СРОДНЕ ТЕМЕ

          МИ у Хрватској тражимо разлоге зашто Иво Андрић није наш, а у Србији се траже разлози зашто је "њихов". Ми смо у Хрватској искључиви, док су Срби укључиви - каже, за "Новости", академик Крешимир Немец, аутор књиге "Господар приче" која говори о великом писцу и добитнику Нобелове награде, а биће промовисана средином следећег месеца. 
          Сам Немец тврди да му је страно то "својатање Андрића", јер Андрић заправо "припада свима":
          - То је уосталом била и његова жеља, он се осећао Југословеном, рушио је Аустроугарску и сматрао да ће бити успостављена једна срећна јужнословенска заједница. Касније се разочарао.
          Како је у јавност процурио део рукописа у којем се говори о породичном пореклу писца, те његовим политичком и љубавном животу, аутор књиге Немец, који је члан Хрватске академије знаности и умjетности, каже да је то само мали део онога што је написао годинама проучавајући грађу.
          - На шездесетак страница пишем о Андрићевим политичким и љубавним кривудањима, а књига има више од 640 страница и у њој се Андрић обрађује на много другачији начин од оног што се сада спомиње у новинама. Знам да људе на овим просторима понајвише занима "чији" је Иво Андрић писац, и пикантни детаљи из његове биографије. Али мене је много више интересовало све оно што Андрића ставља у контекст целог овог простора - каже загребачки академик.
          Немец тврди да у Хрватској није довољно истражен опус Иве Андрића и да хрватска политичка и интелектуална елита, па и академска заједница нису много проучавали важне чињенице
          из Андрићевог живота и опуса.
          Драган Драгојловић
          У интервјуу који је недавно дао "Вечерњем листу", Немец је, међутим, оспорио последњу жељу великог писца да се у Београду оснује Задужбина Иве Андрића, као чувар и правни наследник његовог дела. На такве тврдње реаговао је Драган Драгојловић, управник Андрићеве задужбине, који, за "Новости", каже:
          - Ово није први пут да појединци из разних побуда, најчешће недобронамерних, уносе смутњу у јавност о нечему што је одавно потпуно јасно, законски потврђено и важеће.
          Драгојловић износи чињенице и подсећа да је велики писац пред одлазак у болницу, у свој дом у Пролетерских бригада 2 позвао двојицу својих пријатеља, истакнутих културних посленика Гвоздена Јовановића и Милана Ђоковића:
          Иво Андрић
          - Тог 5. децембра 1974. издиктирао им је своју последњу жељу. Нажалост, Андрић се није вратио из болнице, а после његове смрти изјава коју је дао не би могла бити примењена без одговарајућег поступка. Први општински суд у Београду, после процедуре и утврђујући да ли је Андрић имао наследника, као и веродостојност његове изјаве 28. јуна 1975. донео је решење према којем сва пишчева ауторска права и имовина припадају будућој задужбини, која је основана 12. маја 1976. Тада је изабран и први управни одбор у којем су били писци и културни радници из Хрватске, БиХ, Црне Горе и Србије, и нико од њих није довео у питање и оспорио легитимитет задужбине. Тога су се неки подухватили много година касније, из неких посебних разлога, али за ових 40 година ниједно Андрићево дело, ни у свету ни у Србији, није објављено без дозволе Задужбине.

          БЕЗ СОБЕ У ХАЗУ
          У ХАЗУ, где постоји соба хрватских нобеловаца, није споменуто Андрићево име - каже академик Немец, и додаје да је проучавао сваки документ који је данас доступан. На основу тога закључује да нема разлога да га Хрвати не сматрају "својим".