„Мичите тог лопова од тих поштених људи”

Царство пеликана на „црногорском Алкатразу” / Остаци тврђаве Грможур чувају многе приче и легенде о тамновању у затвору из кога није могло да се побегне
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинсубота, 27.08.2016. у 20:05 

Остаци тврђаве Грможур (Фото: Лазар Пејовић)

Од нашег специјалног извештача
Скадарско језеро – Руинирани остаци тврђаве Грможур смештене на овом острвцету – некадашњем затвору у Скадарском језеру, недалеко од села Годиње, односно плаже Пјешачац, пркосе времену чувајући до данашњих дана причу о црногорском Алкатразу у којем су, поред осталих, тамновали политички неистомишљеници књаза Николе Петровића

. Острво Грможур, данас стециште пеликана, чапљи, корморана, галебова и других птица споменик је културе треће категорије на које ретко људска нога крочи. Управо због ових становника готово ниједан водич вам неће предложити да закорачите на ово тајновито острво, чији сваки педаљ носи бреме историје, како не бисте нарушили станиште птица.

Тврђава Грможур заживела је у северозападном делу Скадарског језера као турско утврђење 1843. године на простору од око 430 квадратних метара које је уз острвца Лесендо, Врањину и Жабљак чинило штит према Црној Гори. Здање је саграђено од ломљеног камена и кречног малтера, дебљине зидова између 50 и 120 центиметара. У утврђење се улазило кроз две капије, а улази су брањени кулама чији остаци се и данас могу видети. Са два мала пароброда и једном лађом Грможур су 24. јануара 1878. године ослободили Црногорци. Исте године, указом књаза Николе Петровића, Грможур постаје затвор, чиме се у Црној Гори први пут мења однос према осуђеницима на начин уобичајен у европским земљама. Први „гости” Грможура били су људи осуђени због убиства и крађе, да би почетком 20. века у овом затвору казну служили и политички затвореници, укључујући и београдске студенте после „бомбашког процеса”, тачније покушаја атентата на књаза Николу. Установљена су и строга затворска правила којима су подлегали осуђеници, али и стражари. Прво правило гласило је да „Зликовци морају вазда на Грможуру стајати”. Деликатан однос затвореника и стражара који су често били у родбинским везама дефинисан је и правилом да уколико неки стражар пусти затвореника, губи службу. Односно, „ако који од зликоваца побјегне из затвора, његову казну, ма колика била, има да одлежи стражар за вријеме чије смјене је зликовац утекао”. Будући да је у то време ретко који човек знао да плива, готово да није забележен ниједан случај бежања са Грможура, иако Црмничани и данас помињу да је било макар неколико затвореника који су успели да се домогну слободе. У тадашњим молбеницама заробљеници су молили власти да их пусте, односно да син уместо оца одслужи казну. Међутим, књаз Никола, колико је познато, таквим молбама није удовољавао, потврђујући одлуке Врховног суда и Сената, и наглашавајући да је „Часни суд већи и од самог краља”.

Остаци тврђаве Грможур (Фото Лазар Пејовић)

Боравећи протеклих дана на Скадарском језеру, тој ризници манастира, утврђења, аутентичних рибарских села, насеобини 280 врста птица, али и разноликих биљака чули смо и анегдоту везану за књаза Николу. С обзиром да су на Грможуру казну служили његови политички неистомишљеници, једном приликом се десило да је на острво послат да тамничи и један човек осуђен због крађе. Када су обавестили књаза Николу да су лопова послали на Грможур да служи казну, тадашњи владар Црне Горе љутито им је одговорио: „Мичите тог лопова од тих поштених људи”.

Затвор Грможур функционисао је све до балканских ратова. Тврђава је страдала у земљотресу који је 1905. године погодио Скадарско језеро и од тада није обнављана, нити коришћена.