ 1700 година слави широм света, а посебно у Србији. А осим сунца међу облацима, на њега подсећа и то јагње које се својом кожом, сличном оном ужареном светлу на хоризонту, понуди човеку који се ту нашао и седи близу домаћина.

                Крстећи се и наздрављајући, остали смо дуго. Са собних прозора, окренутих на југозапад, долазило је неко гримизно светло, да смо се изгледа сви чудили, а да то један другом нисмо саопштавали, јер је та јарка жућкаста светлост као са црквених фрески и икона трајала дуго, па можда и до дубоко у ноћ. Кад смо, најзад, одлазили у месну канцеларију домаћиновим колима, могли смо комотно, да нису правила тражила, да не палимо фарове. Кад смо се у једном тренутку нашли на једној путној узвишици, откуда се види цело село, могли смо тачно одредити које куће у месту славе Светога Ђорђа јер је изнад сваке од њих тињало оно исто светло које се у ноћи без велике муке запажа, и личи на аурору бореалис, а какво је и кроз наше прозоре дошло и осветљавало с лакоћом славску вечер за постављеним и пуним столом, баш као да је то био ведар млаз као драги глас, као просветљење.

               

                        На Ђурђевдан, 6. маја 2016., у Штубику и три дана касније у Београду, 9. маја, 2016.

        извор: из необјављених прича Властимира Станисављевића Шаркаменца

ЛеЗ 0013604