СРОДНЕ ВЕСТИ

          КАКО се, најкраће, може описати ратни, али, и поратни мрак у Мостару?
          Може једном једином речју: Будак! Додуше мрак са одредницама личног презимена, у једном делу града на Неретви. Оном који је под управом овдашњих Хрвата.Део улице српског песника Алексе Шантића, пресечене такозваним Шпанским тргом или корзоом, а одавде одсечене од бошњачког, источног дела града, преименован је у улицу - Милета Будака. Лудака који је у јасеновачкој српској голготи меморисан као парадигма злочина над злочинима.
          Сувишно је питање да ли би ико од Срба повратника пожелео да му стигне писмо на ову адресу.
          Бошњаци су дали конкретан одговор. Сачували су име српског песника. И овде ударили границу, у улици која их раздваја са западним, хрватским Мостаром. И, нису само сачували то што значи Шантићево име. Неко ће рећи, не воле промене. Али, сачували су, донекле образ, да не буду туђе цвеће... док им не затреба. А како су данас сачували образ, о томе нам говоре Срби, повратници.
          - Када се догоди каква здравствена невоља, хитна потреба за лекарском интервенцијом, нас Србе у болници под бошњачком управом примају, не питајући за име. Ни то, да ли имамо осигурање, да ли ће нам неко некад и одакле платити лечење. Ми смо за њих само пацијенти којима је потребна помоћ. Ми смо за њих Хипократова заклетва... Код Хрвата то иде мало теже...
          Срби повратници бирају речи. Неће да кажу: "Каква заклетва, заклетва је тешка веза, новац и накнадне услуге".
          Није нам била намера да овако наставимо јуче започету причу из Мостара. Једноставно, зауставили смо се испред табле у преименованој улици и наставили у правцу старе, Шантићеве адресе. Адресе српског песника који је волео све народе Босне. Певао о свима, али понајвише о свом народу. Је ли то грех? Андрић је једном казао: "Интелектуалци сваког народа треба да буду на страни свога народа и када тај народ није
          у праву"...
          Трагови рата још су живи
          Будакова улица. Име је више од поруке. Асоцијација на усташке, јасеновачке кољаче и херцеговачке јаме у које су Срби живи бацани, после, бетонирани, јер су кољачи заменили ознаке на капама. Усташке симболе за петокраке. Братство и јединство јесте била парола, али нетачна, памтимо поруку игуманије пећке Февроније.
          Је ли ово могуће, питамо се, да у западном делу Мостара, под управом Хрвата нема више ни Петра Драпшина, ни Владимира Назора, ни Југословена Леа Брука, ни Матије Гупца...
          Јесте, стиже ехо из реторике ововременог бесмисла онељуђених који на таласу одавно осуђене прошлости подгревају садашњост, како би се обезбедили у унапред пропалој будућности.
          Желимо у то да верујемо и, враћамо се нашој причи... Шта је остало од некадашњег српског културног блага уписаног у темеље старог Мостара? Шта је са српском баштином, имовином, успоменама, шадрванима, споменицима? За српски народ и целокупну српску историју Мостар је, како у хроници "Славно доба Мостара" наводи др Јован Радуловић, поуздани летописац овог града и Херцеговине - остао култни град. А, таквим су га првенствено учиниле неколике изузетне генерације националних, културних и јавних радника које су у њему живеле и стварале последњих деценија 19. и почетком 20. века.
          Ову, драгоцену књигу дарује нам Радослав Тубић, председник Удружења "Гусле" из Мостара које окупља око 80 младих људи ради неговања традиције некадашњег града на Неретви.
          Ипак, запажамо да је мало оних који о српској прошлости Мостара желе да говоре. Могу да посведоче, без грча, без пола гласа, без прста на устима.
          Јован Дучић, Душан Васиљевић, Атанасије Шола, (седе) Алекса Шантић, Ристо Бошковић и Милош Радуловић
          - Видите, овде, у овом граду рођени су и стварали Светозар Ћоровић, Алекса Шантић, учитељевао Јован Дучић, предавао Стеван Сремац... Сваки од њих оставио је дубок траг, ваљда се то зна, у историји и култури српског народа. То, свакако, доказују дубоки трагови пре Првог рата, али и после Другог рата, који одолевају и након последње заједничке трагедије сва три наша народа у Босни и Херцеговини. Подсетићу вас да су изнедрила и једног Исидора Папа - говори нам професор Ранко Чворо, човек повратник, стуб Шантићевих вечери поезије, које упркос свему, трају у пуном сјају.
          - Свако од ових великих људи који су задужили Мостар и сва три наша народа, у свом времену прошао је на неки начин своју посмртну голготу, овде - каже професор.
          Ми смо сада пред Шантићевим спомеником, надомак центра. А, чијег центра? Бошњачког или хрватског? Па, бошњачког. Леп парк, све је около лепо, види се Неретва, река иде својим путем... Али, нема људи. Сатима чекамо да неко овамо дође, поклони се, подсети да је узвишена песникова порука - остајте овде! А, овде на сваком кораку белези су изгона српског живља. Њихове куће, приватна имовина, као што је имовина Иванишевића, још је под дубоким ранама од граната.
          Извио се Шантић. Али, то није споменик од пре последњег рата. Онај, први, оригинални у првим данима сукоба, неко је сурвао у реку. Ипак, крагујевачки ливац сачувао је оригинал, па је Шантић у Мостар враћен у свој парк, као да је жив. Одавде, с овог места гледа на родну кућу. Стамен и у споменику, као и у животу. Живот сведочи, а споменик потврђује: остајте овде.
          Недалеко је кућа Светозара Ћоровића, сада је музеј Херцеговине. Неко је у ратним данима запалио Ћоровићеву заоставштину коју је његова супруга Перса даровала бившој, великој и лепој држави. Све је у трену нестало. Радна соба, библиотека. Али је Ћоровић преживео. Ваљда ће, ако има памети, да живи и у свом народу. 
          Професор Ранко Чворо
          ПРВИ ЗБЕГОВИ
          ПРЕ последњег рата у граду на Неретви живело је 30.000 Срба. Прво етничко чишћење српског народа догодило се управо овде. Потеран је у збегове пре првих рафала у Сарајеву. О томе се тада ћутало. У међувремену запалили су им Саборну цркву, на листи заштићену баштину Унеска. А када је светиња одолела ватри, минирали су је.
          ШАКА СРБА
          У МОСТАРУ је данас око 5.000 Срба. Шака од оног народа, пре 90-их. Део њихове погаче поделили су Хрвати и Бошњаци у сваком смислу. Први повратници охрабрили су се да се врате 1998, али само под своје шаторе.
          - Да ли ћемо ми, Срби, и опстати у Мостару, да ли ће се и неки други вратити, не зависи само од Хрвата и Бошњака, већ и од нас - каже нам Душан Голо, председник Координационог одбора мостарских српских удружења и странака. - Предстојећи локални избори су шанса, не треба је пропустити.

          Сутра: Песма о Емини никад умрет, неће