УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

недеља, 11. децембар 2016.

Esma Redzepova - Dzelem dzelem



polomac 11. децембар 2016. 10:49 #4321248
neka sveti bog podari ovoj velikoj umetnici i plemenitoj osobi mir i spokoj zasluzila je to svojim delima.

уторак, 06. децембар 2016.

Листајући нове књиге српских песника

Милоје Дончић: ЈЕЗИНО БРОЈИЛО - Реавнитељ, Ниш, 2016.  - 62 стр. , 21 цм. тираж - 1000 пр.

.

..
Извор:  Факсимил 2 стр. из наведене књиге Дончића, по избору уредника

..

недеља, 13. новембар 2016.

Две белешке из "Цвикера" (свеска без броја)


12.јул 2002.
Четрдесети дан како смо сахранили нашу мајчицу.
управо сам је видео како се вози градским аутобусом
који је пролетео Принциповом улицом...

Како је то могуће?

* *
Понедељак,29.јул 2002. Око 20 ч.

Будућност.
Новац.
Немање.
новац може променити Будућност.
Где је ватра горела?
Пардон - пламен?
физички рад. Сутрашњи дан.
Зрикавци.
Капитал - жива традиција. (Вечни капитал)
Непозната. Сахрањена.
Сутон.
Под сводовима Велике магазе.
Старинска кућа. Имам план.
Циљ.
Вратићемо се тој легенди,мало касније.
копали су и нису нашли ништа, пређи.
копали су на погрешном месту.
копали су на погрешан начин.
Ћуп? или бисаге пуне блага?
Ко то зна?
Ово друго?
Златно руно -колхидски мит.
Благо хајдук Рајка? Хајдучки мит.
Треба ићи у планине, опет и опет...

   ПОДВУЧЕНО
   
    (Четнаест година касније...)

     видео сам како наступа нека чудна војска без речи
     косом као проходали горуни човечијег раста
     Као да их носи ветар Бакарна дрвена војска
     Ветар је нанео (?)  или неки други враг
и чудно знамење неке мрке заставе
     на коме се оцртавала гримаса  лика
наше ћутљиве упокојене мајчице.
    
     Зашто ли се јавља, она која нема тај обичај?
   
Шта се то приближава?
Судбина? или нешто још теже?



понедељак, 07. новембар 2016.

МАЛЕР СА ПАНТАЛОНАМА



ПАНТАЛОНЕ И СУДБИНА

Био сам до поште да пошаљем пријатељима књиге. Вратих се  и почех да свлачим панталоне. Смакао сам их испод колена. Зврцну телефон. Помислих да је она. Спетљах се, па ни напред ни назад.
Панталоне пукоше пре него што се дохватих телефона. А имао сам намеру да их заменим, ево већ пет-шест година. Само судбина може човека да утера у нове панталоне. Макар како се она звала.
Панталоне имају свој век, своју судбину, и све остало што им следује пре него их изгорите неком старом пеглом. Уосталом, нико се још није похвалио да је нешто добио на рачун својих панталона, биле оне нове или старе.


Ова причица је штампана у књизи  „ОЂЕ И НАМО“ Стојана Богдановића (1944) , универзитетског професора математике, родом из  Великог Боњинца (Бабушница, Ниш), на 71 стр. Књига ме је сва изгужвана, угурана до пола у пошт. сандуче дочекала по повратку из Звижда. Невелика књига причица, 106 стр. Пристигла са праве српске адресе – Улица Војводе Танкосића бр. 3. Писца никад нисам срео; путеви нам се нису укрштали.  Упркос томе, писао сам о неким његовим песничким књигама – није му се то допало, али замислите како би тек било да сам написао нешто што би му се допало?! Али, нисам ја од те феле, на жалост. Чини ми се да је наслов ове књиге могао бити и бољи, тј. адекватнији,  нисам рекао промашен.  Реч је о аутору који је последњих година растао из књиге у књигу (и кад је реч о збиркама песама и кратким причама, које су понекад на опасном рубу анегдоте).  Ова причица коју прештампавам типична је за схватање дара овог писца, којем је судбина доделила  да се под старост пече на истом жару као и рибе које једна другој не верују. На жару поезије и поетске прозе, која никад не заврши на отпаду фолклорне пластике, чак и у причама писаним на  дијалекту јужњака. Богдановић је писац широког хоризонта, и немирних нерава, без длаке на језику како каже народ.  На полеђини  ове књиге причица Стојана Богдановића постоји овај афористички пасаж: „Док чекате, ако немате шешир скините капу да би вам се охладила глава. Ако немате ни капу, онда вам ни глава није потребна“. Само толико. Довољно.
Кад је реч о „панталонама“  српске прозе,  судбина је овог писца и човека  утерала у нове панталоне нове српске прозе.  Рекао сам да је Богдановић професор математике и није потребно да китим његову  био-блиографију, јер  би то било без везе. Из тог правца ретко су у српску књижевност долазили песници у најширем смислу речи, или ако и јесу, то је више било нека врста хазарда.   Али овај аутор као да потврђује да између геометрије и математике и поезије уопште нема  супростављености и великих раздаљина и разлика; сасвим случајно сам на једном блогу прочитао недавно размишљање  Богдановића о Буњиновој поезији, и „покушају“ да  Буњинове  кратке причице претвара у стихове.  Врло подстицајно, добро*; Богдановићу, пишите о прозним писцима, на свој начин, из свог угла, -  вреди. Сигурно више од академске критике универзитетских професора. Имате времена, поготову ако сте напокон, доиста, набавили нове панталоне. ...

___________

     *  ....После поезије кратка прича је убедљиво најтежи жанр. Средства су мала а израз голем. Треба га савладати. Буњинове минијатуре обједињују поезију и причу, а то није оно што је поезија у прози какву срећемо код других мајстора, као код Борхеса, на пример. У писму Буњину Чехов је то овако оценио: „…то је нешто сасвим ново, сасвим свеже и веома добро, а опет толико компактно попут густог буљона.“ Иван Алексејевич је кроз уста јунакиње из приче Непознати друг и сам исказао у шта верује: „У ствари, о сваком људском животу могу се написати два-три ретка. О, да. Само два-три ретка“. Приметио бих овде у вези са претходним цитатом да је Буњин упражњавао есејистичке оцене са краћим или дужим образложењем и у својим причама (предугачко и није могуће с обзиром да су приче прекратке). Понекад је то била и цела прича, као Бернар, која је сјајно исплетена да би на крају приче-есеја, Иван Алексејевич закључио: „Чини ми се, да сам ја, као уметник, стекао право да, у својим последњим данима, кажем за себе нешто слично ономе што је рекао Бернар на самрти.“ Ово сам овде написао зато што се у нашој књижевној стварности појављују интервјуи и чланци у којима се негативно оцењују књижевни текстови као што су песме, приче и романи у којима су испољене у мањој или већој мери есејистичке тенденције, тј. убацивани су у ткиво дела елементи који су својствени садржају есеја. Рећи ћу да је са уметничке стране важније како је тај садржај обрађен. И од те важности нема веће. 
Немогуће је установити мотив који је тако снажно изазвао Буњина да кроз причу Прслук пана Михољског провуче портрет Гогоља коме очито није био наклоњен што потврђује и крај приче: „Ја, брате, свој прслук ценим више од свих његових „Мртвих душа“.“ Витомир Вулетић у својој књизи Руски класици, која, такође, представља класику у својој области, пише:„ Аристократа, потомак старог племићког рода, изузетан уметник, рафиновани естета, Буњин није успео да у себи обузда негативна осећања и да нађе примереније речи за оне према којима из било којих разлога није имао наклоности. Када се упореди Буњинов уметнички опус са оним што је рекао о симболистима, футуристима и осталим значајним ствараоцима постаје очигледно колико је уметничко остварење шире, племенитије од суда, колико је таленат узвишенији од мржње.“ Сложићемо се са овом сјајном Вулетићевом тврдњом да „је таленат узвишенији од мржње.“ 
Знамо да се  два  не садржи у један, али у причама Ивана Алексејевича то правило не важи. Оне су тако пуне садржаја да чак и три, и четири па и пет су садржани у један. Питање је, како? Одговор је, тешко. Али је могуће.  У ствари, он каже да му је понекад било тешко. Зато је читаоцу лако. Он је добио све чисто, испеглано и изгланцано. У непуних осам редова причице Подне, коју ћу препевати и намерно написати у форми песме

ПОДНЕ

Подневна јара,
заслепљујући блесак непомичног жутог рибњака
и његових жутих , глиновитих обала.
Дотерале стадо да предахну за ручак,
краве зашле у плитке рукавце,
стоје у води до трбуха.
Крај њих радосни повици, вриска, кикот.
Девојке се скидају и скачу у воду.
Једна је преко главе свукла сиву кудељну рубашку
и тако се силовито бацила.
Одмах сам помислио на Нил, на Нубију.
Црнокоса, тамне пути.
Груди – као две тамне, чврсте крушке.

при чему има више од осам редова, како би читалац видео да код Ивана Алексејевича нема разлике између песме и приче, нема распевавања, одмах се наступа, одмах се пева прича, стала је подневна жега, краве у води до трбуха, девојке-купачице, атмосфера живота, његове лепоте и раздраганости и издвојена веома убедљива компарација: „Црнокоса, тамне пути. Груди – као две тамне, чврсте крушке.“  Убедљиво да дође човеку, онако у мислима, да се маши, да освежи дланове. Да освежи машту. Да напуни батерије. Подне није међу најбољим његовим причама, али је међу најкраћим. Одлична је и неки Буњинови савременици су тврдили да је њена есенција довољна за роман. У причи Алексеј Алексејвич он се децидно изјашњава: „…то нису песме – већ чиста проза, која се са истим задовољством може читати и од краја.“ Дакле, читати поезију или прозу свеједно је. То би требало да значи и да друкчија форма не значи обавезно и другу садржину.
        = извор, видети више: Стојан БОГДАНОВИЋ: МИСАО КОЈУ ЗОВЕМО СТИХ (Кратке приче Ивана Алексејевича Буњина)  МАЈДАН  1-2/2016, 103-110. Костолац  -МИСАО КОЈУ ЗОВЕМО СТИХ (Кратке приче Ивана Алексејевича Буњина)>>>>>>>>>> 

        - Б. Т.


петак, 14. октобар 2016.

Да се, ипак, коначно, разумемо / Белатукадруз


Недавно сам препоручио на  GOOGLE+ текст једне новинарке, за коју сам први пут сазнао да постоји, сасвим случајно налетевши  на оно што представља један лист на српском са  називом на енглеском.  Приватно ми се,после тога,јавило телефоном неколико познаника, а добио сам и два немушто писана писма. Шта ја имам против Добрице Ћосића? Што не пустим покојника да мирно почива у гробу? У  телефонским обраћањима  и писмима све се сводило на то. – Шта бих могао да имам против једног покојног писца? Кога сам,узгред буди речено, упознао  на београдском сајму књига, не својом жељом, већ добродушношћу једног од мојих старих и проверених пријатеља.  Сајмом су шетали Добрица Ћосић и Момо Капор , -када ме пријатељ представио Ћосићу – ништа није рекао, само ме погледао сумњичаво . Ко је сад,па, овај? Прошетали смо; пријатељ је разговарао са Ћосићем – они су били стари познаници. Лакнуло ми је, кад смо сајмом даље наставили сами. О Ћосићу, као писцу, имао сам своје мишљење, већ као студент. Да револуција није избацила такве, као Ћосић – ко би они уопште били? То се наравно многима може учинити, престрого, жалим због тога. Као писац, државни писац,  Ћосић је био прецењен.  И тако даље.  Међутим, није Ћосић крив што је прецењиван и прецењен, књижевна критика је ту многе ствари довела до апсурда, до хипербола, и чини ми се – да су неки талентовани новинари, или људи хладније главе,  давали много бољу и реалнију слику о самом Ћосићу, а ево, зашто сам препоручио чланак непознате (ми) новинарке, само због следећих пасуса.

Наш први разговор није био предуг. Ћосић је био обазрив, уљудан, благонаклон и неколико пута ме је заиста засмејао. Описивао ми је и имитирао сељаке из своје Велике Дренове који су били на Ушћу, звучнике звали звучњаци, а срце им је играло кад су загрмеле трубе. Мене звучњаци лакше купе од свих грешника и отпадника. Није се бунио на моју опаску да Милошевић од њега краде своје националне идеје, прешао је преко тога елегантно. Било је то прилично весело вече. Ипак, да не останем кратких рукава, испричао ми је путовање „Галебом“ које му је згадило и Тита и комунизам. Прецизно је набројао колико је пари кошуља, одела, кравата, ципела и доњег веша свако од Титових гостију морао да понесе, колико се јело и пило, додворавало и понижавало - поражавајуће за све обожаваоце кумровечког бонвивана. (...)
„Шта највише волиш да једеш?“, питао ме. „Сладак купус“, рекла сам. „Е, ако волиш сладак купус, права си Српкиња.“ На столу је стајао велики црни репортерски касетофон. „Ово је Вучелићево“, објаснио ми је. „Стално разговарамо, па га је оставио овде, да не вуче.“ После вечере питао ме је да ли бих хтела да ми прочита одломак из „Верника“, написан тог дана. Читао је полако, наглашавајући речи, погледајући ме повремено да види утисак. „Мислим да је дивно“, рекла сам. Насмејао се задовољно и испричао ми разговор са Ивом Андрићем. Андрић му је, каже, рекао: „Добрице, ја ти се дивим како брзо идеш кроз деценије и векове. Ја свог јунака једва доведем до кваке на вратима.“  NEWSWEEK PREDSTAVLJA Sentimentalno vaspitanje: Jedna zima sa Dobricom Ćosićem

Погледајте - подвлачим - те детаље, звучњаци, „Сладак купус“, рекла сам. ; „Е, ако волиш сладак купус, права си Српкиња.“ ; На столу је стајао велики црни репортерски касетофон. / „Ово је Вучелићево“, ;   Андрић му је, каже, рекао: „Добрице, ја ти се дивим како брзо идеш кроз деценије и векове. Ја свог јунака једва доведем до кваке на вратима.“

Ето, Ћосић је у томе: у тзв. анегдотској књижевности,бирократској –он је прави великан баш те и такве књижевности; он је у тим свим детаљима ове новинарке; шта бих ја против тога имао? Ја не спадам тамо. И када буде дошло до превредновања, сутра, или кроз четврт века, нећете моћи тако лако истиснути Ћосића, мислим – тиме што ћете једноставно престати да прештампавате  тзв. академску универзитетску књижевну  критику, тиме што ћете пљувати по њој и омаловажавати је на све могуће начине, јер, Ћосић није ни тамо, ма колико се многима чини да јесте. Ћосић није ни у свим тим наградама и привилегијама које је добијао, већ у оним наведеним детаљима...Ето, то нисам могао да кажем тада, јуче и прекјуче, онима што су ми телефонирали или писали,  - једна новинарка је боље разумела Ћосића од свих његових тумача. На крају крајева, Ћосић је дуго живео, и постајао је мудрији са годинама. Не сумњам у сведочанство новинарке, које датира из времена када је Ћосић имао 67 година, колико и ја управо, или кроз који месец. И погледајте, бодрост тога човека. Шта бих ја против те енергије и бодрости могао имати?  Покушајте да разумете и то што Ћосић каже новинарки да му је Андрић рекао, па и ту има извесне самосвести и лествице, која се не види одмах. Али лествица постоји! И у литератури постоји, и одувек је постојала несразмера између брзине и спорости једног писца....


четвртак, 13. октобар 2016.

МИ у Хрватској тражимо разлоге зашто Иво Андрић није наш, а у Србији се траже разлози зашто је "њихов"

Хрватски академик: Андрић припада свима /  Ј. КЕРБЛЕР - Д. БОГУТОВИЋ | 13. октобар 2016. 17:00 | Коментара: 7  Крешимир Немец за "Новости", о монографији о нашем Нобеловцу. Књига има 640 страница, а само на 60 пишем о политичким и љубавним кривудањима
МИ у Хрватској тражимо разлоге зашто Иво Андрић није наш, а у Србији се траже разлози зашто је "њихов". Ми смо у Хрватској искључиви, док су Срби укључиви - каже, за "Новости", академик Крешимир Немец, аутор књиге "Господар приче" која говори о великом писцу и добитнику Нобелове награде, а биће промовисана средином следећег месеца. 
Сам Немец тврди да му је страно то "својатање Андрића", јер Андрић заправо "припада свима":
- То је уосталом била и његова жеља, он се осећао Југословеном, рушио је Аустроугарску и сматрао да ће бити успостављена једна срећна јужнословенска заједница. Касније се разочарао.
Како је у јавност процурио део рукописа у којем се говори о породичном пореклу писца, те његовим политичком и љубавном животу, аутор књиге Немец, који је члан Хрватске академије знаности и умjетности, каже да је то само мали део онога што је написао годинама проучавајући грађу.
- На шездесетак страница пишем о Андрићевим политичким и љубавним кривудањима, а књига има више од 640 страница и у њој се Андрић обрађује на много другачији начин од оног што се сада спомиње у новинама. Знам да људе на овим просторима понајвише занима "чији" је Иво Андрић писац, и пикантни детаљи из његове биографије. Али мене је много више интересовало све оно што Андрића ставља у контекст целог овог простора - каже загребачки академик.
Немец тврди да у Хрватској није довољно истражен опус Иве Андрића и да хрватска политичка и интелектуална елита, па и академска заједница нису много проучавали важне чињенице

уторак, 06. септембар 2016.

Мигуел де Сервантес - ДОН КИХОТ



Објављено је 11.03.2013.
Мигуел де Сервантес - ДОН КИХОТ

Драмски програм за децу

Улоге:
Миодраг Милованов
Милан Михаиловић
Добрила Илић
Бранислав Платиша
Драгомир Чумић
Божидар Стошић
Петар Михаиловић

Адаптација:
Соња Милошевић

Редитељ:
Зоран Рангелов

уторак, 30. август 2016.

„Мичите тог лопова од тих поштених људи”

Царство пеликана на „црногорском Алкатразу” / Остаци тврђаве Грможур чувају многе приче и легенде о тамновању у затвору из кога није могло да се побегне
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинсубота, 27.08.2016. у 20:05 
Остаци тврђаве Грможур (Фото: Лазар Пејовић)
Од нашег специјалног извештача
Скадарско језеро – Руинирани остаци тврђаве Грможур смештене на овом острвцету – некадашњем затвору у Скадарском језеру, недалеко од села Годиње, односно плаже Пјешачац, пркосе времену чувајући до данашњих дана причу о црногорском Алкатразу у којем су, поред осталих, тамновали политички неистомишљеници књаза Николе Петровића

недеља, 28. август 2016.

Када се догоди каква здравствена невоља, хитна потреба за лекарском интервенцијом, нас Србе у болници под бошњачком управом примају, не питајући за име...

Хрвати протерали Шантића, Бошњаци се још сећају Југе / Милена МАРКОВИЋ | 27. август 2016. 18:09 | Репортери "Новости" у Мостару, шта је остало од некадашњег српског културног и историјског блага у граду на Неретви (2). Овде су ђаке учили Јован Дучић и Стеван Сремац
КАКО се, најкраће, може описати ратни, али, и поратни мрак у Мостару? Може једном једином речју: Будак! Додуше мрак са одредницама личног презимена, у једном делу града на Неретви. Оном који је под управом овдашњих Хрвата.Део улице српског песника Алексе Шантића, пресечене такозваним Шпанским тргом или корзоом, а одавде одсечене од бошњачког, источног дела града, преименован је у улицу - Милета Будака. Лудака који је у јасеновачкој српској голготи меморисан као парадигма злочина над злочинима.
Сувишно је питање да ли би ико од Срба повратника пожелео да му стигне писмо на ову адресу.
Бошњаци су дали конкретан одговор. Сачували су име српског песника. И овде ударили границу, у улици која их раздваја са западним, хрватским Мостаром. И, нису само сачували то што значи Шантићево име. Неко ће рећи, не воле промене. Али, сачували су, донекле образ, да не буду туђе цвеће... док им не затреба. А како су данас сачували образ, о томе нам говоре Срби, повратници.
- Када се догоди каква здравствена невоља, хитна потреба за лекарском интервенцијом, нас Србе у болници под бошњачком управом примају, не питајући за име. Ни то, да ли имамо осигурање, да ли ће нам неко некад и одакле платити лечење. Ми смо за њих само пацијенти којима је потребна помоћ. Ми смо за њих Хипократова заклетва... Код Хрвата то иде мало теже...
Срби повратници бирају речи. Неће да кажу: "Каква заклетва, заклетва је тешка веза, новац и накнадне услуге".
Није нам била намера да овако наставимо јуче започету причу из Мостара. Једноставно, зауставили смо се испред табле у преименованој улици и наставили у правцу старе, Шантићеве адресе. Адресе српског песника који је волео све народе Босне. Певао о свима, али понајвише о свом народу. Је ли то грех? Андрић је једном казао: "Интелектуалци сваког народа треба да буду на страни свога народа и када тај народ није

понедељак, 22. август 2016.

Преврат 1903. године, како то парадоксално звучи, извели су разочарани обреновићевци....

Сусрет са историјом: Краљ који се плашио да говори /Иван Миладиновић | 21. август 2016. 19:28 | Поводом 95 година од смрти утемељивача династије Карађорђевић. Петрова плећа повијала су се под теретом година и авантуристичког живота
ОВИХ дана, тачније 16. августа, навршило се 95 година смрти краља Петра Првог Карађорђевића, краља Србије и заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Сматра се утемељивачем династије Карађорђевић која владала од 1903. до 1944. године. Претходна династија владала је пола века, а нестала је у току једне ноћи. Како говоре историјске чињенице, пад Обреновића изазвали су они сами, нарочито краљ Александар својом непопуларном женидбом са Драгом Машин и насртајима на стечене грађанске слободе и обрачунима са политичким странкама. Преврат 1903. године, како то парадоксално звучи, извели су разочарани обреновићевци. Међу њима није било карађорђевићеваца, којих је, руку на срце, тада у Србији било врло мало.
Долазак Петра и његове породице у Београд народ је дочекао са одушевљењем видећи у њима оличење вековне борбе за своју слободу. Нови краљ је прихваћен с поштовањем које је почивало на традиционалној слави његовог деде вожда Карађорђа, али и на слави његовог унука оствареној у ослободилачкој мисији у босанском устанку у коме је учествовао као Петар Мркоњић. Пратила га је и легенда да је био међу најбољим питомцима чувене француске војне академије Сан Сир односно ореол неустрашивог борца у француској војсци у Француско-пруском рату.
Први сусрет са народним представницима прошао је у таквом расположењу. Посланике је нови краљ поздравио:
- Помоз бог, браћо!
- Бог ти помогао, господару - одговорено му је.
После краљеве заклетве на Устав подељена је његова прокламација:
"Ја хоћу да будем истинити уставни краљ Србије. Устав и све уставне гарантије за слободу и права народна, те основе правилног и сретног развитка и напретка народног и државног живота, за Мене су светиње, које ћу вазда

петак, 12. август 2016.

Одломци из књиге "СУЗЕ И СВЕЦИ" / Емил Сиоран


(...)
*
Шпанска мистика је провала апсолутног у историји. Епоха у којој је екстаза постала банална чим је прешла   у теорију, а о Богу се почело учити по дидактици  срца коју нисмо познавали. Кардиолошки период настајања.Мистика је ореол сваке културе, последње њено оправдање. Зато и јесте с оне стране културе, као и музика

*
Сви нихилисти су ратовали с Богом. Доказ више за његово суседство с ништавилом. Кад се све згази,  не преостаје друго до да се смрви и последња резерва  ништавила.
Од свих појава модерне „културе" руски нихилизам је најсличнији шпанској мистици. На истој су висини и  истог жара с том разликом што једни у руци држе крст, а други бомбу.
Људи говоре о Богу не само да би „пласирали" своју махнитост, већ и да би је маскирали. Све док се бавите Богом, имате оправдање за све туге и самоће. Чим му више  не изговарате име, демаскирали сте сву своју голотињу лудила. Бог? Озваничена махнитост.

*
Кад год замор од света добије религијски облик, Бог постаје море, коме се препуштамо, да бисмо заборавили себе саме. Утонути у њега је уточиште за нашу личну индивидуалност. Утапање у божанско бездно спасава нас искушења сопственог постојања.
А други пут га откривамо као светлосну зону на крају унутрашњег повратка. Утеха је ограниченија, јер налазећи га у себи поседујемо га на одређен начин. Тада стичемо право на њега, јер пристанак који му дајемо не превазолази димензије једне илузије.
Бог као море и Бог као светлосни предео представљају наизменичност у нашем божанском искуству. У оба случаја, једини је циљ заборав, неизлечив заборав.


*
Када слушаш Баха, схваташ како се зачиње Бог. Јер његова музика је створитељ божанства. Ликовна визија  божанског бића одвија се пред тобом и Бог нараста пред твојим очима.
После ораторијума, кантата или пасија Бог мора да постоји. Иначеје Бахова музика раздирућа илузија, одвише је недефинисана да бисмо је деградирали у естетски ужитак. Не зна се шта је било некада у небесима. Бог постоји само од Баха наовамо...
... И када помишљаш да су многи теолози и филозофи узалуд изгубили дане и ноћи трагајући за аргументима његовог постојања, заборавивши једини важећи аргумент: Баха.

*
У тузи постајеш заробљеник Бога. И тако једина утеха је смрт у њему.

Хтео бих да се истопим у сузи у којој је сунце зауставило своје зраке, и да се исплачем на крају светлости...

*

Немогуће је наћи мишљењу други смисао осим утеху што ниси Бог. Да би осветио патњу, повећаваш унутрашњу празнину, испружајући се до бесконачности на божанској љуљашци.
Што више мислим на Бога бивам све мањи. Приближавати се њему је смрт људског створа, а губљење у њему, укидање индивидуалности. Што се више пењеш божанским степеницама, утолико се твоје биће смањује, а на Божијем прагу престајеш да постојиш. Тако је он само заштита „жудње за одмором".

*
Аисолушт је присуство које се раствара у крви. Леукемија је башта у којој се Бог расцветава...

*
Чак и када нас свеци више не занимају, не могу да нестану из свести без извесних трагова. А први и најдубљи је Бог. Уколико се свеци више повлаче из свести, утолико њихов Траг заузима веће пространство. Јер Бог је талог који остаје после филтрирања светости.
Узалуд покушавамо да потпуно ликвидирамо свеце. Они нам остављају Бога као пчела жаоку. Или бацају по мочварама савести отрове из којих се рађа царство неба...

*

 Зашто се тако ретко сећамо грчких циника? Зар нико није запазио да су они све знали и сносили све последице тих врхунских индискреција? Човечанству је било потребно више од хиљаду година да би поново стекло наивност и незнање, врлине којима се ругају циници. Чини се, међутим да смо се удаљили од детињства и почели да се купамо у водама спознаје. Луцидност модерног човека потврђује се од тренутка када макар једна особа инстинктивно почне да мисли на цинике. Декарт је, као и Хомер, дете у поређењу са њима. Модернисти нису наставили да се баве античким питањима, него су живели своју духовну младост, без замора, заправо, луцидности, грчко-римског света. Последњи скептик и циник на крају нашег света знао је више од великог филозофа у праскозорју модерности. Када иза  себе имаш вишевековну традицију мишљења, сумње ти се чине као небеска тела духа. Архитектура непостојећих решења гради тада скептицизам, а цинизам је разбија душом треперећег бледила. Немилосрдна спознаја, неумољива према подвалама могућа је само са отровом на мрежњачи. Човеку су подарене спознаја и наивност. Прва је сутонска појава са свим својим тугама, друга је праскозорје са неизбежним меланхолијама.
Циници су били мајстори нерешивог. Зато је практичније да их заборавимо. Јер њихов недостатак стидљивости пред спознајом буди у нама слику жеђи за неизлечивим болестима.

(...)
       = извор: Емил Сиоран СУЗЕ И СВЕЦИ, - Центар за културу: Едиција БРАНИЧЕВО, Пожаревац, 2011, 147. стр , 21 цм. Библиотека AB OVO,  књ. 20. Са румунског превео Петре Крду. уредник Александар Лукић, стр. 76 - 80.

среда, 10. август 2016.

“Тајанствени ходници Црног цара”

Војвођанске приче: Лагуми црног цара Јелена ЛЕМАЈИЋ | 10. август 2016. 18:18 | Мит о тајним пролазима испод највећег града на северу Бачке живи већ вековима. Легенда каже да је подно тврђаве Јован Ненад сакрио благо
О ЦАРУ Јовану Ненаду (1492-1527), кога историчари често називају последњим српским царем, и поред чијег споменика у центру Суботице свакодневно прође десетине хиљада људи, не знајући да је баш он овом граду наденуо име по свом главном војсковођи Суботи Врлићу, писали смо недавно, али његова занимљива судбина није нам дала простора да читаоце упознамо са још једним митом који прати његово име - великим благом сакривеним у суботичким лагумима. Наиме, Црни човек, како су због тамне пути звали Јована Ненада, од угарског цара Фердинанда добио је силно благо, поседе и даровнице с печатима. Свестан опасности која сваког тренутка вреба његово мало српско царство, каже легенда, он је суботичку тврђаву осигурао од напада Турака, ископавши ходнике и шанчеве испод ње. Остала је претпоставка да је негде у тим тунелима и сакрио благо, јер оно, после његове смрти, која је ступила напречац, никада није пронађено.
Легенда о благу и лагумима никада није доказана, али се у Бачкој и данас радо препричава. Стручњаци, историчари и архитекте, пак, тврде да подземних ходника испод суботичке тврђаве није било, јер она никада није ни била снажно одбрамбено упориште против Турака; памте се само четири опсаде. Чак и да је било ходника, у случају веће опсаде, они би били бескорисни, јер би онај ко би се ту сакрио, приликом изласка био одмах заробљен.
Међутим, много је оних који ипак верују да сваког дана корачају по неистраженом лавиринту који се простире испод готово целог центра града.
- На месту данашње фрањевачке цркве, до Отвореног универзитета, у 15. веку постојала је

Популарни постови

ФОНД ЗАВЕТИНА и КЛУБ З препоручују

АУКЦИЈА РОМАНА “МИСТЕРИЈА САХАРИН ПО ФИЛИПУ СЕНКОВИЋУ”, ШТАМПАНОГ КАО РУКОПИС 2005. ГОДИНЕ

...Душа је пуна којечега, као канта за смеће. Моји тзв. пријатељи ускачу у последње возове, а ја не журим : знам да ћу стићи пре њих, тамо где су се упутили.
Затурене ствари, заборављене, сачувале су енергију, за коју мишљах да је ишчезла; прелила се у други облик…
Открио сам Левак, који усисава много тога.
(одломак из романа)

Преостала су 2 примерка: броширани – на слици - и тврдо укоричени . - МИСТЕРИЈА САХАРИН или легенда о змају који попије све вино пре него што се заметну зрна грожђа на чокоту ( Филип Сенковић) – Сачувао, скупио и приредио за штампу рукопис „Књиге мога живота“ Мирослав Лукић) - Б еоград, Мобаров, 2005. – 1076 стр.; 20 цм. - (Колекција Три пауна, књ. 3) ( брош. изд. И издање у тврдом повезу) ... Библиофилски раритет, о коме је реч, достигао је пре неколико година на аукцији 120.000,00 дин. Заинтересовани понуђачи могу да се директно јаве интернет поштом у свако доба – одговорићемо само на озбиљне понуде, потписане пуним именом и презименом. - Видети више: Књижара писаца


Бела ТУКАДРУЗ

Бела ТУКАДРУЗ
алиас Мирослав Лукић (почетком јануара 2016. Снимак Др Димитрија Лукића)

Најбоље место за Ваше оглашавање. Можда и најпристојнији начин да помогнете "Сазвежђу ЗАВЕТИНА"?

.Ваше РЕКЛАМЕ на "Сазвежђу ЗАВЕТИНА"

.Ваше РЕКЛАМЕ на "Сазвежђу ЗАВЕТИНА"
.Домет: Србија, Балкан, Европа, и остали континенти. - Проверите зашто је добро оглашавати у једном популарном Сазвежђу!