Красна девица вила кудёрышки

Шта се дешава? Куда иде овај свет?

ПРОРОЧАНСКИ ИНТЕРВЈУ: Ствара се стравични свет који ће превазићи све виђено до сада

 

Како је руски филозоф видео будућност света пре 15 година, супротстављајући се либералном оптимизму свог саговорника

Подсећамо се дела интервјуа познатог руског дисидента и филозофа Александра Зиновјева (1922-2006), који је дао пред свој повратак из Немачке у Русију. Разговор са новинаром француског листа Фигаро вођен је 24. јула 1999. године у Берлину.

После краха комунизма основни предмет вашег истраживања постао је западни систем. Зашто?

— Зато што се десило оно што сам предвидео: пад комунизма довео је до распада Русије.

Произлази да је борба против комунизма прикривала жељу за уништењем Русије?

— Управо тако. То говорим зато што сам у своје време био невољни саучесник те за мене срамотне акције. Руску катастрофу су хтели и програмирали овде, на Западу. Читао сам документа, учествовао у истраживањима која су под видом идеолошке борбе уствари спремала погибију Русије. То је за мене постало толико несносно да више нисам могао бити у табору оних који уништавају мој народ и моју земљу. Запад ми није стран, али гледам на њега као на непријатељску силу.

Данас многи бивши совјетски дисиденти говоре о својој ранијој отаџбини као о земљи права и демократије. И сада, када је та тачка мишљења постала општеприхваћена на Западу, ви покушавате да је оповргнете. Нема ли ту противречности?

— За време Хладног рата демократија је била оружје у борби против комунистичког тоталитаризма. Данас ми схватамо да је епоха Хладног рата била тренутак кулминације у историји Запада. У то време Запад је имао све: раст благостања који је био без преседана, истинску слободу, невероватан социјални прогрес, огромна научна и технолошка открића. Али, у исто време, Запад се неприметно мењао. Стидљива интеграција развијених, започета у то време, била је у суштини претеча интернационализације економије и глобализације власти, чији смо сведоци данас. Интеграција може да послужи расту општег благостања и да има позитивне последице ако, на пример, она задовољава легитимне тежње братских народа за уједињењем. Ипак, та интеграција о којој се говори била је од почетка смишљена као вертикална структура, строго контролисана од националне власти. Без успешно изведене руске контрареволуције против совјета Запад није могао да крене ка глобализацији.

Значи, улога Горбачова није била позитивна?

— Гледам на ствари из нешто другачијег угла. Упркос увреженом мишљењу, совјетски комунизам није пропао из унутрашњих разлога. Његово уништење је највећа победа у историји Запада. Тиха победа која, понављам, омогућава успостављање планетарне власти. Крај комунизма означио је и крај демократије. Данашња епоха је не само посткомунистичка она је и постдемократска. Данас смо сведоци демократског тоталитаризма или

ЕL GRECO / Илија М. Петровић (1895—1942)

ЕL GRECO

У руменом вину сам утапао златне тонове    .   _:
Ја, грађанин вароши Толеда,   

Библиотека Савремена поезија. Издање* часописа БРАНИЧЕВО.
 - Пожаревац, 1969. . 62 стр. брош. са фотограф.
Уредник Војислав Живковић, оснивач.

ђак Венецијанских Мајстора

и син критских бакала и крчмара.

У животу сам знао да ценим славу     

и новац;             

па ипак се не бојах да

направим какав лудачки гест као борац,

са ветрењачама.

Једном сам и краљу рекао да незна ништа.  -

Зашто не?         

Само нека ми живот не буде празан:

нека око мене свега буде пуно;

нек осетим моћ, дубину и висину

прастора

снагом која над облаке диже орловске тиће.

Ех, видите да и ја. син критских бакала и крчмара

знам нешто.

Хој — свирајте свирачи,

донесите опет печења и пиће!

   =  извор: наведено издање. стр. 56.

    ___________

     *  

Како је иастао овај оглед. - Књижевник и професор Илија М. Петровић (1895—1942), „интелектуалац авантуристичког духа", како је за њега речено, у немирном, растрзаном, и не сасвим расветљеном периоду наше књижевности између два рата, писао је, „тражећи истину и себе", модерну поезију и прозу, научне есеје, прогресивне памфлете, историјску драму и социјалне репортаже.

Животна авантура Илије М. Петровића ишла је чудним путевима од судског чиновника и сеоског учитеља, оснивача и уредника једног од првих међуратнпх књижевних часописа, преко америчког стипендисте, библиотекара вашингтонске и београдске Народне библиотеке, суплента реалке и професора пожаревачке гимназије, несуђеног доктора књижевности и народног посланика, борца у ослободилачком рату и жртве злогласне бањичке „Куће смрти."

Занимљиво је истаћи да је после завршетка рата, прво сећање на трагичне дане у стравичном бањичком логору нашег књижевника Илије М. Петровића, у својој аутобиографској књизи „Кућа смрти", верно описао његов добар пријатељ — критичар Велибор Глигорић, данашњи председник Српске академије наука. А потом, зачудо, пуних петнаест година у нашим листовима и часописима није се поменуло часно, поштено и светло име професора и напредног књижевника Илије М. Петровића. Оно није било уклесано чак ни на спомен-плочи палих писаца у холу Савеза књижевника у Београду која и данас сведочи о немарности надлежних да се отргне из заборава, поред многих, још и ово име борца за истину и правду.

Да бих подстакао интерес за непроучено, обимно и углавном растурено по разним књижевним публикацијама књижевно дело Илије М. Петровића, у недељном културном додатку „Политике" од 28. августа 1960. године, објавио сам чланак „Заборављени књижев-ник", после чега су уследила и друга драгоцена сећања и сведочанства из пера Велибора Глигорића, Божидара Ковачевића, Ратомира Дабића, Живорада П. Јовановића, Предрага Радовановића и др.

Од редакционог одбора Савеза књижевника Југославије, преко приређивача Живорада Стојковића, позван 1961. године да за Зборник палих писаца напишем есеј о животу и раду књижевника Илије М. Петровића и начиним избор из његовог разноврсног књижевног дела, посетио сам тада његове најближе рођаке и пријатеље, чија су драгоцена казивања, због ограниченог простора књиге „Речи на делу" (Савез књижевнпка Југославије, Београд, 1961.) на жалост остала, до данас, необјављена. Међутим, како сам сматрао да су та сведочанства Илијиних савременика драгоцена за књижевну историју, уз своје коментаре, сачувао сам их у својој литерарној документацији.

Добивши нешто касније занимљив предлог од главног уредника „Браничева" Војислава Живковића да за његов часопис пошаљем оглед о Илији М. Петровићу, онда су ми та необјављена сећања савременика добродошла да бих помоћу њих, уз препис неких ориги-налних докумената, покушао да прикажем верну слику бурног и борбеног живота као и стваралачког рада нашег доста времена сасвим заборављеног писца. Тако су се у два броја „Браничева" за лето и јесен 1965. године појавили моји написи посвећени животу и раду Илије М. Петровића који се данас, захваљујући љубазном позиву вредног и по много чему значајног уредника Војислава Живковића, поводом прославе 15-годишњице његовог часописа, појављују и у засебној књизи.

Овај мој оглед под симболичним насловом „Борац за истину и правду" нема великих претензија да аналитички објасни целокупно књижевно дело Илије М. Петровића, него само тежи да на документовани начин укаже правац и пут, којим се, у трагању за стваралаштвом нашег писца, мора кренути.

Писац (Коста Димитријевић)

=========  Широј јавности мање је познато да је Петровић своју револуционарну "каријеру" завршио - пропашћу партизанског покрета у пожаревачком крају, крајем 1941. године, као  партизански командант Кучева. Заробљен је и одведен у Београд...Право је чудо да овај песник, преводилац и есејиста, светски човек, није постао јунак неког партизанског романа, ако ништа друго. Градска библиотека у Пожаревцу носи име Петровића. Исто је тако необично, да се до дана данашњег није  појавио и један шири и критички избор од свега онога што је написао и објавио, или од онога што није стигао да објави, а сачуало се... 

СТОГАЗОВАЦ. Клисура Ждрело

Cobra Dance - John Robinson (©1982 - 2015 - bfm/woa)

Отпремљено је 03.06.2009.

1,100,000+ views!!!!!!!! THANK YOU.............WOW!!!! God bless you all.
For those of you more interested in the music than Ms Paget, the lead guitar was my Fender Custom Strat with Schecter Dual Tap Pickups recorded using 2 Neumann KM-88 mics (very rare, even in the early eighties, far less now!!!) thru my Boogie MkI with an EV 12".
the amp was set to overdrive and a compressor was used for sustain.
the rhythm guitar was my Ovation Electric Legend direct into my A&H console using a TC Phaser pedal.
the bass i played was a Fender P-Bass.
Does the heart good to be involved with this.
you viewers are just darlings, pure and simple.
and i really hope Ms Paget has seen this.
hi deb........
keep your faith. i believe, as well.

Your response is fantastic.
Just love Debra, always have, since i was a kid.
I'm so glad you all think my music fits this dance.
This is all about Debra's movements in the dance.
Well done - and no-one-else could have performed this with such class, beauty and integrity.

My take on Fritz Lang's "Cobra Dance" with Debra Paget doin' her thing.
The music is a version of my Manco's Theme which i recorded
in the early 1980's.
Fender Strat, Boogie Mark I, TC Phaser Pedal.

there's a lot of emotion behind this vid.
one of my very best performances live.
and one of Ms Paget's best performances as well.
believe me, i could never have wished for a better visual
to support my music than this one!
John Robinson, Dec 2009.

CINCARI (ARMANI) I BALKAN

Објављено је 04.12.2013.

Predavanje dr Miroslava Ružice na temu cincarske istorije, kulture i značaja Cincara za kulturni i ekonomski razvoj Balkanskog poluostrva.

Увод у скрипта за изучавање сентименталних послова / ЗОРАН М. МАНДИЋ

УРЕДНИК     

(Увод у скрипта за изучавање сентименталних послова)

                Онај који одлучује увек понешто у нечему греши. Највише у сентименталним пословима.Када не уме да се одупре. Устане. Оде. Када превише инвестира у друге. Удружује своје идеје, интуицију и новац. Када зачас измигољи. Како оном ко у њу верује, тако и оном који нестаје у њој. Као у тврдоглавом виру дволично лепе и мирне реке.

                Може се уређивати свој, али и туђи живот. Онај, који уређује туђи остаје без свог живота. А, онај, који се, искључиво, стара о свом животу запада у разне и разним тајнама повезане: аверзије, алергије, сврабове, гушења, повраћања, вртоглавице и маније. Једном у том колу – никада више из њега. Као ни из сопствене судбине. Као ни из сопствене коже. Као ни из реда пред вратима рођења. И у канцеларијама смрти.

                Уредник је суверен, који увећава своје личне проблеме. Чини их гушћима на улазу у сопствену (ауто)биографију. У једну од одаја исељених угодности. Напуштене сатисфакције.

АНЕКС

                Ево, слободан сам да и овом тексту додам наставак некаквог имагинарног мишљења уз помоћ кога је рецимо Маркес писао о самоћи. Слободан сам, да тај додатак условно назовем доградњом „стана“ у коме се моји „мали наслови“ не осећају баш најугодније. И борбено се удружују у намеру да изађу из лоше прихваћених компромиса. А, знам да су моји текстови прихватили много лоших  компромиса са њиховим писцем. Са истим оним, који ево у позним шесдесетим годинама наглашавајуће поручује да је увек боље се укључивати него искључивати из писања на други начин. Из утакмица решеним у последњем тренутку. Из промишљања модерне фигуре уредника док његов поглед лебди над недовршеном лириком под насловом:

КИНА

Писац мојих прозних песама

Није волео путописе

Ужасавао се помисли да би на

Некаквом путовању могао бити заробљен и

Проглашен за шпијуна

А у великим милијардерским земљама

Шпијуни су осуђивани на најтеже казне

Овим уводом Бог је помогао писцу

Мојих прозних песама да започне на

Други начин

Текст о Кини о

Земљи стешњеној између многих поређења

Одакле је увек успевала да измигољи

Било као метафора било као

Велик зид изграђен на самој граници њене

Тврђаве чула посвећених знању и

Вери у препород поретка идеја

Кина је живо биће које хода коме

Миленијумима полази за разумом да

Обесмисли сваки покушај разтајнавања

Историје напредовања у кључним тренуцима опстанка

Са Конфучијем или без њега

Са Комунистичком партијом која је коначно

Престала да смета цртачима критике успевања на

Литицама Великог Кинеског Сна

.....

Верујем да ћу завршити ову песму, или ће она сама учинити уместо свог (њеног) писца.

СКД се претворио у приватно предузеће Васе Павковића

Оставка председника УО Игора Перишића & Б. Ђ. | 16. јун 2016. 20:43 | Бура у Управном одбору српског књижевног друштва због сукоба његових чланова. СКД се претворио у приватно предузеће Васе Павковића

Први човек СКД Игор Перишић оптужује песника Васу Павковића

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Наша сујета за "Нобела"
• 
  Срба Игњатовић: за културу фалиле паре

• СКД: За писце нису остале ни мрвице
• Српске приче 20. века
• Бели председник

САМО четири месеца после именовања за председника Управног одбора Српског књижевног друштва, теоретичар књижевности Игор Перишић у четвртак је поднео оставку на ту функцију. Образлажући такву одлуку, Перишић, за "Новости", каже да је, не размишљајући много, прихватио кандидатуру за место у УО СКД-а, те да је за председника изабран "зато што на гласању нису прошли неки други кандидати који би били више по вољи већине чланова УО": - Да сам више размишљао, вероватно се не бих ни прихватао обавезе да се уплићем у разноразне интересне зоне за чије је раскринкавање била често потребна детективска инвенција. Углавном, схватио сам да се СКД претворио у приватно предузеће Васе Павковића, да се нови чланови и чланице примају под његовим директним или индиректним утицајем. А ти нови чланови почесто немају везе са књижевношћу, док квалитетни млади гласови остају изван због поетичке и политичке конзервативности чланова комисије, а све више и Друштва у целини. Схватио сам и да је борба за опстанак књижевности - борба са ветрењачама.

Члан УО Васа Павковић у четвртак није желео да јавно коментарише буру у СКД-у, неочекивани останак без првог човека Друштва и оптужбе упућене на његову адресу, већ нам је рекао да ће Одбор у понедељак одржати седницу на којој ће разматрати Перишићеву оставку.

У изјави за наш лист, Перишић истиче и добру сарадњу са члановима УО Владимиром Кецмановићем и Љубицом Арсић, секретаром Бојаном Васићем и уредником Дејаном Симоновићем, и додао да му је жао што није успео да реализује омладински програм "Грозница суботње књижевне вечери" и друштвено-ангажовани циклус "Говори слободно" који је требало да води новинарка и списатељка Оливера Ђурђевић.

- Надам се да ће моја наследница или наследник неке од започетих акција спровести у дело, као што је реализација програма Фонда за помоћ социјално угроженим писцима, који је пре месец дана први пут установљен у СКД-у - каже Перишић.

ПРОПУШТЕНА ШАНСА

НАЖАЛОСТ, оставком Игора Перишића пропуштена је још једна, плашим се и последња шанса да Српско књижевно друштво заузме значајнију позицију у српској култури - рекао је, за "Новости", члан УО СКД Владимир Кецмановић.

Представе о Зеленој земљи на Западу, архетипови „земље мртвих” у којој владају нека врста вечног мира и реда...

Атлантида и транс-атлантида: тајна долара

Природно је да Америка – „Мо-Уру” – има непосредну везу са митом о Атлантиди, палеоконтиненту о којем су говорили Солон, Платон и многи други после њих. Атлантида је била сакрални западни континент, где је цветала посебна духовна цивилизација и који је нестао после једне велике катаклизме и поплаве. Пропаст тог континента скоро увек се описује као догађај који се одвијао у етапама: пошто су потонула главна континентална врата, западно од Евроазије и Африке, још извесно време опстала су нека острва у Северном Атлантику, где су нашла уточиште последња атлантска племена, чувари извесне традиције, веома особене. Један од остатака Атлантиде, по мишљењу Вирта, била је земља Мо-Уру, која је потопљена много касније, неколико миленијума после главне катаклизме.

Међутим, континент Америка, по свему судећи, није тај најзападнији континент сакралне географије (то јест Атлантида), већ њен продужетак ка Западу. Другим речима, Америка се налазила иза Атлантиде и била је земља иза Запада. Могуће је да би се тим сакралним симболичким положајем могла објаснити њена узнемирујућа тајанственост у оквиру сакралне географије евроазијских цивилизација.

По предању евроазијске сакралне географије, на Западу се налази Зелена земља, Земља мртвих, неки полуматеријални свет који подсећа на грчки Хад или јеврејски Шеол. То је земља сумрака и заласка сунца из које обичним смртницима нема излаза и у коју само посвећеник може ући. Сматра се да и име Гренланд (дословно Зелена земља) припада истом симболичком скупу. Али Зелена земља није Атлантида (а није чак ни Мо-Уру). То је земља која се налази још западније од Атлантиде, „свет смрти”, „царство сенки”. Такав онострани аспект америчког континента запањујуће се открива у једној наоко баналној ствари као што је знак долара. Рене Генон је приметио да симбол $ на америчким новчаницама потиче од графички поједностављеног сакралног печата који се налазио на древним новчићима медитеранског подручја. У свом изворном облику, две вертикалне линије представљале су два „Хераклова стуба” који су се по традицији налазили на крајњем Западу, иза Гибралтарског мореуза. Слово „S”, у облику петље, представљало је у почетку графички симбол гесла: „Nec plus ultra.” Дословно: „Нема даље”. Оба симбола обележавала су крајњи запад, границу сакралне хумане географије иза које су се налазили нељудски светови. Тај симбол границе који је упозоравао да се не сме ићи даље од Гибралтара претворио се, парадоксално, у финансијски амблем Америке, земље смештене иза границе, управо тамо где се не сме ићи, тамо где нам графичка ознака на прототипу долара категорички забрањује да се упутимо. У томе се огледа „онострани” симболички карактер Америке, као отелотворења мрачних геополитичких начела, забрањених људској цивилизацији.

Из те перспективе, поновно откриће америчког континента од стране Колумба крије у себи претећи злокобан смисао, јер претпоставља појаву нестале Атлантиде на хоризонту историје. Чак не саме Атлантиде, већ њене сенке, њеног негативног продужетка ка симболичком Западу, ка „свету мртвих”. Сходно томе, прилично је симптоматична временска подударност тог „новог открића” са почетком наглог суноврата европске цивилизације, а и шире евроазијске, која је управо у ово време убрзано почела да губи своја суштинска сакрална, религиозна и духовна упоришта.

Америка од тада на философско-културном плану постаје идеално место за профане, атеистичке или полуатеистичке утопијске пројекције. Модели друштва утемељени искључиво на рационалистичком и профаном, почев од Томаса Мора, све чешће се селе на овај континент. Представе о Зеленој земљи на Западу, архетипови „земље мртвих” у којој владају нека врста вечног мира и реда, имале су већи утицај на утописте и њихове теоријске конструкције, него девичанска нетакнутост огромних пространстава предодређених за практично остваривање Утопије. Историјски циклус Америке може се упоредити с појавом нове Атлантиде која је изронила из морских дубина. Али не веродостојне и васкрсле, већ једне нестварне, лажне, утварне Атлантиде која подло и обмањивачки ствара привид наступајућег „златног доба”, док истовремено око себе шири задах трулежи и распадања једног континента-гробнице.

           = препоручени чланак, фрагменат из "Успомене из царства сенки"   (Обавезно  видети више)

Из нових бројева књижевних листова и часописа, "Најбоља црнина једног дугог дана" / Б. Томашевић

Бошко Томашевић : "Знам да ће се све ускоро завршити или поново отпочети"

Књижевне новине, бр.  1249-50,мај јун 2016, стр. 6

Легенде о рамондама и ружичастом песку месечевог смакнућа / Александар Лукић

(....)

Формирао се облик у мом духу : из њега лију

пљускови

разборитости, савршене опрезности и

неумољиве логике. Ако сам , заиста, најзад сам,

у ћутању које гуши, где свака ствар заслужује

објашњење и причу, као предмети у утроби

потопљеног "Титаника", нека се самоћа и ћутање

тишином и талогом огласе!

Успомене се не могу покоравати, као народи,

јер су као ретке биљке, рамонде,

настањене на Балканском полуострву.

Након потпуног исушивања

терена могу оживети ако порасте

влажност ваздуха и подлоге. Опстају

по неколико десетина година, тако су преживеле

ледено доба. Показују се

у источним деловима Србије, где их

сусрећем, у усамљености и ћутању

природе. Успомене се обнављају. О, рамонде,

пуне поштовања, за појединости, које не долазе

са страница књига, већ из Мита.

Математика, успомене и рамонде : ето троугла

у коме су уцртани - намере, брегови златасти,

и трен - када се нађох на железничкој станици,

где су се лица непознатих изједначила са прљавим

прозорима. Лавиринтом у који се нико

није усудио заћи. ( Једна сликарка, са балкона,

види пут, крај кога су беличастосиви

пластови, којим долази јахач

на белом коњу. Јури из правца далеких

брегова и ишчезлих легенди. Долази из бескрајне

самоће у још дубљу чежњу .) Улаз у лавиринт је

на почетку наслућеног и временом заборављеног

пута -

одакле навиру грдосије. Изгужваније од

ногавица, из бесне и сабласне анатомије

удружених спавача. Јаки и огуљени, да им се

не може завидети, умиру под режњевима месечине,

можда пањеви хиљадугодишњих храстова.

Држе моју главу у рукама, као побожне жене

белутке. Старци уредно трчкарају успаваном

земљом, по браздама сунчевим дубоко заораним

иза густог дрвећа, тапкајући

могилама, из којих се пуши морал.

Њихова су чиста срца леп стан за мисли.

Квасац легенди расте, и када се чини да су им

зуби тупи и трули, да су усахнули

псалми, и да су математика и геометрија

градова доживели потпуни тријумф....

Пођох тим путем (...)

Песник Ал. Лукић. Снимила почетком пролећа 2016. песникова ћерка Александра

Извор:
Александар ЛУКИЋ: Легенде о рамондама и ружичастом песку месечевог смакнућа . - Сабране песме. Књига трећа. - Одломак, стр. 7. Књига је публикована у оквиру Сабраних радова, у Библиотеци Добитници књижевне награде Амблем тајног писма света

Коло I

Aлександар Лукић је први добитник највише књижевне награде
Едиције ЗАВЕТИНЕ - Амблем тајног писма света, за књигу
ЈАСПИС (2008) .

Награда је неновчана,симболична, не додељује се само за једну књигу, већ за читав опус, у коме постоји евидентан раст од прве објављене до најновије, тј. награђене књиге.И састоји
се, ево, у публиковању целокупног књижевног опуса..

Meeting tribal peoples, tour to Africa, ethiopia

Комунистичке власти су је означиле као "елемент старог режима"....

Лубарда ми је отворио очи / Драгана МАТОВИЋ | 09. мај 2016. 17:15 | "Новости" завириле у непознате дневничке белешке сликарке и академика Љубице Цуце Сокић. Чувени уметник имао посебно место у њеном животу

СРОДНЕ ВЕСТИ

• Сремска Митровица: Вучић уручио помоћ малој Лјубици

ЗА мене је право сликарство један простор у коме сам преко целог дана, и када пођем негде ван њега, ја понесем, ипак, дах из њега, као из куће своје." Написала је ово у свом дневнику сликарка Љубица Цуца Цокић (1914--2007), а готово да нико сем ње није знао да дневник постоји. Цуцин унук др Миомир Гаталовић, дозволио је "Новостима" да, ексклузивно "завире" у њене дневничке белешке.

Др Гаталовић нам открива да је дневник пронашао у Цуциној заоставштини и да га је водила од 29. новембра 1940. до 17. новембра 1941. године.

- Били су то јако тешки дани за њу. Не само због рата, бомбардовања, окупације... Тек се вратила из Париза и требало јој је времена да се навикне на Београд. У Паризу је живела другачије, посећивала је галерије, музеје. У дневнику описује како жали за својим пријатељима - прича Гаталовић..

Ратни вихор однео је многе особе које је Сокићева волела, а после рата остала је без имовине. Грађански свет у коме је одрасла се срушио, а ослобођење јој је донело нове недаће и понижења: комунистичке власти су је означиле као "елемент старог режима". Вероватно због тога, готово да никад у интервјуима није говорила о том времену. Зато су њени дневнички записи значајни.

- Цуца је била непосредни сведок друштвених збивања и интелектуалне атмосфере у Београду уочи и по избијању Другог светског рата. Њени, додуше, малобројни записи о политичким и социјалним приликама представљају драгоцен извор за употпуњавање сазнања о историји Југославије - каже Гаталовић.

У првим дневничким записима, предратним, Сокићева изражава забринутост око тога да ли ће сликарска група "Десеторица" успети да приреди изложбу у фебруару 1941. године. Поред Цуце, у овој групи су били: Даница Антић, Боривој Грујић, Никола Граовац, Душан Влајић, Миливој Николајевић, Јурица Рибар, Стојан Трумић, Алекса Челебоновић и Богдан Шупут. Сви, сликари и ђаци Јована Бјелића.

"Већ неколико дана ништа не сликам. Више је то од неких других послова, него што ми се не ради. Дође неко, зову ме, и тако прође читава недеља", писала је сликарка. "Криво ми је. Иде изложба. Заиста не знам како ћемо стићи да је спремимо. Ђаво нас знао, ја рецимо немам него две слике, а шта је времена до фебруара. Бора (Грујић) чини ми се нема ниједну, и Алекса (Челебоновић) исто. Не волим да сликам и да мислим на изложбу. То ми толико смета да ми скоро не да да сликам."

Присећајући се париских дана, Цуца је једне вечери у дневнику написала:

"Цело вече сам гледала карту Париза, сада сам пола тамо а пола овде. Све сам улице прошла куда сам некада пролазила, куће у којима смо становали. Како то чудно делује на човека. Мораш с времена на време да се насмејеш када се сетиш неких момената, али све заједно скоро да је непријатно. Нека тиха носталгија се пробуди, па би плакао, хтео да си тамо."

У Цуцином животу посебно место имао је Петар Лубарда. Волела га је и као сликара и као пријатеља. Гаталовић открива да је готово до смрти на посебно место остављала све што је написано о њему. И у дневнику је често писала о њиховом дружењу. У једном запису написала је да јој је било непријатно што је Богдан Шупут написао текст против Лубарде.

"Сви су изгледи да ће се Група распасти... Сви осећамо да треба тежити ка јачем и здравијем сликарству, али да ли ћемо се сложити шта је исправо?", упитала се.

Касније је написала да у групи постоје "замишљеност и утученост", а да јој је и Никола Граовац рекао да Лубарда има неке диктаторске намере.

"Не могу у то да верујем", написала је. "Лубарда осећа нешто ново, мисли да је то на правом путу и жели да сви остали увиде то што он види. Слике његове делују снажно и искрено. Не могу да верујем да има какве непоштене намере. Не могу."

Нову 1941. Цуца је дочекала код сестре Данке. Белешку од 1. јануара завршила је мишљу: "Дај Боже. Нека нам буде срећна ова 1941".

- На дну стране, десет година касније је дописала: "Од тада почеше несреће" - каже Таталовић.

Изложба групе "Десеторица" је одложена, Цуца пише да се Граовац због тога наљутио, да је њу оптужио да је потпала под Лубардин утицај и да намерава да напусти групу. Сликарка се изнова и изнова враћала овој Граовчевој критици, говорила је да је доспела у "сликарски ћорсокак" и да су и друге колеге приметили да је под Лубардиним утицајем.

"Лубарда вероватно јесте утицао, знам то и сама, али полако очи ми је отворио, даље је лакше овако. Радити је најважније", написала је.

Готово до последњег дана Сокићева није веровала да ће бити рата.

"Цео свет само о томе прича", писала је. "Тврде чак да сада сасвим јасно предосећају катастрофу. Ја ништа. Сасвим сам мирна. Можда се варам, али ми се рат и катастрофа некако не предвиђају."

А 25. марта кратко је записала: "Данас је потписан пакт са Немачком". Месец дана касније поново је узела дневник и оловку:

"Тачно је месец дана од како нисам ништа записала. Хиљаду промена, догађаја и чуда десило се за кратко време. Двадесет седмог марта преврат. Одушевљена маса, заставе, улица је викала читав дан. Човек је могао да понесе незаборавне утиске одатле. После свега неколико дана затишја. Један по један од познаника и другова одлазио је на вежбу. Шестог ујутру, још смо сви били у кревету, изненада бомбардовање. Два дана ужаса, Пожар је беснео као луд. Ветар дува на све стране. Свет је бежао не знајући како ни где. За неколико дана Немци су ушли у Београд... Све се десило муњевитом брзином. Ни сада чини ми се, још нисам свесна свега што се десило. Све је као да сам сањала."

У то време вратила се четкици и сликарском платну.

"Сликарство и природа ми још причине срећне и миле тренутке."

Читала је Максима Горког. Осим рата, тих дана је била забринута због здравља свог оца - Манојла Сокића, директора и власника дневног листа „Правда. После очеве смрти била је скрхана болом. Писала је да много црта, али "слика у себи".

"Осећам само да сам пуна јада... Смрт је нешто велико, потпуно несхватљиво у човеку, а нешто што је без разлике за сваког човека везано."

Писала је и како јој недостаје Лубарда. А 5. септембра: "После подне сам предала молбу за Шуптово (Богдан) ослобађање из заробљеништва. Видећемо шта ће бити."

У последњем запису од 17. новембра сликарка се запитала:

"Како ли ће све бити - како ће се ствари завршити - ко то зна? Сви који из унутрашњости долазе причају о нередима. Несрећа једна, све преко народних леђа, ко зна да од нас не испадне каква друга Шпанија. Ко ово преживи..."

Цуца Сокић је још дуго после овог записа живела.

КРВАВО ВРЕМЕ

"ЦЕО свет је у покрету. Дешавају се ствари које се још никада у историји човечанства нису десиле. Сваки појединац осећа тежину у ваздуху у коме се све то збива. Крваво време, драматично, јако свом силином својом. Сваки атом је покренут и гура оног другог из његовог лежаја, свака врлина и сваки порок добијају најрељефнију слику. Оно што је изгледало вечно, данас се руши. Правда у коју је човек веровао, не постоји више у ситним појединачним случајевима. Све је само у масама, природни закон - немилосрдан. Несхватљиво је то за човека који на све то мисли осетљиво, који улази у душу сваком појединцу. Потресно до последње честице", написала је Цуца Сокић 6. октобра 1941.

ЈЕСЕН У БЕОГРАДУ

СВОЈЕ записе Цуца је улепшавала цртежима, а преписала је и песме "Симонида", "Јефимија" и "Зимска ноћ" Милана Ракића. Испод тога је написала:

"Најлепша је у Београду јесен. Можда зато њу и највише волим од свих доба. Богатство једно у боји. Чуда, долази човеку да се загњури у њих", записала је Сокићева.

Лубарда ми је отворио очи