Поезија

Поезија. Савремених српских и светских песника

..

..

..
..

ДВЕ ПОСВЕТЕ МИОДРАГА ПАВЛОВИЋА И СВЕТОГОРСКИ ДАНИ И НОЋИ (Приступна академска беседа одржана на Свечаном скупу Српске академије наука и уметности)





*


Хладан ветар
дува одозго
са Атона

Предзнак
или прозрак

У луци је
синоћ
било живље

На брду
Ударају
четири пута
печат

Леђа
хоће да се врате
у Солун
Неродимље
Звечан

Дафине цветају
око храма

И пева
неко вечан

*

Пођох узбрдо од руске Лавре ка малом српском манастиру у брду, у сумрак, да преспавам на другом месту, као они што узимају за свој подвиг пешачење, што читавог живота иду од једног манастира до другог, да нешто пораде и помогну, па опет штап у руке и крену даље, затварајући круг пребивалишта у следу ко зна колико пута поновљеном у трајању свог дугог и посног века.


*

На једном месту помислих: овде ће ме сигурно змија ујести. И на том месту у полутами жбуна, по звуку звонком нађох извор воде која се разлива по земљи, и тек пошто сс укрстила са људским путем, постаје поток. Вода, бистра и густа као растопљен метал, као тела неких животиња сјајних и провидних. Стајаше над тим извором човек блед и у црној ризи. Црноризац, дакле. И једна птица, тиха, свесна да је неко посматра одозго, изнад нас, са гране. Мислио сам да сам залутао, но за пут нисам питао.


*

О да сам се родио
у друго време
и могао да се придружим свадби
на којој се вода преточила
у вино

И да сам седео за столом
на којем се
мало хлеба претворило
у многа и светла тела

Или да сам само протрчао
преко поља
пре но што се смркло
небо изнад Голготе

Нисам био на свадби у Кани
нити сам
сведок васкрсења

зато се одричем сваког хтења
и надам се још мало у хлеб
и Његова преображења

*

Неко удара на врата, не баш на врата моје собе у Карејском конаку, нити на врата терасе којом се долази овамо, али неко сву ноћ лупа у врата, бије по дрвеним плочама. Мој жижак се гаси над отвореним списима једног руског светитеља. Груби кораци одјекују ходником, удар корака има звук између копита и чизме. Ногу је много као да пролази читав караван празним ходником са дрвеним подом. Не плаше ме ти кораци, — ми смо овде навикли на разлнчита похођења, — али ме обеспокојава што знам да у близини нема нигде никаквог ходника.


*


Људи трком силазе на обалу. Читаоци стоје пред отвореном књигом. Долази једна ноћ која ће бити страшнија од претходне.
Захтевају да им се одлучно каже ко, ко то лупа у врата, за кога се праве ови довратци. говорите! Чудно питање, кажем ја. Мислим да је на овом свету све јасно. Ко може лупати ноћу на врата? Неко ко те спасава, пли неко ко те прогони. Онај ко те спасава долази много ређе од оног ко те прогони. Онога ко спасава мора се тражити, преклињати да дође, слати му поруке, по свим гласницима и гласовнма којима можеш да се послужиш.


*


Не постоји ништа в и ш е од оног што се
може знати.
Не постоји ништа што се не може знати. Не постоји оно што се не зна, па се то што се не зна
не може ни сазнати,
јер не постоји. Ако сазнамо више стварности но што постоји
и стварност ће се увећати. Оно што се може сазнатп дакле
бескрајно је.
И тачно је да нема ничег више ван оног
што се може сазнати
и што је бескрајно.
Постоји мање од бескрајног.
али и то смањивање мањег
је изгледа бескрајно.
Или су коначност и бескрај
потпуно равноправни,
односно без значења.


*

Трагање за знацима и језиком творца природе толико је тешко да се стварање мора понављати у малом не би ли у малом постало јасно оно што је у великом и изворном облику сасвим нејасно. Према томе од почетка смо у опиту са језиком творца.


Слојеви нејасности се слажу један преко другог иако то не значи да изневеравамо првобитни говор природе у стварању; ми само понављамо нејасност која је у природи језика, мада је у на-шој природи да једино јасност разумемо.


*

Потпуно сам. Измакао погледу птица; ни ноћне бубе не до-лазе у ћелију коју сам себи саградио, ни свећу не палим да ме њен поглед не би посматрао, ни књигу не отварам. Зидови су мирни, земља се не миче, звезде не видим.


Седим на троношцу, згрчених песница на столу, зарастао, смешан. Кад сам озбиљан, смешан сам, и кад сам гладан, смешан сам, и кад се сећам свог кратког, голобрадог живота, смешан сам, и кад се ничега и никога не сећам, и кад ме, као сада, нико не гледа: новајлија који се зноји на коленима и сриче дугачке псалме. Од-метник у празно.


*


Стражба
видовита

и пречудна

Бес
око крвоточења
се мота

Жри
и твори
праведност
ову и своју

и ину

У име Оца
и за славу
Сину
ту сви стану

избавни Дух
светлошћу се бави
мало изнад
живота

*

Постим. Гледам залив морски и његову кулу. Залив се нагиње на једну страну, глава на другу. А ја узмичем, моје тело узмиче, повлачи се као осека, суши се као пена таласа на песку. У узми-цању нема разлике између тела и душе, кажем. Али, то су крупне речи. Први постови изгледају тако, као велики догађаји.

*

Храна почиње да има неиздрживо јаке мирисе. Хоћу да све нелагодности сузбијем молитвом. Те прве, снажне и напорне молитве делују као да покушавам да дељем пејзаж. Брда сплашњавају, море се тањи, облаци постају лаки. Међутим, комад меса, мој сусед у овој пећини, постаје велик као брдо, брдо несавладиво високо. Видовит сам за разне облике поврћа што виси свуда по дрвећу. Тигањи су пуни тикава, тиквица, у лонцима, на ватри што гори у рачви грања, крчка се мрква и боранија, грашак пада с покидане ниске и котрља се поред потока. Патлиџани долазе у чамцима, целери се извлаче из језера као драгоцен улов, пасуљ је одмах ту под руком, скуван и запржен.

Безмесна искушења: сочиво као јато скакаваца, цвекла пада на теме, патилџани ударају по образима, бамија, кромпир, спанаћ, зеља, роткве, ротквице избијају на нос, и све то засуто бибером, ловором, капром, анисом и натопљено зејтином од маслина.


*

Од природе нема веће заблуде каже један глас притешњен између неба и мора: сав сјај стварања је у њој, и сва супротност богу . За нас који се возимо у чамцу то је било као да се чамац изврће У лебдење сваког неутопљеника спасеног његовим погледо.м. Онда он замахне руком, отвара поноре, дели мора. На дну, неколико људи, не грешннх, ни вечитих, али у њиховим љуштурама дубље тајновање, двосмисленост речи, топли мириси одласка у непролазност.

*


Болноме
болница треба
иза тврдог зида
ил у пећини
у шуми
било где иза
где су и други болни
и видар стоји
на рубу провалије
чува од пада
на дно свог жића
болноме треба
да дојашу ноћу
болничари
да поглед на њега сврну
и пошаљу извештај
о стању поданика
на двор Немањића

*

Ту и тамо је падала пред нас, без треска, нека црква. Притом се нпје разбијала, нити се распадала или растурала, остајала је. цела, наизглед кречна и суво обојена, уствари непробојна, нерастурљива, беззглобна и безчављаста, а ипак ћошкаста и осетљива на сваку огреботину. Улазили смо у цркве брзо, као на препад, као извидница, и налазили у свакој неког ко је певао у празној лађи без товара. Видели су се само зидови обрасли сликама светаца с ореолима као златним шкољкама нанесеним на обалу.


Онда смо одлазили даље путем уз обалу, а цркве се иза наших леђа дизале у вис, ослањајући се на море, на пучину, на огледала плавети расута по небу, пењале се пошто су нас пресреле, показале се. Више нису имале шта да раде у земаљској пустоши, а ми смо осећали да силазимо негде испод нивоа земље, да силазимо у вулкане, у пећине подземља, у вршкове траве подземних ватара полуохлађених ваздухом који ми живи још морамо да дишемо.


Или је наша посета упућивала цркве у небеса: ми смо на уво шаптали камену да на земљи нема више шта да чини. У пролазу смо одапињали лукове на чијој струни су стреле биле звоници, торњеви.

*

Зар се неко спасао ватром
спасао ватром сходном
Зар се неко спасао огњеним стубом?


Над морем стоји и букти 

над морем нити свиће нити се тули 

огњени стуб се приближава и ћути 

почиње да труби


хоће да уништава
и после све уништено скупи
и да се пепелом поспе по огњеној глави

Зар ће се неко спасти
ако у овај пламени стуб
успе да уђе и стане!


*

Уздај се у без-стање, 

у безбивање, безлисност и безност.
Показује се да је без одлика
и сама светост.
И да светлост обасјава 

светску беспредметност.


*

Да ли то Слово живи у теби
зато да још једном страда,
мора ли да прође кроз тела,
болнице и гробља пре но што
постане шапат и сибилски стих?
Ил уме да траје ван човека
Слово у камену, песку
извесност о свему,
без надања у песму.

*

Имена су ти многа и добра. И само име је већ твоје семе. Име које те има и које ти имаш. Сви кажу име. Не надевај ми имена. Зато што већ имам име. И говорим у име. И радим у име. И као што моје име није само моје, тако и твоје име није само твоје, него је раздељено у свеопштост и налази се у сваком слову. И словљењу. И ословљавању. Ето нас с тобом, у имену.


Не кажем да сам те одгонетнуо. Али нисам ни твоје име одгурнуо у немогућност. Волим да говорим, јер те помињем. И да ћутим, јер о теби ћутим. И све обрнуто, истинито је. Кад говорим, о теби ћутим, и када ћутим, заједно с тобом ћутим. Моје кратко ћутање, део је твог великог ћутања, па и збивања које се у ћутњи обавља.


*

Све је спремно да се душа врати у тело, и да се тело врати души. Али после божанске правде, човек није само искупљен, није му само опроштено. Он је упућен у тајне, његова душа постаје друкчија и у његовом телу коме се враћа живот, настаје друга телесност у једном новом трајању. Његова пут, више пута препорођена, почиње да живи у својој драгоцености.

*

Слово нек остане у словљењу или нека се врати у сам простор Слова. Но шта је његово тамо? Је ли далеко, ил је у средишту што куца у нама, радосно и неисказано?


Свет који је свет не може се извести из Ннчег и Нечег, нити се може поставити као пресудитељ међу њима. Он се не може ухватити ниједном дословношћу створеног, нити смислом како је смисленост у стварању зачета. Он измиче привиду сличности са Ничим. Свемоћ Ничега према њему је, слути се, права немоћ. И само зато што постоји свет који је свет, и створени свет има своју малу светост, и не-свет, односно свет Ничега, има свој необориви смисао.


*


Онда Сава стане пред мене
каже: ко си
овде је вече
никога нема
сенке све раде

по својој ћуди 

гладуј

ево ти хлеба
врати се кући
проповедај
друге исцељуј
себе лечи

Атос ће да остане где је
што ти тражиш
дубоко је
у пећини
у пећи
врати се
пази на свом путу
држи се Речи*


..





Ова посвета је написана на првој страници спева "Дивно чудо", у издању "Нолита", 1982. године. - Из ове књиге је преузет цртеж Младена Србиновића


___________

* Како сам видео и једном заједно са Миодрагом Павловићем доживео Светогорске дане и ноћи

Било је природно да пре или после посете Индији, Кини, европским градовима и музејима, старим романским и готским црквама, после или пре посете Америци, античкој Грчкој и ранохришћанским мозаицима, Миодраг Павловић оде у Свету Гору, православну отаџбину, која је постала света пре хиљаду и мало више година. То може да буде значајно, па и пресудно, за човека коме је стало до „светог“. За песника, па и за човека који је свестан да је „путник на земљи“, ово када постаје безвременско, чим се једном, меко и пажљиво, јер друкчије не може, прегази атонска земља, душа испуни мирисом растиња које подсећа на тамјан у атонским манастирима, и када поклоник хода, потом, замишљен, и не знајући молитвен, преваљујући краћа или дужа растојања измећу два манастира. Али још због нечег није битно да ли је Миодраг Павловић посећивао монашко православно братство, грчко, српско, руско и остало православно, пре или после својих светских путовања. Православни песник, после само једне доживљене посете православној монашкој републици, опет мора да јој се врати. Он јој се враћа и када се никад више као овоземаљски поклоник њој није вратио. Горушичино зрно, које можда и није тражио када је први пут дошао у Свету Гору, православном, српском песнику, са којим Бог „рачуна“, невидљиво је убачено у душу и оно даље расте и расте, а да ово клијање дуго не примети нико у песниковој околини, некад ни сам песник. Из зрна дрвце, из дрвета стабло, корен све дубљи, крошња све богатија, а плодови разноврсни – Велика Скитија, Светли и тамни празници, Хододарја, Бекства по Србији, Светогорски дани и ноћи...

Пријемчива душа Миодрага Павловића, чим је ступила на свето тло – на коме се без престанка, дању и ноћу, већ хиљаду година уздижу Богу химне бола и радости, а дим из кадионица, сребрних и златних, пролази лако кроз звонике и звона и заједно са њиховим звуком и летом птица, одлази усправно, уз Јаковљеве лествице до неба – све тачно примећује:

Хладан ветар
дува одозго
са Атона
Предзнак
Или прозрак

ветар, за који још песник не зна, спрема ли се то да га одува натраг у Звечан, или прочисти изнутра, као што хладна морска вода чисти белутак; четири печата, који чине један печат, утискују му оци калуђерски на чело, у срце и на папир, да би тако био за стално обележен Оцем, Сином, Светим Духом и Богородицом, светогорском игуманијом и њеним сталним пребивањем у иконама и молитвама младића и стараца, школованих и неписмених, идиоритмика и кенобита. Миодраг је већ запазио, чим је одшкринуо врата светогорска, да неко иза врата „вечно пева“. Како је и он сам, дотада, већ пропевао, понадао се да ће можда с неким тамо заједно певати, а онда остати да исту песму „вечно пева“. Исту песму која никад није иста, а коју су почели да певају Давидови Псалми и Песма над песмама, наставио велики Павле у Химни љубави, прихватио Симеон Нови Теолог, Франциско из Асизија, Данте... многи још, све до Достојевског, Верлена, Момчила Настасијевића, Миодрага Павловића...


Владета Јеротић Миодраг Павловић. Светогорски дани и ноћи. - Извор: Дарови наших рођака 4, Сабрана дела, III коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007. – Више >

  Библиотека Владета Јеротић  

ЛеЗ 0007234 

 Бела Тукадруз

БЕСЕДЕ У СЛАВУ ДАРОДАВЦА

ДАР

Јавио ми се Бог Позвао ме је усред сна .Послао ми је Јаја из којих
ће се испилити Нови живот, светови. Опет сам заспао и сањао
брегове, стрме падине и једног коња. Градиштанац је јефтин (у
поређењу са шампињонима). Свињске буткице вреде колико и
шампињони? Кантар бакалнице није баждарен. Књижевник и
фарисеј журе низбрдо забивши носине у јутарња издања.
Блажени гавранови. Блажени идиоти. Блажене мајсторице
најстаријег заната. Поклонио сам му најбоље, а он ме назва
робом. Могао је бити министар, а није постао ни квочка. Примио је
плату своју. И учинио је милостињу, али је левица његова знала
шта чини десница. Његова милостиња није била у тајности; и
Отац његов који види тајно, узвратиће мени јавно. Већ узвраћа.
Телефонирао ми је јутрос. Хиљаде чавки кликће над мојом
главом. Те птице не сеју, нити жању, не сабирају у житнице; Отац
наш небески храни их. Те црне птице трче по мом темену и лове
сваку моју помисао. Оне се мојим мислима умножавају,
а не јајима. Јаје је Бог послао мени...

(16. март 2002. Пре подне)
   
      ЛеЗ 0005403