УОБИЧАЈЕНИ, СТАРИНКИ КОНТАКТ: ОБИЧНИМ ПИСМОМ

УОБИЧАЈЕНИ, СТАРИНКИ КОНТАКТ: ОБИЧНИМ ПИСМОМ
"Сазвежђе ЗАВЕТИНА" & Мирослав Лукић 180 309 Београд Ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13

субота, 18. новембар 2017.

НАЖАЛОСТ


М. Лукић, почетком новембра 2017. на једном од шведских језера

СРПСКИ ПИСАЦ
Даш му прст, он хоће шаку. Даш му шаку, он хоће и руку. И тако све дотле, док вам, не узме и душу! Као и ђаво.
Српски писац је – опседнут каријером, успехом, кроз читав минули век, и у том смислу, многи српски писци личе једни на друге, као јаје на јаје.
Ни мањег народа, ни већег броја писаца!
Управничка, и уреднича пракса, - и у „Заветинама“, и у „Сазвежђу Заветина“ - показала ми је сасвим једно друго и непознато лице, наличје српског писца. Оно се много разликује од тзв. умивене, и лепо дизајниране корице најновије књиге једног српског писца. Нема потребе да било кога овде поименце апострофирам, само бих учинио услугу једном од многих гребатора. Нушић је, у пожаревачком затвору, у претпрошлом веку, написао један врстан текст, који сам често спомињао и цитирао раније...Тај текст је антиципаторски.

...Волујска књижевна критика, дресирана у бункерима и боксовима пакла социјалистичке метафизике, специјализирала се да од мишева прави слонове, и обрнуто!
Волујске редакције толиких полумртвих тзв. књижевних часописа, и толике волујске институције, специјализовале су се за н а м е т а њ е бирократске књижевности и величина исте.
Волујски концепт је жилав: најжилавије се намеће преко псеудо – институција књижевних награда. Зна се коме се додељују …
Што је још жалосније: унапред се зна, овде, ко је и на какве све награде претплаћен… Као што су Винавера деценијама држали у запту штампајући га на парче, тако и данас најбоље песнике Србије држе далеко од великих издавача (ако таквих уопште овде има; јер ово је
земља изузетних привида!).
Немогуће је више – сакривати. Стварати димне завесе. У том смислу четврто издање антологије српске поезије 20. века НМ, није само овидљавање већ и – ноћна мора многих волова. Ко су они?
Јавиће се сами. Препознаћете их по мукању, и по томе како ће мирно смазати
онај букет цвећа, који симболизује ВЕРУ, ЉУБАВ и НАДЕЖДУ.

Праоца и Претечу им је описао Нушић.... (видети више: ЉУДИ ГОВОРЕ (Торонто)

А ко је сада писац? / Небојша Васовић

    Подсећање. Одабрани фрагменти

А ко је сада писац? / Небојша Васовић

(одломак из најновије књиге Небојше Васовића: ЕВРОПСКИ ДАВИТЕЉИ ИЗ НАШЕГ СОКАКА*)

Мото Античке естетике Анице Савић Ребац гласи: „Основ свег нашег сазнања је стварност, а њу можемо упознати само прецизним посматрањем. То важи и за научника и за песника. Али наше посматрање постаће плодно само ако смо способни за што разгранатије асоцијације које тек омогућују пуно разумевање; иначе остаје сиров материјал". (Античка естетика и наука о књижевности, КЗНС, Нови Сад, 1985, 37) Другим речима, перцепција и имагинација су неодвојиве чак и у науци, а камоли у уметности.
Да ли се појам оригиналног у литератури данас дефинише већ према прилици и тренутним потребама или још увек постоје некаква мерила која указују на континуитет у схватању овог појма? Шта значи данас рећи за некога да је ортиналан стваралац?
У књизи Пропланак и ум Душан Матић примећује да постоје две врсте писаца: они који преузимају теме и формалне поступке својих претходника и иноватори који „копају руду", откривају нове садржаје и нове обликовне поступке. Као једног од најоригиналнијих српских писаца Матић истиче Растка Петровића, и то из више разлога. Он каже:
Мислим да би наши литерарни хроничари требало да о томе поведу рачуна кад пишу, на пример, о Растку Петровићу, да је његова књижевна и уметничка култура била велика, јер је он познавао дело Џојса, Кафке и Вирџиније Вулф, дакле дела која су се тек касније афирмисала, а његово песничко бриљантно, бурно, блиставо дело било већ завршено." (Нолит, Београд, 1969, 282)
Другим речима, своју уметничку оригиналност Растко не дугује својој ерудицији. Оно најбоље у његовој литератури не може се објаснити утицајима страних и признатих писаца. Његово дело било је већ довршено и пре него што су Џојс, Кафка или Вирџинија Вулф доживели светску славу. Ако би се овакво књижевно мерило применило на Данила Киша, морали бисмо да признамо да је Киш нека врста епигона, каквим га је сматрао још Јеремић:
Сваки говор о Кишу завршава се слављењем Борхеса или којег другог великана светске књижевне сцене, као да није реч о појединцима, већ о подвигу читавог једног списатељског племена. Као што је некада Давичо своје критичаре проглашавао непријатељима комунизма и прогреса, тако данас кишолози сваку критику на Кишов рачун проглашавају атаком на литературу Борхеса... Да је у питању нека комедија, било би смешно, али је као пример литерарне критике крајње жалосно.
О Растку Матић још каже:
Он налази теме, он се први враћа на старе Словене. О старим Словенима и паганским боговима само се писало у научним публикацијама. У Откровењу он покреће за српску поезију нову тему рађања, секса, крви... Савршенство је увек на страни оних који обрађују неки материјал који је већ об-рађен, а увек има много кртости и недорађености код оних који копају руде. Мора се имати на уму да те кртости код писаца понекад не долазе од недостатка дара или моћи, већ од тога што је тај њихов материјал, први пут пронађен, добија тек прву форму." (Исто, 290-291)
Док се Растко носио са новим садржајима тражећи да за њих пронађе и одговарајући књижевни израз, Киш је техником селотејпа спајао вечне историјске истине са литерарним поступцима оних писаца у чију вредност више нико не сумња.
Каква су данас мерила српске књижевне критике? Она свакако нису на страни великог бунтовника и оригиналног писца какав је Растко Петровић, већ су на страни политички и идеолошки подобног Данила Киша. Као што полтронски подилази сваком нашем писцу који се макар прошетао Паризом, тако српска критика са страшћу маргинализује сваког оригиналног ствараоца који је писао српским језиком.
Преузето, извор: Небојше Васовића: ЕВРОПСКИ ДАВИТЕЉИ ИЗ НАШЕГ СОКАКА, Бернар, Београд, 2016, 217 стр., стр. 46-47, одломак из поглавља А ко је сада писац?
_____________________________________________


ИЗЈАВА СТОЛЕЋА: НЕБОЈША ВАСОВИЋ

Шта би, по Вашем мишљењу, било најбоље решење у вези са Академијиним Српскохрватским речником?
Академици кукају: шта да радимо са речником, зар да га оставимо недовршеног! Авај, ако од 1959. нисте могли да га довршите, можда је време да га баталите и из разлога сопствене неспособности, ако не из разлога лингвистичких. Тврдим да ће пре Американци на Марсу отворити МсDonald's, него што ће Српска академија довршити израду Српскохрватског речника. Такође тврдим да смисао објављивања овог речника и није у томе да се он доврши, већ да се његова израда што више одужи како би појам српскохрватски одрадио у српској средини онај посао који му је био намењен од почетка. Још нешто, не мање важно: ко финансира овај речник? Очито - српска држава новцем својих грађана. Није ли можда време за један референдум на коме би се држављани Србије изјаснили да ли желе да финансирају израду Српскохрватског речника?
Преузето, извор: Небојше Васовића: ЕВРОПСКИ ДАВИТЕЉИ ИЗ НАШЕГ СОКАКА, Бернар, Београд, 2016, 217 стр., стр. 139, СРБОКРОАТИСТИ: ЕУРОКРЕМА СРПСКЕ ИНТЕЛЕКТЕ


среда, 26. април 2017.

ВРТЛАР И ЊЕГОВИ ВРТОВИ / Анђелко АНУШИЋ


Анђелко  АНУШИЋ    
ВРТЛАР  И  ЊЕГОВИ  ВРТОВИ
          (Мирослав  Тодоровић:  Малина и други јади, „СВЕН“, Ниш, 2016; Душан  Стојковић: Рукопис живота  (критика о поезији Мирослава Тодоровића), Народна библиотека „Стеван Сремац“, Ниш, 2016)

недеља, 16. април 2017.

КОМЕНТАРИ БЕЗ ДЛАКЕ НА ЈЕЗИКУ


Браво, "Политика". Браво коментатори. - Коментари на чланак:


ПРЕ 671 ГОДИНУ, 16. АПРИЛА

Васкрс када је крунисан српски цар

Српски владар Душан Силни, творац нашег најважнијег средњовековног законика, 1346. године у Скопљу овенчан је титулом цара Срба и Грка – Цариградска патријаршија бацила је на Душана анатему 1350. године која му је скинута тек 1375. у време кнеза Лазара

четвртак, 19. јануар 2017.

Терор речи / Светислав Стефановић



Терор речи
Република, 21. 01. 1921.

Уколико догађаји налажу, дужност је не само посланицима Уставотворне Скупштине него и сваком озбиљнијем политичару наше земље, да што свестраније проуче питање нашег државног уређења, утолико се све више осећа колики су грех учинили властодршци и према народу и пред историјом што су влашћу, силом, утицајем, демагогијом и разним другим средствима, осујећивали проучавање и јавно расправљање најглавнијих питања која се државног уређења тичу. Поред грубог терора власти они су завели и један, рекли бисмо, терор речи, поред страха од власти завели су и страх од речи. Иако су послератни догађаји и код нас, као и у другом свету, сасвим природно и логично уздрмали многе старе укорењене појмове, нарочито у погледу државног уређења, и намећали озбиљно и савесно проучавање не само старих но и нових државотворних идеја, наше су две највеће странке сматрале да ће најбоље учинити ако онемогуће озбиљну расправу основних државотворних принципа, и ако унесу што више збрке у основне појмове како би лакше спровеле вољу једне властодржачке камариле, док би народу биле затворене очи, или прашина у очи бачена, и неугодни политичари дискредитовани разним клеветничким инсинуацијама, и свуда унет терор власти и терор речи.
                Једна од речи, са којом је вршен најбруталнији и при том најконфузнији и најнеправеднији терор за ове две последње године, јесте централизација, идентификована са јединством државним и народним. Од првих почетака нашег покрета, и у небројеним чланцима ми смо, слободни од централистичке опсесије, имали храбрости да заступамо такво уређење наше државе које се, ево, по свему што се у Конституанти и ван ње догађа, показује као најправилније: најупорније централисте морају данас увидети да се централизам не да спровести, ако нећемо да нашу још несређену земљу уведемо у тешке унутрашње кризе, и доведемо је до хаоса и расула

недеља, 11. децембар 2016.

Esma Redzepova - Dzelem dzelem



polomac 11. децембар 2016. 10:49 #4321248
neka sveti bog podari ovoj velikoj umetnici i plemenitoj osobi mir i spokoj zasluzila je to svojim delima.

уторак, 06. децембар 2016.

Листајући нове књиге српских песника

Милоје Дончић: ЈЕЗИНО БРОЈИЛО - Реавнитељ, Ниш, 2016.  - 62 стр. , 21 цм. тираж - 1000 пр.

.

..
Извор:  Факсимил 2 стр. из наведене књиге Дончића, по избору уредника

..

недеља, 13. новембар 2016.

Две белешке из "Цвикера" (свеска без броја)


12.јул 2002.
Четрдесети дан како смо сахранили нашу мајчицу.
управо сам је видео како се вози градским аутобусом
који је пролетео Принциповом улицом...

Како је то могуће?

* *
Понедељак,29.јул 2002. Око 20 ч.

Будућност.
Новац.
Немање.
новац може променити Будућност.
Где је ватра горела?
Пардон - пламен?
физички рад. Сутрашњи дан.
Зрикавци.
Капитал - жива традиција. (Вечни капитал)
Непозната. Сахрањена.
Сутон.
Под сводовима Велике магазе.
Старинска кућа. Имам план.
Циљ.
Вратићемо се тој легенди,мало касније.
копали су и нису нашли ништа, пређи.
копали су на погрешном месту.
копали су на погрешан начин.
Ћуп? или бисаге пуне блага?
Ко то зна?
Ово друго?
Златно руно -колхидски мит.
Благо хајдук Рајка? Хајдучки мит.
Треба ићи у планине, опет и опет...

   ПОДВУЧЕНО
   
    (Четнаест година касније...)

     видео сам како наступа нека чудна војска без речи
     косом као проходали горуни човечијег раста
     Као да их носи ветар Бакарна дрвена војска
     Ветар је нанео (?)  или неки други враг
и чудно знамење неке мрке заставе
     на коме се оцртавала гримаса  лика
наше ћутљиве упокојене мајчице.
    
     Зашто ли се јавља, она која нема тај обичај?
   
Шта се то приближава?
Судбина? или нешто још теже?



понедељак, 07. новембар 2016.

МАЛЕР СА ПАНТАЛОНАМА



ПАНТАЛОНЕ И СУДБИНА

Био сам до поште да пошаљем пријатељима књиге. Вратих се  и почех да свлачим панталоне. Смакао сам их испод колена. Зврцну телефон. Помислих да је она. Спетљах се, па ни напред ни назад.
Панталоне пукоше пре него што се дохватих телефона. А имао сам намеру да их заменим, ево већ пет-шест година. Само судбина може човека да утера у нове панталоне. Макар како се она звала.
Панталоне имају свој век, своју судбину, и све остало што им следује пре него их изгорите неком старом пеглом. Уосталом, нико се још није похвалио да је нешто добио на рачун својих панталона, биле оне нове или старе.


Ова причица је штампана у књизи  „ОЂЕ И НАМО“ Стојана Богдановића (1944) , универзитетског професора математике, родом из  Великог Боњинца (Бабушница, Ниш), на 71 стр. Књига ме је сва изгужвана, угурана до пола у пошт. сандуче дочекала по повратку из Звижда

петак, 14. октобар 2016.

Да се, ипак, коначно, разумемо / Белатукадруз


Недавно сам препоручио на  GOOGLE+ текст једне новинарке, за коју сам први пут сазнао да постоји, сасвим случајно налетевши  на оно што представља један лист на српском са  називом на енглеском.  Приватно ми се,после тога,јавило телефоном неколико познаника, а добио сам и два немушто писана писма. Шта ја имам против Добрице Ћосића? Што не пустим покојника да мирно почива у гробу? У  телефонским обраћањима  и писмима све се сводило на то. – Шта бих могао да имам против једног покојног писца? Кога сам,узгред буди речено, упознао  на београдском сајму књига, не својом жељом, већ добродушношћу једног од мојих старих и проверених пријатеља.  Сајмом су шетали Добрица Ћосић и Момо Капор , -када ме пријатељ представио Ћосићу – ништа није рекао, само ме погледао сумњичаво . Ко је сад,па, овај? Прошетали смо; пријатељ је разговарао са Ћосићем – они су били стари познаници. Лакнуло ми је, кад смо сајмом даље наставили сами. О Ћосићу, као писцу, имао сам своје мишљење, већ као студент. Да револуција није избацила такве, као Ћосић – ко би они уопште били? То се наравно многима може учинити, престрого, жалим због тога. Као писац, државни писац,  Ћосић је био прецењен

уторак, 06. септембар 2016.

Мигуел де Сервантес - ДОН КИХОТ



Објављено је 11.03.2013.
Мигуел де Сервантес - ДОН КИХОТ

Драмски програм за децу

Улоге:
Миодраг Милованов
Милан Михаиловић
Добрила Илић
Бранислав Платиша
Драгомир Чумић
Божидар Стошић
Петар Михаиловић

Адаптација:
Соња Милошевић

Редитељ:
Зоран Рангелов

Популарни постови

COMPLETARIUM

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"