..
..
Двадесето и двадесет и треће Винаверово питање
Или питање 14: Који српски књижевник има највише псеувдонима? - Одговор: Г. Геца Кон. Под псевдонимом Божа Ковачевић пише у Књижевном гласнику, под псевдонимом Жика Милићевић пише у Политици а подпсеводнимом Винко Витезица говори на радиу (стр. 179)
Или питање 20: Зашто је г. Велибор Глигорић објавио ликвидацију модернизма? - Одговор: Јер је запослен као чиновник у ликвидационом одељењу министарства трговине и индустрије, па као добар чиновник жели да се одужи савести. Али постоје још и други разлози (стр. 180).
Или питање 23: Које су дахије наредиле књижевну сечу кнезова? - Одговор: Богдан Поповић, Павле Поповић, Милан Грол, Милан Богдановић у име свога пророка Јована Скерлића. Кабадахије: Марко Ристић, Велибор Глигорић, Жика Милићевић, Божа Ковачевић, Павле Стефановић и читав низ потурица, то јест бившихверника културе и књижевности, који су са двоструким жаром кренули да пале оно што су некад обожавали (стр. 181) Погледајмо мало у Личне податке, при крају другог издања Винаверове ПАНТОЛОГИЈЕ. Велибор Глигорић. Подкивач - мајстор из Малог Мокрог Луга. У своме занату стекао је и лепу подкивачку културу и нарочито уме да дува у мехове (стр. 188). Марко Ристић. Деда Богдана Поповића (стр. 189) Богдан Поповић. Дуго се времена мислило да уопште не постоји и да је легендарна личност. После се показало да је приватни детектив и да је уловиопознатог француског превратника и обијача Бомаршеа. Тврди се да од онда живи као повод за ситна питања г. Павла Поповића. По некима г. Богдан Поповић нијеунук Марка Ристића и између гг. Поповића и Ристића не постоје никакве друге везе, осим стилских и идејних (стр. 189). Тетка Десанка Максимовић. Позната по својим болећивим стиховима. Као приповедач она је за песму, а као песник она је за причу. Уме са свима да буде добро, па је добро и са уредником ових личних бележака... (стр. 190) Светислав Стефановић. Хамлет југословенске политике. Путовао у Кенигсберг да проучава критику практичног разума. Не зна се шта ће бити у идућем чину (стр. 191). (Сазнало се, чим су партизани упали у Београд 1944. године, објављено јена насловној страници чувене Политике!) Сима Пандуровић дошао је на престо поезије после абдикације Јована Дучића, под именом Симеон Први Песимисимус. Већ у последњим годинама његове владавине појавили су се велики потреси и поезија је отпочела да проживљује тешке дане. Због тога се симеон Први, постригао, повукао и добио име општинско дете. (Према пророчанству г. Бранислава Нушића.) Поезији је ишло све теже. Многобројна татарска и исламска племена оборила су се на државу поезије предвођена шахом МиланомБогдановићем и ханом Велибором Глигорићем, као и неким другим поглавицама. Испод копита њихових коња књижевна трава није расла. Било је забрањено бавити сепоезијом и сваки који је то покушао био би жив сахрањен, по нарочитом декрету шаха Милана Богдановића. На друмовима су подигнута вешала за књижевнике која су назвата Наша стварност. За сваку граматички правилну реченицу вршено је скалпирање главе и дерање коже. Установљен је суд рђавих људи под називом над - суд, са хоџом МаркомРистићем, диздаром Вучом и коприваром Душаном Матићем на челу. (Овај последњи, немогући да пали, решио се бар да жари. ) За синтаксу се ишло узаточење, а за интерпункцију се набијало на колац. Ова варварска периода омогућена је издајством читавог низа старих функционера који су и ранијебили велеиздајници поезије. Они су пришли непријатељу и широм му отворили врата својих установа, задруга, универзитета, редакција и талената. Међу њима су нарочито познати Павле Поповић, Милан Грол, Светислав Петровић и други резервисти, и трећепозивци као и прецветала лепотица и социална намигуша Цвијете Зузорић.Малена шака верника поезије повукла се на зимовник у неприступачне кланце Србије очекујући боље дане и Ђурђев данак књижевности.Шеф тих легитимиста и песничких очајника, поет - баша њихов је Милан Рашић, некадашњи трубадур са песничког дворца деспотице Јефимије (стр. 192 - 193). Јован Скерлић. Жандарски наредник који се одметнуо у хајдуке ипљачкао и харао земљу поезије у име здравога разума и других здравствених изговора (стр. 197).
(7) “ II. Наша пеленгирика је врло интересантна. Она се развијала историјски. Најпре варваризам, па питомизам, па неоварваризам и најзаднеопитомизам, то јест ново, питомо гледање на свет.III. Мерила уредникова ова су: Спис мора бити н а п и с а н, не сме бити п р е п и с а н, и мора бити п о т п и с а н. Као што је познато нема клавира, већ постоје само песме, и нема месеца већ постоји само месечина. Отуда је и пеленгирика независна од пеленгира. IV. Уредник мисли да је Бергсон један пацер, и ако је професор. Ово, додуше, нема везе са Пантологијом, али је живот, као и мачка... (стр. 2 НАЈНОВИЈЕ ПАНТОЛОГИЈЕ српске и југословенске пеленгирике ). - видети више: у НЕСЕБИЧНОМ МУЗЕЈУ М. Л. ЛеЗ 0008242
Нема коментара:
Постави коментар
Одобравамо умесне, кратке, и аргументоване коментаре