УОБИЧАЈЕНИ, СТАРИНКИ КОНТАКТ: ОБИЧНИМ ПИСМОМ

УОБИЧАЈЕНИ, СТАРИНКИ КОНТАКТ: ОБИЧНИМ ПИСМОМ
"Сазвежђе ЗАВЕТИНА" & Мирослав Лукић 180 309 Београд Ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13

петак, 14. октобар 2016.

Да се, ипак, коначно, разумемо / Белатукадруз


Недавно сам препоручио на  GOOGLE+ текст једне новинарке, за коју сам први пут сазнао да постоји, сасвим случајно налетевши  на оно што представља један лист на српском са  називом на енглеском.  Приватно ми се,после тога,јавило телефоном неколико познаника, а добио сам и два немушто писана писма. Шта ја имам против Добрице Ћосића? Што не пустим покојника да мирно почива у гробу? У  телефонским обраћањима  и писмима све се сводило на то. – Шта бих могао да имам против једног покојног писца? Кога сам,узгред буди речено, упознао  на београдском сајму књига, не својом жељом, већ добродушношћу једног од мојих старих и проверених пријатеља.  Сајмом су шетали Добрица Ћосић и Момо Капор , -када ме пријатељ представио Ћосићу – ништа није рекао, само ме погледао сумњичаво . Ко је сад,па, овај? Прошетали смо; пријатељ је разговарао са Ћосићем – они су били стари познаници. Лакнуло ми је, кад смо сајмом даље наставили сами. О Ћосићу, као писцу, имао сам своје мишљење, већ као студент. Да револуција није избацила такве, као Ћосић – ко би они уопште били? То се наравно многима може учинити, престрого, жалим због тога. Као писац, државни писац,  Ћосић је био прецењен
.  И тако даље.  Међутим, није Ћосић крив што је прецењиван и прецењен, књижевна критика је ту многе ствари довела до апсурда, до хипербола, и чини ми се – да су неки талентовани новинари, или људи хладније главе,  давали много бољу и реалнију слику о самом Ћосићу, а ево, зашто сам препоручио чланак непознате (ми) новинарке, само због следећих пасуса.

Наш први разговор није био предуг. Ћосић је био обазрив, уљудан, благонаклон и неколико пута ме је заиста засмејао. Описивао ми је и имитирао сељаке из своје Велике Дренове који су били на Ушћу, звучнике звали звучњаци, а срце им је играло кад су загрмеле трубе. Мене звучњаци лакше купе од свих грешника и отпадника. Није се бунио на моју опаску да Милошевић од њега краде своје националне идеје, прешао је преко тога елегантно. Било је то прилично весело вече. Ипак, да не останем кратких рукава, испричао ми је путовање „Галебом“ које му је згадило и Тита и комунизам. Прецизно је набројао колико је пари кошуља, одела, кравата, ципела и доњег веша свако од Титових гостију морао да понесе, колико се јело и пило, додворавало и понижавало - поражавајуће за све обожаваоце кумровечког бонвивана. (...)
„Шта највише волиш да једеш?“, питао ме. „Сладак купус“, рекла сам. „Е, ако волиш сладак купус, права си Српкиња.“ На столу је стајао велики црни репортерски касетофон. „Ово је Вучелићево“, објаснио ми је. „Стално разговарамо, па га је оставио овде, да не вуче.“ После вечере питао ме је да ли бих хтела да ми прочита одломак из „Верника“, написан тог дана. Читао је полако, наглашавајући речи, погледајући ме повремено да види утисак. „Мислим да је дивно“, рекла сам. Насмејао се задовољно и испричао ми разговор са Ивом Андрићем. Андрић му је, каже, рекао: „Добрице, ја ти се дивим како брзо идеш кроз деценије и векове. Ја свог јунака једва доведем до кваке на вратима.“  NEWSWEEK PREDSTAVLJA Sentimentalno vaspitanje: Jedna zima sa Dobricom Ćosićem

Погледајте - подвлачим - те детаље, звучњаци, „Сладак купус“, рекла сам. ; „Е, ако волиш сладак купус, права си Српкиња.“ ; На столу је стајао велики црни репортерски касетофон. / „Ово је Вучелићево“, ;   Андрић му је, каже, рекао: „Добрице, ја ти се дивим како брзо идеш кроз деценије и векове. Ја свог јунака једва доведем до кваке на вратима.“

Ето, Ћосић је у томе: у тзв. анегдотској књижевности,бирократској –он је прави великан баш те и такве књижевности; он је у тим свим детаљима ове новинарке; шта бих ја против тога имао? Ја не спадам тамо. И када буде дошло до превредновања, сутра, или кроз четврт века, нећете моћи тако лако истиснути Ћосића, мислим – тиме што ћете једноставно престати да прештампавате  тзв. академску универзитетску књижевну  критику, тиме што ћете пљувати по њој и омаловажавати је на све могуће начине, јер, Ћосић није ни тамо, ма колико се многима чини да јесте. Ћосић није ни у свим тим наградама и привилегијама које је добијао, већ у оним наведеним детаљима...Ето, то нисам могао да кажем тада, јуче и прекјуче, онима што су ми телефонирали или писали,  - једна новинарка је боље разумела Ћосића од свих његових тумача. На крају крајева, Ћосић је дуго живео, и постајао је мудрији са годинама. Не сумњам у сведочанство новинарке, које датира из времена када је Ћосић имао 67 година, колико и ја управо, или кроз који месец. И погледајте, бодрост тога човека. Шта бих ја против те енергије и бодрости могао имати?  Покушајте да разумете и то што Ћосић каже новинарки да му је Андрић рекао, па и ту има извесне самосвести и лествице, која се не види одмах. Али лествица постоји! И у литератури постоји, и одувек је постојала несразмера између брзине и спорости једног писца....


Нема коментара:

Постави коментар

Одобравамо умесне, кратке, и аргументоване коментаре

Популарни постови

COMPLETARIUM

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"