Есеји, огледи, записи, осврти
....
Бела Тукадруз
ПОГЛЕД СА НЕРЕЗИНА
Оглед о Србовлаху, певачу
Изгледало је да ће хиљадугодишњи пљусак преплавити и ову
највишу стајну тачку, чак је и неколико капи бризнуло, тучани
облаци су се спустили на потиљке навиљака, али, наједанпут гле :
облаци су посивели и пробише их беле стреле.
Брегови на истоку ни плави ни љубичасти, с времена на време
тако јасни да се виде као на длану иако је до тамо десетак
километара овце на пропланцима.
Јабланови тополе обалом реке поруб од плавог шајака. Десетак
облака белих и калушастих у дубодољу крај бившег јаза пасе срму.
Древни људи враћају се из дубрава и воде гласан разговор стар
три стотине лета. Посматрао је певач свет с висине као дечак с
трешње. Како је далек и сићушан, као пуж - голаћ или мрав.
Посматрао је свет с висине, као дечак с трешње; замишљао себе
и орла, и како неко притајен као змија у шипражју крај путањице
из оближњег винограда пуца. Пали су с трешње устрељени,
певач с трешњама у устима, и орао крвавог кљуна. Шаље ли ове
мисли Немили анђео, и зашто? Гроф Лав Николајевич и кнез
Мишкин, слични су као Настасја Филиповна и сестра прве
певачеве драгане! Како се јасно виде ланци брегова уз Четврту
рајску реку! Косином брегова силазе пастири испред стада.
Шестар судбине описује круг око видокруга око висова, око
извора и ушћа река и потока, око мајке и синова, око старог кова,
око предугог летњег дана, око многих година, око оног што у
сутон пролази зараслим стазама (поред гробља), пробијајући се
кроз густу зелену траву, граор и жито (црвенка), око муве, око
паука, око споре будућности и око најудаљенијег кута земље
Хипербореје, где један новопечени шаман сања да спасе свет,
морен несаницом и болесном изнутрицом, ништаван као ларва
свилене бубе... Бескрајну потребу његовог срца да се буни,
негодује, презире све старо, подржава судбина. Поглед с висине,
с Нерезина. Немерљива линија савести као црвена нит, као сев
муње, неке давне муње, када је први пут заискрила Бистрина
Детета. Можда после неке препирке у вези са именом и
презименом, који се временом похабају као гуњ. - Ја то нећу! Тако
је довикнуо поноћној свежини означујући да му пут скреће мимо
наслеђеног имена и презимена, уобичајеног, скројеног колосека.
Гаталинка га разуме, не демон Вавилона, и можда земља
подивљалог шимшира? Стражари ноћи, карпатски видокруг,
жбуње руја, жбуње јоргована у клисурама и стенама, цере -
мошњама...
Није му се певало о стварима које би неко претворио у нотне куке
и чворке . Нити је имао довољно воље да проговори о свему
ономе што се ковитлало у његовим осећањима, јер би то неко
могао записати, одштампати, умножити, (зло)употребити.
Надзирали су га невидљиви стражари с магнетним копљима : и
он се тог моћног надзора могао ослободити једино испуњавањем
своје најдубље жеље : заокруживањем извесних запажања,
искустава...
ЛеЗ 0005405
Нема коментара:
Постави коментар
Одобравамо умесне, кратке, и аргументоване коментаре