ОБЈЕКТИВ

ОБЈЕКТИВ
Мисија, ко ју је спречавао, и спречава (још увек)? - Бранка Лазаревића – у малој, прашњавој, жутој собици у Скопљанској улици, са једном плеханом фуруном,две-три фотографије о зиду, са рафовима од необојених чамових дасака пуних распоређених свезака, са расклиматаним и мастилом покапаним писаћим столом, са три прозора који нису имали ни засторе, без застора на поду чије су даске шкрипале – у тој и таквој прашњавој собици до које се допирало,прво, кроз један узак ходник неравно циглама поплочан, кроз, друго, мало двориште са неколико бедних кућица са вратима увек отвореним из којих се осећали мемла и рубље које се пере, сагињући се испод рубља које је висило на конопцима, кроз једну рупу пуну комплета Гласника и канцеларију која је гледала на двориште – у тој и таквој жутој собици чији су прозори гледали на Скопљанску улицу у којој никад није било сунца него само тешких кола која су шкрипала и кочијаша који су се дерали и тукли коње – рађала се, уобличавала се, пропагирала се књижевно-уметничкаи научна мисао којој се, по опсегу,може да стави као упоређење, само наш романтизам. / Кад Гласник добије свог историчара идеја (нека само то не буде какав биограф!),интелигентног и даровитог,који ће умети да га стави у пројекцију,и да изврши поређење,и да му нађе право место у пресеку наше мисли – његов родоначелник и он имаће средишно место у пантеону наше мисли. Бранко Лазаревић тврди да је Српски књижевни гласник главно дело Богдана Поповића… / Понтифекс максимус је био Богдан Поповић. / Сви око њега били су хор који је одговарао на његова јектенија. Било је дисциплине и било је хијерархије. Читав цезаро-папизам. / Постојао је и читав кардиналски збор. Он је имао и свој кодекс и свој индекс. / И свој суд. Ко је ушао у Гласник,или дошао на Универзитет, прошао је кроз иглене уши; прошао је кроз пакао и чистилиште и сад је у рају… Постојао је известан церемонијал и читав протокол. / Пречани су бојажљиво приступали и, вештији и савитљивији, лакше улазили. / Противници су тај скуп интелектуалаца називали котеријом. Скерлић није избегавао да каже, да је то котерија, али је додавао да с њом није задовољан само онај који у њу није пуштен,и да је то котерија, али котерија даровитих интелектуалаца. / Мора се рећи и подвући да су се о томе скупу више бринули други којима је то више било потребно, неголи Богдан Поповић под чијим је именом фирма била пријављена публици… Српски књижевни гласник – издржавао се претплатом, без помоћи ондашње краљевине Србије и одређених министарстава. Радикали када су долазили на власт онда помагали су новчано други часопис тога времена Дело. Као и данас. / Министарства Србије или локална самоуправа финансијски потпомажу излажење већине књижевних часописа у Србији. Колико нам је познато једино„Едиција Заветине“ не добија никакву финансијску потпору за своје часописе: Заветине Плус ултра, Дрво живота, Уметност махагонија и Трећа Србија. Белатукадруз УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА,стр. 108-109...

Укупно приказа странице

ВИРТУЕЛНА БИБЛИОТЕКА "СУРБИТА"

ВИРТУЕЛНА БИБЛИОТЕКА "СУРБИТА"
ОБАВЕЗНА ГОДИШЊА ПРЕТПЛАТА. - Виртуелна библиотека СУРБИТА почиње са радом уочи Божића 2016. године. Првенствено је отворена, како за оне евентуалне читаоце који живе далеко од Србије, али и за оне српске читаоце који живе у забитим местима која немају народне библиотеке, или неће их у догледно време добити. Прве књиге које се могу читати у целини овде су Русаљ Беле Тукадруза (алиас М. Лукића, 1950 - ). и УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА. Ових дана, током одржавања београдског Сајма књига, у позајмној Виртуелној библиотеци Дигиталних издања коначно је постала доступна, може се позајмити или преузети књига Белатукадруза УМЕТНОСТ ДИАЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА, критичких есеја о највиталнијим проблемима савремене српске књижевностиТо је коначна верзија ове књиге, која је имала дуг пут до читаоца, што није никаво изненађење...

петак, 1. мај 2020.

Писмо из карантина Властимира Станисављевића Шаркаменца



ОКРЕЧЕНИ ГРОБ

(Поводом наглог разрешења Мића Цвијетића са дужности главног уредника Књижевних Новина, од стране Управног одбора Удружења књижевника Србије)


Исус Христос није причао ни бајке ни комедије већ само параболе и алегорије да би нас више него јасно и недвосмислено поучио. Пресудници који невидљивом руком померају елементе Овога света су само на бајкама организовали окружујућу стварност, мислећи, да (обрнуто од бајке) ружан крај може бити оправдан заводничком лепотом приче – лажираном у њеном Почетку, а чак ни Тома Аквински их није могао да одврати од тога накарадног поступка, јер „Лепота се мора гледати до краја пошто нас само тако доводи до спокоја“. Ето, ти Невидљиви су смислили да добар уредник треба да је још бољи трговац, фарисеј, комерцијалиста и шта не још, ваљда трговачки путник, како би такве новине, које немају од Управ. одбора, сем очекивања, нити какву потпору, биле у целом свету (с признањем да је овај мало лишен доброг осећања за литературу), толико много цењене, да би се о њих отимало. Унисоност чланова Управног одбора, без иједног изузетка, подсећа на „извикивање истине“ из прошавших времена, као да „Реч“ која доноси своје значење може имати и оно друго које јој „самопроглашени богови“ могу приписати. Не, не може! („Дјево, Ти пређе границу смртних бића родивши превечну Реч Која изволе да прође кроз Тебе, запечаћени Кивот, о, несагориви Кивоте и Купино!“ – изг. Патр. Иринеј, о Божићу`20.) Али бар једну синкопу на зломислећу ћутолошку ритмику те унисоности дао је макар један члан, (З.Хр.Р.) али не Управног, већ Редакционог одбора Књ. нов, тако што је поднео часну оставку на своје чланство, делећи терет часног образа са смењеним уредником.
Цела је ствар смењивања, има се утисак, изведена некако плакатски декоративно, у нади да се суштина може заклонити иза савршено уређене форме, па то подсећа на много пута узиман пример окречених гробова који као да могу прекрити оно најгоре – смрт, а притом заборављајући, како је то више пута понављано, па и у Умбертовој Име руже,да ништа није тако кратковечно као спољашна форма: оптужба за слабу комерцијалност глав. уредника чак није ни добро изабрана боја за то прекречење гроба, испод којега се крије главна суштина да је, рекнимо то, Мићо Цвијетић био један од ретко добрих стучњака за уређивање новина јер је одасвуд испраћан, са таквих послова, са уздахом и жаљењем што иде, као из ратног Сарајева, па Радио-Београда 2, те из „Борбиног“ Света књиге. Посебно је Париски круг српских песника, у Паризу, до којега су Књ. новине стизале захваљујући посебно учвршћеној сарадњи са уредником, сматрао да се заступљеност уметника књижевне речи из наше дијаспоре нигде, ни у једном гласилу за књижевност, уметност и културу, није могла наћи таква, чиме је очевидно био подигнут број претплатника на цифру и до чак 25 – 30 (само из Париза).
Он у својој гвозденој одлучности доброг уредника није ни мишљење (а тиме и страну првих листова Књ. новина) променио након сугестије да би понеки текст мање познатих писаца, чак првенаца, мог`о! да стави „тамо негде напред“, у односу на, на пример, Хандкеа и Бећковића. За видну моћ транспарентног гледања на такве окречене (и замагљене – аут.) укопине, да не поновимо реч гроб, није потребно силно објашњење како је одлука дата на време и у кворуму, кад се, нпр. на таласима културних медија (Радио Бгд 2) и сл. није нико од пресудника појавио, него се хладном-писаном, а не живом-директно казаном речи покушало да буде ауторитативан, ма и без марења да ли тако мисле и слушаоци. А није потребно ни свако друго објашњење кад „осуђеног“ нису ни позвали да присуствује изрицању казне, или где би му био дат правни лек. Овим је све, све постало видљиво и чак „транспарентно – до унутра“ – макар је, тек површно, све било веома фино окречено.
Господо, заборавили сте да перо и писаљку држе „три прста“, али пресуду пише цело нам тело. Ништа од фарисејске одежде, па све до срца и памети – (ништа) није поштеђено греха.
На крају, само због тога што је разрешени уредник имао само још два/три месеца до истека му трећег мандата, ми му препоручујемо да се, истине ради, мора обратити неким надлежнијим инстанцама јер све оно што наизглед заслужује да буде пуштено на миру, не заслужује и да буде пуштено на слободу. Можда смо баш сад у тој тангенцијалној равни, где морамо схватити да сумњива истина не сме унапред имати аболицију у виду слободе, па немојмо је пуштати ни на слободу ни на миру.
Ако је крај историје (Фукојама), не мора бити и крај географије! Бог се спушта на нас, те се осврнимо „на гóре“, чак му пођимо у сусрет!


19. март 2020, Београд Вла. Ста. Шаркаменац , члан
Париског круга српских песника




_______________

Р Е А Г О В А Њ А : Париски круг српских песника 


ДРАГИ МОЈ, БЕЛА-ТУКАДРУЗ,
Чим сам пао у карантин (ту у комшилуку) помишљао сам на тебе - шта ли ти сад радиш? Нарочито кад сам, сурфујући по електронском архиву размене информација наишао на чињеницу да си ми  (што сам, вероватно, био заборавио) објвио критику оне књиге "ПУТ НА АЉАСКУ" и њеног аутора, недоличног Србина Боре Ћосића који, гле чуда, још прима српску пензију. Али кад сам јуче сазнао да у Кучеву нема ни један случај короне, е, онда сам решио и да ти пишем. Видиш ли колико је вредно живети на потезу Пека и Млаве - нетакнуте су то средине. Заиста.
А кад сам већ у вези са Тобом, да те и питам: не би ли ми објавио нешто у Твојој "ВЕЛИКОЈ КЊИЗИ"? - рецимо један став, мишљење о наредбодавцима да се нашем Мићу Цвијетићу да отказ на месту главног уредника 2 месеца пре истека му трећег мандата, само што је одбио председника да објави делове "Књиге о Београду" овог заменика градоначелника на страници резервисаној за Хандкеа и Бећковића (види последње Књижевне са његовим уредништвом). А успут и једну причу о корони, мислим да ће ти се допасти јер је умиксано сомелијерство искусног крајинског виноградара и његова љубав према Сињорити Клари код које је служио као радник у иностранству, у области Фиренце, Погледај оба текста... и , наравно, ако сами по себи заслужују места и ако  тих места има.
Поздравља те твој друг Власта Шаркаменац. Јави се ако ти није много одузетог времена.
С поштовањем - Власта Шаркаменац

KUČEVSKA NETAKNUTA PRIRODA - Примљене x 30.04.2020. 15:05 (пре 1 дана) - Vlastimir Stanisavljevic

Популарни постови

Сфера Корена

Претраживање Сазвежђа

Црни,црвени и бели , Свилен конац , Међу нама,ЦртаАМБЛЕМ, ДИЦА СЗ , Другачија Србија ,Уметност дијагнозе ,Делта Заветина , Лоза рашљара , Четвртак ,Стооке новине , ЈАВНОСТ , ИЗВОДИ ,БАЛКАН ,ЦВИКЕР , Вечити календар,Турбан , Заставица ,Оличење немогућег , Цариградским друмом ,Брест ,,Дибидус , ШОДЕР ,Паукова мрежа ,УЕРКА 1 ,Ђавоља капија ,ВРТИБОГ ,МАГАЗА Заветина ,МАСКЕ, Између митарења чудовишта и уметности будућности , Cogito , Универзална библиотека,Балкански синдром , ТРЕЋА СРПСКА РЕНЕСАНСАПисци са добром адресом , Дукат, Наши поседи,Врата Звижда , Архипелаг БЕЛАТУКАДРУЗ , АЛМАНАХ ,КРЊА историја ,Балкански шпијуни , БУЏЕТ,Кругови САЗВЕЖЂА З ,Бездана уметност , Ластавичји ибришим,Администрација НЕЧИСТЕ КРВИ , ОЧЕ НАШ... ,Бела и шарена Србија , Запис , Тзв. Академија ФЕНИКС,BALKAN ORIENT PRESS +,ПРЕЛЕГАТ.Савет за визије , УЗДУЖ И ПОПРЕКО,АФРОДИЗИЈАК , Фонд „ЗАВЕТИНА“... ,САЛАШ СЕВЕРАЦА.Знак препознавања,АЛАЈБЕГОВА С(А)ЛАМА , Посебна породична заветина , РЕНЕСАНСА, КОМПАС , , ВРЗИНО КОЛО ,ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА ,Себични музеј , МАЈМУНСКА ЗАВЕРА ,Музеј српских ренесансних духова,МОБАРОВ , , Ново Друштво "СУЗ",Библиотека ВЕЛИКИХ ПРЕТЕЧА , Библиотека ЗАВЕТИНЕ(1) , Библиотека ЗАВЕТИНЕ (2),Библиотека COGITO Библиотека ПРЕТЕК 1 ,Библиотека ПЕЛАЗГИОН Библиотека ЗАТИМ, ПРЕМА СВЕТЛОСТИ Библиотека: Из заоставштине,КОГИТОКЛУБ ,Библиотека Дефтердарова капија,Библиотека АМБЛЕМ ТАЈНОГ ПИСМА СВЕТА ,Архив у оснивању, 2 ТАЛОГ ,Библиотека СЕНКА ЧИПКЕ , (У огледалу) Библиотека "Мадоне Одјека",Библиотека ВЛАШКА ГОЗБА , ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА | "Сузовци", лист, (покренут у) пролеће 2007. Контакт ,Северци , Мирослав Лукић - YouTube Канал ЗАВЕТИНЕ,Библиотека БЕЛА ТУКАДРУЗ

НАЧИН ПОСТОЈАЊА И ОПСТАНКА ( као "Српског књижевног гласника")

КЊИЖАРА ПИСАЦА

Аукције. Трају даноноћно.

Пуноважни биографски податак о припадности

Меша Селимовић. - У својој књизи Пријатељи Добрица Ћосић, на сто осамдесет осмој страни, преноси део тестименталног писма Меше Селимовића Српској академији наука и уметности из 1976. Селимовић пише: "Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борислава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције 'Српска књижевност у сто књига', који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић и Бошко Петровић. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком."
ЛеЗ 0007958