(...)
*
Шпанска
мистика је провала апсолутног у историји. Епоха у којој је екстаза постала банална чим је прешла у
теорију, а о Богу се почело учити по дидактици срца коју
нисмо познавали. Кардиолошки период настајања.Мистика је ореол сваке културе, последње њено оправдање. Зато и јесте с
оне стране културе, као и музика
*
Сви нихилисти
су ратовали с Богом. Доказ више за његово суседство с ништавилом. Кад се све згази, не преостаје друго до да се смрви и последња резерва ништавила.
Од
свих појава модерне „културе" руски нихилизам је најсличнији шпанској
мистици. На истој су висини и истог жара с том
разликом што једни у руци држе крст, а други бомбу.
Људи
говоре о Богу не само да би „пласирали" своју махнитост, већ и да би је
маскирали. Све док се бавите Богом, имате оправдање за све туге и самоће.
Чим му више не изговарате име, демаскирали сте сву своју
голотињу лудила. Бог? Озваничена махнитост.
*
Кад
год замор од света добије религијски облик, Бог постаје море, коме се препуштамо, да бисмо заборавили себе саме. Утонути у њега је уточиште за нашу
личну индивидуалност. Утапање у
божанско бездно спасава нас искушења
сопственог постојања.
А
други пут га откривамо као светлосну зону на крају унутрашњег повратка. Утеха је
ограниченија, јер налазећи га у себи поседујемо га на одређен начин.
Тада стичемо
право на њега, јер пристанак који му дајемо не превазолази димензије једне
илузије.
Бог
као море и Бог као светлосни предео представљају наизменичност у нашем
божанском искуству. У оба случаја, једини је циљ заборав, неизлечив заборав.
*
Када
слушаш Баха, схваташ како се зачиње Бог. Јер његова музика је створитељ божанства.
Ликовна визија божанског бића одвија се пред
тобом и Бог нараста пред твојим
очима.
После
ораторијума,
кантата или пасија Бог мора да постоји. Иначеје Бахова музика раздирућа илузија,
одвише је
недефинисана да бисмо је деградирали у естетски ужитак. Не зна се шта је било
некада у небесима. Бог постоји
само од Баха наовамо...
... И када помишљаш да су многи
теолози и филозофи
узалуд изгубили дане и ноћи трагајући за аргументима његовог постојања, заборавивши једини важећи аргумент: Баха.
*
У
тузи постајеш заробљеник Бога. И тако једина утеха је смрт у њему.
Хтео
бих да се истопим у сузи у којој је сунце зауставило своје зраке, и да се
исплачем на крају светлости...
*
Немогуће
је наћи мишљењу други смисао осим утеху што ниси Бог. Да би осветио патњу, повећаваш
унутрашњу
празнину, испружајући се до бесконачности на божанској љуљашци.
Што
више мислим на Бога бивам све мањи. Приближавати се њему је смрт
људског створа, а губљење у њему, укидање индивидуалности. Што се више пењеш божанским
степеницама, утолико се твоје биће смањује, а на Божијем прагу престајеш
да постојиш. Тако је он само заштита „жудње за одмором".
*
Аисолушт
је
присуство које се раствара у крви. Леукемија је башта у којој се Бог
расцветава...
*
Чак
и када нас свеци више не занимају, не могу да нестану из свести без извесних
трагова. А први и најдубљи је Бог. Уколико се свеци више повлаче из
свести, утолико
њихов Траг заузима веће пространство. Јер Бог је талог који остаје после
филтрирања светости.
Узалуд
покушавамо да потпуно ликвидирамо свеце. Они нам остављају Бога као пчела
жаоку. Или бацају по
мочварама савести отрове из којих се рађа царство неба...
*
Зашто се тако ретко сећамо
грчких циника? Зар нико није запазио да су они све знали и сносили
све последице тих врхунских индискреција? Човечанству је било потребно више од
хиљаду година да би поново стекло наивност и незнање, врлине којима се ругају
циници. Чини
се, међутим да смо се удаљили од детињства и почели да се купамо у водама спознаје. Луцидност модерног
човека потврђује се од тренутка када макар једна
особа инстинктивно почне да мисли на цинике. Декарт је, као и Хомер, дете у поређењу са њима.
Модернисти нису наставили да се баве античким питањима, него су живели своју
духовну младост, без замора, заправо,
луцидности, грчко-римског света. Последњи скептик и циник на крају нашег света знао
је више од великог филозофа у праскозорју модерности. Када иза себе
имаш вишевековну традицију мишљења, сумње ти се чине као небеска тела духа. Архитектура
непостојећих решења гради тада скептицизам, а цинизам је разбија душом треперећег бледила. Немилосрдна
спознаја, неумољива према подвалама
могућа је само са отровом на мрежњачи. Човеку су подарене спознаја и наивност.
Прва је сутонска појава са свим својим тугама, друга је праскозорје са неизбежним меланхолијама.
Циници
су били мајстори нерешивог. Зато је практичније да их заборавимо. Јер
њихов недостатак стидљивости пред спознајом буди у нама слику жеђи за неизлечивим болестима.
(...)
= извор: Емил Сиоран СУЗЕ И СВЕЦИ, - Центар за културу: Едиција БРАНИЧЕВО, Пожаревац, 2011, 147. стр , 21 цм. Библиотека AB OVO, књ. 20. Са румунског превео Петре Крду. уредник Александар Лукић, стр. 76 - 80.
Нема коментара:
Постави коментар
Одобравамо умесне, кратке, и аргументоване коментаре