Да
ли је Бог или Случај Комедијант удесио "немогућ филм" јучерашњег дана, да видимо
стари пут - по сувом – по планинском
делу нашег завичаја – где и ми имамо
своје старо имање, које нас повезује са
памтивеком, са свим вековима нашег
постојања, са бачијама, Ђурђевданом,
Извором, липама, буквама и храстовима,
потоком који прави малу клисуру до
Кукавичке Чуке, а на неким деловима има
и прерасти?
Ако
је то био Бог, хвала.
Ако
је био Случај комедијанст, могло је бити
и горе и непоправљивије – поскок, а не
двојнице црвеножутих печурки лисичарки!
Ако
је био Бог, то је значило подвлачење, Наук.
Да
се чувамо неких подмуклости. Пренагљивања,
брзоплетости; самоуверености; и других
ствари. Влашке магија, које имају ведско
порекло, другим речима наше…
Био
то Случај комедијант, или Бог, или неко
трећи? Хвала. Показао нам је обновљен
Стари пут кроз бескрајне и
старе шуме србске, пупчану врпцу
нашег детињства и завичаја, сребрни пут
обнове на којем смо, као мали, доживљавали
веома лепе ствари, али на којима смо и
као стари, повремено, осећали неописиву
енергију обнове, непатворености,
природне лепоте, и неку загонетну моћ
напуштених имања и кућишта, породичних
гробаља, и кладенаца које није прегазила,
смрвила „цивилизација“ да би их једног
дана збрисала и мрље крви тога природног
света. Већ сам био студент када су Тито
и Вили Брант донели неке „одлуке“ које
су покренуле стравичне последице (миграције
становништва не само из североисточне
Србије, него и са целог Балкана). Многи похрлише да зараде паре, и не само мањи
део, него већина их је и зарадила, и
вратила се да их родбина покопа на
гробљима њиховим очева, а неки се још
увек држе и дај боже да доживе и стоту
на старим имањима, очевини, гајећи
воћњаке, баште и пчеле. Само су ретки
остали, као Зрнко, да на својим очевинама
гаје кукуруз, овас и пшеницу, овце, и
понеку краву; али и том човеку је коса
поседела! Али петлови не престају да
кукуричу у његовом шљивару; и човек не
кука ни на кога…
Колико
је таквих, успут (мора да их има још!)
Овај
сребрни пут их повезује, од највишег
врха Паљевина, висинске бање, и могућег
Манастира Столпника, па све тамо до
низина равног и валовитог Стига и Дунава…
Виђао
сам тај пут у сновима последњих деценија;
још док су ми синови били дечаци; тамо
сам их водио; док су земљаци своју децу
одводили у туђину. Не осуђујем их; сами су
себи искоренили; и драго ми је да су се
моји синови вратили овамо, на тај пут,
који је лепши него у најлуђим сновима
– атак на машту. (Хвала свима онима који
су се потрудили да се тај, тобож споредни
пут, обнови; водећи директно у будућност
и љубав...
На том путу нека опет буди планинци који праве разлику од малих ногу између пара и среће. Срећа се ничим не може купити...
Ако не верујете себи и другима, својти, који свој подмладак не васпитавају на миту пара, злата и дуката, него на незаменљивости среће у животу, онда пустите ону незаборавну песму "С оне стране пиве..." коју преслушавају сви наши људи по свету, који знају да се никада више неће вратити у свој родни крај....
Уочи
Велике госпође 2о23. Б. Т.
*
* *
