Зоран
М.Мандић: "Србија у дубоким водама"
Заветине МИ, Бгд. 2015.
Збирку
песама "Србија у дубоким водама" Зоран М. Мандић најављивао је у претходним
песничким књигама али је тек сада добила свој коначни облик. У поплави родољубивих песама без родољубља, многи
савремени песници на овом мотиву и трагичним историјским околностима у којима се
Србија нашла у последње три деценије, заузели су исплативе и уносне друштвене положаје
који ће се срушити чим ветар истинске књижевне анализе њихових дела одува лажни
накит па остане само костур, тачније ништа. Мандићева збирка , мудро и мајсторски
писана , без патетике и великих речи, остаће као трајно песничко достигнуће, уметничко
сведочанство највишег реда о једном времену.
Заокупљени
песништвом појединих европских народа , пежоративно названим " европејци",
поклоници често сумњивих песничких теорија и нејчешће одвојени од стварности , поједини
српски песници заборављају да је језик на коме пишу и излазе у свет српски језик
, истовремено и једино средство којим остварују
комуникацију са тим светом. Мандић песник не плаши се да буде изричит: " Увек
ћу волети свој матерњи језик" (1.) Свестан да се " Песма рађа у себи у
срцу" (2.) , и да је "Дух песме ... / најближи духу ватре" (3.),
да речи тек написане стичу ауру и тек се онда приближавају узвишеном , духовном.
Тако и груба материјалност бива укроћена, приведена највишем Судији на суочењу.
Песник тај пут прелази лако , а с њим и читалац озарен светлошћу непобитне истине.
Окренут
Христовом лику, у Мандићевој поезији није случајно помињање величине Достојевскове
поезије , њене метафизичке димензије. Велике теме и оно што је најплеменитије у
европској књижевности у којој дело руског писца заузима високо место, присутне су
и у песмама ове збирке али уз обавезно истицање језика и његове битности за српски
народ. Песник "Србије у дубоким водама" зна да се истином и највеће тешкоће
превазилазе. Вера у поезију , у њену исцелитељску моћ , још једна је њена важна
одлика .
Свестан
времена у коме влада брзина песник ће закључити: " Журба је судбина песме...
/ Наелектрисани изливи нестрпљења / Немар над ћирилицом у епоси / нечувеног насиља
енглеског језика " (4.).
Али , повампирени " материјалистички свет"
(5.), никако није оправдање за песниково предавање или узмицање, повлађивање тренутним
хировима времена: " Коме се то / За кога / моле српски песници" (6.),
да би затим исказао своје уверење :
" Миран песник не треба народу / Он га својим ћутањем вређа " (7.).
Зато ће , у другој песми написати противстих :
" Један прави песник је као један живот " (8.). Овако оштри судови, истинити
без икакве ограде, ако се пажљивије проанализира српско песништву у последње три
деценије, сем неколико часних изузетака , нису се могли наћи код српских песника.
Већина њих задовољила се постигнутим и препустила се летаргији, јаловом експериментисању
и откривању већ откривеног, заборављајући на своје основно позвање и губећи сваку
везу са стварним животом .
Извучена
на светлост дана из дубина песниковог бића , прецизна у сваком стиху и синтагми
, модерна и метафорична , са богатством асоцијативних значења, ритмички беспрекорна
, песма " Србија у дубоким водама" доима се као дело због кога песник
целог живота ствара и прима се као дар Провиђења. Ту је све : и историја
и етос и надасве дух Србије .Он врхуни изнад свих несрећа времена које су је задесиле
указујући на њену безвременост и неуништивост. Србија , " Краљица својих несрећа"
(9.) којој је "Бог подарио тврдоглавост
" (10.) , " Не либи се да пада
и устаје " (11.) , зато што су
" Дубоке воде њен мираз" (12.). Овако тачно и поетски надмоћно
сагледавање удеса свог народа, дијахронично и синхронично , без патетике и великих
речи , даје песнику за право да закључи
" Србија је вечно своја национална
/ Народна / Мањина и већина / Нема Србије без Србије " (13.) . Последњи стих
, као сентенца , садржи све што се може казати. Зато и забелешка * о датуму настанка
песме ( " у ноћи између 20. и 21. маја
2014. год.) налази своје оправдање у њеној коначној реализацији.
У
истом кључу може се читати и песма " Вожд" која има поднаслов " Есеј о високим речима".
Вожд је у српском језику висока реч јер подразумева
највеће што се може дати за свој народ. Њено значење је много шире јер је у њу уграђено
народно памћење и " Та висока реч сачувала је и повест / Народног и у народу пробраног личног / Достојанства
" (14.). Наведени стихови карактеристични
су за Мандићеву поетику : Покренути лук од почетне слике жртве преображен је у високи
идеал народног достојанства и доведен до
симбола . Обичне , колоквијалне речи задобиле су ауру као да су први пут употребљене.
То са речима може само песник који је њима потпуно овладао.
У
песми " У колонији " посвећеној сликару Милићу од Мачве Мандић ће се запитати:
" Да ли то идемо или се враћамо / У
некој другој форми " (15.). То вечито одлажење и враћање , тај вечити круг
од прошлости ка будућности и будућности која ће постати прошлост, чије ће постојање
означити само друга форма , питање је које постављају песници у свим епохама и на
које не налазе одговора , незаобилазно је и у Мандићевој поезији. Прошлост се не
сме заборавити јер " Од памћења се можеш колико толико / Склонити али из ропства
заборава / Немаш куд " (16.). За песника , заборав је синоним за смрт. Отуда
је памћење , макар и најстрашније , увек боље јер омогућава избор. Песник
" Србије у дубоким водама " зна да је живот оно највеће што човек има
и да до духовности може доспети само онај који га је у потпуности искусио. Као и
Србија којој дубоке воде не могу ништа и која из њих израња духовно увек јача и
надмоћнија.
12.04.2016.
1. Зоран М.
Мандић: "Србија у дубоким водама" , Заветине МИ, Бгд., 2015. стр.57.
2. Исто, стр.5.
3. Исто, стр.7.
4. Исто, стр.15.
5. Исто, стр.9.
6. Исто, стр.15.
7. Исто, стр.51.
8. Исто, стр.47.
9. Исто, стр.37.
10. Исто, стр.38.
11. Исто, стр.39.
12. Исто, стр.39.
13. Исто, стр.39.
14. Исто, стр.43.
15. Исто, стр.47.
16. Исто, стр.49.
* Време великих поплава ( нап. М.М.)
Нема коментара:
Постави коментар
Одобравамо умесне, кратке, и аргументоване коментаре