ОБЈЕКТИВ

ОБЈЕКТИВ
Мисија, ко ју је спречавао, и спречава (још увек)? - Бранка Лазаревића – у малој, прашњавој, жутој собици у Скопљанској улици, са једном плеханом фуруном,две-три фотографије о зиду, са рафовима од необојених чамових дасака пуних распоређених свезака, са расклиматаним и мастилом покапаним писаћим столом, са три прозора који нису имали ни засторе, без застора на поду чије су даске шкрипале – у тој и таквој прашњавој собици до које се допирало,прво, кроз један узак ходник неравно циглама поплочан, кроз, друго, мало двориште са неколико бедних кућица са вратима увек отвореним из којих се осећали мемла и рубље које се пере, сагињући се испод рубља које је висило на конопцима, кроз једну рупу пуну комплета Гласника и канцеларију која је гледала на двориште – у тој и таквој жутој собици чији су прозори гледали на Скопљанску улицу у којој никад није било сунца него само тешких кола која су шкрипала и кочијаша који су се дерали и тукли коње – рађала се, уобличавала се, пропагирала се књижевно-уметничкаи научна мисао којој се, по опсегу,може да стави као упоређење, само наш романтизам. / Кад Гласник добије свог историчара идеја (нека само то не буде какав биограф!),интелигентног и даровитог,који ће умети да га стави у пројекцију,и да изврши поређење,и да му нађе право место у пресеку наше мисли – његов родоначелник и он имаће средишно место у пантеону наше мисли. Бранко Лазаревић тврди да је Српски књижевни гласник главно дело Богдана Поповића… / Понтифекс максимус је био Богдан Поповић. / Сви око њега били су хор који је одговарао на његова јектенија. Било је дисциплине и било је хијерархије. Читав цезаро-папизам. / Постојао је и читав кардиналски збор. Он је имао и свој кодекс и свој индекс. / И свој суд. Ко је ушао у Гласник,или дошао на Универзитет, прошао је кроз иглене уши; прошао је кроз пакао и чистилиште и сад је у рају… Постојао је известан церемонијал и читав протокол. / Пречани су бојажљиво приступали и, вештији и савитљивији, лакше улазили. / Противници су тај скуп интелектуалаца називали котеријом. Скерлић није избегавао да каже, да је то котерија, али је додавао да с њом није задовољан само онај који у њу није пуштен,и да је то котерија, али котерија даровитих интелектуалаца. / Мора се рећи и подвући да су се о томе скупу више бринули други којима је то више било потребно, неголи Богдан Поповић под чијим је именом фирма била пријављена публици… Српски књижевни гласник – издржавао се претплатом, без помоћи ондашње краљевине Србије и одређених министарстава. Радикали када су долазили на власт онда помагали су новчано други часопис тога времена Дело. Као и данас. / Министарства Србије или локална самоуправа финансијски потпомажу излажење већине књижевних часописа у Србији. Колико нам је познато једино„Едиција Заветине“ не добија никакву финансијску потпору за своје часописе: Заветине Плус ултра, Дрво живота, Уметност махагонија и Трећа Србија. Белатукадруз УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА,стр. 108-109...

Укупно приказа странице

ВИРТУЕЛНА БИБЛИОТЕКА "СУРБИТА"

ВИРТУЕЛНА БИБЛИОТЕКА "СУРБИТА"
ОБАВЕЗНА ГОДИШЊА ПРЕТПЛАТА. - Виртуелна библиотека СУРБИТА почиње са радом уочи Божића 2016. године. Првенствено је отворена, како за оне евентуалне читаоце који живе далеко од Србије, али и за оне српске читаоце који живе у забитим местима која немају народне библиотеке, или неће их у догледно време добити. Прве књиге које се могу читати у целини овде су Русаљ Беле Тукадруза (алиас М. Лукића, 1950 - ). и УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА. Ових дана, током одржавања београдског Сајма књига, у позајмној Виртуелној библиотеци Дигиталних издања коначно је постала доступна, може се позајмити или преузети књига Белатукадруза УМЕТНОСТ ДИАЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА, критичких есеја о највиталнијим проблемима савремене српске књижевностиТо је коначна верзија ове књиге, која је имала дуг пут до читаоца, што није никаво изненађење...

недеља, 11. децембар 2016.

Esma Redzepova - Dzelem dzelem



polomac 11. децембар 2016. 10:49 #4321248
neka sveti bog podari ovoj velikoj umetnici i plemenitoj osobi mir i spokoj zasluzila je to svojim delima.

уторак, 6. децембар 2016.

Листајући нове књиге српских песника

Милоје Дончић: ЈЕЗИНО БРОЈИЛО - Реавнитељ, Ниш, 2016.  - 62 стр. , 21 цм. тираж - 1000 пр.

.

..
Извор:  Факсимил 2 стр. из наведене књиге Дончића, по избору уредника

..

недеља, 13. новембар 2016.

Две белешке из "Цвикера" (свеска без броја)


12.јул 2002.
Четрдесети дан како смо сахранили нашу мајчицу.
управо сам је видео како се вози градским аутобусом
који је пролетео Принциповом улицом...

Како је то могуће?

* *
Понедељак,29.јул 2002. Око 20 ч.

Будућност.
Новац.
Немање.
новац може променити Будућност.
Где је ватра горела?
Пардон - пламен?
физички рад. Сутрашњи дан.
Зрикавци.
Капитал - жива традиција. (Вечни капитал)
Непозната. Сахрањена.
Сутон.
Под сводовима Велике магазе.
Старинска кућа. Имам план.
Циљ.
Вратићемо се тој легенди,мало касније.
копали су и нису нашли ништа, пређи.
копали су на погрешном месту.
копали су на погрешан начин.
Ћуп? или бисаге пуне блага?
Ко то зна?
Ово друго?
Златно руно -колхидски мит.
Благо хајдук Рајка? Хајдучки мит.
Треба ићи у планине, опет и опет...

   ПОДВУЧЕНО
   
    (Четнаест година касније...)

     видео сам како наступа нека чудна војска без речи
     косом као проходали горуни човечијег раста
     Као да их носи ветар Бакарна дрвена војска
     Ветар је нанео (?)  или неки други враг
и чудно знамење неке мрке заставе
     на коме се оцртавала гримаса  лика
наше ћутљиве упокојене мајчице.
    
     Зашто ли се јавља, она која нема тај обичај?
   
Шта се то приближава?
Судбина? или нешто још теже?



понедељак, 7. новембар 2016.

МАЛЕР СА ПАНТАЛОНАМА



ПАНТАЛОНЕ И СУДБИНА

Био сам до поште да пошаљем пријатељима књиге. Вратих се  и почех да свлачим панталоне. Смакао сам их испод колена. Зврцну телефон. Помислих да је она. Спетљах се, па ни напред ни назад.
Панталоне пукоше пре него што се дохватих телефона. А имао сам намеру да их заменим, ево већ пет-шест година. Само судбина може човека да утера у нове панталоне. Макар како се она звала.
Панталоне имају свој век, своју судбину, и све остало што им следује пре него их изгорите неком старом пеглом. Уосталом, нико се још није похвалио да је нешто добио на рачун својих панталона, биле оне нове или старе.


Ова причица је штампана у књизи  „ОЂЕ И НАМО“ Стојана Богдановића (1944) , универзитетског професора математике, родом из  Великог Боњинца (Бабушница, Ниш), на 71 стр. Књига ме је сва изгужвана, угурана до пола у пошт. сандуче дочекала по повратку из Звижда

петак, 14. октобар 2016.

Да се, ипак, коначно, разумемо / Белатукадруз


Недавно сам препоручио на  GOOGLE+ текст једне новинарке, за коју сам први пут сазнао да постоји, сасвим случајно налетевши  на оно што представља један лист на српском са  називом на енглеском.  Приватно ми се,после тога,јавило телефоном неколико познаника, а добио сам и два немушто писана писма. Шта ја имам против Добрице Ћосића? Што не пустим покојника да мирно почива у гробу? У  телефонским обраћањима  и писмима све се сводило на то. – Шта бих могао да имам против једног покојног писца? Кога сам,узгред буди речено, упознао  на београдском сајму књига, не својом жељом, већ добродушношћу једног од мојих старих и проверених пријатеља.  Сајмом су шетали Добрица Ћосић и Момо Капор , -када ме пријатељ представио Ћосићу – ништа није рекао, само ме погледао сумњичаво . Ко је сад,па, овај? Прошетали смо; пријатељ је разговарао са Ћосићем – они су били стари познаници. Лакнуло ми је, кад смо сајмом даље наставили сами. О Ћосићу, као писцу, имао сам своје мишљење, већ као студент. Да револуција није избацила такве, као Ћосић – ко би они уопште били? То се наравно многима може учинити, престрого, жалим због тога. Као писац, државни писац,  Ћосић је био прецењен

уторак, 6. септембар 2016.

Мигуел де Сервантес - ДОН КИХОТ



Објављено је 11.03.2013.
Мигуел де Сервантес - ДОН КИХОТ

Драмски програм за децу

Улоге:
Миодраг Милованов
Милан Михаиловић
Добрила Илић
Бранислав Платиша
Драгомир Чумић
Божидар Стошић
Петар Михаиловић

Адаптација:
Соња Милошевић

Редитељ:
Зоран Рангелов

уторак, 30. август 2016.

„Мичите тог лопова од тих поштених људи”

Царство пеликана на „црногорском Алкатразу” / Остаци тврђаве Грможур чувају многе приче и легенде о тамновању у затвору из кога није могло да се побегне
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинсубота, 27.08.2016. у 20:05 
Остаци тврђаве Грможур (Фото: Лазар Пејовић)
Од нашег специјалног извештача
Скадарско језеро – Руинирани остаци тврђаве Грможур смештене на овом острвцету – некадашњем затвору у Скадарском језеру, недалеко од села Годиње, односно плаже Пјешачац, пркосе времену чувајући до данашњих дана причу о црногорском Алкатразу у којем су, поред осталих, тамновали политички неистомишљеници књаза Николе Петровића

недеља, 28. август 2016.

Када се догоди каква здравствена невоља, хитна потреба за лекарском интервенцијом, нас Србе у болници под бошњачком управом примају, не питајући за име...

Хрвати протерали Шантића, Бошњаци се још сећају Југе / Милена МАРКОВИЋ | 27. август 2016. 18:09 | Репортери "Новости" у Мостару, шта је остало од некадашњег српског културног и историјског блага у граду на Неретви (2). Овде су ђаке учили Јован Дучић и Стеван Сремац
КАКО се, најкраће, може описати ратни, али, и поратни мрак у Мостару?

понедељак, 22. август 2016.

Преврат 1903. године, како то парадоксално звучи, извели су разочарани обреновићевци....

Сусрет са историјом: Краљ који се плашио да говори /Иван Миладиновић | 21. август 2016. 19:28 | Поводом 95 година од смрти утемељивача династије Карађорђевић. Петрова плећа повијала су се под теретом година и авантуристичког живота
ОВИХ дана, тачније 16. августа, навршило се 95 година смрти краља Петра Првог Карађорђевића, краља Србије и заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Сматра се утемељивачем династије Карађорђевић која владала од 1903. до 1944. године. Претходна династија владала је пола века, а нестала је у току једне ноћи. Како говоре историјске чињенице, пад Обреновића изазвали су они сами, нарочито краљ Александар својом непопуларном женидбом са Драгом Машин и насртајима на стечене грађанске слободе и обрачунима са политичким странкама. Преврат 1903. године, како то парадоксално звучи, извели су разочарани обреновићевци. Међу њима није било карађорђевићеваца, којих је, руку на срце, тада у Србији било врло мало.
Долазак Петра и његове породице у Београд народ је дочекао са одушевљењем видећи у њима оличење вековне борбе за своју слободу. Нови краљ је прихваћен с поштовањем које је почивало на традиционалној слави његовог деде вожда Карађорђа, али и на слави његовог унука оствареној у ослободилачкој мисији у босанском устанку у коме је учествовао као Петар Мркоњић. Пратила га је и легенда да је био међу најбољим питомцима чувене француске војне академије Сан Сир односно ореол неустрашивог борца у француској војсци у Француско-пруском рату.
Први сусрет са народним представницима прошао је у таквом расположењу. Посланике је нови краљ поздравио:
- Помоз бог, браћо!
- Бог ти помогао, господару - одговорено му је.
После краљеве заклетве на Устав подељена је његова прокламација:
"Ја хоћу да будем истинити уставни краљ Србије. Устав и све уставне гарантије за слободу и права народна, те основе правилног и сретног развитка и напретка народног и државног живота, за Мене су светиње, које ћу вазда

петак, 12. август 2016.

Одломци из књиге "СУЗЕ И СВЕЦИ" / Емил Сиоран


(...)
*
Шпанска мистика је провала апсолутног у историји. Епоха у којој је екстаза постала банална чим је прешла   у теорију, а о Богу се почело учити по дидактици  срца коју нисмо познавали. Кардиолошки период настајања.Мистика је ореол сваке културе, последње њено оправдање. Зато и јесте с оне стране културе, као и музика

*
Сви нихилисти су ратовали с Богом. Доказ више за његово суседство с ништавилом. Кад се све згази,  не преостаје друго до да се смрви и последња резерва  ништавила.
Од свих појава модерне „културе" руски нихилизам је најсличнији шпанској мистици. На истој су висини и  истог жара с том разликом што једни у руци држе крст, а други бомбу.
Људи говоре о Богу не само да би „пласирали" своју махнитост, већ и да би је маскирали. Све док се бавите Богом, имате оправдање за све туге и самоће. Чим му више  не изговарате име, демаскирали сте сву своју голотињу лудила. Бог? Озваничена махнитост.

*
Кад год замор од света добије религијски облик, Бог постаје море, коме се препуштамо, да бисмо заборавили себе саме. Утонути у њега је уточиште за нашу личну индивидуалност. Утапање у божанско бездно спасава нас искушења сопственог постојања.
А други пут га откривамо као светлосну зону на крају унутрашњег повратка. Утеха је ограниченија, јер налазећи га у себи поседујемо га на одређен начин. Тада стичемо право на њега, јер пристанак који му дајемо не превазолази димензије једне илузије.
Бог као море и Бог као светлосни предео представљају наизменичност у нашем божанском искуству. У оба случаја, једини је циљ заборав, неизлечив заборав.


*
Када слушаш Баха, схваташ како се зачиње Бог. Јер његова музика је створитељ божанства. Ликовна визија  божанског бића одвија се пред тобом и Бог нараста пред твојим очима.
После ораторијума, кантата или пасија Бог мора да постоји. Иначеје Бахова музика раздирућа илузија, одвише је недефинисана да бисмо је деградирали у естетски ужитак. Не зна се шта је било некада у небесима. Бог постоји само од Баха наовамо...
... И када помишљаш да су многи теолози и филозофи узалуд изгубили дане и ноћи трагајући за аргументима његовог постојања, заборавивши једини важећи аргумент: Баха.

*
У тузи постајеш заробљеник Бога. И тако једина утеха је смрт у њему.

Хтео бих да се истопим у сузи у којој је сунце зауставило своје зраке, и да се исплачем на крају светлости...

*

Немогуће је наћи мишљењу други смисао осим утеху што ниси Бог. Да би осветио патњу, повећаваш унутрашњу празнину, испружајући се до бесконачности на божанској љуљашци.
Што више мислим на Бога бивам све мањи. Приближавати се њему је смрт људског створа, а губљење у њему, укидање индивидуалности. Што се више пењеш божанским степеницама, утолико се твоје биће смањује, а на Божијем прагу престајеш да постојиш. Тако је он само заштита „жудње за одмором".

*
Аисолушт је присуство које се раствара у крви. Леукемија је башта у којој се Бог расцветава...

*
Чак и када нас свеци више не занимају, не могу да нестану из свести без извесних трагова. А први и најдубљи је Бог. Уколико се свеци више повлаче из свести, утолико њихов Траг заузима веће пространство. Јер Бог је талог који остаје после филтрирања светости.
Узалуд покушавамо да потпуно ликвидирамо свеце. Они нам остављају Бога као пчела жаоку. Или бацају по мочварама савести отрове из којих се рађа царство неба...

*

 Зашто се тако ретко сећамо грчких циника? Зар нико није запазио да су они све знали и сносили све последице тих врхунских индискреција? Човечанству је било потребно више од хиљаду година да би поново стекло наивност и незнање, врлине којима се ругају циници. Чини се, међутим да смо се удаљили од детињства и почели да се купамо у водама спознаје. Луцидност модерног човека потврђује се од тренутка када макар једна особа инстинктивно почне да мисли на цинике. Декарт је, као и Хомер, дете у поређењу са њима. Модернисти нису наставили да се баве античким питањима, него су живели своју духовну младост, без замора, заправо, луцидности, грчко-римског света. Последњи скептик и циник на крају нашег света знао је више од великог филозофа у праскозорју модерности. Када иза  себе имаш вишевековну традицију мишљења, сумње ти се чине као небеска тела духа. Архитектура непостојећих решења гради тада скептицизам, а цинизам је разбија душом треперећег бледила. Немилосрдна спознаја, неумољива према подвалама могућа је само са отровом на мрежњачи. Човеку су подарене спознаја и наивност. Прва је сутонска појава са свим својим тугама, друга је праскозорје са неизбежним меланхолијама.
Циници су били мајстори нерешивог. Зато је практичније да их заборавимо. Јер њихов недостатак стидљивости пред спознајом буди у нама слику жеђи за неизлечивим болестима.

(...)
       = извор: Емил Сиоран СУЗЕ И СВЕЦИ, - Центар за културу: Едиција БРАНИЧЕВО, Пожаревац, 2011, 147. стр , 21 цм. Библиотека AB OVO,  књ. 20. Са румунског превео Петре Крду. уредник Александар Лукић, стр. 76 - 80.

среда, 10. август 2016.

“Тајанствени ходници Црног цара”

Војвођанске приче: Лагуми црног цара Јелена ЛЕМАЈИЋ | 10. август 2016. 18:18 | Мит о тајним пролазима испод највећег града на северу Бачке живи већ вековима. Легенда каже да је подно тврђаве Јован Ненад сакрио благо
О ЦАРУ Јовану Ненаду (1492-1527), кога историчари често називају последњим српским царем, и поред чијег споменика у центру Суботице свакодневно прође десетине хиљада људи, не знајући да је баш он овом граду наденуо име по свом главном војсковођи Суботи Врлићу, писали смо недавно, али његова занимљива судбина није нам дала простора да читаоце упознамо са још једним митом који прати његово име - великим благом сакривеним у суботичким лагумима. Наиме, Црни човек, како су због тамне пути звали Јована Ненада, од угарског цара Фердинанда добио је силно благо, поседе и даровнице с печатима. Свестан опасности која сваког тренутка вреба његово мало српско царство, каже легенда, он је суботичку тврђаву осигурао од напада Турака, ископавши ходнике и шанчеве испод ње. Остала је претпоставка да је негде у тим тунелима и сакрио благо, јер оно, после његове смрти, која је ступила напречац, никада није пронађено.
Легенда о благу и лагумима никада није доказана, али се у Бачкој и данас радо препричава. Стручњаци, историчари и архитекте, пак, тврде да подземних ходника испод суботичке тврђаве није било, јер она никада није ни била снажно одбрамбено упориште против Турака; памте се само четири опсаде. Чак и да је било ходника, у случају веће опсаде, они би били бескорисни, јер би онај ко би се ту сакрио, приликом изласка био одмах заробљен.
Међутим, много је оних који ипак верују да сваког дана корачају по неистраженом лавиринту који се простире испод готово целог центра града.
- На месту данашње фрањевачке цркве, до Отвореног универзитета, у 15. веку постојала је

уторак, 9. август 2016.

Уредбом Владе Србије, пре 16 година општина Ивањица проглашена је ваздушном бањом...

Ивањички крај: Лековите руже ветрова В. ИЛИЋ | 03. август 2016. 23:20 | Град на Моравици све популарнија дестинација за домаће и стране туристе. Преноћиште од 1.000 па до 3.000 динара за пун пансион
ГРАДИЋ опасан планинским венцима Голије, Јавора и Мучња, који лежи на реци Моравици, сматра се колевком сеоског туризма у Србији. У десетак села ивањичког краја од пре више од три деценије овдашњи сељани гостили су туристе из разних крајева света - у почетку у посебно опремљеним гостинским собама, а данас све више у пансионима, луксузним апартманима, у смештају са спа центрима и отвореним базенима.
Уредбом Владе Србије, пре 16 година општина Ивањица проглашена је ваздушном бањом. Идеална надморска висина, око 470 метара, као и руже ветрова које се "сударају" у њеној околини, чини овај крај правим местом за одмор, релаксацију, рекреацију и опоравак. Уз то, познато је и да се постижу одлични резултати при опоравку оболелих од анемије.
Директор Туристичке организације у Ивањици Радомир Лишанин истиче да је седамдесетих година прошлог века у селу Девићи забележен први званичан долазак туриста у једно сеоско домаћинство. После тог села, туризам је процветао и у селима Катићи, Маће, Кушићи, Лиса, Куманица, Комадине, Дајићи и Рашчићи. Данас су међу најпознатијим пансиони "Обрадовић" у Катићима, вила "Ангелина" у Кушићима, "Ивањички конаци" у Рашчићима, "Голијски конаци" у селу Комадине...
- Интересовање туриста сваке године је све веће, а у сезони се чак тражи и кревет више - испричао нам је Лишанин. - После одмора у нашим крајевима, људи кажу да се осећају препорођено. На то утичу судари ветрова, наших домаћих и оних који довде добаце с Медитерана, а на то све трба додати и мирис борових шума, невероватан мир и зелено пространство.
ЦЕНЕЦЕНЕ пансиона код ивањичких домаћина су разнолике. Крећу се од 1.000 за преноћиште до 3.000 динара за пун пансион по особи. Највише гостију је у периоду од јуна до септембра, а најмања посећеност је у октобру и марту.
Један од познатијих угоститеља у овом крају је Драшко Милосављевић, власник "Голијских конака" из Комадина. Он је, иначе, столар по занимању, па је пре седам година по свом пројекту саградио читав комплекс кућа на свом имању, као и сав намештај.
- Тренутно имамо пет смештајних јединица, а још једна је у изградњи - каже Милосављевић. - Имамо отворен базен, парк за децу, мини зоо-врт с јагњићима и јарићима, парк за децу, пешачке стазе, бицикле... Имамо обезбеђен паркинг, а почињемо и изградњу тениског терена. Супруга Јасна је главна домаћица и гостима спрема искључиво домаћу храну. Хлеб се пече сваког дана, нема куповног. Имамо наше добављаче сира и кајмака, хељдиног брашна, од чега Јасна спрема изврсне специјалитете.
ПУТЕВИ
ИВАЊИЦА је с већим центрима у овим општинама повезана асфалтним путевима, а од Београда је удаљена 224 километра. Преко Ариља и Пожеге повезана је са јадранским магистралним путем и пругом Београд - Бар, затим преко Гуче са Чачком, преко Каоне са Краљевом, преко Сјенице и Новог Пазара излази на Ибарску магистралу, а од Сјенице преко Нове Вароши са Пријепољем и даље са Црном Гором и Јадраном.

ПЛАНИНА Бобија, изнад Љубовије...


Бобија - дан у шумској идили В. МИТРИЋ | 09. август 2016. 14:17 | Планина изнад Љубовије привлачи излетнике и љубитеље природе. Предео још није урбанизован па чува аутентичност. Шуме су уређене и шетња по њима је предивна уз пратњу оних који их познају
ПЛАНИНА Бобија, изнад Љубовије, представља по пространству, лепоти и љубави овдашњих људи према њој, "кров" лепе Азбуковице. Свако ко и једном дође до њених врхова, схватиће да се не зна да ли је лепше кад је "кров" Азбуковице сав од зеленила као што је током читавог лета, или бео, када снег и лед окује ова пространства, са којих се, као на длану, види Дрина и пола Подриња, са обе обале Дрине. 
На овој српској планини, чији је врх на 1.374 метра надморске висине, највише је бора и смрче, али ту су и значајне површине букве. Стабла су, углавном, "здрава као дрен", а сушења има у проценту који је уобичајен деценијама и вековима. Ваздух је и пријатан и чист.
Да све буде како треба труде се инжењери, шумари и други запослени у Шумском газдинству "Борања", која на Бобији има своју испоставу, шумарску кућу у којој је сва логистика за оне који су стално ангажовани за рад на планини и оне који континуирано, из "Борање" долазе, да воде рачуна да стабла буду здрава и уредна.
На Бобију радо долазе и многи излетници, планинари, ловци и други љубитељи природе. Они се друже на овој прелепој планини, а радо уживају у погледима са мноштва овдашњих видиковаца, што бележе апаратима и камерама. Шуме су уређене и шетња по њима је и те како могућа, али у присуству оних који знају "сваки камен", како не би залутали. Планина још није урбанизована, нема викендица ни других грађевине, па њени делови и врх, уз лепоту природе и ваздуха, људе враћају у прошла времена.
ОБИЛАЗАК
- Бобија је удаљена од Љубовије једва тридесетак километара, бисер је нашег краја, као што се види и еколошки и привредно јер има богате шуме - каже Видоје Јовановић из Љубовије. - Наши гости, из многих овдашњих туристичких дестинација, када дођу обавезно траже да оду на Бобију. Објашњавамо им да тамо нема ни мотела, ни ресторана, али многи знају да постоје лепоте за које вреди стићи до делова и самог врха планине.

понедељак, 8. август 2016.

ЛОНДОН - Британски археолози су у грофовији Коруол, на југозападу Енглеске, пронашли рушевине замка који би могао припадати краљу Артуру...

Пронађен дворац краља Артура? ФоНет | 03. август 2016. 17:00 | Британски археолози су у грофовији Коруол, на југозападу Енглеске, пронашли рушевине замка који би могао припадати краљу Артуру Фото: Индепендент
ЛОНДОН - Британски археолози су у грофовији Коруол, на југозападу Енглеске, пронашли рушевине замка који би могао припадати краљу Артуру, пише "Индипендент“.Према подацима научника, замак је био у власништву Думноније, краљевства на југозападу Велике Британије које је постојало од 3. до 5. века.
Археолози претпостављају да објекат датира из петог - шестог века, а отприлике у то време, према многобројним легендама, поред села Тинтаџел у породици британског краља и жене локалног владара родио се краљ Артур.
Научници су навели да проналазак изазива велико интересовање и да рушевине могу постати једна од главних знаменитости Велике Британије. Осим тога, ово је први замак из петог-шестог века који је добро очуван, пренео је Спутник.


Популарни постови

Сфера Корена

Претраживање Сазвежђа

Црни,црвени и бели , Свилен конац , Међу нама,ЦртаАМБЛЕМ, ДИЦА СЗ , Другачија Србија ,Уметност дијагнозе ,Делта Заветина , Лоза рашљара , Четвртак ,Стооке новине , ЈАВНОСТ , ИЗВОДИ ,БАЛКАН ,ЦВИКЕР , Вечити календар,Турбан , Заставица ,Оличење немогућег , Цариградским друмом ,Брест ,,Дибидус , ШОДЕР ,Паукова мрежа ,УЕРКА 1 ,Ђавоља капија ,ВРТИБОГ ,МАГАЗА Заветина ,МАСКЕ, Између митарења чудовишта и уметности будућности , Cogito , Универзална библиотека,Балкански синдром , ТРЕЋА СРПСКА РЕНЕСАНСАПисци са добром адресом , Дукат, Наши поседи,Врата Звижда , Архипелаг БЕЛАТУКАДРУЗ , АЛМАНАХ ,КРЊА историја ,Балкански шпијуни , БУЏЕТ,Кругови САЗВЕЖЂА З ,Бездана уметност , Ластавичји ибришим,Администрација НЕЧИСТЕ КРВИ , ОЧЕ НАШ... ,Бела и шарена Србија , Запис , Тзв. Академија ФЕНИКС,BALKAN ORIENT PRESS +,ПРЕЛЕГАТ.Савет за визије , УЗДУЖ И ПОПРЕКО,АФРОДИЗИЈАК , Фонд „ЗАВЕТИНА“... ,САЛАШ СЕВЕРАЦА.Знак препознавања,АЛАЈБЕГОВА С(А)ЛАМА , Посебна породична заветина , РЕНЕСАНСА, КОМПАС , , ВРЗИНО КОЛО ,ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА ,Себични музеј , МАЈМУНСКА ЗАВЕРА ,Музеј српских ренесансних духова,МОБАРОВ , , Ново Друштво "СУЗ",Библиотека ВЕЛИКИХ ПРЕТЕЧА , Библиотека ЗАВЕТИНЕ(1) , Библиотека ЗАВЕТИНЕ (2),Библиотека COGITO Библиотека ПРЕТЕК 1 ,Библиотека ПЕЛАЗГИОН Библиотека ЗАТИМ, ПРЕМА СВЕТЛОСТИ Библиотека: Из заоставштине,КОГИТОКЛУБ ,Библиотека Дефтердарова капија,Библиотека АМБЛЕМ ТАЈНОГ ПИСМА СВЕТА ,Архив у оснивању, 2 ТАЛОГ ,Библиотека СЕНКА ЧИПКЕ , (У огледалу) Библиотека "Мадоне Одјека",Библиотека ВЛАШКА ГОЗБА , ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА | "Сузовци", лист, (покренут у) пролеће 2007. Контакт ,Северци , Мирослав Лукић - YouTube Канал ЗАВЕТИНЕ,Библиотека БЕЛА ТУКАДРУЗ

НАЧИН ПОСТОЈАЊА И ОПСТАНКА ( као "Српског књижевног гласника")

КЊИЖАРА ПИСАЦА

Аукције. Трају даноноћно.

Пуноважни биографски податак о припадности

Меша Селимовић. - У својој књизи Пријатељи Добрица Ћосић, на сто осамдесет осмој страни, преноси део тестименталног писма Меше Селимовића Српској академији наука и уметности из 1976. Селимовић пише: "Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борислава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције 'Српска књижевност у сто књига', који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић и Бошко Петровић. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком."
ЛеЗ 0007958