Волшебници

Волшебници
Космички институт КОПЕЛИЈУС >ВЕЗА СА ЗЛИМ ВОЛШЕБНИЦИМА

ПРОВАЛИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА .СРБИЈА ИЗМЕЂУ БЕЛОГ И ШАРЕНОГ

новине

новине
ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ. Српски лист > ФЕЊЕР један једини. < Или Алајбегова слама?

Иза белих велова поезије

Иза белих велова поезије
Иза белих велова поезије

ОБЈЕКТИВ

ОБЈЕКТИВ
Мисија, ко ју је спречавао, и спречава (још увек)? - Бранка Лазаревића – у малој, прашњавој, жутој собици у Скопљанској улици, са једном плеханом фуруном,две-три фотографије о зиду, са рафовима од необојених чамових дасака пуних распоређених свезака, са расклиматаним и мастилом покапаним писаћим столом, са три прозора који нису имали ни засторе, без застора на поду чије су даске шкрипале – у тој и таквој прашњавој собици до које се допирало,прво, кроз један узак ходник неравно циглама поплочан, кроз, друго, мало двориште са неколико бедних кућица са вратима увек отвореним из којих се осећали мемла и рубље које се пере, сагињући се испод рубља које је висило на конопцима, кроз једну рупу пуну комплета Гласника и канцеларију која је гледала на двориште – у тој и таквој жутој собици чији су прозори гледали на Скопљанску улицу у којој никад није било сунца него само тешких кола која су шкрипала и кочијаша који су се дерали и тукли коње – рађала се, уобличавала се, пропагирала се књижевно-уметничкаи научна мисао којој се, по опсегу,може да стави као упоређење, само наш романтизам. / Кад Гласник добије свог историчара идеја (нека само то не буде какав биограф!),интелигентног и даровитог,који ће умети да га стави у пројекцију,и да изврши поређење,и да му нађе право место у пресеку наше мисли – његов родоначелник и он имаће средишно место у пантеону наше мисли. Бранко Лазаревић тврди да је Српски књижевни гласник главно дело Богдана Поповића… / Понтифекс максимус је био Богдан Поповић. / Сви око њега били су хор који је одговарао на његова јектенија. Било је дисциплине и било је хијерархије. Читав цезаро-папизам. / Постојао је и читав кардиналски збор. Он је имао и свој кодекс и свој индекс. / И свој суд. Ко је ушао у Гласник,или дошао на Универзитет, прошао је кроз иглене уши; прошао је кроз пакао и чистилиште и сад је у рају… Постојао је известан церемонијал и читав протокол. / Пречани су бојажљиво приступали и, вештији и савитљивији, лакше улазили. / Противници су тај скуп интелектуалаца називали котеријом. Скерлић није избегавао да каже, да је то котерија, али је додавао да с њом није задовољан само онај који у њу није пуштен,и да је то котерија, али котерија даровитих интелектуалаца. / Мора се рећи и подвући да су се о томе скупу више бринули други којима је то више било потребно, неголи Богдан Поповић под чијим је именом фирма била пријављена публици… Српски књижевни гласник – издржавао се претплатом, без помоћи ондашње краљевине Србије и одређених министарстава. Радикали када су долазили на власт онда помагали су новчано други часопис тога времена Дело. Као и данас. / Министарства Србије или локална самоуправа финансијски потпомажу излажење већине књижевних часописа у Србији. Колико нам је познато једино„Едиција Заветине“ не добија никакву финансијску потпору за своје часописе: Заветине Плус ултра, Дрво живота, Уметност махагонија и Трећа Србија. Белатукадруз УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА,стр. 108-109...

СУКУЋАЛО БУДУЋНОСТИ

СУКУЋАЛО БУДУЋНОСТИ
Бивши портал

ПРИ КРАЈУ 2013.

 

(0012) Из пристиглих писама при крају 2013.

Мирослав Тодоровић, Ниш-та, 15. децембар 2013.

________________________________________________________
Драги МиркО,

уз овај текст чија тема је кратка историја нашег путешествија до народних кухиња, тачније речено казана. (Како се у овој речи гнезди реч казна).
Сређујући белешке, све у намери да теренску прозу под називом „Протуве и анђели“ коначно завршим наиђем на ову белешку.
Каже Брка: – Добро је ово како ће бити? Све ће ово пропасти. Пропасти, ко муда кроз поцепане гаће, јер ће наши државу растурити ко свиња масну торбу.
Хроничар згрануто гледа.
До сада нису могли. Када забразде неда даље Рват, брани Словенац…и шта да ти казујем видећеш. Знаш ону „кад се гоља влсти докопа“. Биће још горе. Зидаће цркве највећи безбожници, село ће у коров зарасти, а у градовима ће се на казанима ранити…
Уз овај пасус пашу и моји стихови из 1979. (Теренска свеска) : „…Биће црње и грђе још / Расуло Оде све у хелаћ на добош / У клетве живота се сасу / Куће растурише тужимо ћутљиви // Радоваћеш се када те земља притисне / Море мани / сваковићи нам судбу цвелну кроје / Зоољуди у дверима теби душа кисне…“
То је онај живот где сам пао и ја (Дис). И не само ја него под капом те синтагме беху: Радничка класа, („хисторијска улога“) сељаци и поштена интелигенција. Сређујем све то а на уму ми рече: „Затим постави себи питање: и где је све то сада ? Дим, пепео, бајка или чак ни бајка више није“. ( Аурелије: Упутства за живот ). Моје теренске песме су штампане интегрално у часопису „Развитак“ 1984. потом у „БИГЗ-у“ 1993. „Просвети“ 1997. Томислав Мијовић је те 1984. због теме моје поезије био изложен критици. „Да ли је могуће да самоуправљачи тако живе?“ Сети се црни талас, и брда књига о ничему. Власт је здушно промовисала постмодернизам, а онај дечак из приче „Царево ново рухо“ никако се није појављивао да каже: „Цар је го“.
И још увек не долази…
У тексту „Узеће и малина данак“ (Политика, 9.мај 2013) имам реченицу:
…У колима пита ме Миливоје када ће бити боље? И он послом у Ариље. За педесет година биће неког бољитка. Утуви то, и сети се шта сам ти казао. А обојица обелели. Како записа Крлежа „Господа на заласку…“
Ето, Мирко, утуви, и сети се ове реченице када мине 50 љета. Пишем, а у глави ми звоне стихови мог земљака Диса:

И притисне очај, сам, без моје воље,
Цео један живот, и њиме се креће;
Узвик га пролама: “Неће бити боље,
Никад, никад боље, никад бити неће“.

И ја жалим себе. Мени није дано
Да ја имам земљу без убогих људи,
Очи плаве, топле као лето рано,
Живот у светлости без мрака и студи.

И желећи да се заклоним од срама
Пијем, и зажелим да сам пијан довек;
Тад не видим порок, друштво где је чама,
Тад не видим ни стид што сам и ја човек

И тако трају „Наши дани“ о којима је Дис певао пре стотину љета. Као да је певао јуче, данас… Али то је друга прича, неко би рекао, али није, то је прва прича. Наша, српска трагедија. О томе ћу мрчити артију доклен гора не зазелени. Па докле стигнем…
Твоја Поезија је у ИСТОКУ. Ускоро ће први број.
Проза Кркалеска је у Градини. Сигма, вели да је дуга…Његов мејл је: casopis.gradina@gmail.com Он има Твоје податке. Са Бошњаком треба да се видим ових дана. Шта ће бити видећемо, какве смо памети, када прође време.

Теби и Твојима желим да Нова буде у свему Нова и боља (Ах, жељо пуста…) како у мом крају веле од Бога Ти здравље и да Ти златно доба живота дуго траје, у миру и благости да уређујеш Сазвежђа, исписујеш нове странице

Искрено, уз живели,
МирОСлав из Трешњевице

Нема коментара:

Постави коментар

Одобравамо умесне, кратке, и аргументоване коментаре

Пријавите се на: Постови (Atom)

ВИРТУЕЛНА БИБЛИОТЕКА "СУРБИТА"

ВИРТУЕЛНА БИБЛИОТЕКА "СУРБИТА"
ОБАВЕЗНА ГОДИШЊА ПРЕТПЛАТА. - Виртуелна библиотека СУРБИТА почиње са радом уочи Божића 2016. године. Првенствено је отворена, како за оне евентуалне читаоце који живе далеко од Србије, али и за оне српске читаоце који живе у забитим местима која немају народне библиотеке, или неће их у догледно време добити. Прве књиге које се могу читати у целини овде су Русаљ Беле Тукадруза (алиас М. Лукића, 1950 - ). и УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА. Ових дана, током одржавања београдског Сајма књига, у позајмној Виртуелној библиотеци Дигиталних издања коначно је постала доступна, може се позајмити или преузети књига Белатукадруза УМЕТНОСТ ДИАЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА, критичких есеја о највиталнијим проблемима савремене српске књижевностиТо је коначна верзија ове књиге, која је имала дуг пут до читаоца, што није никаво изненађење...

Сфера Корена

Пуноважни биографски податак о припадности

Меша Селимовић. - У својој књизи Пријатељи Добрица Ћосић, на сто осамдесет осмој страни, преноси део тестименталног писма Меше Селимовића Српској академији наука и уметности из 1976. Селимовић пише: "Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борислава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције 'Српска књижевност у сто књига', који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић и Бошко Петровић. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком."
ЛеЗ 0007958