Терор речи
Република, 21. 01. 1921.
Уколико догађаји налажу,
дужност је не само посланицима Уставотворне Скупштине него и сваком озбиљнијем
политичару наше земље, да што свестраније проуче питање нашег државног уређења,
утолико се све више осећа колики су грех учинили властодршци и према народу и
пред историјом што су влашћу, силом, утицајем, демагогијом и разним другим
средствима, осујећивали проучавање и јавно расправљање најглавнијих питања која
се државног уређења тичу. Поред грубог терора власти они су завели и један,
рекли бисмо, терор речи, поред страха од власти завели су и страх од речи. Иако
су послератни догађаји и код нас, као и у другом свету, сасвим природно и
логично уздрмали многе старе укорењене појмове, нарочито у погледу државног
уређења, и намећали озбиљно и савесно проучавање не само старих но и нових
државотворних идеја, наше су две највеће странке сматрале да ће најбоље учинити
ако онемогуће озбиљну расправу основних државотворних принципа, и ако унесу што
више збрке у основне појмове како би лакше спровеле вољу једне властодржачке
камариле, док би народу биле затворене очи, или прашина у очи бачена, и
неугодни политичари дискредитовани разним клеветничким инсинуацијама, и свуда
унет терор власти и терор речи.
Једна
од речи, са којом је вршен најбруталнији и при том најконфузнији и
најнеправеднији терор за ове две последње године, јесте централизација,
идентификована са јединством државним и народним. Од првих почетака нашег
покрета, и у небројеним чланцима ми смо, слободни од централистичке опсесије,
имали храбрости да заступамо такво уређење наше државе које се, ево, по свему
што се у Конституанти и ван ње догађа, показује као најправилније: најупорније
централисте морају данас увидети да се централизам не да спровести, ако нећемо
да нашу још несређену земљу уведемо у тешке унутрашње кризе, и доведемо је до
хаоса и расула