МАЛЕР СА ПАНТАЛОНАМА

ПАНТАЛОНЕ И СУДБИНА

Био сам до поште да пошаљем пријатељима књиге. Вратих се  и почех да свлачим панталоне. Смакао сам их испод колена. Зврцну телефон. Помислих да је она. Спетљах се, па ни напред ни назад.
Панталоне пукоше пре него што се дохватих телефона. А имао сам намеру да их заменим, ево већ пет-шест година. Само судбина може човека да утера у нове панталоне. Макар како се она звала.
Панталоне имају свој век, своју судбину, и све остало што им следује пре него их изгорите неком старом пеглом. Уосталом, нико се још није похвалио да је нешто добио на рачун својих панталона, биле оне нове или старе.

Ова причица је штампана у књизи  „ОЂЕ И НАМО“ Стојана Богдановића (1944) , универзитетског професора математике, родом из  Великог Боњинца (Бабушница, Ниш), на 71 стр. Књига ме је сва изгужвана, угурана до пола у пошт. сандуче дочекала по повратку из Звижда
. Невелика књига причица, 106 стр. Пристигла са праве српске адресе – Улица Војводе Танкосића бр. 3. Писца никад нисам срео; путеви нам се нису укрштали.  Упркос томе, писао сам о неким његовим песничким књигама – није му се то допало, али замислите како би тек било да сам написао нешто што би му се допало?! Али, нисам ја од те феле, на жалост. Чини ми се да је наслов ове књиге могао бити и бољи, тј. адекватнији,  нисам рекао промашен.  Реч је о аутору који је последњих година растао из књиге у књигу (и кад је реч о збиркама песама и кратким причама, које су понекад на опасном рубу анегдоте).  Ова причица коју прештампавам типична је за схватање дара овог писца, којем је судбина доделила  да се под старост пече на истом жару као и рибе које једна другој не верују. На жару поезије и поетске прозе, која никад не заврши на отпаду фолклорне пластике, чак и у причама писаним на  дијалекту јужњака. Богдановић је писац широког хоризонта, и немирних нерава, без длаке на језику како каже народ.  На полеђини  ове књиге причица Стојана Богдановића постоји овај афористички пасаж: „Док чекате, ако немате шешир скините капу да би вам се охладила глава. Ако немате ни капу, онда вам ни глава није потребна“. Само толико. Довољно.

Кад је реч о „панталонама“  српске прозе,  судбина је овог писца и човека  утерала у нове панталоне нове српске прозе.  Рекао сам да је Богдановић професор математике и није потребно да китим његову  био-блиографију, јер  би то било без везе. Из тог правца ретко су у српску књижевност долазили песници у најширем смислу речи, или ако и јесу, то је више било нека врста хазарда.   Али овај аутор као да потврђује да између геометрије и математике и поезије уопште нема  супростављености и великих раздаљина и разлика; сасвим случајно сам на једном блогу прочитао недавно размишљање  Богдановића о Буњиновој поезији, и „покушају“ да  Буњинове  кратке причице претвара у стихове.  Врло подстицајно, добро*; Богдановићу, пишите о прозним писцима, на свој начин, из свог угла, -  вреди. Сигурно више од академске критике универзитетских професора. Имате времена, поготову ако сте напокон, доиста, набавили нове панталоне. ...

___________

     *  ....После поезије кратка прича је убедљиво најтежи жанр. Средства су мала а израз голем. Треба га савладати. Буњинове минијатуре обједињују поезију и причу, а то није оно што је поезија у прози какву срећемо код других мајстора, као код Борхеса, на пример. У писму Буњину Чехов је то овако оценио: „…то је нешто сасвим ново, сасвим свеже и веома добро, а опет толико компактно попут густог буљона.“ Иван Алексејевич је кроз уста јунакиње из приче Непознати друг и сам исказао у шта верује: „У ствари, о сваком људском животу могу се написати два-три ретка. О, да. Само два-три ретка“. Приметио бих овде у вези са претходним цитатом да је Буњин упражњавао есејистичке оцене са краћим или дужим образложењем и у својим причама (предугачко и није могуће с обзиром да су приче прекратке). Понекад је то била и цела прича, као Бернар, која је сјајно исплетена да би на крају приче-есеја, Иван Алексејевич закључио: „Чини ми се, да сам ја, као уметник, стекао право да, у својим последњим данима, кажем за себе нешто слично ономе што је рекао Бернар на самрти.“ Ово сам овде написао зато што се у нашој књижевној стварности појављују интервјуи и чланци у којима се негативно оцењују књижевни текстови као што су песме, приче и романи у којима су испољене у мањој или већој мери есејистичке тенденције, тј. убацивани су у ткиво дела елементи који су својствени садржају есеја. Рећи ћу да је са уметничке стране важније како је тај садржај обрађен. И од те важности нема веће. 

Немогуће је установити мотив који је тако снажно изазвао Буњина да кроз причу Прслук пана Михољског провуче портрет Гогоља коме очито није био наклоњен што потврђује и крај приче: „Ја, брате, свој прслук ценим више од свих његових „Мртвих душа“.“ Витомир Вулетић у својој књизи Руски класици, која, такође, представља класику у својој области, пише:„ Аристократа, потомак старог племићког рода, изузетан уметник, рафиновани естета, Буњин није успео да у себи обузда негативна осећања и да нађе примереније речи за оне према којима из било којих разлога није имао наклоности. Када се упореди Буњинов уметнички опус са оним што је рекао о симболистима, футуристима и осталим значајним ствараоцима постаје очигледно колико је уметничко остварење шире, племенитије од суда, колико је таленат узвишенији од мржње.“ Сложићемо се са овом сјајном Вулетићевом тврдњом да „је таленат узвишенији од мржње.“ 

Знамо да се  два  не садржи у један, али у причама Ивана Алексејевича то правило не важи. Оне су тако пуне садржаја да чак и три, и четири па и пет су садржани у један. Питање је, како? Одговор је, тешко. Али је могуће.  У ствари, он каже да му је понекад било тешко. Зато је читаоцу лако. Он је добио све чисто, испеглано и изгланцано. У непуних осам редова причице Подне, коју ћу препевати и намерно написати у форми песме

ПОДНЕ

Подневна јара,

заслепљујући блесак непомичног жутог рибњака

и његових жутих , глиновитих обала.

Дотерале стадо да предахну за ручак,

краве зашле у плитке рукавце,

стоје у води до трбуха.

Крај њих радосни повици, вриска, кикот.

Девојке се скидају и скачу у воду.

Једна је преко главе свукла сиву кудељну рубашку

и тако се силовито бацила.

Одмах сам помислио на Нил, на Нубију.

Црнокоса, тамне пути.

Груди – као две тамне, чврсте крушке.

при чему има више од осам редова, како би читалац видео да код Ивана Алексејевича нема разлике између песме и приче, нема распевавања, одмах се наступа, одмах се пева прича, стала је подневна жега, краве у води до трбуха, девојке-купачице, атмосфера живота, његове лепоте и раздраганости и издвојена веома убедљива компарација: „Црнокоса, тамне пути. Груди – као две тамне, чврсте крушке.“  Убедљиво да дође човеку, онако у мислима, да се маши, да освежи дланове. Да освежи машту. Да напуни батерије. Подне није међу најбољим његовим причама, али је међу најкраћим. Одлична је и неки Буњинови савременици су тврдили да је њена есенција довољна за роман. У причи Алексеј Алексејвич он се децидно изјашњава: „…то нису песме – већ чиста проза, која се са истим задовољством може читати и од краја.“ Дакле, читати поезију или прозу свеједно је. То би требало да значи и да друкчија форма не значи обавезно и другу садржину.

        = извор, видети више: Стојан БОГДАНОВИЋ: МИСАО КОЈУ ЗОВЕМО СТИХ (Кратке приче Ивана Алексејевича Буњина)  МАЈДАН  1-2/2016, 103-110. Костолац  -МИСАО КОЈУ ЗОВЕМО СТИХ (Кратке приче Ивана Алексејевича Буњина)>>>>>>>>>> 

        - Б. Т.