БИРОКРАТСКА КЊИЖЕВНОСТ

 Одабрани примери, цитати и коментари

_________

ПИТАЊА И ПОДПИТАЊА СА СКИЦИРАНИМ ОДГОВОРИМА* / Оскар Давичо.

– НОТЕС, Сабрана дела Оскара Давича. Књ. 20.- Приредила Роксанда Његуш. – Просвета – Београд, Свјетлост – Сарајево.Београд, 1969.  Стр. 281 + Напомена. БИБЛИОГРАФИЈА I -CXLVII

... —  Питам вас лепо да ли хоћете да нам одговорите на питање о неотпорима на дневном реду наше нацио-налне литературе?

Рекли сте. Нациовализам.

—  Објасните.

Национализам? Он је необјашњив. Не разумем шта то шиба по ушима неке песнике »београдског концепта«, како то љубазно интелектуално шмољаво каже А. Шољан, београдске, дакле, песнике, шта их шиба по ушима да већ неку годину њихово диплање тражи музеалну инспирацију и налази је, изгледа, у музеју фресака, у музеју првог устанка, у музеју стећака. Не знам да ли постоје музеји гробаља и музеји доласка Словена на Балкан, и музеји прасловенских племена названих тако што су, не будући словенска, настањивала словенски Балкан пре доласка Словенаца и осталих на то хојалеро полуострво.

Има људи који ме уверавају да то псеудопоетско тоњење у прошлост има затворене очи за садашњост.Не верујем. Пева се и оно што се воли  и оно према чему се може бити равнодушан и оно према чему се симулира љубав, мржња, равнодушност. А у овим случајевима није реч само о симулацијама и не, већ и о лакшем путовању давно прокрченим путевима. И за писце. И за читаоце. И за критичаре.

А оних који воле лако — није мало и међу нашим писцима, њиховим читаоцима и ничијим критичарима. Мало је оних који су претече и по томе што не подсећају на затечено.

— Други опет мисле да је Мома Настасијевић формирао постхумну школу и да је тај Мома...

Не мислим. Мома је изишао из једног дела Расткових преокупација и ни стиховима ни драмама није успео да се уметнички приближи свом кудикамо снажнијем, оригиналнијем и дубљем узору. Па како би онда тај полуепигон, преко леђа и рамена четири поетска вала, могао својом нејачком руком да ишчупа из тла овог тренутка иједан аутентични поетски глас? Још-још поетске старетинаре, али песницима он заиста нема шта да понуди, сем оног што је и понудио људима без слуха за живе токове свог језика: они и врте измољчани свитак посног, кртог, мртвог староставља, да не кажем говора.

Трећи мисле да револуција, прекидајући с традицијом, намеће једној генерацији заглушеној њеним фанфарама и добошима, задатак ушивања прекинутих крвних аудова и тетива и успоставу континуитета.

Питам се: континуитета с чим? С гробљима, с краљицама Наталијама? Али ко каже да револуција мења недиференцирану прошлост, мењајући уистину само наше односе према њеној недиференцираности. Револуција мења садашњост, уклањајући заиста прошло и одиста мртво из ње. А то је посао тако узбуђујући, леп и племенито примамљив да ниједан истински песник неће своје инспирације потражити у завичајним музејима и историјским семинарима управо зато што ће их наћи тамо где континуитет бића језика најконтинуираније пулсира, сем ако... Сем ако неће поетски поћи од недиференцираног грљења прошлости, да би издвојио некрофилце и ставио лешеве у конзерве, тј. гробове.

Песници, чак и кад су довољно неоригинални и површни па у трагању за својим гласом беже од куће или се крију испод кревета и шифоњера, заслужују мање горких речи и мавње ироније. Тешко ми је, јер волим и оне које, не именујући, покушавам да, у име континуитета живе поезије овог језика, извучем из вампирских загрљаја, из немуштине једне заиста превазиђене психолошке основице, једног нахијског, да не кажем среског угла доживљавања импулса, из сфере њихових, надам се, тренутних немира и узнемирујућих порицања и потврђивања.

— Сем тих, националистичких, нема ли и других неотпора?

Како да не. Како да не. Само, ето, затреба ли да их изговорим, почнем да се питам, јесу ли у питању заиста неотпори кад је реч о графо-тезгарима који преписују или препричавају непреведене још књиге, продају то као своје и мисле да ће њихова кипријанисања ући ако не у нову историју књижевности, а оно бар у прву консеквштну историју културтрегераја. У стилу

Ринге-рингераја,

преписао Паја,

ал' су туђа јаја

културтрегераја

учинила мућ,

Паја просто— бућ

 посто шућ-мућ-шућ

 просут је из кућ*.

Је ли реч о презиру средине у којој такав живи и ради? Не верујем. Плагијатори и штапике немају времена за то. Обузети су собом. Просто — ето, није човек мислио да ће неко који је прочитао његову тезгу прочитати и текст у оригиналу.

Изгледи за тако што су, по свим законима невероватноће, минимални: код нас се релативно мало чита. Али дешава се. И кад се деси, не вичимо »презире«, »нама туђ елеменат« и већ шта се у таквим приликама виче, него учинимо оно што већ треба учинити с плагијаторима. Читајмо њихове оригинале, бар ми који уређујемо часописе, и ако нам се свиде, штампајмо оригиналне текстове место оне домаћих плагијатора. Само, у томе и јесте ствар, нама се ни ти њихови оригинали не свиђају.

Чудо је то с нама из разних часописа, поготово из таквих какво је Дело. Борбу против догматизма у естетици водили смо по инерцији не само док смо наилазили на отпоре, него и после, кад су они изгубили акутност. Ангажовање за модерно — под којим смо од почетка подразумевали уметност достојнију овог нашег социјалистичког света у настајању — није имало само дефанзивни карактер одбране од запенушаних насртаја догматика са свих страна, него и офанзивни — формулисање елемената за једну нову, отворену, прогресивну естетику. И, ако нисмо имали претензија да је назовемо социјалистичком естетиком (то, изгледа, не би ни било пристојно у тој области где Аристотел није назвао своју — робовласничком, ни Боало своју — апсолутномонархистичком, ни Богдан Поповић своју гњаважу реда-по-ред — полуколонијалноеклектичко-буржоаском), ми смо рачунали да она буде могућа у овом социјализму и својим карактером покуша да засад донесе само психолошке компоненте укуса у настајању.

На том послу, Дело није имало потребе да моли за сарадњу. Она је долазила. Међутим, ми смо се увек трудили да нагласимо да наш став против догматизма остаје нетрпељиво одбојан и према свему ларвирано антисоцијалистичком. И свему што се ма у којој форми оупротстављало.           

  

* Из »римских« разлога кућ место куће.

(одломак, по избору ур.  стр. 212-215, нав.изд.) 

(Додатак) : НАПОМЕНА  (приређивача Роксанде Његуш)

У овој књизи сабрани су Давичови есеји, чланци и усмена излагања, од којих је мањи део објављен у периодичној штампи, док већина није никад штампана.

Ближи подаци о прештампаним текстовима налазе се у Библиографији на крају ове књиге.

Од усмених Давичових излагања уврштена су: Стенограм (са Књижевног петка одржаног 1956. у Загребу), Домбај и Дончевић (такође са Књижевног петка 1956. у Загребу) и Литература — сложне разлике (излагање за »Округлим столом« уредника европских књижевних часописа у Београду 1965).

Из књиге Пре поднг (издање »Прогреса«, Нови Сад, 1960) у овај избор ушли су: Интервју (први пут штампано у »Делу« 1961), »Труле кобиле« (први пут штампано у »Делу« 1959) и Исповест без биографије (први пут објављено у »Ослобођењу« 1960). Остали текстови из ове књиге уврштени су у XIX књигу Сабраних дела — Пристојности.

Остали текстови, настали у разним периодима, објављују се први пут, а датирани су на основу података које је дао аутор. Текст Питања и потпитања са скицираним одговором припремљен је за часопис »Дело«, али га редакција није објавила. Питања и одговори боје фасцикле писани су за један италијански часопис, али нису послани. Речи у етар и О примедбама критике емитовани су преко Радио-Београда.

       стр. 283. нав.изд.

     _________  Из овог одломка, писаног за "Дело" (које га ипак није објавило), видимо како се "ратовало"  против националних песника, поименце Момчила Настасијевића,у име -како другачије рећи - заблуда комесарских, из ровова бирократске књижевности, која царује кроз читав 20. век, усрпској књижевности,  а посебно у време титоизма. Давичо се тобож борио за некакву уметничку слободу, а у ствари денуцирао је мртве песнике,подметао им своје сулуде пројекције, идеолошке, ограничене, секташке, тај песник кога су ту недавно оптужили да је био и плагијатор,преписивач, а не само писац удворичких будалаштина посвећених - коме би другом до другу Леки Првом полицајцу Титове југославије. Колико је пара народних потрошено на штампање ових књижевних купусара бирократске књижевности! Подруми имагацини "Просвете" нису све то могли да приме,док су друге и другачије песнике, у то време, штампали на кашичицу или давили дословно у име своје сатанске идеологије. ..... ( 6.јула 2016. Б. Т.)

ЛеЗ 0007206