СРОДНЕ ВЕСТИ

          ОДАКЛЕ долазимо, ко смо, куда идемо, питања су која, као измаглица, лебде над реком људске историје. Сваки човек и сваки народ, у свом цивилизацијском ходу, изнова и изнова морају да одговарају на питања на која одговора нема, изузев у тражењу одговора. Ко смо, одакле смо, куда идемо? И шта је историја, осим сазнања да више видимо зато што стојимо на раменима оних који су живели пре нас? И где почиње историја, ако не у свести да овај свет није наш јер смо га позајмили од предака, и да га дугујемо потомцима.
          Вековима већ градимо кућу "на стази слонова" и не спадамо у оне срећне народе чија историја је духовита и лака, оперетска једночинка. Наша је тешка драма у којој један крвави чин, унедоглед, бива замењен другим, још крвавијим. У свему оскудни, историјом смо богати. Могли бисмо да је извозимо, али се за њу нико не отима. Да је лако бити Србин, не би паметни људи били Швеђани, Енглези, Швајцарци. Да будемо Срби, то је само нама запало, други се за то нису отимали, а и од наше браће, ко је на историјској кривини могао да шмугне, шмугнуо је - у муслимане, Македонце, Хрвате, Црногорце... А ми који смо остајали нисмо се баш претргли да се нешто мењамо...
          ЈЕДНА од тих историјских кривина бејаше и Мајски преврат 1903. године, који је обележио почетак новог доба и којим је лоза Обреновића "из корена ископана". Занимљиво би било да бацимо поглед уназад, да видимо какви смо тада били и како нас је доживео књижевник Радоје Домановић. Онај Радоје, сатиричар, кога смо запамтили као човека који је писао са много горчине, пуно историјске скепсе и циничног хумора и који је био убеђен у ону стару поуку по којој "све тече, ништа се не мења".
          Радоје Домановић, иначе жестоки противник династије Обреновић, љути радикал, покренуо је 25. децембра 1904. године сатирични лист "Страдију" и одмах у њој одговорио злурадим сумњивцима који су поверовали да је после Мајског преврата и затирања лозе Обреновића свршено и са Домановићем као сатиричаром.
          Радоје им отпоздравља уводником под насловом "Здраво, здраво!", следећим редовима:
          - Шта ћеш сада да пишеш? - питали су ме многи после 29. маја некако и пакосно и подругљиво - нема више за тебе материјала. О публико српска, добричино моја, како си грдно проста и наивна. Прошао је 29. мај, али смо остали ми. Ми исти онакви какви смо и пре били...
          ПРЕДЛАЖУЋИ, иронично, да сад треба срушити све што је обреновићевско, пише: "Е, од сад наступа ново доба слободне речи. Лаж је цела историја, лаж! Истина је само: да су се Срби доселили у ове крајеве, да се после не зна ништа, да се историја Србије има рачунати од 29. маја, све пре тога има се сматрати предисторијом!"
          Домановић у првом броју "Страдије" даље каже - да се 29. мај десио у оно доба када су настајале приче из "Хиљаду и једне ноћи", онда би отприлике овако био описан:
          - У ЈЕДНОМ магновењу исправиле су се криве београдске улице... Путеви дивни, железничке пруге гушће него у Данској. А људи? То тек да видите! Из луднице изашли сви здрави и читави, будале се пропаметиле, а већ они што су били паметни постали генији... Министри мудри, сељаци добри, чиновници спремни и савесни, жандарми учтиви па се на сваког љубазно насмеше и кротко ослове: "Дозволите", "молим најпокорније"... Жито и сви усеви успевају дивно, према одлуци народног парламента. И школа и црква и канцеларије и касарне, све уређено, све добро. Нигде да човек не може ништа приметити. Чисто да се боји човек да не изумре овако дивна генерација.
          - Кад би срећом тако било - пише надаље Радоје Домановић - онда би "Страдија" отишла у пензију, а ја бих писао како се пастир и пастирка љубе, како жуборе поточићи и прижељкују славуји, ал' овако има се шта. Може се још у овој доброј земљи, међу овим добрим људима, набиљашити отуд, одовуд мало материјала за "Страдију". Толико као поздрав, добра публико. Нећемо се ваљда у првом броју свађати и грдити, а нема ни смисла... Е, доцније, Боже здравља! Живи смо људи, па се, богме, можемо и споречкати.
          Скромност "Страдије" у техничкој опреми, без цртежа на страницама, Домановић је надокнадио сликовитим писањем, а тако је и у напису "Наша подлост", који такође има за тему Мајски преврат, који цитирамо у целини:
          "Сваког тренутка, сваким часом све више и више, констатујемо нашу бесмислену подлост.
          Замислите само:
          После 29. маја срете ме један, и то један који ми се није ни јављао пре 29. из обазривости.
          - О, здраво!
          - Здраво!
          Хвала богу кад се овако сврши! Ја сам, знаш, знао за ову ствар, био сам посвећен.
          - Е?!
          - Шта мислиш? Чујеш, знаш ли ти да сам једва главу извукао?
          - Збиља?
          - Како, човече, ја знам шта сам пропатио. Само да ти причам... Ух... Море да оставимо то, знаш већ и сам, ал' тек боли ме, не могу да заборавим - вели тај један и одмахује као да се беде велике отреса.
          Уздахнуо сам горко.
          - Је ли? - пита ме.
          - Шта?
          - Шта мислиш, хоће ли срушити овај споменик Кнез Михаилов? - опет ће он, а баш смо били пред спомеником.
          - Ама овај Обреновићев споменик? - велим.
          - Јесте, то је срамота, то ми не можемо равнодушно гледати.
          - Срушиће, ја шта мислиш. Све се мора порушити ако смо Срби, ако смо људи. Пре су порушили Баба-Финку, кулу Хајдук-Вељкову, и на том месту где је она била подигло је неготинско начелство нужнике. А сад, сад се мора и историја порушити ако смо Срби. Историја, разуми: какав споменик, то је ситна ствар, то је већ с тим свршено, али историја, ту сулуду историју морамо љоснути о земљу. Наши историци већ су извежбани да фалсификују историјска факта, па то неће тешко ићи. До сада су деца учила и досељење Срба, и Бојку, и Жупане, и Краљеве, и Цареве, и Косово, али сада то не може, ми се морамо сад после 29. показати људи, морамо да порушимо подлости прошлости, да од сада буде ново доба слободне речи. Лаж је, господине мој, цела историја, гола, страшна лаж. Истина је само једно:
          1. Срби су се доселили из Бојке у ове крајеве.
          2. После се не зна ништа.
          3. 29. маја почиње историја Србије.
          4. Све пре 29. маја рачуна се у предисторијско доба.
          Тако ћемо ми јер смо карактери.
          Baш овако је писао Радоје Домановић у својој "Страдији", и баш тако је најбољи српски сатиричар доживео преврат 1903. године, када су убијени краљ Милан и краљица Драга Обреновић, а династија Карађорђевић засела на трон Србије.
          Најзад, не треба заборавити да су тих година, после атентата на краљевски пар, Никола Пашић и његово радикали дефинитвно преузели у своје руке кормило српске државе и да је Пашић инспирисао Радоја Домановића за једну од најбриљантнијих приповедака српске књижевности - "Вођу", у којој народ иде за "мудрим" старцем који ћути, све док, попадали на дно понора, не открију да је вођа слеп!

          ПРОГАЊАНИ БОЕМ
          РАДОЈЕ Домановић рођен је 16. фебруара (или 4. фебруара по јулијанском календару) 1873. године у породици сеоског учитеља у селу Овсиште код Крагујевца. Детињство је провео у суседном селу Јарушицама, где је завршио и основну школу.
          Гимназију је завршио у Крагујевцу, а Филозофски факултет на Великој школи у Београду. Као професор српског језика радио је у гимназијама у Врању, Пироту и Лесковцу.
          Због политичких уверења је прогањан, премештан и отпуштан са посла.
          Оженио се 1895. године учитељицом Наталијом, са којом је имао ћерку Даницу (1896-1956) и синове Драгишу (1902), који је умро убрзо по рођењу, и Зорана (1905-1944). После пада режима краља Александра Обреновића 1903. године, незадовољан малим променама у земљи, покреће политички лист "Страдија", у којем покушава да се бори против мана нове власти.
          Разочаран, одаје се боемском животу. Усамљен, огорчен и сиромашан, умро је у 35. години, 17. августа (или 4. августа по новом календару) 1908. у Београду.
                  = преузето в. Новости