Шта се дешава? Куда иде овај свет?

ПРОРОЧАНСКИ ИНТЕРВЈУ: Ствара се стравични свет који ће превазићи све виђено до сада

 

Како је руски филозоф видео будућност света пре 15 година, супротстављајући се либералном оптимизму свог саговорника

Подсећамо се дела интервјуа познатог руског дисидента и филозофа Александра Зиновјева (1922-2006), који је дао пред свој повратак из Немачке у Русију. Разговор са новинаром француског листа Фигаро вођен је 24. јула 1999. године у Берлину.

После краха комунизма основни предмет вашег истраживања постао је западни систем. Зашто?

— Зато што се десило оно што сам предвидео: пад комунизма довео је до распада Русије.

Произлази да је борба против комунизма прикривала жељу за уништењем Русије?

— Управо тако. То говорим зато што сам у своје време био невољни саучесник те за мене срамотне акције. Руску катастрофу су хтели и програмирали овде, на Западу. Читао сам документа, учествовао у истраживањима која су под видом идеолошке борбе уствари спремала погибију Русије. То је за мене постало толико несносно да више нисам могао бити у табору оних који уништавају мој народ и моју земљу. Запад ми није стран, али гледам на њега као на непријатељску силу.

Данас многи бивши совјетски дисиденти говоре о својој ранијој отаџбини као о земљи права и демократије. И сада, када је та тачка мишљења постала општеприхваћена на Западу, ви покушавате да је оповргнете. Нема ли ту противречности?

— За време Хладног рата демократија је била оружје у борби против комунистичког тоталитаризма. Данас ми схватамо да је епоха Хладног рата била тренутак кулминације у историји Запада. У то време Запад је имао све: раст благостања који је био без преседана, истинску слободу, невероватан социјални прогрес, огромна научна и технолошка открића. Али, у исто време, Запад се неприметно мењао. Стидљива интеграција развијених, започета у то време, била је у суштини претеча интернационализације економије и глобализације власти, чији смо сведоци данас. Интеграција може да послужи расту општег благостања и да има позитивне последице ако, на пример, она задовољава легитимне тежње братских народа за уједињењем. Ипак, та интеграција о којој се говори била је од почетка смишљена као вертикална структура, строго контролисана од националне власти. Без успешно изведене руске контрареволуције против совјета Запад није могао да крене ка глобализацији.

Значи, улога Горбачова није била позитивна?

— Гледам на ствари из нешто другачијег угла. Упркос увреженом мишљењу, совјетски комунизам није пропао из унутрашњих разлога. Његово уништење је највећа победа у историји Запада. Тиха победа која, понављам, омогућава успостављање планетарне власти. Крај комунизма означио је и крај демократије. Данашња епоха је не само посткомунистичка она је и постдемократска. Данас смо сведоци демократског тоталитаризма или

, ако хоћете, тоталитарне демократије.

Зар вам то не звучи мало апсурдно?

— Нимало. За демократију је потребан плурализам, а плурализам предвиђа постојање најмање две мање-више равне силе, које се између себе боре и заједно утичу једна на другу. За време Хладног рата била је светска демократија, глобални плурализам, унутар којег су постојала два супротстављена система: капиталистички и комунистички. Као и нејасна, али ипак структура оних држава које се нису могле сврстати у прве две групе. Совјетски тоталитаризам је био пријемчив за критике које су долазиле са Запада. Са своје стране, Запад се налазио под утицајем СССР, посебно преко сопствених комунистичких партија. Данас живимо у свету где влада једна једина сила, једна идеологија и једна проглобалистичка партија. Све то узето заједно, почело је да се формира још у време Хладног рата, кад су се постепено у најразличитијим облицима појавиле суперструктуре: комерцијалне, банкарске, политичке и информационе организације. Без обзира на разне сфере делатности, ове снаге је обједињавала њихова транснационална суштина. Падом комунизма оне су почеле да управљају светом. На такав начин западне земље су се нашле у надређеном положају, али, заједно с тим, оне се налазе у подређеном положају јер постепено губе свој суверенитет у корист тога што ја зовем наддруштвом. Планетарно наддруштво чине комерцијалне и некомерцијалне организације, чији утицај излази далеко из оквира појединачних држава. Као и друге земље, западне државе потчињене су контроли ових наднационалних структура. И то зато што је суверенитет држава такође био неотуђиви део плурализма, а то значи и демократије у планетарном оквиру. Садашња владајућа надвласт гуши суверене државе. Европске интеграције, које се отварају пред нашим очима, такође воде нестајању плурализма унутар тог новог конгломерата у корист наднационалне власти.

Зар вам се не чини да су Француска или Немачка и даље демократске државе?

— Западне земље су упознале праву демократију за време Хладног рата. Политичке партије су имале истинске идеолошке разлике и различите политичке програме. Органи штампе су се исто веома разликовали једни од других. Све је то утицало на живот простих људи и водило расту њиховог благостања. Сада је томе дошао крај. Демократски и развијени капитализам са социјално оријентисаним законодавством и гаранцијама безбедности био је умногом обавезан постојањем страха од комунизма. Након пада комунизма у земљама Источне Европе, на Западу је почео масивни напад на социјална права грађана. Данас социјалисти који се налазе у власти у већини земаља Источне Европе воде политику демонтаже система социјалне заштите, политику уништавања свега што је социјалистичко, а што је постојало и у земљама капитализма. На Западу нема више политичке снаге способне да заштити обичне грађане. Постојање политичких партија је чиста формалност. Сваким даном међу њима ће бити све мање и мање разлика. Рат на Балкану је био свакакав само не демократски. Ипак, њега су водили социјалисти, који су некад били противници таквих врста авантура. Екологисти, који се такође налазе у власти у неким земљама, такође су поздравили еколошку катастрофу изазвану бомбардовањем НАТО. Они су се чак усудили да тврде да бомбе које садрже осиромашени уранијум не претстављају опасност за животну средину иако при њиховом активирњу војници облаче специлне заштитне комбинезоне. Тако демократија постепено нестаје из друштвене организације западних земаља. Свуда се шири тоталитаризам јер наднационална структура намеће државама своје сопствене законе. Тај недемократски додатак одаје наређења, уводи санкције, организује ембарго, баца бомбе, мори глађу. Чак му се и Клинтон потчињава. Финансијски тоталитаризам потчинио је себи политичку власт. Хладном финансијском тоталитаризму туђе су емоције и сажаљење. У поређењу са финансијском диктатуром, политичка диктатура се у потпуности може сматрати људском. Унутар најсуровијих диктатура био је могућ некакав отпор. Против банака је немогуће устати.

А шта је са револуцијом?

— Демократски тоталитаризам и финансијска диктатура искључују могућност друштвене револуције.

Зашто?

— Зато што они уједињују грубу свемоћну војну силу са финансијским гушењем у планетарном оквиру. Сви револуционарни преврати су добијали некад подршку споља. Сад је то немогуће пошто више нема и неће бити суверених држава. Штавише, на најнижој друштвеној лествици класа радника је замењена класом незапослених. А шта желе незапослени? Посао. Зато су они у лошијој позицији од класе радника из прошлости.

Сви тоталитарни системи су имали своју идеологију. Каква је идеологија овог новог друштва које ви називате постдемократским?

— Најутицајнији западни теоретичари и политичари сматрају да смо ушли у постидеолошку епоху. То је зато што под словом „идеологија“ они подразумевају комунизам, фашизам, нацизам итд. Уствари, идеологија, надидеологија западног света која се развијала током последњих педесет година, много је јача од комунизма или национал-социјализма. Западном грађанину много више испирају мозак него што су обичном совјетском човеку посредством комунистичке пропаганде. У области идеологије главне су не идеје, већ механизми њиховог ширења. Моћ западних медија нпр. несразмерно је већа од најјачег средства пропаганде Ватикана у време његове највеће моћи.

И то није само филм, литература, филозофија – све полуге власти утицаја и средстава ширења културе у најширем смислу речи раде у том смеру. На најмањи знак, све што ради у тој сфери тако једнодушно реагује да невољно долази мисао о наређењима који долазе из јединственог извора власти. Довољно је било донети одлуку да се жигишу генерал Младић или председник Милошевић или неко други, па да против њих крене читава планетарна пропагандна машина. На крају, уместо да се осуђују политичари и генерали НАТО за њихово кршење свих постојећих закона, највећи број западних грађана је убеђен да је рат против Србије био потребан и правичан. Западна идеологија комбинује и меша идеје у зависности од својих потреба. Једна од таквих идеја – западне вредности и начин живота су најбољи на свету иако за већину људи на планети те вредности имају погубне последице. Пробајте да убедите Американца да ће те вредности бити погубне за Русију. Нећете успети. Они ће и даље будити тезу о универзалности западних вредности, пратећи на такав начин један од камена темељаца принципа идеолошког догматизма. Западни теоретичари, политичари и медији апсолутно су уверени да је њихов систем најбољи. Управо зато они га без сваке сумње и са мирном савешћу намећу читавом свету. Западни човек, носилац тих најбољих вредности, на такав начин постаје нови надчовек. На термин је стављен табу, али се све своди управо на то. Наравно, ова појава требало би научно да се проучава. Ипак, могу приметити, у неким областима социологије и историје постало је крајње тешко спроводити научна истраживања. Научник који одједном показује жељу да изучава механизме демократског тоталитаризма суочава се са великим тешкоћама. Од њега праве изгнаника. Са друге стране, те чија истраживања служе владајућој идеологији затрпавају грантовима, а издавачке куће и медији боре се за право сарадње са тим ауторима. То сам осетио на сопственој кожи кад сам предавао и радио као истраживач на страним универзитетима.

Зар у тој надидеологији, коју не волите, нема толерантности и уважавања блиских?

— Кад слушате представнике западне елите, све вам се чини тако чистим, великодушним, пуним поштовања према људима. Радећи то, они примењују класично правило пропаганде: прикривају стварност слатким речима. Ипак, довољно је само укључити телевизор, отићи у биоскоп, отворити бестселер или послушати популарну музику како би се уверило у супротно: ширење култа суровости, секса и новца је без преседана. Благородне речи треба да сакрију та три стуба (постоје и други) тоталитарне демократије.

А шта је са људским правима? Зар их на Западу не поштују највише?

— Данас се идеја људских права све више налази под притиском. Чак и број идеолошких теза, по којима се ова права добијају рођењем и не могу бити одузета, данас не могу издржати прелиминарну озбиљну анализу. Ја сам спреман да западну идеологију подвргнем истој таквој научној анализи какву сам применио на комунизам. Али то је дуг разговор и није за данашњи интервју.

Да ли западна идеологија има кључну идеју?

— Идеја глобализације. Другим речима, владавина светом. А, пошто је таква идеја добољно непријатна, она се прекрива општим фразама о уједињењу планете, о трансформацији света у једну интеграциону целину. У стварности, Запад је сад приступио структурним променама у планетарном оквиру. Са једне стране, западно друштво влада над читавим светом, а, са друге стране, оно само се трансформише по вертикали, са наднационалном влашћу на самом врху пирамиде.

Светска влада?

— Ако хоћете, да.

Да ли верујете у то? Зар то не значи бити жртва глупе фантазије о светској завери?

— Каква завера? Нема никакве завере. Светском владом управљају руководиоци свима добро познатих наднационалних комерцијалних, финансијских и политичких структура. Према мојим проценама, то наддруштво које данас управља светом већ броји око педесет милиона људи. Његов центар су САД. Земље Западне Европе и неки бивши азијски „змајеви“ чине његов бизнис. Остале земље се налазе под влашћу строге финансијско-економске хијерархије. То је реалност. Што се тиче пропаганде, она сматра пожељним стварање светске владе под контролом светског парламента, пошто је свет велико братство. Све су то приче намењене публици.

И Европски парламент, такође?

— Не, пошто Европски парламент постоји. Али треба бити наиван па веровати да је Европска унија била резултат добре воље влада чије земље улазе у њен састав. Европска унија – то је оружје за уништење националних суверенитета. Она је део пројекта који су створиле наднационалне организације.

Европска сарадња променила је име после распада Совјетског Савеза и почела да се зове Европска унија. По угледу на бољшевике, руководиоци Европске уније називају се комесарима. Као и бољшевици, они се налазе на челу комисија. Последњи председник је био „изабран“, као јединствени кандидат…

Не треба заборављати да се процес социјалне организације потчињава одређеним законима. Организовати милион људи – то је једно, организовати десет милиона – то је друго, док је организовати сто милиона људи – најтежи задатак. Организовати петсто милиона људи је задатак колосалних оквира. Треба створити нове административне органе, обучавати људе који ће њима управљати и обезбедити им континуиран рад. То је примарни задатак. Уствари, Совјетски Савез је био класични пример многонационалног конгломерата на чијем челу се налазила наднационална управљачка структура. Европска унија жели да добије боље резултате од Совјетског Савеза. То је у потпуности оправдано. Још пре двадесет година био сам изненађен тиме што су тзв. дефекти совјетског система били још развијенији на Западу.

Који на пример?

— Планирање. У западним економијама се бесконачно више планира него што се некад планирало у економији СССР. Затим бирократија. У Совјетском Савезу је од 10-12 одсто активног становништва радило у сфери државне администрације и управљања. У САД таквих радника је 16-20 одсто. Ипак, СССР су критиковали управо због његове планске економије и ротације бирократског апарата. У Централном комитету КПСС радило је 2.000 људи. Бројност апарата Комунистичке партије долазила је до 150.000 радника. Данас на Западу можете наћи десетине, чак стотине предузећа из индустријског и банкарског сектора која запошљавају много више људи. Бирократски апарат совјетске Комунистичке партије био је занемарљиво мали у поређењу са персоналом крупних западних транснационалних корпорација. Треба признати: у СССР се лоше управљало управо због недостатка административног персонала. Требало је имати два-три пута више административних радника. Европска унија одлично схвата ове проблеме и зато их узима на знање. Интеграција је немогућа без постојања импресивног административног апарата.

То што ви говорите не поклапа се са идејама либерализма, којег пропагирају европски руководиоци. Не мислите ли да је њихов либерализам само декорација?

— Администрација има тенденцију великог увећања, што је опасно за њу. Она то зна. Као и било који организам, она налази сопствене противотрове за наставак нормалног функционисања. Приватна иницијатива – један је од њих. Други противотров је друштвена и индивидуална моралност. Примењујући их, власт се бори са тенденцијама који воде ка самоуништењу. Зато је она измислила либерализам како би изградила противтежу својој сопственој ротацији. Ипак, бити данас либералом – апсурдно је. Нема више либералног друштва. Либерална доктрина никако не одговара реалности епохе концентрације капитала без преседана у историји човечанства.

Кретање колосалних финансијских средстава никако не одговара интересима појединачних држава и народа, којег чине индивидуалци. Либерализам подразумева личну иницијативу и преузимање финансијских ризика на себе. Данас за сваки посао треба новац, којег пружају банке. Те банке, чији број се постепено смањује, воде политику која је, по својој природи, диктаторска и диригентска. Власници предузећа су им предати на милост јер се све потчињава кредиту, значи налазе се под контролом финансијских организација. Важност индивидуалаца – основа либерализма – смањује се из дана у дан. Данас нема значаја ко управља овим или оним предузећем, овом или оном земљом: Буш или Клинтон, Кол или Шредер, Ширак или Жоспен, која је разлика?

Тоталитарни режими XX века су били веома сурови, што се не може рећи за западну демократију.

— Главно је – не методи, али да добијени резултати. Да наведем пример? Током борбе са нацистичком Немачком, СССР је изгубио 20 милиона људи и претрпео колосалну материјалну штету. Током Хладног рата, рата без бомби и пушака, губици у свим аспектима су били много већи. За последњих десет година животни век Руса се смањио за десет година. Смртност катастрофално превазилази рађање. Два милиона деце не спава код куће. Пет милиона деце школског узраста не иде у школу. Регистровано је 12 милиона наркомана. Алкохолизам је постао универзалан. Чак 70 одсто омладине није способно за војну службу услед различитих физичких недостатака. Ето директних последица Хладног рата, после ког је дошао прелазак на западни начин живота. Ако се тако настави, становништво државе ће се у почетку брзо смањити са 150 на 100 милиона, а онда и на 50 милиона. Демократски тоталитаризам ће превазићи раније тоталитарне режиме.

По насиљу?

— Наркотици, лоша исхрана и сида имају већу ефикасност од војног насиља. После колосалног уништавања у Хладном рату, Запад је измислио „мировни рат“. Ирачка и југословенска кампања су два примера колективног кажњавања и узвратних акција искључиво великих размера, којима пропагандна машина даје смисао „благородног дела“ или „хуманитарног рата“. Усмеравање насиља против самих жртава – то је друга технологија. Пример њене употребе је руска контрареволуција из 1985. године. Међутим, распирујући рат у Југославији, земље Западне Европе повеле су рат против саме себе.

По вашем мишљењу, рат против Србије је био рат и против Европе?

— Управо тако. Унутар Европе постоје снаге које су способне да је натерају да ради против себе саме. Србију су изабрали јер се супротстављала све већем притиску глобализације. Русија може бити следећа на списку. После Кина…

Без обзира на њен нуклеарни потенцијал?

— Нуклеарни арсенал Русије је огроман, али је застарео. Осим тога, Руси су морално разоружани и готови на капитулацију. Чини ми се да ће 21. век по стравичности превазићи све што је човечанство видело до сада. Размислите само о надолазећем глобалном рату са кинеским комунизмом. За победу над тако густо насељеном земљом потребно је уништити 10-20 милиона људи, а негде и 500 милиона. Данас је то потпуно могуће, имајући у виду ниво развоја достигнућа пропагандне машинерије. Наравно, у име слободе и људских права. Једино ако нека ПР-организација не измисли нови, ништа мање племенити разлог.

Вама се не чини да људи могу имати сопствено мишљење, да могу гласати и на такав начин се самостално изражавати?

— Прво, људи већ сада мало гласају, а касније ће још мање. Што се тиче јавног мњења, на Западу га формирају средства масовних информација. Довољно је подсетити се општег одобравања рата на Косову. Сетите се Шпанског рата. Добровољци су долазили из свих крајева света како би ратовали на једној или другој страни. Сетите се Вијетнамског рата. Сада су људи толико хладни да реагују искључиво тако како очекују власници пропаганде.

СССР и Југославија су биле највише мултиетничке државе на свету, и, без обзира на то, биле су уништене. Видите ли везу у рушењу мултиетничких земаља, са једне стране, и пропаганде мултиетничности, са друге?

— Совјетски тоталитаризам је створио истинско многонационално и мултиетничко друштво. Управо су западне демократе уложиле надчовечанске пропагандне напоре за распиривање разних видова национализма јер је за њих раскол СССР био најбољи начин за његово уништење. Такав механизам је прорадио и у Југославији. Немачка се увек залагала за ликвидацију Југославије. Будући уједињена, Југославија се могла супротставити. Суштина западног система се огледа у подели како би се лакше могли успостављати своји закони у свим земљама одједном, где би оне саме иступале у својству врховног судије. Нема никаквих разлога да се не верује да слична технологија неће бити примењена и у подели Кине у будућности.

Индија и Кина су биле против бомбардовања Југославије. Да ли оне у неком случају могу формирати стуб отпора? Ипак су то две милијарде људи – то је нешто.

— Средства ових земаља се не могу никако поредити са војном моћи и технологијама Запада.

На вас је већи утисак изазвала ефикасност америчког војног арсенала у Југославији?

— Није само у томе ствар. Да је била донета одговарајућа одлука, Србија би престала да постоји у наредних неколико часова. По свему, руководиоци новог светског поретка изабрали су стратегију перманентног насиља. Један за другим ће сада избијати локални конфликти како би их машинерија „мировног рата“, коју смо већ видели на делу, гушила. У суштини, то може бити технологија управљања читавом планетом. Запад контролише већи део природних ресурса Земље. Његови интелектуални ресурси милион пута превазилазе ресурсе остатка света. Та огромна супериорност условљена је хегемонијом Запада у области технологија, уметности, средстава масовних информација, информатике, науке, а сада следи и превладавање у свим осталим сферама. Било би сувише просто само завладати светом. Они требају да управљају њиме. Управо овај фундаментални проблем покушавају сада да реше Американци. Сетите се, у време Христа на Земљи је било само 100 милиона људи. Данас само Нигерија има толико.

Милијарда западоида и њима асимилованих људи управљаће целим светом. Међутим, тим милијардама, са своје стране, такође треба управљати. За управљање западним светом потребно је највероварније 200 милиона људи. Њих треба бирати и обучавати. Ето зашто је Кина осуђена на пораз у борби против хегемоније Запада. Тој земљи недостаје управа, као и економски и интелектуални ресурси у циљу спровођења ефективног управљачког апарата који се састоји од 300 милиона људи. Само је Запад способан да реши проблеме светске управе. Он је већ приступио томе. Стотине хиљада западоида који се налазе у бившим комунистичким земљама, на пример у Русији, као по правилу, заузимају тамо руководеће положаје. Тоталитарна демократија ће још бити и колонијална демократија.

Према Марксу, колонизација, осим насиља и суровости, носила је са собом цивилизацијска блага. Можда се историја човечанства понови на новом окрету?

— Заиста, зашто да не? Али, авај, не за све. Какав допринос су дали цивилизацији амерички индијанци? Практично никакав јер су били подављени, уништени, збрисани са лица земље. А сада погледајте допринос Руса. И, уопште, направићу важну примедбу: Запад се није плашио толико војне снаге СССР, колико његовог интелектуалног, уметничког и спортског потенцијала. Запад је видео колики полигон живота је био СССР. Управо то је требало уништити код непријатеља. Управо то је и било урађено. Данас руска наука зависи од америчког финансирања. Она се налази у јадном стању јер САД нису заинтересоване за финансирање конкуренције. Американци више воле да руским научницима дају посао код себе, у САД. Совјетски филм је такође био уништен и замењен америчким. Са књижевношћу се исто то догодило. Светска владавина се пре свега види кроз интелектуални или, ако хоћете, културни диктат. Ето зашто последњих деценија Американци са тако великом жељом раде на обарању културног и интелектуаног нивоа у читавом свету сем сопственог, што ће им омогућити да они спроводе тај диктат.

Неће ли се та владавина на крају окренути на добробит за читаво човечанство?

— Они који буду живели кроз десет генерација, заиста могу рећи да се све десило у име човечанства, тј. ради њиховог благостања. Али шта ће бити са Русом и Французом који данас живе? Може ли се он радовати томе што његов народ чека судбина америчких Индијаца? Термин „човечанство“ је апстракција. У реалности постоје Руси, Французи, Срби итд. Међутим, ако се садашња тенденција настави, народи који су основали савремену цивилизацију (мислим на латинске народе) постепено ће нестати. Западна Европа је већ пуна странаца. О томе још нисмо говорили, али та појава није случајна и није последица неких неконтролисаних људских токова. Циљ је створити у Европи стање слично стању у САД. Изгледа ми, Французи ће се мало обрадовати сазнавши да ће човечанство били срећно, али без Француза. На крају крајева, оставити на Земљи ограничени број људи који би живели као у рају могао би бити рационалан пројекат. Људи који би остали сигурно би сматрали да је њихова срећа резултат историјског развоја. Не. Значај има само онај живот који ми и нама блиски живимо данас.

       = преузето: Глас дијаспоре