Без увијања

ČISTO MESTO / Su. Tanasković

1 септембра, 2011

Nemaš razloga da se izvinjavaš, zbog života. … To već znamo… Odavno sam shvatila da su očekivanja bilo koje vrste jalova stvar. I da svaka lekcija mora da se savladava individualno. Svaki gubatak je bolan, ali je neizbežan. Postoje kjnige Sergeja Lazareva, ruskog ekstrasensa, koga sam ja slučajno otkrila pre desetak godina. Iako ne spadaju u literaturu, a još manje u teoriju ili psihologiju, on kroz njih veoma vešto objašnjava procese „odvezivanja“ od ljudskih i zemaljskih vrednosti. Iako se meni ne dopada njegov način kako barata nekom terminologijom koja je vezana za religioznost, ali pomogao mi je da shvatim dubinsku psioanalizu. Klasična psioanaliza je udarila u zid, ušla u ćor-sokak, i ne može dalje… Izvukla sam neke pouke. I daleko je od toga da možemo generalizovati stvari. To ne postoji. On objašnjava karmu, preko opisa slučajeva pacijenata koje leči, veoma uverljivo, i običnom narodu moguće mnogo jasnije, nego pojedini filozofi koje sam čitala (Montalk, Armin Risi) na istu temu… Možda može pomoći tvojoj supruzi da lakše prihvati neke odlaske dragih i voljenih ljudi. Nije baš neka preporuka, ali je kao čitalačko iskustvo meni značilo u jednom periodu. Povremeno uzmem jednu od tih knjiga, nasumično otvorijm neku stranicu, i uvek se zaprepastim jer pronađem neki od odgovora koji  nisam ni znala da je aktuelan baš tog trenutka. Do pre dve godine bilo je tih knjiga u našim kjnižarama, ali sam čula da su ih povukli, zbog nekih nečistih i nerarzešenih odnosa u izdavaštvu.

Čovek sve mora da prođe sam. I to je jedino moguća varijanta u rastu i razvoju svake duše. Drugi ljudi koji se u tim procesima „muvaju“ oko nas uvek pomognu, ne samo savetom, nego nekim neobičnim delovanjem, koje i u negativnim kontekstima otrežnjuju, otvaraju oči i podučavaju nas. Ja tako gledam da razvoj čoveka… A to je veoma ozbiljna i široka i duboka tema, koja se ovim putem ne može iskazivati…

Hvala za preporuke. Nisam znala da je žena Dragiše Vitoševića pisala. Čitala sam njegove „darodavce iz prikrajka“. Nastasijevića sam pokušala da pronađem u Čačku, ali tek sam uspela neku lektiru da kupim – zbirka izabrane poezije i proze. Pogledaću šta ima u Beogradu. A uvek je tu i biblioteka. Mada više volim da imam u svojoj biblioteci knjigu.

I još nešto,… mislim da je bitno.
Nisam ja, Miroslave, pobožna, u onom smislu kako ta reč odzvanja u ljudskim ušima. Na mene je najviše uticao Vladeta Jerotić i Nikolaj Berđajev. I pre svega lično iskustvo. Neki „egzistencijalni dodiri“ umeju čoveka da otvore prema nekim pitanjima opšte egistencije, izvan materijalnog okvira. Svaki susret je bitan. Dodir dve duše. A to ume da se oseti, itekako…. Ili ga ima ili nema. Osete se i otpori. Oseti se i bliskost. I osete se naše intimne potrebe bića, ako smo iskreni prema sebi. I to nagoni čoveka da razmišlja. Ponovljena iskustva me potsećaju na đačka ponavljanja razreda. I sve dok se ne savlada gradivo, mi ponavljamo lekcije, kao đaci ponavljači, samo se na to još gomilaju gradiva iz razreda koga smo na „silu“ upisali ili koja nam sudbina nameće. A sudbina ili karma se izgleda mora odraditi. Bez obzira što o takvim stvarima, ne samo nedovoljno znamo, nego skoro da ništa i ne znamo. Naslućivanja intuicije nas usmeravaju, ako smo u stanju da je pročitamo, a najčešće je negiramo, zbog pustog racija koji je već šabloniziran, ukalupljen i prilično rigidan. A bez koga ne možemo i koga često bez pokrića koristimo….

I nemoj misliti da ti ja predlažem odlazak na Ostrog iz nekih religioznih razloga. Većina ljudi tamo ide iz tih razloga ili iz muke. Ja sam išla jer su me pozvali brat i majka. Bez bilo kakvih predumišljaja. Ali iskustvo boravka na takvom mestu, koje je očigledno čisto mesto, kao i mnogi manastiri, čoveka iznutra pokrene. Neki uvidi se dobiju, unutrašnji. Možda se to shvati tek kasnije. Jedan moj poznanik je 3-4 godine vodio svoje blizance kod logopeda. Deca su imala velike probleme čak da se upišu u školu. I svratili su tamo, onako usput, dok su išli na more. I u narednih deset dana, na plaži, deca su progovorila…. Tek tada su roditelji počeli da razmišljaju. Sada su ti dečaci čak šta više veoma uspešni đaci… Mislim da je taj odlazak mnogo više delovao na njihove roditelje, pa posredno i na decu preko njih. Čudne su to, i neobjašnjive stvari. I ne treba ih objašnjavati uopšte! Ne mogu se objasniti, jer mi za to koristimo logiku, razum, a duhovnost je izvan granica razuma prisutna, mada moram reći da je prisutna svuda… Čovek samo sa sobom treba da se suoči. Onda je bar za korak bliži i Bogu, Velikoj Duši…

I uvek je to samo ličan odnos. Uvek LIČAN.
I zato ja grešim kada pokrećem neke teme, čak najčešće slučano, iz nehata… Valjda, jer sam u tim sferama razmišljanja. Moja majka kad pokrene tu temu, ne dozvoljava mi ni da progovorim. Ne želi čak ni da čuje moja razmišljanja, prekida me iz momenta. Ona ima strah da neću otići „u stranu“. Ali to su njeni strahovi, koje veoma dobro uočavam. Ona je čist racio. I ne može da razume ili prihvati svoje dete, koje onda počinje da živi dupli život. Čak ne prepoznaje moj čvrst racio, koji od nje dobih. Strahovi ponekad izviru kad se pojave otvaranja ili čiste energije.

Izvini zbog toga. Neću više širiti temu. Neću te opterećivati. Pomislila sam samo da možda mogu imati u tebi sagovornika, zbog razmene iskustva. Ne životnog, konkretnog iskustva, možda više mišljenja. To je više izraz moje potrebe, nego tvoje. I izvini zbog nametanja. A u suštini imam tvoje knjige. I mislim da je to dovoljno. Ponekad je čovek suviše gladan nekog znanja. Često mi je pokojini Jova govorio: „Auuu, al’ si ti gladna…“ Otvorio mi je dizne, pa se posle pobunio: „Šta uradih, jadan ja… sad sam nadrljo pored tebe…“ Hehhehe.  Šta da radimo…

Želim ti srećen prvi dan u školi. I onaj tvoj prijatelj je potpuno u pravu. Briši u penziju što pre. Odmorićeš se od banalnosti sistema, iako ćeš, kao i svi mi, biti još u njemu. Aliraspolagaćeš svojim vremenom. A to je veoma važno za čoveka koji nešto stvara.

Srdačan pozdrav