ТО ЈЕ ЖИВОТ / Мирослав Тодоровић

 Пријатељ,уважени адвокат  Зоран Ђ.,на питање колико кошта писање поднеска, тужби и сл. каза  сумукоја ме изненади. Учинио ми је услугу, хоћу да знам дуг, да не буде ко у причи о куму и ујму. У тој  причи кум је рачунао да ће код кума воденичара самлети без ујма, али кум воденичар је мислиода ће од кума добити два ујма.

Изненади ме цена, јер, рекох, како некад данима, па и месецима, радим на текстовима без хонорара.  Али, ово је живот, каже ми пријатељ адвокат Зоран Ђ.

Моји радници, прича Малинар Илија, бивши радник пропале фирме„Прогрес“ су у државним фирмамапостали  технолошки вишак, чекају старосну пензију, беру код мене малине.  И причају како је самоуправљање било  велика ујдурма  као што је све  на овим просторима.  Комунизам је отварао фабрике, намамили  народ са села у градове, а сада тзв. либерални капитализам затвара фабрике, народ оста без посла  заточен у солитерима. Ко овце у тору, а газде да их нахрани нема. Шта ће  бити нико више и не пита.

Ко би рекао да ће на мом имању, у овом јебешику,  радити инжењери, правници, економисти  и некакви мастери. И то је живот, каже бивши радник, сада пензионер и малинар.

Професорка озбиљне музике  прича  да је берући малине у Трешњевици одморила мозак. Мозак ти за брање малина не треба, само руке које утрну од једноличних покрета. И за кратко време добијеш витку линију. Каква дијета? Пре би поверовала да ћу лето провести на Сиријусу него берући малине за пар хиљада.  Зато никад не реци никад. На продуховљеном лицу црте озбиљне музике.Вивалдијева четири годишња доба и летње боре сеоског животаслиле се у боје јесени. То је животвели, и осмехне се као Мона Лиза.

У селу  Лесково, убио се пуцајући  из ловачке пушке, учен човек, професор. Новине о њему писале, телевизија га снимала.  Вратио се у родно село, поваздан читао књиге, и нешто писао. Убио се пре неки дан, као онај писац књиге „Старац и море“.

Зашто?

Ваљда је у тим књигао нашао зашто? Ено га како са читуље мотри  народ што пролази улицом.

Ето, шта је живот.

Е, ако сте случајно помислили да је ово онај прави живот и да је испред камила усред пустиње неки Либијац, преварили сте се: ово је туриста Србин Мирослав из Трешњевице, Тодоровић... (преузето са профила на фејсбуку)

Био сам дефицитарни кадар, сада сам технолшки вишак, а како живим то сам Бог зна, говори Лазар из Прибоја. Када сам им’о снаге, нисам имао памети, сада имам памети, али  снаге немам, јада сам, мајстор Милоје из К. Бауљам по малињаку, а знам да ће и ово проћи.

Што ти је живот! Као код Његоша, коло среће се окреће…

Новине јављају да је адвокат Р. Л., познати борац за људска права и равноправност полова, убио своју жену из ловачке пушке. „Била је задрта“, казао је истражним органима…

И то је живот!

Сликар В. прича како има пара свет да обиђе али издале ноге па не може из куће да изађе. „Ко зна зашто је то добро“, кажу Хесиди, а ја маестру велим како  може сада да слика колико му је воља. Али…

Живот, ето, и шта још рећи?

S’est  la vie! каже професорка француског језика, док на откупној станици слаже празне гајбице и обавља послове око откупа малина и другог воћа.

Са радија упозорење да се не излази, без преке потребе, јер врућине су велике, црвени метео-аларм, али берба се не прекида. Берачи радио не слушају, за новине немасе времена, ТВ је забава  за градско становништво што у солитерима чека  боље дане. Заборавили народну: „Тешко лонцу што из села запршку чека“.„Погледај дом свој, анђеле“, пева Бора.
Ово је живот,а не оно што ТВ емитује.

      Сви ми смо  ми чиповани, каже стари мајстор Добри, мотре нас са Телевизије, са мобилног, са батерије на мобилном, знају шта мислимо, како дишемо и докле ћемо.

      То је живот, и ово време. А једног дана  ће сва ова скаламерија  завршити на сметлишту.

Чича Гаврило пита зна ли неко одговор на просто питање? Како то,  пошаљу  нам изШвапске кесе на којима је малина али без Маде ин Србија.  Овдесе пакује роба,  кесе и кутије за 1 евро, продају тамо за 4 и више. Има ли неко, ко зна зашто  је то тако?

Прође сезона малина,  а мени стиже књига МиладинаЋулафића, „Прође памет ко трешње“

Читам: „Сад ђавола нема, бјеже од инсана (човека) – јер је гори од њих“.

И ни за то нико не пита, зашто?

То је онај живот, где сам пао и ја, певао је Дис.

      Андрић каже „Живот је невероватно чудо које се троши и осипа,а ипак стоји чврсто као на Дрини ћуприја“.

Буњин пише: „Страшан је, недокучив живот“.

Иванка Косанић вели: „Живот је ужасан и величанствен“.