Лубарда ми је отворио очи / | 09. мај 2016. 17:15 | "Новости" завириле у непознате дневничке белешке сликарке и академика Љубице Цуце Сокић. Чувени уметник имао посебно место у њеном животу
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
У то време вратила се четкици и сликарском платну.
.jpg)
КРВАВО ВРЕМЕ
Лубарда ми је отворио очи
.jpg)
ЗА мене је право сликарство један простор у коме сам преко целог дана, и када пођем негде ван њега, ја понесем, ипак, дах из њега, као из куће своје." Написала је ово у свом дневнику сликарка Љубица Цуца Цокић (1914--2007), а готово да нико сем ње није знао да дневник постоји. Цуцин унук др Миомир Гаталовић, дозволио је "Новостима" да, ексклузивно "завире" у њене дневничке белешке.
Др Гаталовић нам открива да је дневник пронашао у Цуциној заоставштини и да га је водила од 29. новембра 1940. до 17. новембра 1941. године.
- Били су то јако тешки дани за њу. Не само због рата, бомбардовања, окупације... Тек се вратила из Париза и требало јој је времена да се навикне на Београд. У Паризу је живела другачије, посећивала је галерије, музеје. У дневнику описује како жали за својим пријатељима - прича Гаталовић..
Ратни вихор однео је многе особе које је Сокићева волела, а после рата остала је без имовине. Грађански свет у коме је одрасла се срушио, а ослобођење јој је донело нове недаће и понижења: комунистичке власти су је означиле као "елемент старог режима". Вероватно због тога, готово да никад у интервјуима није говорила о том времену. Зато су њени дневнички записи значајни.
- Цуца је била непосредни сведок друштвених збивања и интелектуалне атмосфере у Београду уочи и по избијању Другог светског рата. Њени, додуше, малобројни записи о политичким и социјалним приликама представљају драгоцен извор за употпуњавање сазнања о историји Југославије - каже Гаталовић.
У првим дневничким записима, предратним, Сокићева изражава забринутост око тога да ли ће сликарска група "Десеторица" успети да приреди изложбу у фебруару 1941. године. Поред Цуце, у овој групи су били: Даница Антић, Боривој Грујић, Никола Граовац, Душан Влајић, Миливој Николајевић, Јурица Рибар, Стојан Трумић, Алекса Челебоновић и Богдан Шупут. Сви, сликари и ђаци Јована Бјелића.
"Већ неколико дана ништа не сликам. Више је то од неких других послова, него што ми се не ради. Дође неко, зову ме, и тако прође читава недеља", писала је сликарка. "Криво ми је. Иде изложба. Заиста не знам како ћемо стићи да је спремимо. Ђаво нас знао, ја рецимо немам него две слике, а шта је времена до фебруара. Бора (Грујић) чини ми се нема ниједну, и Алекса (Челебоновић) исто. Не волим да сликам и да мислим на изложбу. То ми толико смета да ми скоро не да да сликам."
Присећајући се париских дана, Цуца је једне вечери у дневнику написала:
"Цело вече сам гледала карту Париза, сада сам пола тамо а пола овде. Све сам улице прошла куда сам некада пролазила, куће у којима смо становали. Како то чудно делује на човека. Мораш с времена на време да се насмејеш када се сетиш неких момената, али све заједно скоро да је непријатно. Нека тиха носталгија се пробуди, па би плакао, хтео да си тамо."
У Цуцином животу посебно место имао је Петар Лубарда. Волела га је и као сликара и као пријатеља. Гаталовић открива да је готово до смрти на посебно место остављала све што је написано о њему. И у дневнику је често писала о њиховом дружењу. У једном запису написала је да јој је било непријатно што је Богдан Шупут написао текст против Лубарде.
"Сви су изгледи да ће се Група распасти... Сви осећамо да треба тежити ка јачем и здравијем сликарству, али да ли ћемо се сложити шта је исправо?", упитала се.
Касније је написала да у групи постоје "замишљеност и утученост", а да јој је и Никола Граовац рекао да Лубарда има неке диктаторске намере.
"Не могу у то да верујем", написала је. "Лубарда осећа нешто ново, мисли да је то на правом путу и жели да сви остали увиде то што он види. Слике његове делују снажно и искрено. Не могу да верујем да има какве непоштене намере. Не могу."
Нову 1941. Цуца је дочекала код сестре Данке. Белешку од 1. јануара завршила је мишљу: "Дај Боже. Нека нам буде срећна ова 1941".
- На дну стране, десет година касније је дописала: "Од тада почеше несреће" - каже Таталовић.
Изложба групе "Десеторица" је одложена, Цуца пише да се Граовац због тога наљутио, да је њу оптужио да је потпала под Лубардин утицај и да намерава да напусти групу. Сликарка се изнова и изнова враћала овој Граовчевој критици, говорила је да је доспела у "сликарски ћорсокак" и да су и друге колеге приметили да је под Лубардиним утицајем.
"Лубарда вероватно јесте утицао, знам то и сама, али полако очи ми је отворио, даље је лакше овако. Радити је најважније", написала је.
Готово до последњег дана Сокићева није веровала да ће бити рата.
"Цео свет само о томе прича", писала је. "Тврде чак да сада сасвим јасно предосећају катастрофу. Ја ништа. Сасвим сам мирна. Можда се варам, али ми се рат и катастрофа некако не предвиђају."
А 25. марта кратко је записала: "Данас је потписан пакт са Немачком". Месец дана касније поново је узела дневник и оловку:
"Тачно је месец дана од како нисам ништа записала. Хиљаду промена, догађаја и чуда десило се за кратко време. Двадесет седмог марта преврат. Одушевљена маса, заставе, улица је викала читав дан. Човек је могао да понесе незаборавне утиске одатле. После свега неколико дана затишја. Један по један од познаника и другова одлазио је на вежбу. Шестог ујутру, још смо сви били у кревету, изненада бомбардовање. Два дана ужаса, Пожар је беснео као луд. Ветар дува на све стране. Свет је бежао не знајући како ни где. За неколико дана Немци су ушли у Београд... Све се десило муњевитом брзином. Ни сада чини ми се, још нисам свесна свега што се десило. Све је као да сам сањала."
"Сликарство и природа ми још причине срећне и миле тренутке."
Читала је Максима Горког. Осим рата, тих дана је била забринута због здравља свог оца - Манојла Сокића, директора и власника дневног листа „Правда. После очеве смрти била је скрхана болом. Писала је да много црта, али "слика у себи".
"Осећам само да сам пуна јада... Смрт је нешто велико, потпуно несхватљиво у човеку, а нешто што је без разлике за сваког човека везано."
Писала је и како јој недостаје Лубарда. А 5. септембра: "После подне сам предала молбу за Шуптово (Богдан) ослобађање из заробљеништва. Видећемо шта ће бити."
У последњем запису од 17. новембра сликарка се запитала:
"Како ли ће све бити - како ће се ствари завршити - ко то зна? Сви који из унутрашњости долазе причају о нередима. Несрећа једна, све преко народних леђа, ко зна да од нас не испадне каква друга Шпанија. Ко ово преживи..."
Цуца Сокић је још дуго после овог записа живела.
"ЦЕО свет је у покрету. Дешавају се ствари које се још никада у историји човечанства нису десиле. Сваки појединац осећа тежину у ваздуху у коме се све то збива. Крваво време, драматично, јако свом силином својом. Сваки атом је покренут и гура оног другог из његовог лежаја, свака врлина и сваки порок добијају најрељефнију слику. Оно што је изгледало вечно, данас се руши. Правда у коју је човек веровао, не постоји више у ситним појединачним случајевима. Све је само у масама, природни закон - немилосрдан. Несхватљиво је то за човека који на све то мисли осетљиво, који улази у душу сваком појединцу. Потресно до последње честице", написала је Цуца Сокић 6. октобра 1941.
ЈЕСЕН У БЕОГРАДУ
ЈЕСЕН У БЕОГРАДУ
СВОЈЕ записе Цуца је улепшавала цртежима, а преписала је и песме "Симонида", "Јефимија" и "Зимска ноћ" Милана Ракића. Испод тога је написала:
"Најлепша је у Београду јесен. Можда зато њу и највише волим од свих доба. Богатство једно у боји. Чуда, долази човеку да се загњури у њих", записала је Сокићева.
