ОБЈЕКТИВ

ОБЈЕКТИВ
Мисија, ко ју је спречавао, и спречава (још увек)? - Бранка Лазаревића – у малој, прашњавој, жутој собици у Скопљанској улици, са једном плеханом фуруном,две-три фотографије о зиду, са рафовима од необојених чамових дасака пуних распоређених свезака, са расклиматаним и мастилом покапаним писаћим столом, са три прозора који нису имали ни засторе, без застора на поду чије су даске шкрипале – у тој и таквој прашњавој собици до које се допирало,прво, кроз један узак ходник неравно циглама поплочан, кроз, друго, мало двориште са неколико бедних кућица са вратима увек отвореним из којих се осећали мемла и рубље које се пере, сагињући се испод рубља које је висило на конопцима, кроз једну рупу пуну комплета Гласника и канцеларију која је гледала на двориште – у тој и таквој жутој собици чији су прозори гледали на Скопљанску улицу у којој никад није било сунца него само тешких кола која су шкрипала и кочијаша који су се дерали и тукли коње – рађала се, уобличавала се, пропагирала се књижевно-уметничкаи научна мисао којој се, по опсегу,може да стави као упоређење, само наш романтизам. / Кад Гласник добије свог историчара идеја (нека само то не буде какав биограф!),интелигентног и даровитог,који ће умети да га стави у пројекцију,и да изврши поређење,и да му нађе право место у пресеку наше мисли – његов родоначелник и он имаће средишно место у пантеону наше мисли. Бранко Лазаревић тврди да је Српски књижевни гласник главно дело Богдана Поповића… / Понтифекс максимус је био Богдан Поповић. / Сви око њега били су хор који је одговарао на његова јектенија. Било је дисциплине и било је хијерархије. Читав цезаро-папизам. / Постојао је и читав кардиналски збор. Он је имао и свој кодекс и свој индекс. / И свој суд. Ко је ушао у Гласник,или дошао на Универзитет, прошао је кроз иглене уши; прошао је кроз пакао и чистилиште и сад је у рају… Постојао је известан церемонијал и читав протокол. / Пречани су бојажљиво приступали и, вештији и савитљивији, лакше улазили. / Противници су тај скуп интелектуалаца називали котеријом. Скерлић није избегавао да каже, да је то котерија, али је додавао да с њом није задовољан само онај који у њу није пуштен,и да је то котерија, али котерија даровитих интелектуалаца. / Мора се рећи и подвући да су се о томе скупу више бринули други којима је то више било потребно, неголи Богдан Поповић под чијим је именом фирма била пријављена публици… Српски књижевни гласник – издржавао се претплатом, без помоћи ондашње краљевине Србије и одређених министарстава. Радикали када су долазили на власт онда помагали су новчано други часопис тога времена Дело. Као и данас. / Министарства Србије или локална самоуправа финансијски потпомажу излажење већине књижевних часописа у Србији. Колико нам је познато једино„Едиција Заветине“ не добија никакву финансијску потпору за своје часописе: Заветине Плус ултра, Дрво живота, Уметност махагонија и Трећа Србија. Белатукадруз УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА,стр. 108-109...

Укупно приказа странице

ВИРТУЕЛНА БИБЛИОТЕКА "СУРБИТА"

ВИРТУЕЛНА БИБЛИОТЕКА "СУРБИТА"
ОБАВЕЗНА ГОДИШЊА ПРЕТПЛАТА. - Виртуелна библиотека СУРБИТА почиње са радом уочи Божића 2016. године. Првенствено је отворена, како за оне евентуалне читаоце који живе далеко од Србије, али и за оне српске читаоце који живе у забитим местима која немају народне библиотеке, или неће их у догледно време добити. Прве књиге које се могу читати у целини овде су Русаљ Беле Тукадруза (алиас М. Лукића, 1950 - ). и УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА. Ових дана, током одржавања београдског Сајма књига, у позајмној Виртуелној библиотеци Дигиталних издања коначно је постала доступна, може се позајмити или преузети књига Белатукадруза УМЕТНОСТ ДИАЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА, критичких есеја о највиталнијим проблемима савремене српске књижевностиТо је коначна верзија ове књиге, која је имала дуг пут до читаоца, што није никаво изненађење...

БИРОКРАТСКА КЊИЖЕВНОСТ

 Одабрани примери, цитати и коментари

_________

ПИТАЊА И ПОДПИТАЊА СА СКИЦИРАНИМ ОДГОВОРИМА* / Оскар Давичо.

– НОТЕС, Сабрана дела Оскара Давича. Књ. 20.- Приредила Роксанда Његуш. – Просвета – Београд, Свјетлост – Сарајево.Београд, 1969.  Стр. 281 + Напомена. БИБЛИОГРАФИЈА I -CXLVII


... —  Питам вас лепо да ли хоћете да нам одговорите на питање о неотпорима на дневном реду наше нацио-налне литературе?
Рекли сте. Нациовализам.
—  Објасните.
Национализам? Он је необјашњив. Не разумем шта то шиба по ушима неке песнике »београдског концепта«, како то љубазно интелектуално шмољаво каже А. Шољан, београдске, дакле, песнике, шта их шиба по ушима да већ неку годину њихово диплање тражи музеалну инспирацију и налази је, изгледа, у музеју фресака, у музеју првог устанка, у музеју стећака. Не знам да ли постоје музеји гробаља и музеји доласка Словена на Балкан, и музеји прасловенских племена названих тако што су, не будући словенска, настањивала словенски Балкан пре доласка Словенаца и осталих на то хојалеро полуострво.
Има људи који ме уверавају да то псеудопоетско тоњење у прошлост има затворене очи за садашњост.Не верујем. Пева се и оно што се воли  и оно према чему се може бити равнодушан и оно према чему се симулира љубав, мржња, равнодушност. А у овим случајевима није реч само о симулацијама и не, већ и о лакшем путовању давно прокрченим путевима. И за писце. И за читаоце. И за критичаре.
А оних који воле лако — није мало и међу нашим писцима, њиховим читаоцима и ничијим критичарима. Мало је оних који су претече и по томе што не подсећају на затечено.
Други опет мисле да је Мома Настасијевић формирао постхумну школу и да је тај Мома...
Не мислим. Мома је изишао из једног дела Расткових преокупација и ни стиховима ни драмама није успео да се уметнички приближи свом кудикамо снажнијем, оригиналнијем и дубљем узору. Па како би онда тај полуепигон, преко леђа и рамена четири поетска вала, могао својом нејачком руком да ишчупа из тла овог тренутка иједан аутентични поетски глас? Још-још поетске старетинаре, али песницима он заиста нема шта да понуди, сем оног што је и понудио људима без слуха за живе токове свог језика: они и врте измољчани свитак посног, кртог, мртвог староставља, да не кажем говора.
Трећи мисле да револуција, прекидајући с традицијом, намеће једној генерацији заглушеној њеним фанфарама и добошима, задатак ушивања прекинутих крвних аудова и тетива и успоставу континуитета.
Питам се: континуитета с чим? С гробљима, с краљицама Наталијама? Али ко каже да револуција мења недиференцирану прошлост, мењајући уистину само наше односе према њеној недиференцираности. Револуција мења садашњост, уклањајући заиста прошло и одиста мртво из ње. А то је посао тако узбуђујући, леп и племенито примамљив да ниједан истински песник неће своје инспирације потражити у завичајним музејима и историјским семинарима управо зато што ће их наћи тамо где континуитет бића језика најконтинуираније пулсира, сем ако... Сем ако неће поетски поћи од недиференцираног грљења прошлости, да би издвојио некрофилце и ставио лешеве у конзерве, тј. гробове.
Песници, чак и кад су довољно неоригинални и површни па у трагању за својим гласом беже од куће или се крију испод кревета и шифоњера, заслужују мање горких речи и мавње ироније. Тешко ми је, јер волим и оне које, не именујући, покушавам да, у име континуитета живе поезије овог језика, извучем из вампирских загрљаја, из немуштине једне заиста превазиђене психолошке основице, једног нахијског, да не кажем среског угла доживљавања импулса, из сфере њихових, надам се, тренутних немира и узнемирујућих порицања и потврђивања.
Сем тих, националистичких, нема ли и других неотпора?
Како да не. Како да не. Само, ето, затреба ли да их изговорим, почнем да се питам, јесу ли у питању заиста неотпори кад је реч о графо-тезгарима који преписују или препричавају непреведене још књиге, продају то као своје и мисле да ће њихова кипријанисања ући ако не у нову историју књижевности, а оно бар у прву консеквштну историју културтрегераја. У стилу
Ринге-рингераја,
преписао Паја,
ал' су туђа јаја
културтрегераја
учинила мућ,
Паја просто— бућ
 посто шућ-мућ-шућ
 просут је из кућ*.
Је ли реч о презиру средине у којој такав живи и ради? Не верујем. Плагијатори и штапике немају времена за то. Обузети су собом. Просто — ето, није човек мислио да ће неко који је прочитао његову тезгу прочитати и текст у оригиналу.
Изгледи за тако што су, по свим законима невероватноће, минимални: код нас се релативно мало чита. Али дешава се. И кад се деси, не вичимо »презире«, »нама туђ елеменат« и већ шта се у таквим приликама виче, него учинимо оно што већ треба учинити с плагијаторима. Читајмо њихове оригинале, бар ми који уређујемо часописе, и ако нам се свиде, штампајмо оригиналне текстове место оне домаћих плагијатора. Само, у томе и јесте ствар, нама се ни ти њихови оригинали не свиђају.
Чудо је то с нама из разних часописа, поготово из таквих какво је Дело. Борбу против догматизма у естетици водили смо по инерцији не само док смо наилазили на отпоре, него и после, кад су они изгубили акутност. Ангажовање за модерно — под којим смо од почетка подразумевали уметност достојнију овог нашег социјалистичког света у настајању — није имало само дефанзивни карактер одбране од запенушаних насртаја догматика са свих страна, него и офанзивни — формулисање елемената за једну нову, отворену, прогресивну естетику. И, ако нисмо имали претензија да је назовемо социјалистичком естетиком (то, изгледа, не би ни било пристојно у тој области где Аристотел није назвао своју — робовласничком, ни Боало своју — апсолутномонархистичком, ни Богдан Поповић своју гњаважу реда-по-ред — полуколонијалноеклектичко-буржоаском), ми смо рачунали да она буде могућа у овом социјализму и својим карактером покуша да засад донесе само психолошке компоненте укуса у настајању.
На том послу, Дело није имало потребе да моли за сарадњу. Она је долазила. Међутим, ми смо се увек трудили да нагласимо да наш став против догматизма остаје нетрпељиво одбојан и према свему ларвирано антисоцијалистичком. И свему што се ма у којој форми оупротстављало.           
  
* Из »римских« разлога кућ место куће.

(одломак, по избору ур.  стр. 212-215, нав.изд.) 

(Додатак) : НАПОМЕНА  (приређивача Роксанде Његуш)

У овој књизи сабрани су Давичови есеји, чланци и усмена излагања, од којих је мањи део објављен у периодичној штампи, док већина није никад штампана.
Ближи подаци о прештампаним текстовима налазе се у Библиографији на крају ове књиге.
Од усмених Давичових излагања уврштена су: Стенограм (са Књижевног петка одржаног 1956. у Загребу), Домбај и Дончевић (такође са Књижевног петка 1956. у Загребу) и Литература сложне разлике (излагање за »Округлим столом« уредника европских књижевних часописа у Београду 1965).
Из књиге Пре поднг (издање »Прогреса«, Нови Сад, 1960) у овај избор ушли су: Интервју (први пут штампано у »Делу« 1961), »Труле кобиле« (први пут штампано у »Делу« 1959) и Исповест без биографије (први пут објављено у »Ослобођењу« 1960). Остали текстови из ове књиге уврштени су у XIX књигу Сабраних дела — Пристојности.
Остали текстови, настали у разним периодима, објављују се први пут, а датирани су на основу података које је дао аутор. Текст Питања и потпитања са скицираним одговором припремљен је за часопис »Дело«, али га редакција није објавила. Питања и одговори боје фасцикле писани су за један италијански часопис, али нису послани. Речи у етар и О примедбама критике емитовани су преко Радио-Београда.
       стр. 283. нав.изд.

     _________  Из овог одломка, писаног за "Дело" (које га ипак није објавило), видимо како се "ратовало"  против националних песника, поименце Момчила Настасијевића,у име -како другачије рећи - заблуда комесарских, из ровова бирократске књижевности, која царује кроз читав 20. век, усрпској књижевности,  а посебно у време титоизма. Давичо се тобож борио за некакву уметничку слободу, а у ствари денуцирао је мртве песнике,подметао им своје сулуде пројекције, идеолошке, ограничене, секташке, тај песник кога су ту недавно оптужили да је био и плагијатор,преписивач, а не само писац удворичких будалаштина посвећених - коме би другом до другу Леки Првом полицајцу Титове југославије. Колико је пара народних потрошено на штампање ових књижевних купусара бирократске књижевности! Подруми имагацини "Просвете" нису све то могли да приме,док су друге и другачије песнике, у то време, штампали на кашичицу или давили дословно у име своје сатанске идеологије. ..... ( 6.јула 2016. Б. Т.)

ЛеЗ 0007206

Нема коментара:

Постави коментар

Одобравамо умесне, кратке, и аргументоване коментаре

Популарни постови

Сфера Корена

Претраживање Сазвежђа

Црни,црвени и бели , Свилен конац , Међу нама,ЦртаАМБЛЕМ, ДИЦА СЗ , Другачија Србија ,Уметност дијагнозе ,Делта Заветина , Лоза рашљара , Четвртак ,Стооке новине , ЈАВНОСТ , ИЗВОДИ ,БАЛКАН ,ЦВИКЕР , Вечити календар,Турбан , Заставица ,Оличење немогућег , Цариградским друмом ,Брест ,,Дибидус , ШОДЕР ,Паукова мрежа ,УЕРКА 1 ,Ђавоља капија ,ВРТИБОГ ,МАГАЗА Заветина ,МАСКЕ, Између митарења чудовишта и уметности будућности , Cogito , Универзална библиотека,Балкански синдром , ТРЕЋА СРПСКА РЕНЕСАНСАПисци са добром адресом , Дукат, Наши поседи,Врата Звижда , Архипелаг БЕЛАТУКАДРУЗ , АЛМАНАХ ,КРЊА историја ,Балкански шпијуни , БУЏЕТ,Кругови САЗВЕЖЂА З ,Бездана уметност , Ластавичји ибришим,Администрација НЕЧИСТЕ КРВИ , ОЧЕ НАШ... ,Бела и шарена Србија , Запис , Тзв. Академија ФЕНИКС,BALKAN ORIENT PRESS +,ПРЕЛЕГАТ.Савет за визије , УЗДУЖ И ПОПРЕКО,АФРОДИЗИЈАК , Фонд „ЗАВЕТИНА“... ,САЛАШ СЕВЕРАЦА.Знак препознавања,АЛАЈБЕГОВА С(А)ЛАМА , Посебна породична заветина , РЕНЕСАНСА, КОМПАС , , ВРЗИНО КОЛО ,ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА ,Себични музеј , МАЈМУНСКА ЗАВЕРА ,Музеј српских ренесансних духова,МОБАРОВ , , Ново Друштво "СУЗ",Библиотека ВЕЛИКИХ ПРЕТЕЧА , Библиотека ЗАВЕТИНЕ(1) , Библиотека ЗАВЕТИНЕ (2),Библиотека COGITO Библиотека ПРЕТЕК 1 ,Библиотека ПЕЛАЗГИОН Библиотека ЗАТИМ, ПРЕМА СВЕТЛОСТИ Библиотека: Из заоставштине,КОГИТОКЛУБ ,Библиотека Дефтердарова капија,Библиотека АМБЛЕМ ТАЈНОГ ПИСМА СВЕТА ,Архив у оснивању, 2 ТАЛОГ ,Библиотека СЕНКА ЧИПКЕ , (У огледалу) Библиотека "Мадоне Одјека",Библиотека ВЛАШКА ГОЗБА , ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА | "Сузовци", лист, (покренут у) пролеће 2007. Контакт ,Северци , Мирослав Лукић - YouTube Канал ЗАВЕТИНЕ,Библиотека БЕЛА ТУКАДРУЗ

НАЧИН ПОСТОЈАЊА И ОПСТАНКА ( као "Српског књижевног гласника")

КЊИЖАРА ПИСАЦА

Аукције. Трају даноноћно.

Пуноважни биографски податак о припадности

Меша Селимовић. - У својој књизи Пријатељи Добрица Ћосић, на сто осамдесет осмој страни, преноси део тестименталног писма Меше Селимовића Српској академији наука и уметности из 1976. Селимовић пише: "Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борислава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције 'Српска књижевност у сто књига', који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић и Бошко Петровић. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком."
ЛеЗ 0007958