УОБИЧАЈЕНИ, СТАРИНКИ КОНТАКТ: ОБИЧНИМ ПИСМОМ

УОБИЧАЈЕНИ, СТАРИНКИ КОНТАКТ: ОБИЧНИМ ПИСМОМ
"Сазвежђе ЗАВЕТИНА" & Мирослав Лукић 180 309 Београд Ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13

уторак, 05. јул 2016.

ЕL GRECO / Илија М. Петровић (1895—1942)

ЕL GRECO

У руменом вину сам утапао златне тонове    .   :
Ја, грађанин вароши Толеда,   
Библиотека Савремена поезија. Издање* часописа БРАНИЧЕВО.
 - Пожаревац, 1969. . 62 стр. брош. са фотограф.
Уредник Војислав Живковић, оснивач.
ђак Венецијанских Мајстора
и син критских бакала и крчмара.

У животу сам знао да ценим славу     
и новац;             
па ипак се не бојах да
направим какав лудачки гест као борац,
са ветрењачама.

Једном сам и краљу рекао да незна ништа.  -
Зашто не?         
Само нека ми живот не буде празан:
нека око мене свега буде пуно;
нек осетим моћ, дубину и висину
прастора
снагом која над облаке диже орловске тиће.

Ех, видите да и ја. син критских бакала и крчмара
знам нешто.
Хој — свирајте свирачи,

донесите опет печења и пиће!

   =  извор: наведено издање. стр. 56.

    ___________

     *  

Како је иастао овај оглед. - Књижевник и професор Илија М. Петровић (1895—1942), „интелектуалац авантуристичког духа", како је за њега речено, у немирном, растрзаном, и не сасвим расветљеном периоду наше књижевности између два рата, писао је, „тражећи истину и себе", модерну поезију и прозу, научне есеје, прогресивне памфлете, историјску драму и социјалне репортаже.

Животна авантура Илије М. Петровића ишла је чудним путевима од судског чиновника и сеоског учитеља, оснивача и уредника једног од првих међуратнпх књижевних часописа, преко америчког стипендисте, библиотекара вашингтонске и београдске Народне библиотеке, суплента реалке и професора пожаревачке гимназије, несуђеног доктора књижевности и народног посланика, борца у ослободилачком рату и жртве злогласне бањичке „Куће смрти."

Занимљиво је истаћи да је после завршетка рата, прво сећање на трагичне дане у стравичном бањичком логору нашег књижевника Илије М. Петровића, у својој аутобиографској књизи „Кућа смрти", верно описао његов добар пријатељ — критичар Велибор Глигорић, данашњи председник Српске академије наука. А потом, зачудо, пуних петнаест година у нашим листовима и часописима није се поменуло часно, поштено и светло име професора и напредног књижевника Илије М. Петровића. Оно није било уклесано чак ни на спомен-плочи палих писаца у холу Савеза књижевника у Београду која и данас сведочи о немарности надлежних да се отргне из заборава, поред многих, још и ово име борца за истину и правду.

Да бих подстакао интерес за непроучено, обимно и углавном растурено по разним књижевним публикацијама књижевно дело Илије М. Петровића, у недељном културном додатку „Политике" од 28. августа 1960. године, објавио сам чланак „Заборављени књижев-ник", после чега су уследила и друга драгоцена сећања и сведочанства из пера Велибора Глигорића, Божидара Ковачевића, Ратомира Дабића, Живорада П. Јовановића, Предрага Радовановића и др.

Од редакционог одбора Савеза књижевника Југославије, преко приређивача Живорада Стојковића, позван 1961. године да за Зборник палих писаца напишем есеј о животу и раду књижевника Илије М. Петровића и начиним избор из његовог разноврсног књижевног дела, посетио сам тада његове најближе рођаке и пријатеље, чија су драгоцена казивања, због ограниченог простора књиге „Речи на делу" (Савез књижевнпка Југославије, Београд, 1961.) на жалост остала, до данас, необјављена. Међутим, како сам сматрао да су та сведочанства Илијиних савременика драгоцена за књижевну историју, уз своје коментаре, сачувао сам их у својој литерарној документацији.

Добивши нешто касније занимљив предлог од главног уредника „Браничева" Војислава Живковића да за његов часопис пошаљем оглед о Илији М. Петровићу, онда су ми та необјављена сећања савременика добродошла да бих помоћу њих, уз препис неких ориги-налних докумената, покушао да прикажем верну слику бурног и борбеног живота као и стваралачког рада нашег доста времена сасвим заборављеног писца. Тако су се у два броја „Браничева" за лето и јесен 1965. године појавили моји написи посвећени животу и раду Илије М. Петровића који се данас, захваљујући љубазном позиву вредног и по много чему значајног уредника Војислава Живковића, поводом прославе 15-годишњице његовог часописа, појављују и у засебној књизи.

Овај мој оглед под симболичним насловом „Борац за истину и правду" нема великих претензија да аналитички објасни целокупно књижевно дело Илије М. Петровића, него само тежи да на документовани начин укаже правац и пут, којим се, у трагању за стваралаштвом нашег писца, мора кренути.

Писац (Коста Димитријевић)

=========  Широј јавности мање је познато да је Петровић своју револуционарну "каријеру" завршио - пропашћу партизанског покрета у пожаревачком крају, крајем 1941. године, као  партизански командант Кучева. Заробљен је и одведен у Београд...Право је чудо да овај песник, преводилац и есејиста, светски човек, није постао јунак неког партизанског романа, ако ништа друго. Градска библиотека у Пожаревцу носи име Петровића. Исто је тако необично, да се до дана данашњег није  појавио и један шири и критички избор од свега онога што је написао и објавио, или од онога што није стигао да објави, а сачуало се... 

Нема коментара:

Постави коментар

Одобравамо умесне, кратке, и аргументоване коментаре

Популарни постови

COMPLETARIUM

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"