Наша је тешка драма у којој један крвави чин, унедоглед, бива замењен другим, још крвавијим. Мајски преврат 1903.

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ.Српске кривине са певањем и пуцањем / В. Н. | 24. јул 2016. 21:00 |
Како је чувени сатиричар Радоје Домановић доживео Мајски преврат. Ако смо Срби, сад се сва историја мора срушити, јер наступа ново доба... Као што је увек кад се промени власт

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Милош чува историју Чарапана
• 
  Историчари сведоче о Недићу

• Из "Зоре" у одбрану домовине
• Срби задивили Стари континент
• Рушили куће под заштитом државе

ОДАКЛЕ долазимо, ко смо, куда идемо, питања су која, као измаглица, лебде над реком људске историје. Сваки човек и сваки народ, у свом цивилизацијском ходу, изнова и изнова морају да одговарају на питања на која одговора нема, изузев у тражењу одговора. Ко смо, одакле смо, куда идемо? И шта је историја, осим сазнања да више видимо зато што стојимо на раменима оних који су живели пре нас? И где почиње историја, ако не у свести да овај свет није наш јер смо га позајмили од предака, и да га дугујемо потомцима.

Вековима већ градимо кућу "на стази слонова" и не спадамо у оне срећне народе чија историја је духовита и лака, оперетска једночинка. Наша је тешка драма у којој један крвави чин, унедоглед, бива замењен другим, још крвавијим. У свему оскудни, историјом смо богати. Могли бисмо да је извозимо, али се за њу нико не отима. Да је лако бити Србин, не би паметни људи били Швеђани, Енглези, Швајцарци. Да будемо Срби, то је само нама запало, други се за то нису отимали, а и од наше браће, ко је на историјској кривини могао да шмугне, шмугнуо је - у муслимане, Македонце, Хрвате, Црногорце... А ми који смо остајали нисмо се баш претргли да се нешто мењамо...

ЈЕДНА од тих историјских кривина бејаше и Мајски преврат 1903. године, који је обележио почетак новог доба и којим је лоза Обреновића "из корена ископана". Занимљиво би било да бацимо поглед уназад, да видимо какви смо тада били и како нас је доживео књижевник Радоје Домановић. Онај Радоје, сатиричар, кога смо запамтили као човека који је писао са много горчине, пуно историјске скепсе и циничног хумора и који је био убеђен у ону стару поуку по којој "све тече, ништа се не мења".

Радоје Домановић, иначе жестоки противник династије Обреновић, љути радикал, покренуо је 25. децембра 1904. године сатирични лист "Страдију" и одмах у њој одговорио злурадим сумњивцима који су поверовали да је после Мајског преврата и затирања лозе Обреновића свршено и са Домановићем као сатиричаром.

Радоје им отпоздравља уводником под насловом "Здраво, здраво!", следећим редовима:

- Шта ћеш сада да пишеш? - питали су ме многи после 29. маја некако и пакосно и подругљиво - нема више за тебе материјала. О публико српска, добричино моја, како си грдно проста и наивна. Прошао је 29. мај, али смо остали ми. Ми исти онакви какви смо и пре били...

ПРЕДЛАЖУЋИ, иронично, да сад треба срушити све што је обреновићевско, пише: "Е, од сад наступа ново доба слободне речи. Лаж је цела историја, лаж! Истина је само: да су се Срби доселили у ове крајеве, да се после не зна ништа, да се историја Србије има рачунати од 29. маја, све пре тога има се сматрати предисторијом!"

Домановић у првом броју "Страдије" даље каже - да се 29. мај десио у оно доба када су настајале приче из "Хиљаду и једне ноћи", онда би отприлике овако био описан:

- У ЈЕДНОМ магновењу исправиле су се криве београдске улице... Путеви дивни, железничке пруге гушће него у Данској. А људи? То тек да видите! Из луднице изашли сви здрави и читави, будале се пропаметиле, а већ они што су били паметни постали генији... Министри мудри, сељаци добри, чиновници спремни и савесни, жандарми учтиви па се на сваког љубазно насмеше и кротко ослове: "Дозволите", "молим најпокорније"... Жито и сви усеви успевају дивно, према одлуци народног парламента. И школа и црква и канцеларије и касарне, све уређено, све добро. Нигде да човек не може ништа приметити. Чисто да се боји човек да не изумре овако дивна генерација.

- Кад би срећом тако било - пише надаље Радоје Домановић - онда би "Страдија" отишла у пензију, а ја бих писао како се пастир и пастирка љубе, како жуборе поточићи и прижељкују славуји, ал' овако има се шта. Може се још у овој доброј земљи, међу овим добрим људима, набиљашити отуд, одовуд мало материјала за "Страдију". Толико као поздрав, добра публико. Нећемо се ваљда у првом броју свађати и грдити, а нема ни смисла... Е, доцније, Боже здравља! Живи смо људи, па се, богме, можемо и споречкати.

Скромност "Страдије" у техничкој опреми, без цртежа на страницама, Домановић је надокнадио сликовитим писањем, а тако је и у напису "Наша подлост", који такође има за тему Мајски преврат, који цитирамо у целини:

"Сваког тренутка, сваким часом све више и више, констатујемо нашу бесмислену подлост.

Замислите само:

После 29. маја срете ме један, и то један који ми се није ни јављао пре 29. из обазривости.

- О, здраво!

- Здраво!

Хвала богу кад се овако сврши! Ја сам, знаш, знао за ову ствар, био сам посвећен.

- Е?!

- Шта мислиш? Чујеш, знаш ли ти да сам једва главу извукао?

- Збиља?

- Како, човече, ја знам шта сам пропатио. Само да ти причам... Ух... Море да оставимо то, знаш већ и сам, ал' тек боли ме, не могу да заборавим - вели тај један и одмахује као да се беде велике отреса.

Уздахнуо сам горко.

- Је ли? - пита ме.

- Шта?

- Шта мислиш, хоће ли срушити овај споменик Кнез Михаилов? - опет ће он, а баш смо били пред спомеником.

- Ама овај Обреновићев споменик? - велим.

- Јесте, то је срамота, то ми не можемо равнодушно гледати.

- Срушиће, ја шта мислиш. Све се мора порушити ако смо Срби, ако смо људи. Пре су порушили Баба-Финку, кулу Хајдук-Вељкову, и на том месту где је она била подигло је неготинско начелство нужнике. А сад, сад се мора и историја порушити ако смо Срби. Историја, разуми: какав споменик, то је ситна ствар, то је већ с тим свршено, али историја, ту сулуду историју морамо љоснути о земљу. Наши историци већ су извежбани да фалсификују историјска факта, па то неће тешко ићи. До сада су деца учила и досељење Срба, и Бојку, и Жупане, и Краљеве, и Цареве, и Косово, али сада то не може, ми се морамо сад после 29. показати људи, морамо да порушимо подлости прошлости, да од сада буде ново доба слободне речи. Лаж је, господине мој, цела историја, гола, страшна лаж. Истина је само једно:

1. Срби су се доселили из Бојке у ове крајеве.

2. После се не зна ништа.

3. 29. маја почиње историја Србије.

4. Све пре 29. маја рачуна се у предисторијско доба.

Тако ћемо ми јер смо карактери.

Baш овако је писао Радоје Домановић у својој "Страдији", и баш тако је најбољи српски сатиричар доживео преврат 1903. године, када су убијени краљ Милан и краљица Драга Обреновић, а династија Карађорђевић засела на трон Србије.

Најзад, не треба заборавити да су тих година, после атентата на краљевски пар, Никола Пашић и његово радикали дефинитвно преузели у своје руке кормило српске државе и да је Пашић инспирисао Радоја Домановића за једну од најбриљантнијих приповедака српске књижевности - "Вођу", у којој народ иде за "мудрим" старцем који ћути, све док, попадали на дно понора, не открију да је вођа слеп!

ПРОГАЊАНИ БОЕМ

РАДОЈЕ Домановић рођен је 16. фебруара (или 4. фебруара по јулијанском календару) 1873. године у породици сеоског учитеља у селу Овсиште код Крагујевца. Детињство је провео у суседном селу Јарушицама, где је завршио и основну школу.

Гимназију је завршио у Крагујевцу, а Филозофски факултет на Великој школи у Београду. Као професор српског језика радио је у гимназијама у Врању, Пироту и Лесковцу.

Због политичких уверења је прогањан, премештан и отпуштан са посла.

Оженио се 1895. године учитељицом Наталијом, са којом је имао ћерку Даницу (1896-1956) и синове Драгишу (1902), који је умро убрзо по рођењу, и Зорана (1905-1944). После пада режима краља Александра Обреновића 1903. године, незадовољан малим променама у земљи, покреће политички лист "Страдија", у којем покушава да се бори против мана нове власти.

Разочаран, одаје се боемском животу. Усамљен, огорчен и сиромашан, умро је у 35. години, 17. августа (или 4. августа по новом календару) 1908. у Београду.

        = преузето в. Новости

Leuren Moret, naučnica izuzetne hrabrosti...

Dok svetska javnost s gnušanjem prati uništavanje istorijskih spomenika Mesopotamije, optužujući „fundamentaliste“ za varvarizam, većina medija prećutkuje činjenicu da je pljačka započela danom upada američko-engleskih naoružanih hordi u Irak.

Poznavaoci tvrde da se radi o jednom od strateških poteza iz Agende 21 osmišljenih u cilju brisanja istorijskog pamćenja čovečanstva, uz uništavanje tragova najstarijih civilizacija. Okupacija teritorije predstavlja samo prvu fazu u mefistofelovskom osvajanju duša, mozga, svesti i pamćenja.

Zabrinuti vešću (decembar 2014) da je fondacija Rokfeler, u okviru projekta za izgradnju 100 rezilijentnih gradova širom sveta, objavila spisak od 35 gradova – među kojima je i Beograd “pozvan da se pridruži sve brojnijoj mreži urbanih centara koji se pripremaju da odgovore na izazove 21. veka”, potražili smo vezu između rušenja i građenja, koja je promakla dobronamernim kritičarima iz arhitektonsko-urbanističke branše, kao i većini medija zabavljenih komercijlnim efektom i tračevima o šeicima i prevarantima.

Obratili smo se Leuren Moret, naučnici izuzetne hrabrosti, koja je 1999, nakon napuštanja Livemore laboratorije za nuklearno oružje, postala „zviždač“ iznoseći u javnost detalje „najveće naučne podvale vazane za Juka Mauntin projekat“. Moret je bila član Parlamenta i Kongresa, a pojavila se kao svedok-ekspert na Međunarodnom sudu za ratne zločine vezane za Avganistan, u Tokiju.

Iz perspektive geologa (jedna od prvih žena sa diplomom Univerziteta Davis iz Kalifornije), i eksperta specijalizovanog za oblast „delovanje jonizujućeg zračenja na prirodno okruženje i živa bića”, Leuren se godinama bavi vrhom „naučne mafije“, a kao priznati ekspert za brojne oblasti u svoja otkrića unosi dodatnu dimenziju, koju nemaju nezavisni novinari istraživači.

Vi ste svojim istraživanjima obuhvatili čitav set projekata vezanih za realizaciju Agende za 21. vek. Sem naučne mafije, istražujete ulogu brojnih izvođača radova, tragajući za vrhom odakle se direktive sprovode sistemom spojenih sudova. Srbija je, nakon uranijumske NATO agresije 1999, napadnuta HAARP-om, GMO, zakonima o obaveznoj „imunizaciji“, a trenutno je izložena još jednom sofisticiranom propagandnom triku iz Rokfelerovog šešira. Kako tumačite Rokfelerov projekat izgradnje „rezidencionalnih gradova“ i vest da će ovi gradovi dobiti „bespovratna sredstva za imenovanje direktora za rezilijentnost grada, čiji zadatak je da upravlja, planira i sprovodi strategiju rezilijentnosti grada“? Država u državi?

S obzirom da živim u jednom od „specijalnih Rokfeklerovih“ gradova, imam i lično iskustvo o tome: živeti u njemu postala je noćna mora. Mi imamo četiri takva grada povezana sa Berklijem – Sanfrancisko, Oukland, Alameda i Berkli. Rokfeler je predvideo (planirao) da do 2050. godine, umesto današnjih 50% stanovništva, broj stanovnika urbanih oblasti poraste na 70%, što znači da će se seosko stanovništvo proterati sa svojih poseda, uz ubrzanu transformaciju ove populacije u urbanu sirotinju-bezemljaše, čime bi eugenički projekat uništavanja viška stanovništva bio zaokružen. Amerika upravo preživljava fazu eliminacije beskućnika, proizvedenim ovakvom politikom, što je uporedivo sa Hitlerovim „konačnim rešenjem“. Američki beskućnici se prosleđuju u sabirne FEMA kampove, da bi ih umesto gasnih komora podvrgli čipovanju i prinudnoj sterilizaciji. Ako je bilo ko u Srbiji pomislio da su Rokfeler i bratija „rezidencijalne centre za izazove 21. veka“ namenili lokalnom stanovništvu, grdno se vara. Navešću vam primer nekoliko „zatvorenih gradova” u Latinskoj Americi, izgrađenih na državnom zemljištu, ograđenih i zaštićenih „bezbednosnom tehnologijom“, u koje se ulazi uz posebne identifikacione kartice (ugrađene čipove) a radna snaga koja ih opslužuje nema slobodu izlaska i ulaska po sopstvenoj volji. U ovim gradovima stanuje belosvetska elita, koja ne podleže zakonima zemlje domaćina, ima sopstvenu valutu i poreska pravila – rečju nedodirljivi.

S obzirom da se radi o inicijalnoj donaciji fondacije Rokfeler, u vrednosti od 100 miliona dolara, na koji način će fondacija kontrolisati rezidente?

Kontrola se vrši najsavremenijom tehnologijom ugrađenom u svaku stambenu jedinicu, radi mogućnosti praćenja svih aktivnosti, a veliki deo informacija sa lica mesta biće obrađen uz pomoć smart meter (pametnog strujomera), za merenje potrošnje električne energije u domaćinstvu. Oni imaju bazu, takozvani „midver“ i “flet arej” antenu, malu ali moćnu, projektovanu za prenos informacija o svemu što se u kući dešava. Ona „uzgred“ crpi informacije iz svih električnih uređaja (pa i računara) i beleži sve što ste izgovorili, radili pa čak i pomislili. Sve te informacije prenose se u centralu, odakle ih preuzima brod stacioniran u ofšor zoni (međunarodne vode). Bili smo svedoci pretvaranja MERSK broda u ofšor brod, napunjen kompjuterskim serverima. Preuređivanje broda trajalo je preko dve godine, da bi pre šest meseci isplovio. U brodu se nalaze svi podaci iz naših gradova, svaki smart meter se povezuje sa INMARSAT satelitom, umreženim sa geostacionarnim satelitom iznad Kameruna u Africi.

Čak su i podaci Američke službe bezbednosti preuzeti tim satelitom, odakle se prosleđuju INMARSAT centrali u Londonu. INMARSAT je osnovan u Holandiji, a poznato je da su Holanđani uvek bili umešani u fašističke projekte, kao što su rengen mašine na aerodromima. Njihova umešanost u pedofilski lanac, uključujući i holandsku kraljevsku porodicu, govori o prirodi ove države i mentalnom sklopu vladajuće elite.

Da li je najavljeno uvođenje pametnih brojila u Srbiju jedan od mehanizama za uspostavljanje kontrole nad stanovništvom, uključujući i one osuđene na život u senci “grada za elitu”?

Ovde u Berkliju, i obližnjim „specijalnim gradovima“ iznenada su se pojavila pametna-brojila, ugrađena u sve poslovne zgrade i stanove; novo ulično osvetljenje, kao i moćni prenosnici telefonskih veza (uz adaptiranje postojećih na veću snagu uz pomoć kablova za električnu struju). Moćne antene ugrađene u zidove zgrada, sprovode snažne signale slične onima iz smart metersa. Ovi signali vas mogu oboriti na pod ili izazvati nepodnošljive glavobolje, što će daljinskim upravljanjem biti primenjivano na svakog ko nije „harmonizovao“ ponašanje sa novim pravilima Agende21. Oni prate sav saobraćaj i kretanje ljudi uz pomoć uličnih svetiljki, a imaju mogućnost da vas izlože udaru EMF talasa – izazivajući bol kad god im se prohte. Ti Rokfelerovi gradovi imaće tehnologiju kojom će biti onemogućen pristup nepoželjnima, što se upravo događa u Berkliju.

Ko stoji iza ovog vojnog projekta?

S obzirom da svaka tehnološka inovacija odlazi u ruke vojnih stratega, ovu tehnologiju je iskoristila holandska vojska radi praćenja brodova na moru. Ubrzo je, paralelno s razvojem programa, započeo vojni biznis. Privikavanje stanovništva na metode kontrole i državnog terora započinje operacijama „pod lažnom zastavom“. Satelitskim sistemom INMARSAT želeli su da prate sav avionski saobraćaj, ali im je bilo potrebno „misteriozno“ rušenje dva malezijska aviona, kako bi opravdali uvođenje INMARSAT praćenja letova.

Kako će se ova tehnologija odraziti na naš budući život?

Oni su razvili sofisticiran način da prate ljude širom planete. U tu svrhu koriste DNK električni signal (slično otisku prsta), da određenu osobu prate iz satelita ma gde se našla, danju ili noću, koristeći infracrvene zrake. Sve što je ljudski kreativni um smislio preuzeli su u svoje ruke, a otkrića jednog od najvećih umova – Nikole Tesle, služi kao neiscrpan izvor informacija. Oni tome nisu dorasli ali ih ništa ne sprečava da eksperimentišu, zgrćući ogoman novac lažnom pričom o „klimatskim promenama“, smišljenom u Al Gorovoj kuhinji.

Krajnji cilj je stvaranje globalnog robovlasničkog društva, a dokle su spremni da idu može se zaključiti iz Rokfelerovog govora o neophodnosti ukidanja novca. Ukoliko ih ne zaustavimo oni će uspostaviti takav sistem koji omogućava državi (i Rokfeleru kao njenom stvarnom vlasniku) da vam ukine račun bez ikakvog objašnjenja – pritiskom na dugme, a dovoljno je da im se učini da previše „talasate“. Sve što ste zaradili tokom života biće u njihovom satelitskom kompjuteru, pod strogom kontrolom onih koji nikome ni za šta ne odgovaraju, kao što nas danas prinudno vakcinišu ne preuzimajući odgovornost za tragične posledice. Rokfeler i Bžežinski su o tome pisali u knjizi „Između dva veka“, a ja to posmatram kako se ostvaruje pred mojim očima, brže nego što je moguće zamisliti.

Klimatske promene, radioaktivnost

Bili ste jedan od najboljih studenata svoje generacije. Vaš diplomski rad vezan je za proučavanje istorije Zemljinog magnetnog omotača. Ko vas je uveo u ovo područje?

Mentor mi je bio Marion Fulk, naučni saradnik iz Menhetn projekta. Zahvaljujući njegovoj podršci osvojila sam jedno novo područje – radi se o opasnom i moćnom oružju za masovnu destrukciju, baziranom na Teslinoj tehnologiji, poznatoj kao HAARP. Ja tumačim geopolitiku kroz nauku, iz čega proizilazi zanimljiv pogled na svet i otkrića o funkcionisanju sveta.Moji zaključci su, ponekad, toliko neočekivani i zastrašujući da ljudi ne žele da u njih poveruju. Ali vremenom shvate da je to jedina opcija koja ima smisla.

Trenutno sam preokupirana događajima u Ukrajini; bojim se da je situacija mnogo opasnija nego što ljudi mogu pretpostaviti. Poludela kijevska hunta, kontrolisana od strane jezuita iz američke vlade, u stanju je da nas uvuče u planetarnu katastrofu. Posebno je zabrinjavajući gest Džona Kerija, koji im je u novembru 2014. poklonio 4 mini-nuklearne bombe, a još više zabrinjava eksplozija u Zaporoškoj nuklearki, u decembru 2014. Kijevska hunta krije da je tom prilikom došlo do oslobađanja radijacije slično černobilskom akcidentu, ali sam u međuvremenu pronašla podatke na zvaničnom blogu švedske, litvanske i grčke vlade. Prema ovim izveštajima, oblak radijacije se proširio evropom, a bio je najviši nad Grčkom tokom prededničkih izbora. Kao što je Putin od početka govorio: Kijevska hunta je u stanju da uradi najveće gluposti, s obzirom na kapacitet kadra postavljenog na najviša mesta u vladi. Iza ovog, ljudskom rukom izazvanog, haosa stoji Rokfeler, koji je na Biznis konferenciji UN, septembra 1994. rekao „Nalazimo se na ivici globalne transformacije. Sve što nam je potrebno je dobro pripremljena kriza i nacije će prihvatiti Novi svetski poredak“. Kad god vam spomenu reč kriza, setite se da se ne radi o spontanom procesu.

U ukrajinskoj drami se prepoznaje matrica po kojoj sistematski uništavaju tragove mesopotamske kulture. Ko stoji iza toga?

Dok je u aprilu 2013. pljačkan Nacionalni muzej u Bagdadu, američke trupe su čuvale stražu. Pohod je nastavljen sa ciljem da se ceo Irak pokrade, a ono što se poneti ne može pretvori u prah i pepeo. Vavilon je preoran buldožerima i pretvoren u američku vojnu bazu, kao i Ur (osnovan 3800 godina pre nove ere). Predvorje karavansaraja iz 10. veka korišćeno je za uništavanje otetog oružja, a „nekontrolisane“ bande takozvanih fundamentalista 9. marta su buldožerima razorili Nimrud, prestonicu Asirske imperije. I vaše crkve na Kosovu su rušili – verujete li da iza toga stoje „primitivni džihadisti“? Pa oni su u Iraku uništili 113.000 knjiga neprocenjive vrednosti, među kojima je bio veliki broj islamskih astroloških knjiga, korišćenih u zlatno doba Islama. A za to vreme SAD, UK i Kanada tamo imaju vojne savetnike.

          = izvor: videti više:  Beograd.in - Vaš nezavisni medijski portal!

"Аман, попе, што ти смета што људи долазе да виде своју баштину?"

ВЛАДАР У ЕГЗИЛУ: Стефан Немања се преселио из сефа у сутерен / Борис СУБАШИЋ | 22. јул 2016. 20:30 | Ни скромна биста оца српске државности годинама не може да нађе простор на неком од тргова у Новом Пазару

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Стипендију Тесли нису дали, али плакету јесу
• 
  Бајка о композитору Стевану Христићу

• Стари Харемлук чека - нову власт
• Откривен храм Немањића на Венчацу!
• Зорка - чуварка народних обичаја

БРОНЗАНИ велики жупан Стефан Немања однедавно "станује" као подстанар у једном београдском сутерену, јер је морао да оде у егзил из сефа банке у Новом Пазару, где је, као у самици, под кључем и у мраку, пребивао читаву деценију - каже др Добросав Никодиновић. Овај угледни стари лекар, пензионисани специјалиста неуропсихијатрије, који је радни век провео у Новом Пазару, понео је у пртљагу бескућничку бисту оца српске нације селећи се под старе дане у Београд. - Већ сам доживео велике проблеме и нападе од острашћених исламиста због Немање, па вас молим да не објављујете где сад станујемо, да нас неки муџахедин не нађе и овде - замолио нас је др Никодиновић, док нас је водио у сутерен пун сандука и крша. - Од 2002, Удружење "Рас" узалудно је покушавало да постави бисту оца српске државе у Немањину улицу у Новом Пазару. Сматрали смо да му је место испред градске куће, јер је данашњи град изграђен на темељу престоног Раса. Нажалост, споменик је постао у толикој мери политичко питање и мета религиозних примитиваца да смо морали да се одселимо из Новог Пазара. Немању сам морао сам да маскирам у џакове током селидбе, да га неко од носача не би намерно оштетио.

Саговорник "Новости" истиче да је разлог његове и Немањине селидбе страховита кампања политичког и верског екстремизма и примитивизма.

- Створене су генерације младих људи који појма немају ко је Немања, али су спремни да униште његов споменик јер је био Србин, што је довољно за мржњу - са уздахом констатује др Никодиновић. - Вајар Никола Коља Милуновић направио је бисту тако да Немању представља као владара и државника, а не као српског свеца, управо да не би вређао верска осећања муслимана.

Да се споменик не би тумачио као националистички провокативан, није урађена монументална фигура, већ само попрсје високо 75 центиметара. Ни такав, скромни Немања није добио простор у Новом Пазару.

СРАМОТА НА САБОРУУДРУЖЕЊЕ "Рас" је доживело највеће разочарање када су неколико година локални свештеници СПЦ направили проблеме у организовању културне манифестације "Немањин сабор" у Дежеви, где се налазио двор великог жупана. - Сабор смо организовали крај археолошких остатака дворске цркве, за коју мало ко и зна да постоји - каже др Никодиновић.
- То је после извесног времена засметало локалном свештенику, који је на саборима узимао богате прилоге, јер су посетиоци мислили да тај новац сакупља за обнову храма. Онда је покушао да уништи сабор, забрањивао је парохијанима да долазе, претећи да им неће опојати мртве ни пресећи славски колач. Тужио нас је, као да је лично Немања, за узурпирање имовине, односно археолошких остатака. Судија, муслиманка по вери, ухватила се на суђењу за главу и рекла: "Аман, попе, што ти смета што људи долазе да виде своју баштину?"

- Дуже од деценије Удружење "Рас" се узалудно дописује с новопазарским градским властима тражећи мало простора за споменик - каже др Никодиновић. - У почетку, нису се уопште удостојили да нам одговоре. Када смо поновили захтев, обавестили су нас да постављање таквих објеката није предвиђено генералним урбанистичким планом Новог Пазара". У следећем одговору су навели да би споменик ометао "пешачку комуникацију". Тако је биста утемељивача српске државе изједначена с тезгама, надстрешницама, киосцима и кафанским баштама. У једном од образложења, градска управа то недвосмислено саопштава: "... историјска чињеница да је Стефан Немања оснивач српске државе свакако носи осредњу тежину, и иста не спада у ред одлучујућих правно-релевантних чињеница на основу којих се мериторно одлучује у предметном захтеву."

Више пута је било најављено постављање споменика, али како одобрење од новопазарске општине није добијено, Немања је почео да се сељака. Фама око непостојећег споменика је нарасла, па је бронзани велики жупан почео, и пре него што је постављен, да добија претње да ће бити уништен.

- Кад смо градске власти замолили да изложе бисту у холу зграде општине, одбили су нас уз образложење да не могу да јој гарантују безбедност - каже др Никодиновић. - У Музеју "Рас" су вероватно мислили исто, па су и они одбили да изложе Немању. Бисту је једина с радошћу прихватила основна школа у Дежеви. Ипак, решили смо да не одустанемо од постављања споменика у Новом Пазару, изграђеном на темељима Немањиног Раса. Зато смо закупили сеф у банци, где смо сматрали да ће биста бити безбедна, и оптимистички веровали.

У Удружењу "Рас" кажу да од 2002. очекују да ће се новопазарске власти уразумити, али узалудно.

- Нису општинске ћате саме забраниле Немању, већ по налогу политичких или верских лидера који промовишу непоштовање устава и закона Србије и шире верску и националну нетолеранцију - огорчен је стари психијатар. - Због такве атмосфере Срби се масовно селе из Рашке области. То сам на крају и ја учинио, парадоксално, као председник удружења које је створено да подстакне повратак Срба у област где је рођена српска држава. Доселио сам се у Београд, седим уз бронзаног Немању и пишем књигу о Рашкој области, јер, нажалост, нико колевку српске државе није детаљно обрадио последњих 900 година.

ПАНТЕОН НЕМАЊИЋА

САН чланова Удружења "Рас" је да се на платоу крај Немањине задужбине Ђурђевих ступова изгради српски културно-духовни центар у коме би се посетиоци упознавали са два сјајна века немањићке Србије и где би се током целе године одражавале научне и културне манифестације.

- Ту би било и једино долично организовати и прославу правог дана државности Србије, коју је створио Немања, јер ми тренутно славимо само обнову државности. Нажалост, наша идеја је све даље од остварења, јер се простор око Ђурђевих ступова, иако под формалном заштитом државе и Унеска, непрестано узорпира. Дивља градња, пред којом надлежни затварају очи, прети да заклони Ступове.

O Dolini Katmandu koja se zbog lepote i drugih izuzetnih razloga ne može proputovati. Zatim o nebu nad Dolinom i šta se sve vidi u tom nebu / Stevan Pešić

GLAVA I

O Dolini Katmandu koja se zbog lepote i drugih izuzetnih razloga ne može
proputovati. Zatim o nebu nad Dolinom i šta se sve vidi u tom nebu.

Postoji samo jedan Katmandu na zemlji i u vasioni; sem ako nije, kako neki veruju, odraz nekog nebeskog grada, ali ni to ne menja stvar, jer je taj odraz jedini na zemlji. Reč »san« najpogodnija je da se opiše, ali san, to su slike i osećanja i ne mogu se preneti. Prošlo je više od godinu dana od mog boravka u Nepalu i sad, dok sređujem beleške o tome, nije mi dobro, osećanje da sam nešto nepovratno, zauvek, izgubio, opseda me i progoni. Ponekad sanjam Katmandu. No, muka od buđenja ne traje dugo, jer znam da Katmandu postoji. I tada se osećam kao Adam (poređenje nije šaijivo!) koji nije isteran iz Raja, već ga je, zbog želje da vidi druga mesta, zbog svađe sa Evom ili tako neke sitnice, sam napustio i može se, vratiti kad hoće. I ja ću se jednom, ponovo, vratiti u Raj koji se zove Katmandu.

Vratiću se ne samo zato što sam tamo bio srećan, već što sam tamo počeo da se navikavam na smrt. U početku je to bilo neprihvatljivo, borio sam se, ali sam vremenom prestao, shvativši da se život i smrt podjednako mogu voleti. Ma koliko da je moj boravak u Katmanduu bio lep, radostan, zanimljiv, on je ujedno bio i boravak izvan života. Nigde smrt nije tako prisutna kao u tom gradu. Ona je u zemlji, u vazduhu, u drveću, u nebu i na licima ljudi. Činilo mi se da je smrt mali demon što čuči iza čela svakog čoveka; tu se nastani od rođenja i ne napušta ga nakad. Čula su izoštrena, a prirodu i sve u njoj vidite ponekad naročitim okom. Gledao sam pticu i video njen skelet i u isti imah nju koja je letela, vesela. To mi se događalo i sa Ijudima sa kojima sam bio, čak sam jednom video svoje grudi, ruke, telo kao kostur. Pri tome nisam bio uplašen, niti je to učinilo da mi se pokvari dobro raspoložanje. Naprotiv, posmatranje me je radovalo i snažilo. Bio sam đak u školi večnosti.

Dolinu Katmandu zovu i Dolinom Nepala. To je najlepši kraj zemlje, najbogatiji i najmnogoljudniji. Tu je kolevka ovog naroda; tu se dogodila njihova istorija; tu su tri kraljevska grada. Polja, šume, bašte, voćnjaci, livade, reke, naselja, hramovi: to su slike koje gledate ovde. Gledate ih, dok vam jedan glas govori: »Ova zemlja je med za sva stvorenja, a sva stvorenja su med za ovu zemlju.« Pesma je ispevana u davnim, prvim danima kada su se vrata Raja otvorila. Ovde su ona još uvek otvorena; ko ih vidi, prolazi kroz njih. Oko tog Raja su brda i planine. Na zapadu planine su visoke do dve hiljade metara; preko njih se prelazi dolazeći iz Indije. Takve su planine i na severu i na jugu. Takve su i one na istoku koje će vas, postajući sve više, kao kakvim nebeskim stepenicama, odvesti na Himalaje. Kažu da se čitava Dolina može preći od izlaska do zalaska sunca. Ja sam često mislio o takvom poduhvatu (imao sam i saputnike čak), ali ga nisam ostvario. Obišao sam Patan, Bagdaon, pa i Kir-tipur, video sam nekoliko velikih svetilišta i znamenitosti. Ali da praputujem kroz čitavu Dolinu, što je bilo i te kako vredno i zbog čega sam onima koji su to učinili toliiko zavideo, nisam uspevao. Moj najduži put nije trajao više od jednog sata šetnje izvan Katmandua.

Za to postoji više razloga. Jedan je lepota ovih predela; oni su takvi da ih uvek možete gledati, po-gotovo što njihov izgled, s obzirom na promene dana i noći i vašeg raspoloženja, nikada nije isti. Recimo, Ganeš Himal: u toku jednog dama pojavljuje se, nestaje, i toliko menja oblik da više niste sigurni da li uopšte postoji ili ga vi, sedeći negde, izmišljate da biste popunili prazninji u nebu. Istraživački, naučnički duh takođe obuzima čoveka na tim šetnjama, pa umesto da ide tamo gde je naumio, on satima posmatra neku biljku, insekta ili oblak. Meni se to naročito događalo kada bih poneo kišobran. Služio mi je kao štap, zaštita od iznenadnog pljuska i kao vilinske rašlje. Kad sam ga imao uz sebe, uvek bih otkrio nešto novo. Da Gete već odavno nije opisao onu čudesnu Pra-biljku, ja bih to učinio sada. Našao sam je ovde, na jednoj livadi. Otkrio sam i vrstu Ieptira, nepoznatu u nauci. Krila su mu žuta, na ivicama crna i nazubljena, veličine oko šest santimetara. Trljajući pipke, stvara glas sličan zviždukanju, vrlo prijatan.

I razni susreti sprečavali su me da proputujem Dolinu. Nekada je to bilo poznanstvo i, kasnije, prijateljstvo; nekada tek razgovor, posle koga zaželite jedno drugome sve najbolje i veselo idete napred. Jer oni koji treba da se nađu, naći će se jednog dana. Svi susreti ovde su izuzetni. Uvek ćete naići na nekog zbog koga ćete zaboraviti kuda ste pošli, ili paik shvatiti da ste našli ono što tražite. Svaki stranac koji živi ovde, oseća se domorocem. Što se tiče domorodaca, svaki drugi je bog, a svaki treći neko niže božanstvo, demon ili duh. To je njihovo shvatanje, a takvo je i moje iskustvo sa njima. I još ovo sam naučio na tim šetnjama: da je vreme izraz nas samih, a prirodne pojave posledica naše volje i predstave o svetu. Može nebo biti oblačno koliko želi, stvar je mog raspoloženja hoće li padati kiša ili će biti vedro.

U ovim predeiima i pojavama postoji nešto što su stari pisci zvali: začaranost, pa su neki ovaj kraj opisali i kao Sanjivu dolinu. Ta začaranost najčešća je za toplih, sunčanih dana i podjednako ima uticaja na domoroce i na strance. Tada se ukraj puteva, valjda pod svakim drvetom, nalazi bar jedan putnik. Pošao je nekud, seo u hlad da se odmori i zaspao, ili se pak zagledao u nešto i tu ostao. Zagledao se u snegove Himalaja, daleke; u planine i brda, Ijubičaste; u šume, tamne i zlatne; u reku što, plava, teče između zelenih pirinčanih polja i šarenih njiva i livada; u selo čije crvene ili narandžaste kuće proviruju kroz drveće i voćnjake. Putnik to gleda i shvata da nikud odatle neće otići. Ujutru će iz hindu svetilišta začuti hiljade zvona što se razležu nad Dolinom i više neće znati u kom je veku, jer vekova nema. A kad s večeri začuje strašne trube iz tibetanskih manastira, neće znati ni na kojoj je zvezdi.

Što nisam stigao da proputujem Dolinom krivo je, mnogo, i nebo nad njom. O tom nebu postoje različita mišljenja. Neki tu vide svetlost što sija sama sobom, kao da nema sunca. Drugi čuju muziku i govore o Pitagori. Svakako, ono je i svetlost i muzika, aii najviše je boja. Takva, da ie sreća što postoje oblaci i što su kiše česte, inače bi se pod njim došlo do čudovišne pojave da sve bude plavo. Plava srna, plav konj i poneko plavo drvo godili bi, ali samo kao izuzeci. Noći su spas od tog plavetnila. Da je neprestano pod ovakvim nebom, zemlja bi mnogo izgubila od svog divnog i blagotvornog šarenila. Boja ipak ostavlja tragove. Oči koje gledaju u nebo, poprimaju na trenutke njegovu boju.

Razgovor o tome vodio se jednog popodneva na terasi hotela u Ćetrapatiju. Bili su tu: gospođa i gospodin Vud, Hari, kuvar Sjam koji je tobož došao da se vežba u engleskom, i ja. Hari, kao najmlađi, najviše je bio pogođen. »Znači«, rekao je, »dok gledam u nebo, moje oči su plave?« Mi potvrdismo i on se još više uplaši. Pili smo pivo od pirinča. Bilo je oko četiri po podne, kada je nebo najvedrije. Pričalo se, kažem, o uticaju neba na one koji ga posmatraju. Gospođa Vud je imala oči boje različka i one su, u ovim okolnostima, mogle postati samo još više plave. Gospodin Vud je nosio naočare i nisam znao kakve su mu oči, Nepalci, Hari i Sjam, imali su crne. Sedeo sam tako da sam svima mogao videti lice. Svi su gledali gore. Stariji zato što je nebo u tim časovima izuzetno lepo, Hari je čekao čudo, a Sjam je gledao čas u nebo, čas, krišom, u gospođu Vud. I onda se nešto zaista dogodilo. U jednom trenutku video sam da su Harijeve oči plave; ni traga od njegovih crnih očiju! Pogledao sam ostale, Gospodin Vud je upravo brisao naočare; oči su mu bile plave. I Sjam je imao plave, iako je najmanje gledao gore, ali i ta promena je shvatljiva zbog gospođe Vud. Ona pak učini nešto što me je uverilo da su i ostali isto videli. Nagnula se prema meni, izvinila i rekla kako joj se učinilo da imam drugačije oči. Gospodin Vud sa jednim »hm« izjavi da bi on rado popio još tog izvrsnog piva od pirinča. Treba napomenuti da su svi, čim su prestali da gledaju gore, ponovo imali boju očiju sa kojom su rođeni. Ispričao sam šta se dogodilo. Ne da bih opravdao gospođu Vud kojoj takvo opravdanje nije potrebno, jer ona nikog ne gleda sem gospodina Vuda. Nastalo je opšte zagledanje očiju, ali više ništa nismo videli. Sjam reče da je sve plavo; na šta se to odnosilo, nije bilo jasno. Neki su pokušali da sve objasne poetskom besposlicom, pa čak i pivom. Jedini je Hari poverovao i odjurio pred ogledalo, ali ni tamo, kada je video sebe, nije posumnjao u priču. Kasnije, kada bi pogledao u nebo, govorio je: »Sada ću da imam plave oči.« I dodavao: »To je šala, ali je istina.«

Često smo sedeli na terasi tog hotela, ne samo ovi koje sam pomenuo, već i mnogi drugi. Bilo je to društvo naročitih astronoma, čiji su skupovi održavani po nadahnuću, a dokolica bila glavni povod njihovog rada.Evo, po sećanju, šta se sve otkrilo. Pored toga što nebo menja boju očiju onog kojii ga gleda, ono čini da svako, dugim i pažljivim posmatranjem, može da vidi u njemu pojave mnogo veće i značajnije od plavetnila. U većini slučajeva te pojave zavise od samog posmatrača, ali nisu isključena ni takva viđenja posle kojih je onaj što ih je imao, gubio želju da ikad pogleda gore. Jedan od tih posmatrača odbio je da bilo šta kaže, jer navodno to neće valjati ni za nebo ni za nas. Drugi ništa nije video; trudio se, ali i pored sveg truda i želje, tamo ništa nije mogao da nađe. Većina ih je pričala zanimljive stvari. Neko, na primer, u onom Beskrajnom plavetnilu vidi Himalaje pod snegom i sebe kako odande posmatra zemlju. Neko vidi okean svetlosti po kome se voze Šiva i Parvati; neko ostale bogove kako se loptaju suncima i planetama. Oni sa pesničkim sklonostima vide gore zlatne nebeske gradove sa bedemima od zvezda i kulama od svetlosti. Prostiji svct video je najčešće bogove, ponekad svoju kuću i najbližu rodbinu. Neki rikša koji je, pre no što je došao u grad, čuvao bivole u rodnom selu, pričao je da, zagledan u nebo, vidi livadu punu cveća i stado bivola kako pase. Od dvojice Nepalaca, koji se uopšte nisu poznavali, čuo sam da vide Dolinu iz doba kada se zvala Devbhumi, Kuća bogova. Bogovi su u njoj bili prvi stanovniai; silazili su sa Himalaja i tu provodili dane, ili vekove, odmarajući se od svojih kosmičkih poslova. Obojica su označila isto mesto na nebu gde je ta slika sačuvana u večnosti. Tvrdili su,takođe, da gore vide i grad Katmandu između reka Bugmati i Višnumati: sjajniji je i lepši od ovog na zemlji, a vode nebeskih reka modre i mirisne.


Jedna Italijanka iz ovdašnjeg bratstva hipika, veoma pobožna, gore je videla ceo Danteov Raj i bila je u stanju,tako nas je uveravala, da po knjizi tog Firentinca, kao po kakvom vodiču, pronađe ako ne sve ličnosti, što je bilo nemoguće zbog milionskog mnoštva svih vrsta anđela, ono bar krugove u Raju i glavne ličnosti koje su tamo letele, pevale ili sedele. Uvek je, naravno, čula i muziku sfera. Izvor te muzike je, po njoj, različit. Dante joj je služio samo do muzike; posle se snalazila i bez knjige. Jednom je to bio sunčani disk, astronomskih razmera, postavljen u centar vasione, koji se okretao i svirao, a Bog, Hrist, Marija, arhangeli i najvažniji sveci prisustvovali tom koncertu. Drugi put slika je bila dnugačija, što je ona tumačila time da i u večnosti mora da bude promene. Na vrhu Mont Everesta nalazile su se orgulje na kojima je svirao Hrist. Bog je sedeo u naslonjači, slušao i zadovolj-no potvrđivao glavom: kako sam dobro uredio ovaj svet! Hrist je, s vremena na vreme, duvao u ruke da zagreje promrzle prste. Sem njih dvojice niikoga nije bilo.

Tibetanci i Nepalci, međutim, mogli su kroz to nebo kada ga uporno i dugo posmatraju, da vide drugo, treće, četvrto, peto, šesto i sedmo nebo, sve do Planine Meru. Videli su jedino njen vrh u sjaju milijardi sunaca što kruže oko njega, ali ne i sedam gvozdenih, crnih okeana koji su granice između tih sedam nebesa i vasiona, kružnih, u čijem centru je Sveta Planina. To je zato što su gledali živi; mrtvi vide i prolaze i te okeane. Oko tog vrha, zajedno sa milijardama sunaca, kružiće njihove duše kad napuste živoi na zemlji i vrate se večnosti i moru svetlosti i blaženstva. Retki, izabrani, vide i četiri kraljevstva Plahine Meru, opisuju njihov izgled i poznaju njihove besmrtne stanovnike. Za njih su život i smrt voda istog okeana, po čijim talasima oni hodaju. Sunce koje vidimo, kažu, to su prva vrata, zlatna, kroz koja duh prolazi na putu za Planinu Meru.



Za neke, to nebo, sjajno kao u vatri koja ne peče, uvek je otvoreno, i lestvicama od svetlosti Ijudi idu gore, anđeli silaze dole. U jednom snu i ja sam se popeo tim lestvicama; kada sam pogledao na zemlju otkrih divnu i čudesnu stvar. Nebo je bilo poda mnom, a ja sam stajao sred Doline! Tad mi postade jasno da je ono što smatramo nebom zapravo ogledalo zemlje. Pravo nebo je zemlja dole, i sve što vidimo gore samo je odraz onog što se u nama i sa nama đogađa. Zatim se ponovo nađoh dole, dok je nebo sijalo nada mnom. Ali nisam siguran da sam se probudio i da li sam u nebu ili u Dolini. Izgleda u Dolini Katmandu ali sve što sam doživeo, događalo se u nebu.

       

       = izvor: navedena knjiga Pešića.Knjižarsko preduzeće Bata, Beograd, 1990, 342 str., str. 7-12

Антиципативна критика Миодрага Мркића (1932 - )

14. јул -Свети мученици и бесребреници Козма и Дамјан. После пет поподне. Наоблачило се и натуштило док сам сређивао четврту собу Библиотеке ЗАВЕТИНА при Документационом цетру, док сам приводио крају сређивање књиге српских књижевних критичара, када из једне (књиге) испаде новински исечак -  два дуга ступца из "Побједе" Радомира Мићуновића (1. 8. 2002.  - Бљесак духа : Миодраг Мркић: "Неко други", Графиком, Београда ). Колико сам могао да видим, већину књигу Мркића "Заветине" поседују, упркос томе што су штампане у малим, тј. академски, тиражима,  Прелиставам ту књигу: ДВОСТРУКА ПАРАБОЛА : (критика о прози Богислава Марковића) /  [ приредили ] Војислав Бубања, Миодраг Мркић. -  [ Библиофилско изд. 1] - Београд: В. Бубања, 2002 (Београд: МЕГРАФ) . - 139 стр. : илустр. ; 21 цм. - (Библиотека Посебна издања).  // Тираж 100...  - Мркић је својеручно написао на 3. стр. те књиге посвету "у знак превредновања" (ма шта то значиило!) "15. јула 2002, у Београду". Овог 14. јула четрнаест година касније, прелиставајући ову књигу, видим запис, записан мојом руком, одмах иза наслова Мркићевог поглавља "Антиципативна критика"! Да не препричавам, ево факсимила. Колико таквих мојих записа има на маргинама прочитаних књига!. Сад се то може и проверити, када је већина књига доспела у тзв. четврту собу библиотеке "Заветина".
...

Додајте натпис

...
Да је Богислав Марковић преминуо од оне опаке болести, сазнао сам опет од Мркића - вршњака моје пок. мајке Наталије... Добро да је Мркић написао ту књигу о Марковићу, веома скромном човеку, са којим нисам друговао, али сам се повремено виђао, јер су Мркић и М. Тодоровић радо навраћали у библиотеку у којој сам тада радио...

* *
Када је реч о савременој српској поезији, "Заветине" су минулих деценија сакупиле много више песничких издања него што Документациони центар има простора за чување свих тих књига. Тако је 2004. године, пре дванаест година, стигла књига Ненада Милосављевића, младог песника, са једном подужом посветом, ручно написаној на првој страници књиге.
..

.. Милосављевићеву књигу је објавила Међурепубличка заједница за културно-просвјетну дјелатност, Пљевља, и Центар за културу "Војислав Булатовић Струњо", Бијело Поље. (Рецензенти: Јованка Вукановић, Душко Новаковић, Исмет Реброња.). (Уредник Исак Калпачина.)  (Тираж 300 пр.)

И ова посвета младог колеге,поред свега осталог, садржи и ту арому "антиципативне критике", или барем наде да такво нешто постоји.
    Да ли се Милосављевић данас, дванаест година, после, осећа као писац из  холивудских филмова, како сам написа на 7. стр. своје књиге?
     Милосављевић се домогао  једне књиге, конкретно "збирке песама / И њоме потаманио / Читав легион комараца... " Милосављевић је написао, даље, "у соби", а ја сам то и некада, и малопре прочитао као "у себи". Песник је наивно уверен да није учинио ништа лоше, као какав дечко, шта више, искрено би волео - како пише - "Када би неко и мојом књигом / Таманио комарце или муве - / Тако би постао прећутани савезник... " Већ си постао, Милосављевићу!
Настави даље. - Зар и то није неки вид "антиципативне критике"?...

Красна девица вила кудёрышки

Шта се дешава? Куда иде овај свет?

ПРОРОЧАНСКИ ИНТЕРВЈУ: Ствара се стравични свет који ће превазићи све виђено до сада

 

Како је руски филозоф видео будућност света пре 15 година, супротстављајући се либералном оптимизму свог саговорника

Подсећамо се дела интервјуа познатог руског дисидента и филозофа Александра Зиновјева (1922-2006), који је дао пред свој повратак из Немачке у Русију. Разговор са новинаром француског листа Фигаро вођен је 24. јула 1999. године у Берлину.

После краха комунизма основни предмет вашег истраживања постао је западни систем. Зашто?

— Зато што се десило оно што сам предвидео: пад комунизма довео је до распада Русије.

Произлази да је борба против комунизма прикривала жељу за уништењем Русије?

— Управо тако. То говорим зато што сам у своје време био невољни саучесник те за мене срамотне акције. Руску катастрофу су хтели и програмирали овде, на Западу. Читао сам документа, учествовао у истраживањима која су под видом идеолошке борбе уствари спремала погибију Русије. То је за мене постало толико несносно да више нисам могао бити у табору оних који уништавају мој народ и моју земљу. Запад ми није стран, али гледам на њега као на непријатељску силу.

Данас многи бивши совјетски дисиденти говоре о својој ранијој отаџбини као о земљи права и демократије. И сада, када је та тачка мишљења постала општеприхваћена на Западу, ви покушавате да је оповргнете. Нема ли ту противречности?

— За време Хладног рата демократија је била оружје у борби против комунистичког тоталитаризма. Данас ми схватамо да је епоха Хладног рата била тренутак кулминације у историји Запада. У то време Запад је имао све: раст благостања који је био без преседана, истинску слободу, невероватан социјални прогрес, огромна научна и технолошка открића. Али, у исто време, Запад се неприметно мењао. Стидљива интеграција развијених, започета у то време, била је у суштини претеча интернационализације економије и глобализације власти, чији смо сведоци данас. Интеграција може да послужи расту општег благостања и да има позитивне последице ако, на пример, она задовољава легитимне тежње братских народа за уједињењем. Ипак, та интеграција о којој се говори била је од почетка смишљена као вертикална структура, строго контролисана од националне власти. Без успешно изведене руске контрареволуције против совјета Запад није могао да крене ка глобализацији.

Значи, улога Горбачова није била позитивна?

— Гледам на ствари из нешто другачијег угла. Упркос увреженом мишљењу, совјетски комунизам није пропао из унутрашњих разлога. Његово уништење је највећа победа у историји Запада. Тиха победа која, понављам, омогућава успостављање планетарне власти. Крај комунизма означио је и крај демократије. Данашња епоха је не само посткомунистичка она је и постдемократска. Данас смо сведоци демократског тоталитаризма или

ЕL GRECO / Илија М. Петровић (1895—1942)

ЕL GRECO

У руменом вину сам утапао златне тонове    .   _:
Ја, грађанин вароши Толеда,   

Библиотека Савремена поезија. Издање* часописа БРАНИЧЕВО.
 - Пожаревац, 1969. . 62 стр. брош. са фотограф.
Уредник Војислав Живковић, оснивач.

ђак Венецијанских Мајстора

и син критских бакала и крчмара.

У животу сам знао да ценим славу     

и новац;             

па ипак се не бојах да

направим какав лудачки гест као борац,

са ветрењачама.

Једном сам и краљу рекао да незна ништа.  -

Зашто не?         

Само нека ми живот не буде празан:

нека око мене свега буде пуно;

нек осетим моћ, дубину и висину

прастора

снагом која над облаке диже орловске тиће.

Ех, видите да и ја. син критских бакала и крчмара

знам нешто.

Хој — свирајте свирачи,

донесите опет печења и пиће!

   =  извор: наведено издање. стр. 56.

    ___________

     *  

Како је иастао овај оглед. - Књижевник и професор Илија М. Петровић (1895—1942), „интелектуалац авантуристичког духа", како је за њега речено, у немирном, растрзаном, и не сасвим расветљеном периоду наше књижевности између два рата, писао је, „тражећи истину и себе", модерну поезију и прозу, научне есеје, прогресивне памфлете, историјску драму и социјалне репортаже.

Животна авантура Илије М. Петровића ишла је чудним путевима од судског чиновника и сеоског учитеља, оснивача и уредника једног од првих међуратнпх књижевних часописа, преко америчког стипендисте, библиотекара вашингтонске и београдске Народне библиотеке, суплента реалке и професора пожаревачке гимназије, несуђеног доктора књижевности и народног посланика, борца у ослободилачком рату и жртве злогласне бањичке „Куће смрти."

Занимљиво је истаћи да је после завршетка рата, прво сећање на трагичне дане у стравичном бањичком логору нашег књижевника Илије М. Петровића, у својој аутобиографској књизи „Кућа смрти", верно описао његов добар пријатељ — критичар Велибор Глигорић, данашњи председник Српске академије наука. А потом, зачудо, пуних петнаест година у нашим листовима и часописима није се поменуло часно, поштено и светло име професора и напредног књижевника Илије М. Петровића. Оно није било уклесано чак ни на спомен-плочи палих писаца у холу Савеза књижевника у Београду која и данас сведочи о немарности надлежних да се отргне из заборава, поред многих, још и ово име борца за истину и правду.

Да бих подстакао интерес за непроучено, обимно и углавном растурено по разним књижевним публикацијама књижевно дело Илије М. Петровића, у недељном културном додатку „Политике" од 28. августа 1960. године, објавио сам чланак „Заборављени књижев-ник", после чега су уследила и друга драгоцена сећања и сведочанства из пера Велибора Глигорића, Божидара Ковачевића, Ратомира Дабића, Живорада П. Јовановића, Предрага Радовановића и др.

Од редакционог одбора Савеза књижевника Југославије, преко приређивача Живорада Стојковића, позван 1961. године да за Зборник палих писаца напишем есеј о животу и раду књижевника Илије М. Петровића и начиним избор из његовог разноврсног књижевног дела, посетио сам тада његове најближе рођаке и пријатеље, чија су драгоцена казивања, због ограниченог простора књиге „Речи на делу" (Савез књижевнпка Југославије, Београд, 1961.) на жалост остала, до данас, необјављена. Међутим, како сам сматрао да су та сведочанства Илијиних савременика драгоцена за књижевну историју, уз своје коментаре, сачувао сам их у својој литерарној документацији.

Добивши нешто касније занимљив предлог од главног уредника „Браничева" Војислава Живковића да за његов часопис пошаљем оглед о Илији М. Петровићу, онда су ми та необјављена сећања савременика добродошла да бих помоћу њих, уз препис неких ориги-налних докумената, покушао да прикажем верну слику бурног и борбеног живота као и стваралачког рада нашег доста времена сасвим заборављеног писца. Тако су се у два броја „Браничева" за лето и јесен 1965. године појавили моји написи посвећени животу и раду Илије М. Петровића који се данас, захваљујући љубазном позиву вредног и по много чему значајног уредника Војислава Живковића, поводом прославе 15-годишњице његовог часописа, појављују и у засебној књизи.

Овај мој оглед под симболичним насловом „Борац за истину и правду" нема великих претензија да аналитички објасни целокупно књижевно дело Илије М. Петровића, него само тежи да на документовани начин укаже правац и пут, којим се, у трагању за стваралаштвом нашег писца, мора кренути.

Писац (Коста Димитријевић)

=========  Широј јавности мање је познато да је Петровић своју револуционарну "каријеру" завршио - пропашћу партизанског покрета у пожаревачком крају, крајем 1941. године, као  партизански командант Кучева. Заробљен је и одведен у Београд...Право је чудо да овај песник, преводилац и есејиста, светски човек, није постао јунак неког партизанског романа, ако ништа друго. Градска библиотека у Пожаревцу носи име Петровића. Исто је тако необично, да се до дана данашњег није  појавио и један шири и критички избор од свега онога што је написао и објавио, или од онога што није стигао да објави, а сачуало се... 

СТОГАЗОВАЦ. Клисура Ждрело

Cobra Dance - John Robinson (©1982 - 2015 - bfm/woa)

Отпремљено је 03.06.2009.

1,100,000+ views!!!!!!!! THANK YOU.............WOW!!!! God bless you all.
For those of you more interested in the music than Ms Paget, the lead guitar was my Fender Custom Strat with Schecter Dual Tap Pickups recorded using 2 Neumann KM-88 mics (very rare, even in the early eighties, far less now!!!) thru my Boogie MkI with an EV 12".
the amp was set to overdrive and a compressor was used for sustain.
the rhythm guitar was my Ovation Electric Legend direct into my A&H console using a TC Phaser pedal.
the bass i played was a Fender P-Bass.
Does the heart good to be involved with this.
you viewers are just darlings, pure and simple.
and i really hope Ms Paget has seen this.
hi deb........
keep your faith. i believe, as well.

Your response is fantastic.
Just love Debra, always have, since i was a kid.
I'm so glad you all think my music fits this dance.
This is all about Debra's movements in the dance.
Well done - and no-one-else could have performed this with such class, beauty and integrity.

My take on Fritz Lang's "Cobra Dance" with Debra Paget doin' her thing.
The music is a version of my Manco's Theme which i recorded
in the early 1980's.
Fender Strat, Boogie Mark I, TC Phaser Pedal.

there's a lot of emotion behind this vid.
one of my very best performances live.
and one of Ms Paget's best performances as well.
believe me, i could never have wished for a better visual
to support my music than this one!
John Robinson, Dec 2009.

CINCARI (ARMANI) I BALKAN

Објављено је 04.12.2013.

Predavanje dr Miroslava Ružice na temu cincarske istorije, kulture i značaja Cincara za kulturni i ekonomski razvoj Balkanskog poluostrva.

Увод у скрипта за изучавање сентименталних послова / ЗОРАН М. МАНДИЋ

УРЕДНИК     

(Увод у скрипта за изучавање сентименталних послова)

                Онај који одлучује увек понешто у нечему греши. Највише у сентименталним пословима.Када не уме да се одупре. Устане. Оде. Када превише инвестира у друге. Удружује своје идеје, интуицију и новац. Када зачас измигољи. Како оном ко у њу верује, тако и оном који нестаје у њој. Као у тврдоглавом виру дволично лепе и мирне реке.

                Може се уређивати свој, али и туђи живот. Онај, који уређује туђи остаје без свог живота. А, онај, који се, искључиво, стара о свом животу запада у разне и разним тајнама повезане: аверзије, алергије, сврабове, гушења, повраћања, вртоглавице и маније. Једном у том колу – никада више из њега. Као ни из сопствене судбине. Као ни из сопствене коже. Као ни из реда пред вратима рођења. И у канцеларијама смрти.

                Уредник је суверен, који увећава своје личне проблеме. Чини их гушћима на улазу у сопствену (ауто)биографију. У једну од одаја исељених угодности. Напуштене сатисфакције.

АНЕКС

                Ево, слободан сам да и овом тексту додам наставак некаквог имагинарног мишљења уз помоћ кога је рецимо Маркес писао о самоћи. Слободан сам, да тај додатак условно назовем доградњом „стана“ у коме се моји „мали наслови“ не осећају баш најугодније. И борбено се удружују у намеру да изађу из лоше прихваћених компромиса. А, знам да су моји текстови прихватили много лоших  компромиса са њиховим писцем. Са истим оним, који ево у позним шесдесетим годинама наглашавајуће поручује да је увек боље се укључивати него искључивати из писања на други начин. Из утакмица решеним у последњем тренутку. Из промишљања модерне фигуре уредника док његов поглед лебди над недовршеном лириком под насловом:

КИНА

Писац мојих прозних песама

Није волео путописе

Ужасавао се помисли да би на

Некаквом путовању могао бити заробљен и

Проглашен за шпијуна

А у великим милијардерским земљама

Шпијуни су осуђивани на најтеже казне

Овим уводом Бог је помогао писцу

Мојих прозних песама да започне на

Други начин

Текст о Кини о

Земљи стешњеној између многих поређења

Одакле је увек успевала да измигољи

Било као метафора било као

Велик зид изграђен на самој граници њене

Тврђаве чула посвећених знању и

Вери у препород поретка идеја

Кина је живо биће које хода коме

Миленијумима полази за разумом да

Обесмисли сваки покушај разтајнавања

Историје напредовања у кључним тренуцима опстанка

Са Конфучијем или без њега

Са Комунистичком партијом која је коначно

Престала да смета цртачима критике успевања на

Литицама Великог Кинеског Сна

.....

Верујем да ћу завршити ову песму, или ће она сама учинити уместо свог (њеног) писца.

СКД се претворио у приватно предузеће Васе Павковића

Оставка председника УО Игора Перишића & Б. Ђ. | 16. јун 2016. 20:43 | Бура у Управном одбору српског књижевног друштва због сукоба његових чланова. СКД се претворио у приватно предузеће Васе Павковића

Први човек СКД Игор Перишић оптужује песника Васу Павковића

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Наша сујета за "Нобела"
• 
  Срба Игњатовић: за културу фалиле паре

• СКД: За писце нису остале ни мрвице
• Српске приче 20. века
• Бели председник

САМО четири месеца после именовања за председника Управног одбора Српског књижевног друштва, теоретичар књижевности Игор Перишић у четвртак је поднео оставку на ту функцију. Образлажући такву одлуку, Перишић, за "Новости", каже да је, не размишљајући много, прихватио кандидатуру за место у УО СКД-а, те да је за председника изабран "зато што на гласању нису прошли неки други кандидати који би били више по вољи већине чланова УО": - Да сам више размишљао, вероватно се не бих ни прихватао обавезе да се уплићем у разноразне интересне зоне за чије је раскринкавање била често потребна детективска инвенција. Углавном, схватио сам да се СКД претворио у приватно предузеће Васе Павковића, да се нови чланови и чланице примају под његовим директним или индиректним утицајем. А ти нови чланови почесто немају везе са књижевношћу, док квалитетни млади гласови остају изван због поетичке и политичке конзервативности чланова комисије, а све више и Друштва у целини. Схватио сам и да је борба за опстанак књижевности - борба са ветрењачама.

Члан УО Васа Павковић у четвртак није желео да јавно коментарише буру у СКД-у, неочекивани останак без првог човека Друштва и оптужбе упућене на његову адресу, већ нам је рекао да ће Одбор у понедељак одржати седницу на којој ће разматрати Перишићеву оставку.

У изјави за наш лист, Перишић истиче и добру сарадњу са члановима УО Владимиром Кецмановићем и Љубицом Арсић, секретаром Бојаном Васићем и уредником Дејаном Симоновићем, и додао да му је жао што није успео да реализује омладински програм "Грозница суботње књижевне вечери" и друштвено-ангажовани циклус "Говори слободно" који је требало да води новинарка и списатељка Оливера Ђурђевић.

- Надам се да ће моја наследница или наследник неке од започетих акција спровести у дело, као што је реализација програма Фонда за помоћ социјално угроженим писцима, који је пре месец дана први пут установљен у СКД-у - каже Перишић.

ПРОПУШТЕНА ШАНСА

НАЖАЛОСТ, оставком Игора Перишића пропуштена је још једна, плашим се и последња шанса да Српско књижевно друштво заузме значајнију позицију у српској култури - рекао је, за "Новости", члан УО СКД Владимир Кецмановић.