УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

субота, 16. јул 2016.

O Dolini Katmandu koja se zbog lepote i drugih izuzetnih razloga ne može proputovati. Zatim o nebu nad Dolinom i šta se sve vidi u tom nebu / Stevan Pešić




GLAVA I

O Dolini Katmandu koja se zbog lepote i drugih izuzetnih razloga ne može
proputovati. Zatim o nebu nad Dolinom i šta se sve vidi u tom nebu.

Postoji samo jedan Katmandu na zemlji i u vasioni; sem ako nije, kako neki veruju, odraz nekog nebeskog grada, ali ni to ne menja stvar, jer je taj odraz jedini na zemlji. Reč »san« najpogodnija je da se opiše, ali san, to su slike i osećanja i ne mogu se preneti. Prošlo je više od godinu dana od mog boravka u Nepalu i sad, dok sređujem beleške o tome, nije mi dobro, osećanje da sam nešto nepovratno, zauvek, izgubio, opseda me i progoni. Ponekad sanjam Katmandu. No, muka od buđenja ne traje dugo, jer znam da Katmandu postoji. I tada se osećam kao Adam (poređenje nije šaijivo!) koji nije isteran iz Raja, već ga je, zbog želje da vidi druga mesta, zbog svađe sa Evom ili tako neke sitnice, sam napustio i može se, vratiti kad hoće. I ja ću se jednom, ponovo, vratiti u Raj koji se zove Katmandu.



Vratiću se ne samo zato što sam tamo bio srećan, već što sam tamo počeo da se navikavam na smrt. U početku je to bilo neprihvatljivo, borio sam se, ali sam vremenom prestao, shvativši da se život i smrt podjednako mogu voleti. Ma koliko da je moj boravak u Katmanduu bio lep, radostan, zanimljiv, on je ujedno bio i boravak izvan života. Nigde smrt nije tako prisutna kao u tom gradu. Ona je u zemlji, u vazduhu, u drveću, u nebu i na licima ljudi. Činilo mi se da je smrt mali demon što čuči iza čela svakog čoveka; tu se nastani od rođenja i ne napušta ga nakad. Čula su izoštrena, a prirodu i sve u njoj vidite ponekad naročitim okom. Gledao sam pticu i video njen skelet i u isti imah nju koja je letela, vesela. To mi se događalo i sa Ijudima sa kojima sam bio, čak sam jednom video svoje grudi, ruke, telo kao kostur. Pri tome nisam bio uplašen, niti je to učinilo da mi se pokvari dobro raspoložanje. Naprotiv, posmatranje me je radovalo i snažilo. Bio sam đak u školi večnosti.

Dolinu Katmandu zovu i Dolinom Nepala. To je najlepši kraj zemlje, najbogatiji i najmnogoljudniji. Tu je kolevka ovog naroda; tu se dogodila njihova istorija; tu su tri kraljevska grada. Polja, šume, bašte, voćnjaci, livade, reke, naselja, hramovi: to su slike koje gledate ovde. Gledate ih, dok vam jedan glas govori: »Ova zemlja je med za sva stvorenja, a sva stvorenja su med za ovu zemlju.« Pesma je ispevana u davnim, prvim danima kada su se vrata Raja otvorila. Ovde su ona još uvek otvorena; ko ih vidi, prolazi kroz njih. Oko tog Raja su brda i planine. Na zapadu planine su visoke do dve hiljade metara; preko njih se prelazi dolazeći iz Indije. Takve su planine i na severu i na jugu. Takve su i one na istoku koje će vas, postajući sve više, kao kakvim nebeskim stepenicama, odvesti na Himalaje. Kažu da se čitava Dolina može preći od izlaska do zalaska sunca. Ja sam često mislio o takvom poduhvatu (imao sam i saputnike čak), ali ga nisam ostvario. Obišao sam Patan, Bagdaon, pa i Kir-tipur, video sam nekoliko velikih svetilišta i znamenitosti. Ali da praputujem kroz čitavu Dolinu, što je bilo i te kako vredno i zbog čega sam onima koji su to učinili toliiko zavideo, nisam uspevao. Moj najduži put nije trajao više od jednog sata šetnje izvan Katmandua.

Za to postoji više razloga. Jedan je lepota ovih predela; oni su takvi da ih uvek možete gledati, po-gotovo što njihov izgled, s obzirom na promene dana i noći i vašeg raspoloženja, nikada nije isti. Recimo, Ganeš Himal: u toku jednog dama pojavljuje se, nestaje, i toliko menja oblik da više niste sigurni da li uopšte postoji ili ga vi, sedeći negde, izmišljate da biste popunili prazninji u nebu. Istraživački, naučnički duh takođe obuzima čoveka na tim šetnjama, pa umesto da ide tamo gde je naumio, on satima posmatra neku biljku, insekta ili oblak. Meni se to naročito događalo kada bih poneo kišobran. Služio mi je kao štap, zaštita od iznenadnog pljuska i kao vilinske rašlje. Kad sam ga imao uz sebe, uvek bih otkrio nešto novo. Da Gete već odavno nije opisao onu čudesnu Pra-biljku, ja bih to učinio sada. Našao sam je ovde, na jednoj livadi. Otkrio sam i vrstu Ieptira, nepoznatu u nauci. Krila su mu žuta, na ivicama crna i nazubljena, veličine oko šest santimetara. Trljajući pipke, stvara glas sličan zviždukanju, vrlo prijatan.

I razni susreti sprečavali su me da proputujem Dolinu. Nekada je to bilo poznanstvo i, kasnije, prijateljstvo; nekada tek razgovor, posle koga zaželite jedno drugome sve najbolje i veselo idete napred. Jer oni koji treba da se nađu, naći će se jednog dana. Svi susreti ovde su izuzetni. Uvek ćete naići na nekog zbog koga ćete zaboraviti kuda ste pošli, ili paik shvatiti da ste našli ono što tražite. Svaki stranac koji živi ovde, oseća se domorocem. Što se tiče domorodaca, svaki drugi je bog, a svaki treći neko niže božanstvo, demon ili duh. To je njihovo shvatanje, a takvo je i moje iskustvo sa njima. I još ovo sam naučio na tim šetnjama: da je vreme izraz nas samih, a prirodne pojave posledica naše volje i predstave o svetu. Može nebo biti oblačno koliko želi, stvar je mog raspoloženja hoće li padati kiša ili će biti vedro.

U ovim predeiima i pojavama postoji nešto što su stari pisci zvali: začaranost, pa su neki ovaj kraj opisali i kao Sanjivu dolinu. Ta začaranost najčešća je za toplih, sunčanih dana i podjednako ima uticaja na domoroce i na strance. Tada se ukraj puteva, valjda pod svakim drvetom, nalazi bar jedan putnik. Pošao je nekud, seo u hlad da se odmori i zaspao, ili se pak zagledao u nešto i tu ostao. Zagledao se u snegove Himalaja, daleke; u planine i brda, Ijubičaste; u šume, tamne i zlatne; u reku što, plava, teče između zelenih pirinčanih polja i šarenih njiva i livada; u selo čije crvene ili narandžaste kuće proviruju kroz drveće i voćnjake. Putnik to gleda i shvata da nikud odatle neće otići. Ujutru će iz hindu svetilišta začuti hiljade zvona što se razležu nad Dolinom i više neće znati u kom je veku, jer vekova nema. A kad s večeri začuje strašne trube iz tibetanskih manastira, neće znati ni na kojoj je zvezdi.

Što nisam stigao da proputujem Dolinom krivo je, mnogo, i nebo nad njom. O tom nebu postoje različita mišljenja. Neki tu vide svetlost što sija sama sobom, kao da nema sunca. Drugi čuju muziku i govore o Pitagori. Svakako, ono je i svetlost i muzika, aii najviše je boja. Takva, da ie sreća što postoje oblaci i što su kiše česte, inače bi se pod njim došlo do čudovišne pojave da sve bude plavo. Plava srna, plav konj i poneko plavo drvo godili bi, ali samo kao izuzeci. Noći su spas od tog plavetnila. Da je neprestano pod ovakvim nebom, zemlja bi mnogo izgubila od svog divnog i blagotvornog šarenila. Boja ipak ostavlja tragove. Oči koje gledaju u nebo, poprimaju na trenutke njegovu boju.

Razgovor o tome vodio se jednog popodneva na terasi hotela u Ćetrapatiju. Bili su tu: gospođa i gospodin Vud, Hari, kuvar Sjam koji je tobož došao da se vežba u engleskom, i ja. Hari, kao najmlađi, najviše je bio pogođen. »Znači«, rekao je, »dok gledam u nebo, moje oči su plave?« Mi potvrdismo i on se još više uplaši. Pili smo pivo od pirinča. Bilo je oko četiri po podne, kada je nebo najvedrije. Pričalo se, kažem, o uticaju neba na one koji ga posmatraju. Gospođa Vud je imala oči boje različka i one su, u ovim okolnostima, mogle postati samo još više plave. Gospodin Vud je nosio naočare i nisam znao kakve su mu oči, Nepalci, Hari i Sjam, imali su crne. Sedeo sam tako da sam svima mogao videti lice. Svi su gledali gore. Stariji zato što je nebo u tim časovima izuzetno lepo, Hari je čekao čudo, a Sjam je gledao čas u nebo, čas, krišom, u gospođu Vud. I onda se nešto zaista dogodilo. U jednom trenutku video sam da su Harijeve oči plave; ni traga od njegovih crnih očiju! Pogledao sam ostale, Gospodin Vud je upravo brisao naočare; oči su mu bile plave. I Sjam je imao plave, iako je najmanje gledao gore, ali i ta promena je shvatljiva zbog gospođe Vud. Ona pak učini nešto što me je uverilo da su i ostali isto videli. Nagnula se prema meni, izvinila i rekla kako joj se učinilo da imam drugačije oči. Gospodin Vud sa jednim »hm« izjavi da bi on rado popio još tog izvrsnog piva od pirinča. Treba napomenuti da su svi, čim su prestali da gledaju gore, ponovo imali boju očiju sa kojom su rođeni. Ispričao sam šta se dogodilo. Ne da bih opravdao gospođu Vud kojoj takvo opravdanje nije potrebno, jer ona nikog ne gleda sem gospodina Vuda. Nastalo je opšte zagledanje očiju, ali više ništa nismo videli. Sjam reče da je sve plavo; na šta se to odnosilo, nije bilo jasno. Neki su pokušali da sve objasne poetskom besposlicom, pa čak i pivom. Jedini je Hari poverovao i odjurio pred ogledalo, ali ni tamo, kada je video sebe, nije posumnjao u priču. Kasnije, kada bi pogledao u nebo, govorio je: »Sada ću da imam plave oči.« I dodavao: »To je šala, ali je istina.«

Često smo sedeli na terasi tog hotela, ne samo ovi koje sam pomenuo, već i mnogi drugi. Bilo je to društvo naročitih astronoma, čiji su skupovi održavani po nadahnuću, a dokolica bila glavni povod njihovog rada.Evo, po sećanju, šta se sve otkrilo. Pored toga što nebo menja boju očiju onog kojii ga gleda, ono čini da svako, dugim i pažljivim posmatranjem, može da vidi u njemu pojave mnogo veće i značajnije od plavetnila. U većini slučajeva te pojave zavise od samog posmatrača, ali nisu isključena ni takva viđenja posle kojih je onaj što ih je imao, gubio želju da ikad pogleda gore. Jedan od tih posmatrača odbio je da bilo šta kaže, jer navodno to neće valjati ni za nebo ni za nas. Drugi ništa nije video; trudio se, ali i pored sveg truda i želje, tamo ništa nije mogao da nađe. Većina ih je pričala zanimljive stvari. Neko, na primer, u onom Beskrajnom plavetnilu vidi Himalaje pod snegom i sebe kako odande posmatra zemlju. Neko vidi okean svetlosti po kome se voze Šiva i Parvati; neko ostale bogove kako se loptaju suncima i planetama. Oni sa pesničkim sklonostima vide gore zlatne nebeske gradove sa bedemima od zvezda i kulama od svetlosti. Prostiji svct video je najčešće bogove, ponekad svoju kuću i najbližu rodbinu. Neki rikša koji je, pre no što je došao u grad, čuvao bivole u rodnom selu, pričao je da, zagledan u nebo, vidi livadu punu cveća i stado bivola kako pase. Od dvojice Nepalaca, koji se uopšte nisu poznavali, čuo sam da vide Dolinu iz doba kada se zvala Devbhumi, Kuća bogova. Bogovi su u njoj bili prvi stanovniai; silazili su sa Himalaja i tu provodili dane, ili vekove, odmarajući se od svojih kosmičkih poslova. Obojica su označila isto mesto na nebu gde je ta slika sačuvana u večnosti. Tvrdili su,takođe, da gore vide i grad Katmandu između reka Bugmati i Višnumati: sjajniji je i lepši od ovog na zemlji, a vode nebeskih reka modre i mirisne.


Jedna Italijanka iz ovdašnjeg bratstva hipika, veoma pobožna, gore je videla ceo Danteov Raj i bila je u stanju,tako nas je uveravala, da po knjizi tog Firentinca, kao po kakvom vodiču, pronađe ako ne sve ličnosti, što je bilo nemoguće zbog milionskog mnoštva svih vrsta anđela, ono bar krugove u Raju i glavne ličnosti koje su tamo letele, pevale ili sedele. Uvek je, naravno, čula i muziku sfera. Izvor te muzike je, po njoj, različit. Dante joj je služio samo do muzike; posle se snalazila i bez knjige. Jednom je to bio sunčani disk, astronomskih razmera, postavljen u centar vasione, koji se okretao i svirao, a Bog, Hrist, Marija, arhangeli i najvažniji sveci prisustvovali tom koncertu. Drugi put slika je bila dnugačija, što je ona tumačila time da i u večnosti mora da bude promene. Na vrhu Mont Everesta nalazile su se orgulje na kojima je svirao Hrist. Bog je sedeo u naslonjači, slušao i zadovolj-no potvrđivao glavom: kako sam dobro uredio ovaj svet! Hrist je, s vremena na vreme, duvao u ruke da zagreje promrzle prste. Sem njih dvojice niikoga nije bilo.

Tibetanci i Nepalci, međutim, mogli su kroz to nebo kada ga uporno i dugo posmatraju, da vide drugo, treće, četvrto, peto, šesto i sedmo nebo, sve do Planine Meru. Videli su jedino njen vrh u sjaju milijardi sunaca što kruže oko njega, ali ne i sedam gvozdenih, crnih okeana koji su granice između tih sedam nebesa i vasiona, kružnih, u čijem centru je Sveta Planina. To je zato što su gledali živi; mrtvi vide i prolaze i te okeane. Oko tog vrha, zajedno sa milijardama sunaca, kružiće njihove duše kad napuste živoi na zemlji i vrate se večnosti i moru svetlosti i blaženstva. Retki, izabrani, vide i četiri kraljevstva Plahine Meru, opisuju njihov izgled i poznaju njihove besmrtne stanovnike. Za njih su život i smrt voda istog okeana, po čijim talasima oni hodaju. Sunce koje vidimo, kažu, to su prva vrata, zlatna, kroz koja duh prolazi na putu za Planinu Meru.



Za neke, to nebo, sjajno kao u vatri koja ne peče, uvek je otvoreno, i lestvicama od svetlosti Ijudi idu gore, anđeli silaze dole. U jednom snu i ja sam se popeo tim lestvicama; kada sam pogledao na zemlju otkrih divnu i čudesnu stvar. Nebo je bilo poda mnom, a ja sam stajao sred Doline! Tad mi postade jasno da je ono što smatramo nebom zapravo ogledalo zemlje. Pravo nebo je zemlja dole, i sve što vidimo gore samo je odraz onog što se u nama i sa nama đogađa. Zatim se ponovo nađoh dole, dok je nebo sijalo nada mnom. Ali nisam siguran da sam se probudio i da li sam u nebu ili u Dolini. Izgleda u Dolini Katmandu ali sve što sam doživeo, događalo se u nebu.
       
       = izvor: navedena knjiga Pešića.Knjižarsko preduzeće Bata, Beograd, 1990, 342 str., str. 7-12

Нема коментара:

Постави коментар

Одобравамо умесне, кратке, и аргументоване коментаре

Популарни постови

ФОНД ЗАВЕТИНА и КЛУБ З препоручују

АУКЦИЈА РОМАНА “МИСТЕРИЈА САХАРИН ПО ФИЛИПУ СЕНКОВИЋУ”, ШТАМПАНОГ КАО РУКОПИС 2005. ГОДИНЕ

...Душа је пуна којечега, као канта за смеће. Моји тзв. пријатељи ускачу у последње возове, а ја не журим : знам да ћу стићи пре њих, тамо где су се упутили.
Затурене ствари, заборављене, сачувале су енергију, за коју мишљах да је ишчезла; прелила се у други облик…
Открио сам Левак, који усисава много тога.
(одломак из романа)

Преостала су 2 примерка: броширани – на слици - и тврдо укоричени . - МИСТЕРИЈА САХАРИН или легенда о змају који попије све вино пре него што се заметну зрна грожђа на чокоту ( Филип Сенковић) – Сачувао, скупио и приредио за штампу рукопис „Књиге мога живота“ Мирослав Лукић) - Б еоград, Мобаров, 2005. – 1076 стр.; 20 цм. - (Колекција Три пауна, књ. 3) ( брош. изд. И издање у тврдом повезу) ... Библиофилски раритет, о коме је реч, достигао је пре неколико година на аукцији 120.000,00 дин. Заинтересовани понуђачи могу да се директно јаве интернет поштом у свако доба – одговорићемо само на озбиљне понуде, потписане пуним именом и презименом. - Видети више: Књижара писаца


Бела ТУКАДРУЗ

Бела ТУКАДРУЗ
алиас Мирослав Лукић (почетком јануара 2016. Снимак Др Димитрија Лукића)

Најбоље место за Ваше оглашавање. Можда и најпристојнији начин да помогнете "Сазвежђу ЗАВЕТИНА"?

.Ваше РЕКЛАМЕ на "Сазвежђу ЗАВЕТИНА"

.Ваше РЕКЛАМЕ на "Сазвежђу ЗАВЕТИНА"
.Домет: Србија, Балкан, Европа, и остали континенти. - Проверите зашто је добро оглашавати у једном популарном Сазвежђу!