(Dragan Velikić: "Islednik",
Laguna, Beograd, 2015)
.........Velikić je svojim "Islednikom" miljama daleko od takvog Weltanschaunga. I stoga je posve nemoderan: kako u izrazu i stilu, tako i u premisama i porukama koje njegov roman šalje.Kritika potom to prihvata kao štivo vredno pohvala i nagrada. I to su temelji jedne zajedničke muke, poput sprege privrede i korupcije. Bît rada, odnosno bît romanesknoga im izmiče. Konkretno, kada je o romanu "Islednik" reč čim pokušamo promišlajti Drugog kao "pozitivnu punoću", taj Drugi postaje nemisliv, nemoguć i neizreciv. To je Dragan Velikić hteo da pokaže, ali u tome nije mogao da uspe. To je hteo da ispiše, ali nije ispisao. Našao se, fudbalskim jezikom rečeno, u autu. Auti i autizmi se kod nas nagradjuju. A to je spoj sretne predodredjenosti, nikakvog slučajnog spoja, srpske književnosti i srpske književne kritike jedne na drugu. Spoj poluobrazovanih sa poluobrazovanima. Kada počnete da sumnjate u svoj kritičarski razum kao i u veštinu pisanja samo čitajte M. Pantića (da ostanemo samo na ovoj markantnoj paradigmi srpske književne kritike) i Dragana Velikića i comp.kao mainstream-a srpske romansijerske proze i odmah ćete znati, rečeno dosetkom Čarlsa Bukovskog, "da nemate zbog čega da brinete"............
Čitah po drugi put "Malone umire" Semjuela
Beketa. Netom pre toga "Moloa" istog autora. Valjalo je ovih dana
zastati pred jednom knjižarom u čijem se izlogu na najuočljivijem mestu
šepurila knjiga "Islednik" Dragana Velikića, autora koga su za isti
naslov krasile tri nagrade: "Kočićevo pero", "Vitalova nagrada
2015" te NIN-ova nagrada za 2015. godinu. U medjuvremenu, objavljeno je
šesto izdanje iste. Nenameran da knjigu pogledam udjoh u knjižaru radi jednog
drugog naslova. Obavivši kupovinu zastah, ipak, pred Velikićevom knjigom.
Nemavši nikada nikakvog interesovanja za nagradjena štiva i tek jedva za
autorove prethodne romaneskne spise pročitah četiri beleške o knjizi na zadnjoj
strani njenih korica. Uobičajenim radnjama kako to čini čovek koji stoji u
knjižari prelistah knjigu, zadržavši se na nekolikim prvim pasusima knjige,
pročitah neke delove iz sredine i s kraja. Ponekad revolt koji proishodi iz
nekolikih rečenica koje ste s nogu pročitali biva razlogom da knjigu kupite
kako bi ste se na miru prepustili lektiri iste, prekidajući započeto čitanje
drugih knjiga. Svesno investirate svoje dragoceno vreme tamo gde vam čitalačka
intuicija i vaše iskustvo s knjigama sugeriše da će ono biti bačeno. Čovekova
kockarska priroda nije nešto što valja da bude zaboravljeno.
Eho prvog pasusa jedne davno pročitane knjige, A.
Kami: "Stranac":"Majka mi je danas umrla. A možda i juče, ne
znam. Primio sam telegram iz doma staraca: 'Majka umrla. Sahrana sutra. S
osobitim poštovanjem'. Medjutim, to ništa ne znači. Možda je to bilo i
juče" bacio me je u očajspram pročitanog prvog pasusa Velikićevog romana
"Islednik". Ne navodim ga. Čitalaca-svedoka o tome ima dovoljno. Moje
"uživanje u čistoj literaturi" kako mi sa poledjina korica Velikićeve
knjige sugeriše Gorčin Stojanović, trebalo je da počne. Možda vam se nekada
dogodilo da s krova pristojno visoke kuće padnete na beton?! Biva, ponekad, tako da se posle toga
oporavite. Dodje, potom, vreme da o tom dogadjaju smireno pričate. To isto mi
se dogadja sada nakon što sam Velikićev roman "Islednik" pročitao.
Ispričati, dakle, smireno dogadjaj čitanja romana o kome je reč.
Srpska savremena književnost, srpski pisci, srpski
književni kritičare, srpske književne nagrade. Dogadjanje toga unutar toga je
kao dogadjanje mòre koja vam se zbiva sa neizlečivim bolesnicima, inače vašim
najbližim srodnicima. Jedan od najsumnjivijih pojmova o književnosti koji su
pali medju one koji imaju potrebu za duhovnim dobrima jesu ta četiri pojma koja
su se otela kako bi bili književnost odrodjena od književnosti, protiv
književnosti, njene volje da bude prigrev u ovostranom trajanju. Jer, kada se
govori o književnosti čovek mora biti svestan činjenice da se pod tim pojmom
podrazumevaju samo krajnje retki slučajevi
književnih uradaka, posve i maksimalno izuzetni i u čijem procedere ne može da učestvuje gomila, no posvećena volja života
onih izuzetnih za Slovom i logosom.
Ne književnost književnih kutaka i souterrain-a,
već književnost kosmopolitska i kosmodromska sa nogama uronjenim u ono
ničeovsko Da životu, užljebljena u
pobedonosnu dobrobit koja proističe iz pitanja o bivstvovanju i u saglasju je
sa "savršenim automatizmom instikta" koga je proverilo ljudsko
iskustvo, mudrost i moral. Suštinska književnost je uslovljena time i nosi te
atribute. Ostalo se prodaje u tristotine primeraka dnevno. Poput nečijih
privatnih sećanja matematički sračunatih,ukrštenih i promuljanih s istorijskim
licima i dogadjajima koji bi - kakve li naivnosti! – trebalo da daju dignitet
privatnom i nebitnom jedne osobe "koja-se-seća", savršeno pojedinačna
i upripitomljena u svojoj storiji kao što je to najčešće svačiji pojedinačan
život "spakovan" u "roman" s namerom da ga upoznaju bolje
obrazovane domaćice i ne tako redak čovek-poluintelektualac koji od 1978. voli
da čita Danila Kiša i priče o njegovim "Eduardima". Osim, dakako,
ukoliko ta životna priča nije izuzetna po neshvatljivoj patnji koja se
predočava bližnjem, a prouzrokovana je nebanalnim, istorijskim silama, no
nerazumljivim kretanjima Bezuslovnog metafizičke provenijencije pa, stoga,
pripada jednoj drugoj, višoj ravni ljudske Nesreće.No palančanin (ovde:
činovnik koji čita isključivo nagradjene knjige, budući da drugo šta i ne čita)
je pred onom prvom ovde navedenom činjenicom ispisivanja privatnih sećanja
uvezanih nekolikim tabacima u knjigu, ovenčanom potom prostranim nagradama -
zapravo hulama upućenim književnosti -očaran i - zatečen. Kao da stoji pred
nekom onostranošću kojom se ubija i život i književnost, književni život u
njegovoj ulozi prosvetlenja. No, čak i navedeni palančanin o toj činjenici
manipulantskog prevodjenja iz jedne sfere u drugu nešto, verujem,sluti, pa i
shvata. Velika pamet u okvirima rečenoga procedere
nije nikakva odlučujuća kategorija kojom bi isti trebao da raspolaže.U svakom
slučaju, unutar ovakvih konstelacijâ čitalačkih "ugovorâ", Beketov
roman "Moloa" ili Rulfov "Pedro Paramo" bi u "Laguninoj" ili
"Vulkanovoj" knjižarskoj mreži
uzalud čekali da ih kupi, pa potom i pročita, tako orijentisan čitalac. Dobro,
to je facit koji se zasniva na posve
prirodnim opredeljenjima čitalaca i zbog toga ne treba trošiti reči.
Evo nas, konačno, pred "Islednikom". O čemu
se tu piše, ko piše, zašto, kako, pisac Velikić, junak Velikić, fikcija,
fakcija, istorijsko doba, kritika toga doba, sećanje, "istraživanje
sećanja", rekonstrukcija činjenica, doze ispovesti, praćenje života
junakove majke sa čijih se okvira razotkrivaju sudbine drugih ljudi,
nelinearno, fragmentarno, po modelu "onako kako se život upisuje u
memoriji" - ovo je samo izbor reči, sintagmi pronadjenih medju kritičkim
spisima o ovom romanu koji i takvi daju da se makar nasluti šta, kako i ko ovog romana. No, osećamo se dužnim da u par rečenica kažemo
nešto o sižeu ovog romana. Autor romana "Islednik", Dragan Velikić, i
pripovedač (narator, junak) romana, izvesni Dragan Velikić, našli su se u ulozi
ispisivača jednog sećanja koje se, mahom, odnosi, na život majke obojice (ili
jednog od njih, što ne mora biti svejedno, i nije), koji se upravo završio kada
počinje radnja romana. U takvim okolnostima sećanje junaka, po prirodi stvari,
postaje glavni operater u romanu, onaj koji vuče radnju romana napred, nazad,
nelinearno, upravo, dakle, po prirodi svoga karaktera kada se ono nadje u
takvom delu koje isto želi da upotrebi za svoje pripovedačke svrhe. Iz toga
ponekad proizadje nejasna ili "jasna" količina autobiografskog
materijala, što, potom, proizvodi naglabanja tipa
"sluškinjice-sa-prozora" oko toga šta u toj "pripovednoj
ispovesti" pripada stvarnom autoru
a šta pripovedaču. Nas takva
razmišljanja neće opterećivati, jer su nebitna kada se želi tumačiti samo tekst romana i njegov literarni
potencijal. Roman osim lika autoritarne majke ima i druge junake: izvesnu Lizetu
čiju biografiju, čudnim sponama vezanu za njegovu, i ispisanu kurzivom,u vrsti
menarativa, pripovedač prati sa posebnim zanimanjem, odvodeći svoje pripovedanje
u jedno drugo doba koje ne pripada osnovnom vremenu pripovedanja i u druga
mesta koja su tek deo drugih autobiografskih toponima važnih za tok radnje
romana, veleposedničku porodicu Hiterot čija se priča delom ukršta sa
Lizetinom, priča o pripovedačevom stricu Dragomiru biva rukavcem jednog takodje
metanarativnog pripovedanja, lepo sekvencijalno uredjena priča o časovničaru
Josipu Maleši kojom se uvodi vreme Titove Jugoslavije te prostorne odrednice
koje bivaju tačkama (reperima) sećanja glavnog junaka, pripovedača romana -
ukazuju na kadriranje migrantskog proscenijuma (sudbinskog životnog okoliša)
Velikićevog romana što nije nevažno za siže romana, ali je nevažno za
percipiranje teksta ovog romana. Na kraju krajeva, po nekakvom uvreženom, a netačnom
shvatanju, roman mora da "priča" nekakvu "priču". (Ne kaže
li Bart: "Pravilo: nikad ne ispričati priču; priča je samo za pisanje". Drugim rečima: pisanje je priča. - No, od takvog stanovišta koje nije stanovište jedne poetike, no
zaziv vremenasadašnjeg romana kao
žanra, naši romansijeri su udaljeni eonima. Oni obožavaju:ognjište, oko
ognjišta njihovi stari koji pričaju priču o Muji koji je "za onih vremena"
posekao Peru).I autor Velikić to i čini, imajući čak ambiciju i da kritikuje stvarnost (svejedno koju,
recimo onu iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka države u kojoj je
rodjen), potrebu autora da se primakne i odmakne od "ekrana stvarnosti",
ne znajući o njoj, po prirodi ljudskih moći, ništa. Ali, rekosmo, ima ambiciju da piše i zapisuje "o
našem vremenu", volju da kopira tovarni list "stvarnosti" i da
kaže "istinu" o nečemu što nema nikakvu determinisanu dužinu, niti
širinu i što je, dakle, bezobalno, ne dosežući do refleksivne potrebe da se
"ostavi ideje o saznavanju istine" i potrage za njom. Zato je Velikić
- i to je naša prva primedba njemu - ne romansijer koji ume da stvori vlastiti
um u romanu, stvarajući potom vlastiti jezik, no esejist koji i u eseju malo kome ima šta da kaže. Da ne
govorimo nekom savremenom misliocu ukoliko je već odlučio da sa njim razgovara
ili da se sa njim takmiči i nadgornjava. (Ono o čemu Velikić u esejističkim
pabircima svoga "romana" želi da govori to ćemo radije tražiti kod P.
Sloterdijka, M. Onfrea, ABadjua, L. Ferija, M. Mafesolija, A. Honeta, Ž.
Lipovetckog, E. Klajna ...). Dobro, vratimo se na činjenicu da Velikić
"priča" nekakvu "priču". U takvoj situaciji za nas je,
recimo odmah, ono kako toga pričanja
daleko važnije nego šta,toga
pričanja,jer veliki romani se ionako ne pišu da bi se rekonstruisala istorija
(to možemo, recimo, tražiti u Šolohovljevim ili Solženjicinovljevim romanima)
no da bi se rekonstruisala kontingencija, odnosno da bi se u romanu pojavila
"suštinska stvarnost" koja, dakako, nema nikakvu "suštinu",
ne računa ni sa kakvim uzrocima ni posledicama, pogotovo ne u istorijskoj ravni
koja je čista fikcija (one "šezdesete", "sedamdesete", ovo
"danas"). Puko razumevanje "konteksta u kome nužno živimo
(prostorno-vremenski položaji) nameću nam um dug koliko i sama Vaseljena,
tovarni list koji stoga mora da bude kopija liste same Vaseljene" (Ričard
Rorti). Romanopisci bi činjenicu toga negativnog tereta upućenog na adresu
prirode bîti romana trebali jednom da utuve u glavu. Dakako, i brojni savremeni
srpski pesnici oduševljeni Svetim Savom, Kosovom i tugovanjem nad istorijom
raznih grobnica. "Kontrolisanje haosa egzistencije" putem verovanja
da postoji ili da je postojao nekakav poredak koji se zvao
"sedamdesete" ili "osamdesete" godine bilo kojeg veka,
"rekonstrukcija" toga"poretka" i pokušaj nalaženja
"jedinstvenog konteksta za sve ljudske živote" unutar toga konteksta
jeste jedna iluzija. Medjutim, te iluzije nikako da se oslobode romansijeri
koji su ljubitelji "priča-potraga" sa ciljem da se "sazna
istina" tamo gde postoji samo haos. Stoga nas ne malo iznenadjuje da medju
svetom romanopisaca ne postoji izvesna, makar bleda potreba da se (sa)zna da se
pukom konstrukcijom i inscenacijom poredak koga nije ni bilo ne može dozvati
putem romanesknog pripovedanja koje, ukoliko je savremeno i moderno, sebe
ispražnjuje od suvišnog tereta pripovedača, zapleta, radnje i pripovednog
konteksta, iznoseći na videlo tek "infrasitni svet" neutralnoga
pisanja koje neće "vršiti pritisak na drugoga" i koje (s)liči
fenomenima poznatim iz kvantne fizike. "Roman", kaže Roland Bart, =
pisanje Neutralnoga". Jedno "kvantno pisanje" Neodredjenosti,
Nepredvidljivosti i Nasumičnosti (ne bukvalno shvaćene, dakako) - eto formule
romana koji želi da bude savremen jer (od)govara svetu koji živi i dela u
Hajzenbergovom (W. Heisenberg), Šredingerovom (E. Schrödinger), Hagovom ((R.
Haag), Šorovom (P. Shor) univerzumu kvantne mehanike, svetu kvarkova i teorije
stringova, dakle, svetu Neodredjenosti i Nepredvidljivosti,a nikako ne u
Njutnovom svetu koji je bio kvadratni svet Balzaka, Flobera i Tomasa Mana.
Pošto se srpska nauka nalazi tu gde se nalazi a sa tim položajem povezan je i
svet srpske književne kritike te, takodje, svet i obzor srpske književnosti,
bilo je, stoga, posve prirodno da Dragana Velikića za njegov njutnovski
romaneskni svet "strefe" tri književne nagrade, jer u tom svetu
"malo je pravih pisaca kakav je Velikić" koji u godini 2015. piše
poput Jakova Ignjatovića. (Potsetimo da su se u okvirima tog istog sveta za,
recimo, NIN-ovu nagradu za najbolji roman 2015. godine, u najužoj grupi
izabranih romana takmičili naslovi "Osama" V. Kecmanovića,
"Republika Ćopić" V. Žurića, "Andjeo atentata" S. Basare,
da navedemo samo ova tri naslova, čiji svetonazor takodje, ako ne i više,
pripada njutnovskoj romanesknoj produkciji sa mnogo otvorene ljubavi prema
"istoriji", pripovedačkom odugovlačenju priče na način "Markiza
je izašla u pet sati".To je onaj isti književni svet i kosmos koji možda i
ne trpi aktuelnog premijera Vučića, čije političke radnje liče njutnovskim, ali
zato potsmeh intelektualaca koji prate njegovo svakodnevno "otvaranje"
poluizgradjenih puteva i fabrika (što, potom, kako je neko duhovito primetio,
zahteva da se izgradi fabrika kamena temeljaca) nije izašao van sfere
njutnovske kritike i razumevanja sveta. Što se tiče navedenih romanopisaca isti
su pišući svoje "romane" imali čudan optimizam da će od svojih probâ
pisanja romana imati neke koristi tako što će im početničko znanje pisanja
istoga pribaviti neku opštu medijsku korist, što bi potom znatno uticalo ako ne
na njihov libido, ono barem na njihov neutaživ ego i urodjeni narcizam. Iz
ovoga ovde rečenoga proishode brojne konsekvence o kojima ćemo u ovom radugovoriti
nešto kasnije.
Za savremenog romanopisca je prevashodno pitanje kako
se postaje Beket, ne Beket kao pisac koji je živeo i pisao pa umro, no
"Beket" kao figura romanopisca koga ne interesuju konteksti, no
kontingencije ljudskog sveta. Beket ovde, dakako, nije primer koji se podmeće
kao uzor, nego pre svega pojam za beketovski
svet razumevanja sveta, koje je neko, Beket, recimo, otkrio i shvatio na
način kako se savremeni svet morao da shvati imajući na umu tokove savremene
nauke. Beket u rečenom kontekstu nije jedini, nego je to čitava plejada pisaca
tzv. "Novog romana" ("roman nouveau") spram koga se
savremeni srpski romansijer odnosi kao da ga takva poetika romana uopšte ne
treba da interesuje. Ona ga, de facto, i ne interesuje pa su rezultati srpskog
romansijera kraja 20. i početka 21. veka uglavnom takvi kao da je isti izašao
iz rukava autora "Vase Rešpekta" koga je u najmodernijem
"ključu" osamdesetih godina prošlog veka respektovao niko drugi do
idol srpske savremene romansijerske mladeži Danilo Kiš, pisac Eduardâ Samovâ u
nepreglednoj količini, a koga su, opet, A. Jerkovi i comp. obožavali od
jutrenja do povečerja te preko noći sve do jutrenja, besomučno.Odatle je u
istorijskom sledu poetičkog nasledja proistekao i način vrednovanja Dragana Velikića
i družine. Obznanjenje vrednosno-kritičkog suda po matrici "Kiš je pramodel
spisateljske veličine", dakle prirodno nasledna veličina toj književnoj
veličini je Velikić (ili Basara, sad svejedno), uspelo je više nego što se može
slutiti.Nasledju besmislicâ i mitotvorstava za sada se ne vidi kraj. Loši pisci
su proizvodi kauzalnih sila. Oni nemaju "strah od zaticanja sebe samih kao
kopije ili replike". Čemu strah ako ih je savremena kritika prihvatila
koja, opet, dakako, operiše sa parametrima koji su isti oni kojima operišu i
romansijeri: svet njutnovske stvarnosti. Oni bolji, oni koji su "sami sebe
rodili", se u takvoj situaciji prosto naprosto ne mogu da vide. I ne vide
se.
Ako čista literatura postoji, ona o kojoj govori
Gorčin Stojanović na poledjini Velikićeva knjige "Islednik", onda
ćemo upravo u okvirima te "čiste literature" pokušati da nadjemo to
dragoceno zrnce "čiste literature" ili čak, zašto ne, čitavo polje.
Pročitali smo roman, zrnce, a kamo li polje "čiste literature" u
učinjenom pokušaju nismo našli. Po drugi put da čitamo roman nemamo nikakve
volje. Dobro, na poledjinama korica knjigâ uglavnom se piše svašta, tom
brzoopisu ne treba verovati, koliko ni raznim žirijima koji imaju
"tik" da loše knjige nagradjuju. Dobre romanopisce ili pesnike ne
treba nagradjivati. To je loš običaj, makar nekoga i pet hiljada nagrada
mimoišlo, a g. Velikića je, izračunao je čovek, upravo toliki broj nagrada
mimoišao, dok je kao pisac stasavao, dakle od 1988. (kada je objavio roman
"Via Pula") do "Ruskog prozora" (2007). Nisam siguran da mu
je za spise "Astragan" (1991), "Hamsin 51" (1993),
"Severni zid" (1955), "Danteov trg" (1997), "Slučaj
Bremen" (2001), "Dosije Domaševski" (2003) bilo potrebno dati
neku od nagrada, ali ako tako autor navedenih romana veruje - onda u redu. I
"Ruski prozor" (2007) i "Bonavia" (2012) te
"Islednik" (2015) mogli su da ostanu bez nagrada ali nisu, i to je
takodje u redu. Nagrade ionako nemaju nikakvog smisla, jer ništa ne (u)kazuju,
ali istorija običaja je duga pa običaj može da ostane a mogao bi i da bude
prekinut. Dveipo hiljade godina više pogrešnih odluka nego približno dobro
odvaganih - dosta.
Kada romansijeri ne pišu o ocu - šta onda rade?
"Stoje", kaže Čarls Bukovski, "pred ogledalom i proučavaju ušne
školjke. I onda pišu o njima. Ili o svojim majkama". Velikić, odnosno
njegov "islednik" upravo to rade. Od trenutaka kada mi je Velikićev
tekst izlazio pred oči do trenutka kada sam oči mogao da sklopim, bolovao sam
od dosade koju mi je prouzrokovalo čitanje toga romana onda kada sam ga čitao.
Ta užasna ponavljanja segmenata pripovesti, dinamika pripovedanja, pričanje
fabule umesto "pokazivanje" i "prikazivanja", narcistička
upornost da se čitaocu u lice baci sasvim privatna istorija (da je pripovedač
uverljiv ova pripovest ne bi izgledala kao "privatna istorija"),
besomučna upornost da se na dosadan način priča dosadna povest opsesijâ i
tikovâ junaka romana, posebno glavnog, samoanaliza junaka na način sedenja pred
psihijatrom jungovske orijentacije u njegovoj ordinaciji na periferiji grada,
neuverljivi pogledi na sebe "odozgo" junakovog karaktera, banalna
promišljanja istorije i njenih tokova (u lošem romanu uvek opterećujući
segment), upotreba u romanu Sećanja kao "junaka" (posle Marsela Prusta
samo su se još spisateljice-domaćice odlučivale na taj narcistički korak i,
dakako, puna avlija osrednjih pisaca koji su mislili da je njihovo šta-sećanja važnije od kako-sećanja),"postmodernističko"
fleš uvodjenje bio-bibliografskih podataka (čime bi valjda trebalo da se pokaže
autorova opuštenost u pristupu gradji o kojoj pripoveda, odnosno, tobož ionako
usput, kvazi opuštenost u načinu pripovedanja, "poigravanje"
pripovedanjem). U pripovesti "Islednik" uglavnom se koristi
auktorijalno pripovedanje u prvom licu jednine. Dakako, u zanosu pripovedanja
svakojake greške mogu da se dogode autoru romana. Tako, počesto, i biva. U
jednoj sceni kada autor govori o pokušaju kupovine kuće o čemu pripoveda upravo
auktorijalni pripovedač romana preuzimajući majčin ugao pričanja kaže se
sledeće: "Na jednom od tih obilazaka otišli smo na izlet do Crvenog otola.
Bili smo i na Katarini. To što mi je tada (Lizeta, prim. B.T.) ispričala, ne bi
moglo da stane ni u deset romana". - "Na kraju niste ništa
kupili". - Oseća (majka, prim. B.T.) skriveni prekor u mom glasu". U
jednoj drugoj sceni kada isti pripovedač govori o mestima Lizetinog življenja
piše: "Posle Trsta živi u Rovinju, pa na Crvenom otoku, da bi se konačno
zaustavila u Puli. (...) Kasnije se doseljava u Gupčevu ulicu. Uski prolazi i
stepeništa ispod Kaštela ....", završavajući pasus rečenicom: "Sve je
podseća na solunski kvart njenog detinjstva". U oba slučaja ista greška:
auktorijalni pripovedač ne može da zna da majka "oseća skriveni prekor"
u njegovom glasu, niti da Lizetu "sve podseća na solunski kvart njenog
detinjstva".Velikićev auktorijalni pripovedač sve zna ne znajući da
"jedna pripovest koja nije zasnovana na ne-znanju pripovedača je zapravo
jedna vrsta književno-stilske prevare". Posledice toga su neuverljivost
ispripovedanog. Možda su to početničke greške, ali Velikić u intervjuu u
"Novom magazinu" (5. januar 2016.) veli da ga je do "Ruskog
prozora" (2007) mimoišlo "oko 5000 književnih nagrada". Nemamo
potrebu da budemo zluradi, budući da znamo da ga je toliki broj nagrada mimoišao
zbog njegovih političkih stavova koji izmedju 1988. i bar do 2001. nisu bili
"po volji" vladajućoj garnituri srpskih političara. Kada se politička
garnitura promenila a on kao intelektualac poprilično bio umuknuo dobio je ono
što ga je pre toga mimoilazilo. Da li ovoga puta milošću politike ili ne - ne znamo. G. Vučiću ionako nije bogzna
koliko stalo do politike u književnosti. Istu je prepustio Vidi Ognjenović, M.
Pantiću, R. Mikiću, J. Deliću, J. Vrbavac, B. Koprivici ...
Da nečiji roman može da bude Molotovljev koktel i
spokojno mrcvarenje priče to u svetu romaneskne produkcije nije ništa novo, ali
se po pravilu iznova potvrdjuje i primedba ove vrste ne može, s naše strane, da
obidje tekst romana "Islednik". Kada je reč o romanima koji su ušli u
najuži izbor za dodelu NIN-ove nagrade za roman objavljen 2015. godine ta ista
primedba može da krasi Basarin ("Andjeo atentata"), Kecmanovićev
("Osama"), Žurićev ("Republika Ćopić") i roman Ljubice Arsić
"Rajska vrata"). To su romani pisani ovih godina a objavljeni 2015.
godine. Kada smo se odlučili da pišemo o romanu "Islednik" Dragana
Velikića umnogome smo bili potstaknuti i romanima upravo ovde navedenim a koje
krase nedostaci savremene pripovedačke umetnosti iste one vrste koje krase i
Velikićev romansijerski tekst o kome je reč. Moguće je, stoga, pitati se: šta
je zajedničko ovim romanima, koja vrsta pripovedačkog umeća ih krasi te koji "Weltanschaung" pokreće pisanje
ovde navedenih romansijerskih tekstova? Moje primedbe u okvirima ovih pitanja
koncetrisane su na tri segmena pripovedne umetnosti i mišljene su isključivo u
okvirima potrebâ savremenog romana,
romana, dakle, koji je deo modusa književne reprezentacije savremenog sveta
života, i odnose se: 1. na svet stila, 2. na svet ideja i, 3. na oblast
metafizičkih pitanja. Velikićev roman "Islednik", koliko ni ovde
navedeni romani, ne zadovoljavaju ni jedan od pomenutih odrednica romana koji
bi se mogao nazvati savremenim.
Velikićev roman "Islednik" priča jednu
priču. - Šta traži priča, linearno ili nelinearno ispričana, svejedno, u romanu
s početka 21. veka? Uz to priča koja ima nameru da nešto utvrdjuje, proverava,
analizira, dakle da traži nekakvu zajedničku konstantu i zaključke za pitanja
koje je unapred postavila kao temu? Da bi, potom započelo nagvaždanje o
junakovoj majci i junaku samom koje je, samo da je pisac hteo, moglo biti
nastavljano od jutra do sutra. Pa ipak zaustavio se, a nije trebao ni da
počinje. Kome su danas potrebne kauč-ispovesti, privatne ispovesti sa odveć
nadobudnom namerom da se na temelju ispovedne priče mogu izvući nekakvi opšti
zaključci o vremenu prošlom i vremenu sadašnjem a koji su navodno i samom
čitaocu važni. Zaključci važni za kojeg čitaoca? - Ni za kojeg, osim za samog
autora! Zašto isti onda to želi da objavi? I koje rad da to čita? (Ostavimo po
strani medijsku stranu priče, auratizaciju spisateljske robe, rutinizaciju
harizme izabranog pisca i sve ono što se naziva stvaranje mita o piscu, odnosno
proizvodjenja njegove značajnosti /Bedeutungsamkeitsproduktion/. To je davno
bilo odradjeno, pisac je postepeno, radeći na mitu o sebi, stvarao svoje
čitaoce. Dobio ih. Ali to nema nikakve veze sa književnom vrednošću dela, nego
sa rečenim odradjenim radom u koga
je, dakako, bila ugradjena i izdavačka mašinerija).Namera junaka Velikića u
romanu je da ogoli svoje biće da bi potom u tako ogoljenom stanju mogao lakše
da nadje ono što traži: nekakav zajednički imenitelj sveta u kome je živeo i u
kome živi te jednačinu ("identitet") sebe samog u tome svetu.
Medjutim, ukoliko pisac to "ogoljavavnje" ne uradi na uverljiv način,
čitalac ima utisak kao da je gledao i slušao nešto čemu nije smeo da bude
svedokom, uvučen u nelagodnost situacije prisluškivanja i voajerizma. Dakle,
Velikić, priča priču. Pričanje priče pripada izvesnoj odluci koja se tiče
stila. Jer, roman se može ispisati i bez pričanja priče. Savremeni roman je
takav osim ukoliko ne pripada pop kulturi bestselera. Savremeni roman -
Velikićev roman nije savremen nego je puki nastavak "Vase Rešpekta" i
njegovog sveta - "datosti jedne pripovesti" transcendira, u njemu
nema radnje (plots), on nije analitička transkripcija izvesne na temeljima
zasnovane istine, on ne "recituje stvarno dogodjene dogadjaje" i nije
nikakav "Reality-Shows, no fikcija koja se imaginizira, nema nikakve
istorije koja je već sama po sebi nevažna, važna je ispisana atmosfera čovekovog
sveta, ne puko stanje činjenica, pri čemu takodje nije važno kako se
"fiktivno pisanje zove" (roman, novela, pripovest) osim da to pisanje
jeste pisanje u smislu kakvim ga
odredjuju pisci "novog romana", ili pisci poput Ignasija Vidal Folka,
Marsela Manijera, Feliksa de Asua,Henrija Rota, Rejmona Rusela, pisci tzv.
"potencijalne književnosti" (OuLiPo), ili, konačno, zašto ne Beket.
Nikako nije na odmet pogledati takodje fiktivno
pisanje (ovo je da ne bude zabune odrednica žanra poput žanr "roman",
žanr "novela", prim. B.T.) Helen Siksu (Hélène Cixous: "Le livre
que je n'écris pas" ili od iste autorke "La venue a l'ècriture"). Savremen roman ne počinje sa nekakvog temelja, nego se
kada je započeo pisanje već nalazi u procesu (počinje niodkuda i ni sa kakvog
izvora) poput Kolridžovog boga čije je stvaranje (još) u procesu pa je piscu
romana gledeć takvog koncepta stvarnosti potrebna izvesna "sekundarna
imaginacija" koja "produkte primarne imaginacije" premerežava ne
uništavajući ih da bi putem stilizacije formirala nove imaginativne obrasce
poput onih stanja koji su predmet razumevanja u relativističkoj teoriji
kvantnih polja. Stoga "Vase Rešpekti" u umetnosti romana
pretstavljaju tek kočije sa zapregom spram čipova ugradjenih u satelite koji,
metaforički, reprezentuju svet umetnosti savremenog romana. Mi živimo u dobu
kvantne mehanike, naš "Weltanschauung"
je te vrste, iako tu činjenicu još uvek ne umemo da definišemo, jer je još
našim čulima nismo zaokružili, ali barem znamo da postoji, makar onako kako
znamo da postoji bolest u nama. No, činjenica da smo u svetu apsolutno
napuštena bića nam je bliska. Šta na temelju toga proishodi za sferu pisanja
savremenog romana? Ono isto što je već ispisano na stranicama "Tristrama
Šendija", "Boomerang-a" Berija Henaksa (B Hannahs,
"Ispravke" ("Korrektur") Tomasa Bernharda u kojima se od
determinističkog i kauzalističkog sveta čovek zauvek oprostio, jer se u istom
zbivaju samo neodredjenosti, nepredvidljivosti ili nasumičnosti a to je, opet,
svet kvantnih objekata čije je postojanje uočila kvantna fizika pa ga, stoga i
proučava. U jednoj paraleli sa navedenim, savremeni roman bi trebao da se bavi
kvantnom ontologijom, odnosno unutar svoga procedere
da ljudska empirijska iskustva rečima pretoči u novo shvatanje problema identiteta
kao golog partikulara koji (u)kazuje da se "svet sastoji od individua sa
intrisičnim osobinama te da stoga svi odnosi medju individuama natkriljuju te
intrisične osobine". On još kazuje da individue sa svojim osobinama ne
zavise ni od kakvog sistema. Konsekvenca koja iz toga za umetnost pisanja romana
proizilazi jeste da, kako je Derida još davno rekao, postoji samo pisanje, "volja-za-pisanjem"
koja nije puka "želja za pisanjem" (l'affection), nego "sloboda
i dužnost", "priznavanje čistog jezika, odgovornost spram vokacije
'čistoga' govora koji, kada se jednom čuje, konstituiše pisca kao takvog".
"Nema dovoljno formi" govorio je Flober, a potseća Derida. Dakle, ne
pisati nešto, nego kako. Tu je naglasak na formi.
Potsećamo: zar Flober nije još u 19. veku govorio o "knjizi ni o
čemu", knjiga koja bi potom opsedala druge imaginacije. Sve ostalo su, da
ostanemo u našoj književnosti, atentati, Ćopići, Žurići, topovi koji su bili
vreli, crkve Svetog spasa, veliki ratovi - dakle, sve sam devetnaesti vek koga
neko u 21. veku, na žalost podnosi, bilo zbog nemoći, bilo zbog lagodne
komotnosti, bilo zbog neznanja da rodno stanje pogleda na svet nauke 21. veka
"uveže" u svet romana 21. veka, što potom, sve zajedno, ima
reperkusijâ na stil romana, na njegova retorička i kognitivna polazišta, te na
njegov način reprezentacije stvarnog.
Ovim smo zašli u domen naše druge primedbe Velikićevom
i inim srpskim romanima ovde navedenim. Koje ideje pokreću ove romane? -
Banalna pričanja o istoriji, pričanja istorije o istoriji. Besomučna u svojim
zaokupljenostima pričanja anekdota, dosadna, kao da su, gledeć saznajnog polja
onoga o čemu se još može pisati, došla iz 18. ili iz sredine 19. veka. Kada su
Balzak ili Zola pisali svoje romane isti su bili napisani unutar ideja njihovog
veka i mi iste u njihovim delima možemo lako da prepoznamo. Koje ideje izlaže
Velikić u svome romanu kako bi se na temelju njih moglo sagledati da je reč o
piscu koji pripada 21. veku? - Osim onih koje bismo u političkoj rubrici
nedeljnika NIN ili na sajtu "Peščanika" mogli da pročitamo - nikakve.
Roman nisu Basarine kolumne u listu "Danas". Od ideja koje su deo
našeg 21. veka u Velikićevom romanu nema ni traga. Kao da je roman pisao neko
ko druguje sa neandertalcima. Jer baš tako iz ugla teorijskih i egzaktnih nauka
liči jezik toga romana: brbljanju neandertalaca. U romanu "Islednik"
nema nikakvih kognitivnih koordinata, nikakvih kognitivnih strategija, bilo
kakvog "enciklopedijskog narativa da ukaže na izvesnu najširu moguću
sintetičku reprezentaciju totalnosti stvarnog"
unutar doba pod čijim se okriljem romana piše, nikakve "sinegdohe
znanja" koja pomaže da se vidi da je delo stvoreno u odredjenoj kulturi
koja poseduje izvesne uredjene semantičke modalitete reprezentacije već
prihvaćenih znanja i koji bi trebalo da budu sastavni deo narativa o kome je
reč, dajući u njemu "input""jednog tehnološkog svetonazora"
koji je prirodni deo ovog veka.. Drugačije rečeno, sa stanovišta načina pisanja
savremenog romana, u Velikićevoj prozi nema onog odlučnog "ne" koga,
kako kaže Alen Pauls, "možemo čuti
u Beketovim romanima" koji se radikalno odriče onoga što je
"stolećima roman činio: pranja ruku, zatvaranja prozora, formalnog
predstavljanja, ukratko, izlaženja u pet, kao markiza". Nema, takodje, izvesne
gradje koja je, kako nas diskretno upućuje Natali Sarot, zapravo
"bezimena, bezoblična magma", "neko stanje" koje je poput
"onih fenomena moderne fizike, tako istančanih i neznatnih da ih traka
svetlosti ne može osvetliti a da ih ne poremeti i izobliči". Umesto
pisanja tzv. "enciklopedijske proze"modernističke ili
postmodernističke provenijencije, svejedno, imamo književnost koja se odlučila
da opisuje male lične odnose, za vizuru gledanja kroz ključaonicu. Pisac se
pretvara u radoznalu sluškinjicu koja sve što je se ne tiče krajičkom oka
posmatra i svuda zaviruje. Drugi rečima, pisac je postao malogradjanin i
palančanin.Zbog toga je Velikićev roman mali i - dosadan. Tako se najlakšim
putem stiže do srca domaćica, poluintelektualaca, "lepih duša", do
srca M. Pantića, J. Vrbavac, neostvarenog fudbalera koji se u književnosti
našao slučajno Boža Koprivice ... Ne sumnjamo da je Velikić čitao Džojsa, V. Gedisa,
D.F. Valasa, Pinčona, Servantesa, Melvila,Filipa Rota, Bolanja, R. Pauersa,
Muzila, R. Kuvera ... Nadamo se da je pročitao Pinčonovu "Dugu
gravitacije" i Floberov roman "Buvar i Pekiše". Ali je ostao kod
Kiša, idola pisaca njegove generacije. A taj šinjel košta. Džaba o tome piše
Nebojša Vasović u knjigama "Lažni car Šćepan Kiš" (2004) i "Zar
opet o Kišu?" (2012).
Rečeno je davno da za "čitatelja romana je u
junaka telo u duhu". Junaci Velikićevog romana uistinu imaju telo, ono se
posvuda kreće, seli, migrira, te migracije se zdušno opisuju, no ta tela,
pogotovo telo glavnog junaka te telo njegove majke, u duhu svome ne artikuliše
nikakve misli, osim banalnih, one koje proishode iz tame psihoanalitičkih
čerenja koja sprovodi glavni junak romana nad svim ostalim junacima istog. Drugim
rečima, od metafizike koja bi proizišla iz nekakvog upravnog govora (iskaza) o
čovekovom svetu ili bi pak, što bi bilo još bolje i uverljvije, proishodila iz
svetlosti čina koji nam je poklonjen onda kada smo sa čitanjem romana završilii
koju bismo "osetili" kao izvesnu "magmu" koja stoji u
pozadini, odnosno u tzv. "poruci" romana, u romanu nema ni traga. Šta
stoji u pozadini toga romana to može da zaključi samo
čitalac-ljubitelj-intervjua koji su tu i tamo mogli biti pročitani na temelju
razgovora koje je autor Velikić vodio sa novinarima srpskih listova. Potom su prikazivači
toga romana iste autorove izjave prosto naprosto prepisivali i pripisivali
(lepili) štivu kao da to o čemu oni pišu o romanu u tkivu romana uistinu i
postoji. Stoga je Velikiću, verujemo,
bilo lakše da je pre pisanja romana naručio nekoliko intervjua, novinarima
ispričao o čemu bi hteo da piše a kritičarima potom na te intervjue skrenuo
pažnju, umesto što je prolio toliko znoja da bi roman, koji na kraju liči na
uzaludno ispisanu stranicu, napisao. No, čovek, verujemo, voli da pred sobom
ima jedno opipljivo Nešto pa se stoga odlučio da roman i napiše, makar isti
strožije čitaoce i ostavio ravnodušnim, osim, naravno, ukoliko se poput pisca
ovog rada ne "navuku" na pisanje kritičkog teksta o štivu o kome je
ovde reč.
Ugovor izmedju reči i sveta ne postoji. Toga je bilo u
vremenu od Presokratika do kasnog 19. veka. Kauzalni odnos koji bi se dao sprovesti
od reči do sveta je presečen. "Uspešno književno delo se prepoznaje po
tome što ukazuje na to da više ništa ne može biti tako kako je pre bilo".
To znači da savremenog romansijera mora interesovati šta su o jeziku rekli
Kvajn (Quine), Ostin (Austin) ili Vitgenštajn (Wittgenstein). I to ne pukog
znanja radi znanja. Već radi posredovanog pokušaja razumevanja činjenice da su
u današnjem svetu veze izmedju označenog i označavajućeg (Sosirov akcenat na
označeno i označavajuće), izmedju verbalizacije i stvarnosti, izmedju
izražavanja i saopštivosti, sve ono što je stari duh sveta od Presokratika do
Hegela i Šopenhauera mogao da prihvati i sa njime operiše, otkazao. Konkretno,
to je izvesnim stilskim "manevrima" mogao da prevazidje, izlažući
siže svog romana unutar apriorne, ali nužne metafizike (u smislu: "svet je
naprosto takav", jer su mu takve premise) na koju smo ovde ukazali.
"Jezik i mišljenje rezultiraju iz jednog procesa diferencijacije".
(H. P. Preußer). I to beskrajnog procesa diferencijacije. Sve izmiče fiksiranju
smisla, takodje i pojmovi praizvora (Ursprung) i porekla (Herkunft). Sâm
pratrag je beskonačno diferenciranje izmedju pojavljućega (Erscheinenden) i
pojave (Erscheinen), "izmedju sveta i doživljenog". Sâm trag koji se
traži nije nikakvo bivstvujuće (ein Seiendes), lanac beskonačnog suplementariteta
pripada poretku jezika. Svet nije kažljiv (sagbar). Setimo se šta Džordž
Štajner (G. Steiner) piše povodom Malarmea: "Reč 'ruža' nema dršku niti
list, niti trna. Ona niti je crvena, niti žuta. Ne odaje nikakav miris. Ona je per se potpuno proizvoljna fonetička
oznaka, jedan prazan znak. U svojoj grafičkoj pojavnosti, u svojim fonemičkim
komponentama, u svojoj etimološkoj istoriji ili gramatičkim funkcijama ne
postoji ničega odgovarajućega što mi pod njom razumevamo u čistim
konvencionalno odredjenim referencama. (...) Organizacija naših čula, strukture
toga, razumevanje i sam izraz leže s one strane naše moći spoznaje, ili su
prosto naprosto samoreferencijalni, ili je toga oboje slučaj. (...) Ne postoji nikakva arhimedovska tačka koja bi
jeziku obezbedila njegovu referencijalnu autonomiju i autoritet. (...) Stoga
ono što reči 'ruža' pozajmljuje njenu legitimaciju jeste l' absence de toute rose'". Diskurs moderne fizike o kome smo
ovde posebno insistirali i koji se, makar i grubo i sasvim svedeno, poklapa sa
ovde iznetim stanovištem savremene dekonstrukcije metafizike i književnosti a
unutar kritike logocentrizma, nije, dakle, bio tek priča da bismo se ovde
pravili učenima, nego činjenica na koju smo ukazivali kako bismo pokazali da je
Velikićev roman, gledeć narativnih rekvizita kojima se on služi, jedno puko
brbljanje kako bi se ispričala priča sa najnaivnijim poverenjem u jezik.Stil je - to nikako ne možemo dovoljno
da ne ponovimo - kako u filosofiji, tako i u književnosti, supstanca onoga što se želi kazati. Izabrati pogrešan stil da bi se
reklo "kralj je mrtav" jeste u tim okvirima izabrani pogrešan stil
koji na logičan i fatalan način utiče na sve ono što se štivom htelo reći i što
se reklo.I makar ovaj stav mi očigledno delili sa Džordžom Štajnerom, isti nije
proistekao iz pukog prepisivanja uverenja ovog autoriteta, nego iz našeg ličnog
iskustva sa književnošću, bilo da to iskustvo proističe sa praktične ili
teorijske ravni, ili istovremeno sa obe, svejedno. Velikić u romanu, navodno,
pokušava da u istrazi junakovog "čvrstog" identiteta (nas ne
interesuje da li se tu radi odista o samom Velikiću, ili ne) nadje samog sebe
iz okrilja vrednosti i karaktera koji se zove junakova majka, i na temelju svoje
prošlosti iz vremena kada ga je ona vodila svetom života. Junaka je strah da
sebe ne pronadje kao repliku ili kopiju svoje majke. On "iskosa"
traži sebe, nekakvu konstantu koja prožima njegovo bivstvovanje na zemlji.
Zaboravlja pri tome (onako kako većina nas nema pojma o podukama kvantne fizike)
da je "u našem životu sve slučajnost", da je sama priroda oko nas
"puna bezbrojnih uzroka" koje ne možemo da podvedemo pod nekakav
zakon ili izvestan sistem. Drugim rečima, on uopšte nema na umu ono o čemu smo
ovde malopre pisali. Stoga njegov roman i u percepciji zasnivanja jedne
kognitivno-epistemološke ravni otkazuje,bivajući promašaj. Sve se u tome romanu
kreće oko nečega što je iluzorno pokušati i iznova pokušavati. Drugim rečima,
zamisao za pisanje romana morala je poteći sa drugačijih epistemoloških
premisa. Nikako ne od potrage za nečim "čvrstim" i na tome tokom
čitavog romana insistirati. Posle doba kada je nastala kriza značenja značenja
nastaje doba skepticizma."Nedostaju reči", kaže Lakan. "Upravo
se zahvaljujući tom nedostatku istina drži stvarnosti". Stvarnosti da
nedostaju reči - što je upravo stvarnost istine i istina stvarnosti a što samo
poneki pisci uspevaju da razumeju, pa tako i pišu i stoga pišu dobro i -
istinito. Beket nije nastao ni iz čega. Kada neko danas piše a nema makar
preliminarna spisateljska iskustva pisca Beketa, to je isto kao kada bi Balzak
pisao sa temeljnih znanja jednog ptolomejskog sveta svoj roman "Čiča
Gorio". Ne u pevu Sirena, no u njihovom ćutanju nalazi se poruka olakšanja
u svetu koji nam je postao pretnja. Beket, dakle, u svojim romanima ne razglaba
o čvrstoj tački, ne rekonstruiše prošlosti, koje se ne mogu rekonstruisati, jer
iste i ne postoje. Pokazuje kontingencije. Velikić je svojim
"Islednikom" miljama daleko od takvog Weltanschaunga. I stoga je posve nemoderan: kako u izrazu i stilu,
tako i u premisama i porukama koje njegov roman šalje.Kritika potom to prihvata
kao štivo vredno pohvala i nagrada. I to su temelji jedne zajedničke muke,
poput sprege privrede i korupcije. Bît rada, odnosno bît romanesknoga im izmiče.
Konkretno, kada je o romanu "Islednik" reč čim pokušamo promišlajti
Drugog kao "pozitivnu punoću", taj Drugi postaje nemisliv, nemoguć i
neizreciv. To je Dragan Velikić hteo da pokaže, ali u tome nije mogao da uspe.
To je hteo da ispiše, ali nije ispisao. Našao se, fudbalskim jezikom rečeno, u
autu. Auti i autizmi se kod nas nagradjuju. A to je spoj sretne
predodredjenosti, nikakvog slučajnog spoja, srpske književnosti i srpske
književne kritike jedne na drugu. Spoj poluobrazovanih sa poluobrazovanima. Kada
počnete da sumnjate u svoj kritičarski razum kao i u veštinu pisanja samo
čitajte M. Pantića (da ostanemo samo na ovoj markantnoj paradigmi srpske
književne kritike) i Dragana Velikića i comp.kao mainstream-a srpske romansijerske proze i odmah ćete znati, rečeno
dosetkom Čarlsa Bukovskog, "da nemate zbog čega da brinete". Ono što
je u tom spoju izraz nesreće i nesuvislost strukturnih ukrštajadeo je zavodljive
jednostavnosti koja nije tek perceptivna obmana.
Jer i u nesuvislostima ima sistema koje ne dao vam bog da ih potcenite.
Novi Sad, aprila 2016.
