ГОРАК УКУС МАЛИНЕ |Мирослав Тодоровић
_________________________________________
ГОРАК УКУС МАЛИНЕ
Да ће се муке по малинарима и ове године поновити најави и Политика 10. 06. У тексту је између осталог писало и да ће откупна цена бити 60 центи. Дакле опет лањска прича. Као у библији: И ничег новог под сунцем… И све ће пући по леђима преосталих већ старих сељака, а и пензионера који су се вратили у село да своје кукавне животиће поново ставе на муке. Свима фали по још једна пензија. Радили, стекли пензију, тако су мислили, памећу, а сада треба снагом коју више немају пензију да допуне. Оно што су као уштедели, за не дај Боже, једе инфлација, топи се уштеђевина као снег у априлу. Где си био, нигде, шта си радио ништа. Позно виде да памети нису ни имали.
„Тек си сада оседео видео шта ти треба“, каза стари Радојица, пензионисаном професору када је овај куповао у Ариљу мотику. Питао, која је боља? Онима што још примају какву такву плату недостаје још једна плата. А шта са онима што имају дипломе, а немају посао? А рад са малином је тегобан: Колико само пута треба око малине клекнути, сагнути: копај, плеви, чупај заперке, прскај, бери, сеци, изнеси…За 1кг треба неколико стотина пута руку пружити. Утрнеш, да нисам не знаш где си. Ни куда ћеш. А леђа се згрбила, младих све мање. Више од пола Срба је у свету. И одлазе, одлазе…Хоће ли нас бити, како то Тарабићи пророковаше, за под шљиву. А и шљивици су у корову. Одавно нико не пева „Знаш ли, драги, ону шљиву ранку?“. Сад у кафић, па за сисић?
Да неће ваљати знали су, а да ће овако рђави бити нису ни слутили. Још је терет прошлогодишње мале цене давио. Нису платили ни оно што су обећали, у Трешњевици, уместо пара давали хемију, препарате, па и на ономе што су дали зарадили.
А као за мене је бар лако. Ја сам мали малинар, мало ће изгубити. Али кад комарцу ногу откинеш тако од све. Малинари ће пропасти, а трговина ће остати. А од памтивека је знано: Где трговина почиње, морал престаје… Мразеви и снег у фебруару, када му, како смо мислили време није, ластаре у малињацима десетковаше, онда кише заборавише да престану у априлу, тада се и мраз јави, па je и у мају лило. Све се заверило против малинара и сељака, у Трешњевици ни трешње због мраза не опсташе, птице ко раније не запеваше.
Минуле године поета Миљурко Вукадиновић на путу за Равно Косово, дне 28. 07. 2011 посвети ми песму О страдању Трешњевице: Уби драги Бог, у зао час, нашу природу, слатко воће избриса „смак у малом наоблачи се“, отвори кровове, гране скрши, брезе почупа, трешње наше душе – у црно зави, а земљу црну у злу остави, уз нејач и плач, Миљурко, Видовадан 2011. А, ове године уби небо огњем. Кад нема кише, добар је и град. Сетим се оне монодраме Радоша Бајића „Лед“. Не дај, сачувај. Сетим се и Његоша: „У нас Срба има једна песма која каже: да се море претвори у мастило, а небо у лист књиге бијеле не би се могли наши јади исписати. То је малено место за нашу тугу.“
А обећали да ће разумети, да ће цене бити у реду, али авај, обећања блесавом радовања, казују да се неће више поновити, да то, „веле није било, кажу нама преко чијих се леђа све већ давно преломило“.
Радовала је вест од 27.03. 2012. да ће Унија малинара потписати уговор за извоз малине по цени која одговара. И као у народној: „Што је баби мило…“ Вест да Унија малинара није потписала Уговор се обзани 27. 05. да од извоза нема ништа, да је то била предизборна кажа – лажа, да ће хладњачари поново давити са ценама.. Биће вруће малинарско лето, мислили на протесте, вруће, а малинарима се већ тада смрзло г. у дупету…
И поче берба, стигоше берачи са свих страна, веле и из Румуније, Бугарске.
Хладњачари нису нудили ништа. Малинар нема куд, оно што данас убере, у вече мора да преда. У хладњачу. Почеше и врућине. Нико није слутио да ће оне обрати. Због ниске цене најављује се протест „ на Видовдан, 28. јуна слични онима који су обележили претходне сезоне бербе. У Савезу „Српска малина“ истичу, да ће блокирати саобраћајнице, ако се хладњачари не обавежу да ће за килограм рода плаћати 1.43 евра“. А врућине већ почеле. У хладу 35, у малињацима кључа, 45. И птице око поднева утихну само берачи као дављеници пружају руке. И тако вас дан. Сунце пржи, суши и малину, она уситнила, препловила се, никако гајбица да се напуни. Ситна цена, ситна малина, вапи очајан малинар на ТВ. Ако овако настави нећемо имати шта да беремо. Хладњачари у хладу својих, од малина саграђених, кабинета договарају цену. А у малињацима гори, суши се малина, суше и берачи. Упекла звезда, титра пејзаж. Сручи небо на малине и село опаки огањ.
Са радија Београд, 2 јула учени стручњаци за раздруживање, саветују како треба „да седну примарни произвођачи, шпедитери, хладњачари, и да се удруже…“ Говори се о вишем нивоу производње, да се не извози само сировина. Кaо да ми немамо стручњаке, имамо их, ево беру малине, тргују по бувљацима, чекају….Говори човек српски, али га је тешко разумети. Међу њима има стручњака високе класе који мисли да и малина као кромпир успева на дрвету…Виши ниво. А ми ево већ пола века на исти начин беремо, вучемо и грбимо, и све је у духу „цена се не зна, а ни количина“.
Бије врелина, из неба из земље, малина преврнула лист, брани се од јаре, суши. Опада. Кува. Кључа. Прокључаше и малинари, као у песми Б. Петровића. Суше се плодови, скврчили у себе свили, све су мањи, никако гајбицу вајдицу да напуниш. И берачи се суше, погледаш, усукали се, око њих ландара одећа, очи побелеле. Каква дијета, овде се топиш. Дневницу зарадиш. Да вајдиш…
Сретнем 15 јула у Клисури сувоњавог младића. Стопира. Нема пара да се врати у Крушевац. Брао у Брекову. Не вреди, ни за оно што поједе не може да набере. Толико су плодови уситнили. Шта да кажем, мука да се речима не може изразити.
Чујем у врелини звoни, помислим мобилни, али оно у глави дудњи. Беж’ у хлад, а и хлад се уз стабло привио. Све се нашло на небеском ражњу, спекло, поцрнело…И споља и изнутра.
Градском народу се преко ТВ поручује да без преке потребе не излази из станова. Спусти ролетне, расхлађуј се, чекај да ова божја казна прође. А малинари? Берем, у јари причини ми се како се међу лишћем малина указа шипак. То се хладњачар руга ценом. Јављам визију писцу Мирку Лукићу: „Нешто о томе и пишем, а сам Бог зна да ли ће ишта од свега испасти. И „писмо“ завршим реченицом из Кочићеве приче „Тежак“ (1907): „На сукнено платно сеоског, замрлог, живота пада иње самоће и студи…Шта да ти, брате си мој слатки и медено љето моје, дуљим и набрајам! Толико ти још кажем да је наше тежачко живљење само једна, штоно веле, дуга тужбалица јада и чемера, патње сиње и невоље љуте.“
Бије јара, небо оловно сиво, нигде облачка. 13 јула у Ариљу упознам једног од берача код варошке чесме. Из Вршца је, Душан се зове, јуче брао у Грдовићима. Шта да береш када небо све убра? Има ли посла?- пита. Како да се врати у Вршац? Небо ведро, а сва се лица смркла. Сви забринути. Иако, штоно веле, није све тако црно како изгледа. Још је црње.
Понешто и о томе пишем. Али коме је више до књиге, слике, музике? Када си чуо да неко помиње књигу? Иш, одатле, бре. Помислили би да си и у главу фаличан. А како ће бити? Биће како то, мој земљак Симовић ис-пева: „Доћи ће време да из мишје рупе / промолиш нос, оњушиш месо и супу, / да на клупу попењеш гладно дупе / а дупе с клупе сагнаш у мишју рупу.“
Пише и српски Балзак Добрило Ненадић, пише упечатљиво нови роман тако да док будеш читао осетићеш муке малинарске. Има над књигом и сам да се знојиш и гушиш у врелини. Малинари на ватри, хладњачари у чуду, јер, ко се овом јаду надао. Подижу, како тешка берба одмиче по мало цену, као милостињу да дају. Цена као расте, малинари скапавају. Не хају хладњачари,заборавили како су до својих тронова стигли, колико од малинара узели. Само је хладњача ЈУГОТРЕЈД 9 пута лечка подизала, на кашичицу дављеницима, цену. И када је малина обрана онда огласише праву цену: 180 дин. У међувремену се одвијала трговина на путу ка Ариљу. Од Миротина до вароши освануше нови знаци, панои, картонски, дашчани, плехани: Откуп малина, цена шаролика од 120 – 170 дин. Исплата: на руке, за готово, одмах, у кешу, на лицу места. И српски језик се овде разгранао…
Иначе, малина је последња одбрана села ариљског краја да се не закорови. Ариље је са највећим извозом по глави житеља. Земља углавном посна 6, 7, 8, класа, на 160 месту у Србији по квалитету. Само жестоким радом и знојем се одржава. Цела општина је један велики малињак. Чува село, помаже државу. Треба сачувати, часно платити „црвено злато“, а не и из уста отимати. Али ко за то хаје? А све се ради снагом коју више немамо, а ја мним сада да ни памети нисмо имали када смо мислили да смо њоме хлеб насушни негда зарађивали….
27 јула газдарица „Југотрејда“ рече да још цена није одређена, још се чека на одлуку. А треба да се уради коначни обрачун. Колика год да буде неће помоћи да се мука заборави, грба села исправи, да малинар очи отвори. Да прозбори. Овако балдисали, занемели,чекају да оно што је с муком убрано буде ваљано плаћено. Да се преживи. Јер, треба и догодине малину гајити. Штрајкове онемоћали више и не помињу.
Само да не буде како у Библији пише: Жетва је прошла, лето минуло, а ми се не избависмо. (Јер., 8:20).
_______________________
Врли Пријатељу, обрадовале ме је што си обелоданио Шоле-тове исписе. И фотогрфаија „Детаљ из дворишта у Ивању“ је, за оне који знају шта значи, узбуђујућа, бремените асоцијативности и симболике и неке дубинске трагике овоземаљског живота која нас опомиње да све пролази, и да се ми у шкрипи кола која више ништа не памте у овој фотографији чујемо. Допао ми се и Јагличићев приказ, пример је како треба оглашавати књиге…Још сам у овом резервату, а планирам, aко л узмогнем, да се поново винем међу моја брда…
Уз овај текст, из мог сеоског живота, моји срдачни поздрави са жељом да тебе и све твоје нађу у добру.
Мирослав из Трешњевице
П.С. Изашао је нови УНУС бр. 42. Ако није стигао, на путу је. Ако „залута“ јављај да се пошиљка понови.
18. avgust 2012
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар
Одобравамо умесне, кратке, и аргументоване коментаре