Терор речи / Светислав Стефановић

Терор речи

Република, 21. 01. 1921.

Уколико догађаји налажу, дужност је не само посланицима Уставотворне Скупштине него и сваком озбиљнијем политичару наше земље, да што свестраније проуче питање нашег државног уређења, утолико се све више осећа колики су грех учинили властодршци и према народу и пред историјом што су влашћу, силом, утицајем, демагогијом и разним другим средствима, осујећивали проучавање и јавно расправљање најглавнијих питања која се државног уређења тичу. Поред грубог терора власти они су завели и један, рекли бисмо, терор речи, поред страха од власти завели су и страх од речи. Иако су послератни догађаји и код нас, као и у другом свету, сасвим природно и логично уздрмали многе старе укорењене појмове, нарочито у погледу државног уређења, и намећали озбиљно и савесно проучавање не само старих но и нових државотворних идеја, наше су две највеће странке сматрале да ће најбоље учинити ако онемогуће озбиљну расправу основних државотворних принципа, и ако унесу што више збрке у основне појмове како би лакше спровеле вољу једне властодржачке камариле, док би народу биле затворене очи, или прашина у очи бачена, и неугодни политичари дискредитовани разним клеветничким инсинуацијама, и свуда унет терор власти и терор речи.

                Једна од речи, са којом је вршен најбруталнији и при том најконфузнији и најнеправеднији терор за ове две последње године, јесте централизација, идентификована са јединством државним и народним. Од првих почетака нашег покрета, и у небројеним чланцима ми смо, слободни од централистичке опсесије, имали храбрости да заступамо такво уређење наше државе које се, ево, по свему што се у Конституанти и ван ње догађа, показује као најправилније: најупорније централисте морају данас увидети да се централизам не да спровести, ако нећемо да нашу још несређену земљу уведемо у тешке унутрашње кризе, и доведемо је до хаоса и расула
.

                Само оскудица правилне оријентације, и оскудица истинитог демократизма и демократске културе код наших политичара, могла је и довести дотле да земља, тако рећи у моменту решавања уставног питања, остане потпуно необавештена о основним принципима државног уређења. И не само остане необавештена, него буде рђаво обавештена. И само општа збрка и пометња, која карактерише цео наш политички живот за ове две последње године, могла је учинити да се одржи терор централистичке маније и над, иначе, ведрим духовима.

                Страх од расула завео је код нас терор централизма, као што је страх од слободе и самоопредељења завео код нас власт насиља и терор власти. И док у самој Француској, последњој тврђави европског централизма (која га је, као што смо више пута нагласили, наследила од својих покојних монархија и империје и Париза!), из дана у дан јача покрет за децентрализацијом и за регионализмом, и док су баш најнапреднији и најпрогресивнији духови Француске на страни централизације и регионализма - дотле су код нас, по општем парадоксу у коме се сав наш политички живот креће - баш људи који су се хтели представити као нанапреднији и најпрогресивнији, постали затуцани браниоци крајњег централизма, готови да све који друкчије мисле огласе за антидржавне елементе и за непријатеље народа!

                Но полако се отварају очи и опседнутима и манијом централистичком заслепљеним државотворцима! Међу млађим елементима саме најцентралистичкије Демократске странке, све се више истиче утицај истински демократских људи који су свесни да се демократија може спроводити само кроз децентрализацију, и да се парламентаризам, иако угрожен општом кризом, може одржати само тако ако се коригира децентрализацијом, и ако се парламентарно посредно представништво допуни и прошири непосредним представништвом, непосредним учешћем народа у државним пословима, које се само кроз широку децентрализацију може спровести.

                Крајње је време да се терор речи и појма централизма сруши, и да се наша јавност ослободи од страха којим ју је испунила та реч, као што је крајње време да се наш народ ослободи од терора власти који се једнако врши над њим у име реда. Јер, да цитирамо речи једнога од истакнутих буржоаских теоретичара политичке и економске децентрализације, регионализма и синдикализма, Ж. Пол-Бонкура: "Прави ред, то није ред наметнут силом, него спроведен једнодушном сагласношћу грађана."

                Такав ред ми хоћемо, и само такав ред, уверени смо, хоће и цео наш народ. Ред основан на споразуму и сагласности грађана! И државу изграђену на споразуму и сагласности грађана. Ред и државу из које би била елиминисана и искључена сила и насиље! Искључено и насиље власти и насиље речи!

                = извор: Светислав Стефановић  

СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА 

ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ 

(1899-1943) 

Приредио 

Предраг Пузић