СРОДНЕ ВЕСТИ

          У АНТИЧКОЈ Грчкој, у чијем језгру су највећи мислиоци Европе, имали су упутницу: Све је у мери. Мера је највеће достигнуће цивилизацијског Балкана, а Милић од Мачве је био све супротно од тога. Нигде мере!
          Историчар уметности Никола Кусовац овако је синоћ у Кући краља Петра описао слављеног и оспораваног уметника, чија су дела после вишегодишњег мука на нашој ликовној сцени поново пред публиком, захваљујући изложби Удружења "Уметност без граница".
          - Сваки његов гест, наступ, тумачење, био је разарање мере: Срби су најлепши, Срби су најстарији, српски језик је једини, а сви други језици су изашли из њега... - присетио се Кусовац. - Та његова претеривања била су један вешт трик. Ја их нисам разумео па сам погрешно реаговао, а он је знао да ме на најбољи начин сучели са тим мојим страховима од претеривања.
          Та претеривања су уметнику, чији је опус од јуче представљен са 12 слика и четири акварела, служила да придобије људе, сматра Кусовац:
          - Није случајно што вас је вечерас оволико овде, а можете мислити како је било кад је он лично отварао изложбе, лупао разним штаповима, позивао вампире, појављивао се тако у пола ноћи... Сваки његов наступ је био апсолутна атракција. Али - примерена, она која привлачи, нека врста хепенинга. Та догађања се не могу тако отписати, чак и када вам нису блиска. Цела Милићева ликовна порука била је: Можете се не слагати, али морате учествовати.
          И европски теоретичари и ликовни критичари својевремено су високо оцењивали Милићева дела, подсетио је Кусовац. Они су као основну вредност препознавали то што је приче из балканских дубина изузетно износио на површину.
          Велики број уметника које је Милић опчинио и привукао да крену његовим путем, за Кусовца представља социолошку појаву, која се не сме занемарити:
          - То сведочи о трагу какав је оставио. Данас нема више таквих личности које су снажне и могу да велики број људи усисају у простор ликовног стваралаштва - закључио је Никола Кусовац. 
          ИДЕОЛОШКЕ ПРИЧЕ
          Милић је оставио дубоки траг у српској и југословенској уметности 20. века и не треба га увлачити у идеолошке приче. Замера му се што се у ратним временима налазио на просторима где је био српски народ и сви су га доживљавали као ратног хушкача, а он то није био. Хтео је да буде са оним делом народа који пати. Умро је последњих дана 2000. и готово су као секиром ударили преко његовог дела, хтели потпуно да га обезвреде. На сву срећу, Милићево сликарство не може се ишчупати из бића наше уметности.