ЗАВЕТИНЕ:Незадрживи циклус обнове...1983 - 2023
Већ пети или шести пут косим велико двориште на селу; имам две одличне косилице. Па ипак, пошто двориште нема правилан геометријски изглед, није ни прави правоугаоник, ни прави ромб, има дакле кутове, где јача косилица може да ради, и где не може. Где користим ону мању електричну. Али уз и око ружичњака, или младих воћака, или уз део ограде од плетене жице; или уз винову лозу, или у цветњаку, мора да се плеви, ручно, или пажљиво жање уз помоћ оштрог српа. И тако, онај део, где бујају турски каранфили и руже посвећене трима покојницама, блиским бићима, косовски божурови, зеленкаде или лале, и ђурђевак, а од препрошле године и матичњак, заобилазим машинама да не начиним прави покољ. Као и шпанске јагоде, или босиљак. Тако се деси да занемарим оно што ми је најдраже у дворишту и када то приметим, као пре неки дан, већ су гуњица и попонац направили своје давитељске зелене рукавице и даве, процветале руже, или расад дивљих кајсија и виноградарских бресака, шефтелија. Видео сам да је то занемаривање у извесној душевној сразмери са оним о чему размишљам у последње време, будећи се усред ноћи, узнемирен неким питањима, помислима, на које нема одговора нити помоћи од било кога. Тако расте тај коров подмукло ту испред носа на укупно неколико квадратних метара, као коприве тамо око септичке јаме опшивене бетоном, још онда када сам био студент. Али, не секирајте се, навукао сам добре рукавице, узео срп у руке и за непун час све пожњео, оплевио, а да при том нисам позледио или оштетио ни једну дивљу кајсију нити шефтелију, нити руже. Одједном кад је све било готово на камари је било скоро два бремена траве, ено је пржи се на сунцу. Ослободио сам рањиве саднице дивих кајсија којима су гуњица и попонац обавили своје наизглед нежне зелене ручице око тела и почеле да затежу своје омче...Два три пута годишње треба одбацити машине и косилице и детаљно и упорно те давитељке лепих цветова – одстранити ручно, посећи, као и те мисли које се враћају у прошлост, опет и опет… Открио сам да ти предивни турски каранфили, или цветови налик на булке нису ту нанели ветар, или неко случајно; већ да је то нека вредна ручица посејала, па заборавила и отпутовала. Као што је и напа пок. Мајчица свашта засадила иза првог бунара, па отпутовала заувек у свет о којем мало знамо. Све цвеће у овом дворишту расађивале су жене, вредне сваког поштовања, које су ме рађале, или волеле, стварале из пепела, или враћале у пепео, да сам некако васкрснем, или одем дођавола, тј. у Недођин... Тако да не дужим – волим и негујем то цвеће, јер у тим цветовима током године блеште дивни споменици свим тим вредним ручицама које су сејале у овој башти, бог им дао у рају насеље, а онима које су још у животу,можда, и далеко, мир, и благослов анђела...
уочи мог 72. рођендана....
* *
Пре неки дан, док сам обилазио двориште, чујем тамо према Порти глас неке жене коју не видим, а подсећа ме на глас сусетке, комшинице, преминуле прошле године; од које сам добио онај рецепт о коришћењу мурећепа против најгоре и најподмуклије болести данашњице - њен млађи, покојни брат, начин и добра душа, учио ме је још док сам био ученик основне школе уметности писања стихова, сонета, на првом месту...
Покушавам да кроз лишће винове лозе видим ко то још има скоро исти глас, као та покојна комшиница која је ипак поживела више од осамдесет и кусур година... Међутим, никога на улици нема; а градина преко које гледам трепти од јаре...
Док обилазим своје вреже бундева, бацим поглед према крошњама комшије који је недавно преминуо... Доживео је лепу старост;обновио имање свога таста на којем је дочекао своје мирне пензионерске дане. Одржавао је дворишну башту и воћњак, за пример. Али, кајсије је баш у цветању, напао мраз, или је неки отров био у ваздуху, и почеле су да се суше! (Другом комшији се ове године осушило преко стотинак кајсија! Шта то бацају одзго и ко?) И нама се она мања џезвалија испред Друге капије осушила, на жалост...
Умро комшија, умро изгледа и његов занат гајења белих бундева, огромних и слатких. У суштини, он је своје бундеве сејао на простору не већем од два квадрата, у некој врсти корпе усред воћњака. Ту корпу је пунио преврелим добрим стајским ђубривом, прскао - претпостављам - органским соковима (од коприве), и бога ми расле су вреже као из воде, и бундеве на сунцу за читав један мањи лес! Сад тих бундева нема. Воћњак зврји празан... Потомци су му изван земље...
Више нема кукања и запевања кад неко премине! Одавно нисам чуо запевку. Тако и са нашим комшијом. Сазнао сам да је преминуо неколико дана касније, видевши осмртницу на једној од бандера на раскршћима... Неки нови обичаји... Излазе из старог, древног обичаја; нестају природне ствари...
Као што полако нестаје и овај народ наш, који се не обнавља. И не слави Заветине као некад...
.........
Права историја наше државе може да се почне од тога. Изобичајања...
Нека је пишу неки други... Ја идем даље, да нешто нешто конкретно опослим...
....
