У Бечкереку изнели жито, уселили глумце

Војвођанске приче: У Бечкереку изнели жито, уселили глумце /  Слободан ПАШИЋ | 07. април 2016. 16:44 | Коментара: 0 Због љубави банатског спахије према глумици из Пеште, 1839. у данашњем Зрењанину никла најстарија позоришна зграда у Србији. Житни магацин преуређен у дворану за представе. Учитељ први редитељ.

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Војвођанске приче: Стапарски ћилим за богати мираз
• 
  Војвођанске приче: Иконе на печуркама

• Војвођанске приче: Историја љубави човека и земље
• Војвођанске приче: Беж`те цуре, стижу поливачи
• Војвођанске приче: Дуд два века пара небо

У центру града на Бегеју налази се најстарија позоришна зграда у Србији - предивно барокно здање подигнуто 1839. готово три деценије пре постављања темељца за Народно позориште у Београду.

Ово здање већ 177 година служи богињи Талији и у тесној је вези са историјом позоришта у Великом Бечкереку, како се Зрењанин најдуже називао. Бечкеречки учитељ Марко Јелисејић, на прелазу два века био је не само најплоднији преводилац позоришних комада, већ према сведочењу великог српског романописца Милована Видаковића, и организатор и редитељ првих позоришних представа. Већ крајем 1787. Јелисејић је са ђацима организовао представе и, по речима Антонија Хаџића, сматра се, пре Јоакима Вујића, праоцем српског позоришта.

По легенди, најстарија позоришна зграда изграђена је захваљујући богатом банатском спахији Иштвану Хертелендију, који је познат и као власник атрактивног дворца у Бочару. У жељи да што чешће гледа глумицу у коју се заљубио у Пешти, Хертеленди је дао да се подигне дворана, односно да се у позориште преуреди житни магацин, на главном тргу тадашње престонице Торонталске жупаније на Бегеју. Из те грађевине развиће се у будућности право, модерно позориште.

- Позоришна зграда са 246 седишта у партнеру, по 210 у партер ложама и ложама на два спрата, као и 200 за стајање на трећој галерији, била је у власништву Магистрата. Сцена је уступљена за културно уздизање суграђана, за формирање и неговање позоришне публике. Убрзо је основан и Позоришни одбор, с циљем да салу издаје и што боље организује гостовања и наступе немачких, мађарских и српских трупа, концерте музичара, мађионичарске и акробатске представе - износи театролог Александра Милошевић, која је проучавала историју најстарије позоришне зграде у нашој земљи, под чијим је кровом од 1946. модеран театар "Тоша Јовановић".

Како је зграда бивала атрактивнија, градски оци су јој мењали намену, па је так 1873. бечкеречки дневни лист на мађарском "Торонтал" забележио план локалних власти да се зграда адаптира у Палату правде. Уз циничан коментар "ала ће то бити неко театрално правосуђе"... Прва реконструкција изведена је 1884, када је испод сцене оформљен простор за оркестар. Наредна обнова догодила се 1923, по пројекту чувеног архитекте Драгише Брашована, а 1927. уведена је струја.

Завршетак Другог светског рата зграда је дочекала без многих значајних обележја, наравно по вољи нових власти и идеологије. Због религиозних симбола уклоњена је и гвоздена завеса декорисана анђелом који свира на харфи... Барокни стил морао је да устукне пред амбијентом радничке класе... Тек 1957. згради је враћен првобитни изглед, уз ангажовање архитекте Ђорђа Табаковића и сценографа Владимира Маренића, који су још осликали таваницу и израдили орнаменте.

На основу урбанистичких планова из шездесетих година, у центру Зрењанина била је предвиђена изградња новог позоришта. Градски самодопринос определио је 11 милиона динара за ову намену и постојале су тенденције да се старо позориште сруши, а изгради ново, савремено...

- Срећа да је Трг слободе стављен под заштиту државе. Конзерваторски радови обављени су 1980, а четири године касније, обновљена је и фасада према старим фотографијама. Са уличне стране дозидан је и спрат ради нивелисања висине са суседним грађевинама. Ту су се нашли камерна сцена и други пратећи објекти - описију данашњи изглед позоришта Весна Каравида и Бојан Којичић, конзерватори зрењанинског Завода за заштиту споменика културе.

Очување барокне сале позоришта, са акустиком, функционалношћу и лепотом, највећи је успех Зрењанина у очувању градитељског наслеђа.

ГЛЕДАЛИ БАЛЕТ 1895.

Јула 1895. овде је наступио ансамбл балета из Будимпеште, са 14 балерина, међу којима су биле и тада у свету познате Емилија Жужанић и Рожа Рајс. У марту 1911. десио се атрактиван наступ трупе Јапанског царског позоришта, с тада познатом глумицом Ханако. Глумци у егзотичним националним ношњама изазвали велико интересовање публике. Овде су гостовали истакнути уметници из Русије...

КАМЕН СА ФРУШКЕ ГОРЕ

Последњи власник житног магацина, који је 1839. претворен у позориште, била је богата јерменска породица Ћерћанфи. Утемељене су тврдње да су тај магацин 1736. подигли шпански колонисти. И, то раскопавајући темеље Бечкеречке тврђаве, саграђене 1526. од камена који је са Фрушке горе Дунавом, Тисом и Бегејом шајкама довожен у Велики Бечкерек. Тврђава је срушена после склапања Карловачког мира, почетком 1701. Полумиленијумска генеалогија камена, уграђеног у необично масивне зидове зграде, објашњава феномен изузетне акустичности позоришне сале.

Војвођанске приче: У Бечкереку изнели жито, уселили глумце

у средњем веку град Рудник био је један од најпознатијих рударских и трговачких средишта српске државе

   Печат кнеза Лазара у САНУ  &  М. Краљ | 23. март 2016. 18:30 | Изложба "Средњовековни рудник" Музеја рудничко-таковског краја Београђанима представља нова открића. Предмети доказују да је на том месту било значајно рударско и трговачко средиште српске државе

Надвратник пронађен током истраживања Фото П. Митић

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Пронађен печат кнеза Лазара!

• Храбра и чудесна Оливера
• Лазареве мошти јачају веру и окупљају

Типар кнеза Лазара, о чијем сензационалном открићу на локалитету Дрење су октобра прошле године писале "Новости", од среде могу да виде и Београђани у Галерији САНУ. Овај добро очувани печатњак део је поставке "Средњовековни Рудник", којом Музеј рудничко-таковског краја представља изузетна археолошка ископавања између 2009. и 2015. године. У организацији милановачког музеја овај терен су истраживали археолози са Филозофског факултета у Београду. 

Нови артефакти са четири локалитета, доказали су оно на шта су указивали бројни историјски извори и претходно спорадични археолошки налази: у средњем веку град Рудник био је један од најпознатијих рударских и трговачких средишта српске државе.

- У САНУ представљамо предмете који су служили како у свакодневном животу средњовековних Рудничана, тако и оне које су користили за ритуалне обреде - каже за "Новости" аутор Ана Цицовић, кустос-археолог Музеја рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу. - То су експонати пронађени током ископавања једне православне и једне католичке цркве, као и неколико стамбених објеката.

Посебно место на изложби има управо типар из времена када је Лазар Хребељановић владао овим важним средњовековним центром:

- Кнез Лазар је приказан са шлемом, са челенком напред и велом позади, а изнад су бивољи рогови, који су карактеристични за њега и његове наследнике - објашњава ауторка поставке. - У натпису око шлема пише: "Ово је милост господина кнеза Лазара свесрпске земље".

Добро очувани печатњак кнеза Лазара Хребељановића

Један део експоната је са локалитета имање Никића, где је истраживан стамбени објекат, истиче наша саговорница:

- Реч је о здању на два спрата. У доњем делу су биле економске просторије, док је горњи био за становање и осликан фреско-декорацијом. Претпоставља се да је припадао имућном властелину, који је био у могућности да ослика своје просторије.

Само насеље Рудник, наставља Ана Цицовић,

се у средњем веку састојало из доста мањих насеља у којима су живели рудари, занатлије, трговци...

- Била је то урбана средина, са црквама, зградама на два спрата и ни у ком случају не одражава "мрачни средњи век". Главни трг налазио се на археолошком налазишту Дрење. Развој рударства овде је повукао и трговину и занатство. Поред послова који су били неопходни у самој експлоатацији руде, бавили су се и израдом предмета који су имали врхунске естетске одлике свог доба.

Бронзана апликација

Позив да са овом поставком гостују у институцији каква је Српска академија наука, и то у години када она обележава 175. рођендан, за музеј из Горњег Милановца, кажу, представља велику част:

- Изложба у САНУ је верификација успешног рада Музеја рудничко-таковског краја, који је мањи и млађи, али веома успешан - прича директор музеја Милош Николић. - Имамо у плану да све ове локалитете објединимо у неки будући археолошки парк, али прво Републички завод за заштиту споменика из Краљева мора да заврши конзервацију.

КАЛУП ЗА ПРИЧЕСТ

ЈЕДАН од предмета, који раније није био познат на околним просторима, пронађен у католичкој цркви, а реч је о калупу за израду хостије, која служи за причест - открива Ана Цицовић. - На истом месту пронађена је ходочасничка шкољка, икона Богородице са Христом у наручју, апликација са распећем.

ПЕЧат кнеза Лазара у САНУ

Yog of Kaam-A Tantra

This is documentary based on yog.it is very common yog.it is from ancient era,it is very simple & can do in normal life. it cares the health.this documentary is by tiwaris,music is done at mumbai studio. - Објављено је 25.04.2014.

Tribal woman primitive life in Africa

Култура афричких племена  је веома занимљиво, јер је толико разноврсна. Свака афричка земља је мешавина племена свака са својим јединственим језицима и културама. .... Ево видео снимака о занатима, језицима, религији, церемонијама, традицијама, које вас могу обогатити...

"Онесвешћени пацијент или Чуло мириса", уље на платну димензија 21,6 цм x 17,8 цм.Пронађена изгубљена Рембрантова слика

Фото Танјуг, АП

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Страх од Стаљина продао ремек-дело!
• 
  Дела тескобе и лирике

• Тајна Маљевича
• Холандија и Француска заједно купују два Рембранта
• Гала заступа Србију у Дохи

Фото Танјуг, АП

Слика великог холандског мајстора Рембранта Ван Ријна, за коју се веровало да је изгубљена, пронађена је и биће изложена на престижном међународном сајму уметности и антиквитета, чувеном ТЕФАФ-у у Мастрихту, пренели су данас холандски медији.

"Онесвешћени пацијент или Чуло мириса", уље на платну димензија 21,6 цм x 17,8 цм, Рембрант је насликао када је имао 18 или 19 година, пише холандски дневни лист НРЦ.

Париска галерија Талабардон и Готје прошле године купила је платно на аукцији у Сједињеним Америчким Државама. Дело је припадало колекционару из Њу Џерсија, који нимало није сумњао у то да је његов аутор један од највећих сликара златног доба Холандије.

Галерија је тражила експертску анализу након што је купила слику вредну скоро милион долара, наводи НРЦ.

"Чуло мириса" део је серије од пет слика које представљају пет чула. На њој се виде лекар и његов помоћник који покушавају да освесте пацијента приносећи му под нос марамицу натопљену амонијаком.

Ово дело биће приказано на чувеном ТЕФАФ-у (Европска фондација лепих уметности), који ће се одржати у Мастрихту од 11. до 20. марта.

На платну се може уочити и потпис младог Рембранта у виду иницијала РХФ, што у преводу са латинског значи "Ово дело израдио је Рембрант Харменс".

Рембрант ван Ријн (1606-1669) спада у најзначајније сликаре епохе барока. Најпознатија његова дела су "Ноћна стража", "Јеврејска невеста", "Ана и Тобија", "Жена ухваћена у прељуби", "Час анатомије доктора Тулпа", "Скидање с крста", као и 36 аутопортрета.

Пронађена изгубљена Рембрантова слика

Дух из подрума подунавских Шваба

Војвођанске приче: Дух из подрума.Зоран РАЈИЋ | 09. март 2016. 18:38 | Подунавске Швабе основале градић у Бачкој и оставиле јединствене винарске објекте. Од Марије Терезије, сваки досељеник добио виноград на који није плаћао порез

Неки од подрума дугачки и до 200 метара

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Војвођанске приче: Сомборци узели зајам да плате слободу
• 
  Војвођанске приче: Сафари суботичког барона

• Војвођанске приче: Ковачица - у Тотица златне руке
• Војвођанске приче: Легенда о новосадском Кости Вујићу
• Војвођанске приче: Наш поета од стотину лета

ПОДУНАВСКЕ Швабе, које су 1785. године основале Црвенку, вратиле су се у Немачку после Другог светског рата, а иза њих су остали винарски подруми, некад важан део друштвеног живота овог градића у Бачкој, а данас његов визуелни идентитет.

Са обе стране црвеначке Улице Моше Пијаде, у подножју Телечке висоравни, нанизано је више од 30 подрума, а уз њих су остале нетакнуте, као истргнуте од заборава, и куће некадашњих виноградара и два очувана бунара. Покрајински завод за заштиту споменика културе настоји да сачува овај етно-простор, јединствен у нашој земљи.

- Године 1784. атар будућег насеља премерен је на кућне и општинске плацеве, винограде, ратарска поља и пашњаке. Од укупно 15.694 катастарска јутра, 881 је припало виноградима. Према указу царице Марије Терезије, сваки досељеник је добио по виноград и ослобођен је плаћања свих пореза.

Подаци Дворске коморе казују да је 515 насељених породица поседовало кућне плацеве и винограде - наводи етнолог у Покрајинском заводу за заштиту споменика културе Мирјана Ђекић.

Досељеници су, истиче Ђекићева, с првим засадима чокота винове лозе почели одмах.

- Чар вина и винограда био им је добро познат, као и технологија коју су пренели из матичних подручја. Лесно земљиште Телечке висоравни било је више него подобно, те су убрзо кренуле и прве, праве бербе грожђа - напомиње она.

Винарски подруми у Црвенки нису од почетка постојали. Власници винограда имали су идеју о складиштењу вина и алата, коју су спровели у дело ископавањем мањих удубљења у лесној заравни.

- Касније, када је у Црвенки почела да ради циглана, од ових удубљења настају подруми, чији се сводови озиђују. Подруми, од којих су неки дугачки и до 200 метара, по правилу су се састојали из три дела. У улазном је неретко била и покоја озидана пећ - кухиња, у којој су се припремале гозбе за виноградарске породице и њихове госте. 

У другој просторији, која је дужа, биле су пресе за цеђење грожђа и алатке. Трећи део служио је за смештај буради са младим вином. Споља су подруми пленили разноликим улазима и декорацијама - износи Ђекићева.

Златно доба винарских подрума у Црвенки биле су тридесете године прошлог века, када је у овом насељу било 630 винограда.

- У то време надалеко је био чувен црвеначки Кирбај, који је почињао у другој недељи октобра и трајао док се домаћини и гости не уморе од гозбе и новог вина, рампаша. У Црвенки су посебно били цењени "ружица" и бело вино, док се црвено мање конзумирало - предочава Мирјана Ђекић.

Иницијативу покрајинског завода да се винарским подрумима у Црвенки врате стара слава и сјај подржали су месна заједница, Фонд "Подруми Телечке висоравни" и Удружење виноградара "Стари подруми".

- Наша је амбиција да некадашње подруме претворимо у култна места у служби вина, где би се оно чувало, дегустирало и продавало. Желимо да подстакнемо млађе генерације да се баве виноградарством, да споје традицију са новим кроз вино, јер, како каже изрека: "Ко пије вино, ближи је Богу" - поручио је Мирко Марић из удружења "Стари подруми".

На географској дужини као Бордо

МАРИЋ наглашава да би садашњи становници требало да се угледају на староседеоце Црвенке, објашњавајући да од два хектара винограда једна четворочлана породица може пристојно да живи.

- Црвенка се налази на истој географској дужини као и Бордо, па у нашем атару може да се производи квалитетно вино као у том чувеном француском виногорју - каже Марић.

Разгледнице и грб

ДИРЕКТОР Фонда "Подруми Телечке висоравни" истиче да пожутеле разгледнице и стари грб Црвенке јасно показују колико су винарски подруми важни за историју града.

- Подруми су били неизоставни на разгледницама и оцртавали дух Црвенке. На левој страни грба је класје жита, а испод њега раоник, док су са десне стране чокот винове лозе са гроздовима и обриси винских подрума - описује Таталовић.

Војвођанске приче: Дух из подрума

Уз "Избеглички реквијем", четири коментара и једно сећање

...Зино Хасан могла би да постане нова икона избеглица чије кретање ка бољем животу зауставља немоћна Европска унија која се опасно препушта политичком солирању својих чланица и сузавцем и војском мисли да може да реши надирућу хуманитарну кризу.
Слика агенције Ројтерс ову нему и непокретну 17-годишњу девојку из ирачког Курдистана приказује како боса, прекривена пластиком у инвалидским колицима, на граничном прелазу Игумени – у пренатрпаном логору који лепше зовемо „прихватни центар” – чека да се подигне македонска рампа и да некако стигне до Немачке.
Зино и њена породица долазе из ратног подручја, што значи да би требало да прођу, али постали су жртве граница које се каскадно блокирају и мноштва бирократских тумачења одлука и процедура које се готово свакодневно мењају.
Суочене са све одбојнијим односом јавности и слабим шансама да нађу посао, избеглице чак полако почињу да напуштају обећану земљу и враћају се у ратове од којих су побегли.
Континентом се шири национализам који подсећа на европске поделе из 19. века и деценије нестабилности. Европски лидери у недостатку заједничке политике све чешће солирају уз звуке реквијема јединству....

Атина је побеснела зато што на тај скуп није позвана. „Грчку су напале кратковиде земље, као да смо ми бомбардовали Сирију и створили избегличку кризу”, изјавио је шеф грчке дипломатије и опозвао амбасадора у Бечу.
Аустријанци су узвратили отказивањем посете министарке унутрашњих послова Атини и питањем да ли је Грчкој уопште место у „Шенгену” уколико није у стању да штити сопствене границе.
Грчка је кључна карика избегличке кризе, вероватно и највећа жртва јер се претвара у сабирни центар. Ускоро би могла да се суочи са 70.000 избеглица које неће назад а напред не могу јер на балканској рути рампе не пропуштају више од 580 људи дневно.
Канцеларка Ангела Меркел експлицитно је одбацила захтев земаља из Вишеградске групе за затварање грчко-македонско-бугарске границе и све наде полаже у самит ЕУ–Турска овог понедељка и састанак на врху европских лидера 18–19. марта.
Да ли су то самити последње шансе да се утаначи некакав заједнички одговор уније на кризу у време док крај зиме обећава појачање избегличког таласа на који примирје у Сирији готово уопште не утиче?
Улог је велики. Званичници ЕУ кажу да ће се хваљена шенгенска зона слободног кретања угасити веома брзо уколико Турска не покаже да је до 7. марта „значајно ограничила” број миграната који је сада на просеку од 2.000 дневно.
Делује парадоксално: Турска спасава Европу! 

                                                                      Божидар Јакшић:Избеглички реквијем

.

Пера Ложачпре 15 сати

Ко има сећање дуже од препелице, зна да је све почело оним што је, од интер-национал-социјалиста, громогласно поздрављено као "Арапско пролеће". Ја још чекам књигу коју нам је Бошко усхићено најавио тим поводом. Изгледа да је много тога остало "изгубљено у преводу". Ствари су кренуле другим путем. Отуда нема ауторитарне славодобитности у анализама, тапка се у мраку, са ужасом се опипава нешто што личи на путинизам у Европи, реафирмација Државе, Границе, Народа, Националног Интереса... Знам ја да Бошко зна како ће ово да се заврши, само се не усуђује да погледа на ту страну.

Burekdžija s Petlova brda!пре 2 дана

Evropa se ponaša racionalno.! Pre svega, ovde i nije reč o nekakvim "izbeglicama", jer da su to stvarno izbeglice od ratnih užasa onda bi sigurno završili u nekoj od obližnjih, bogatih arapskih zemalja i ne bi "putovali" u 3000-5000 km. daleku Evropu. Ovde je na delu nešto sasvim "drugo"! Ili tačnije, ovde se očigledno radi o vrlo pažljivo organizovanom i provedenom planu "muslimanskog iskrcavanja" na tlo (hrišćanjske) Evrope. Kad se uzme u obzir i biološko "ponašanje" evropljana i muslimana, onda i krajnji ciljevi ovakve "izbegličke drame" postaju i više nego jasni i očiti! Prema tome, nema se tu šta "filozofirati"! Sačuvajmo mi svoj altruizam za onda kada ga stvarno trebamo pokazati i dokazati, a ovaj celi "cirkus" treba smesta i u potpunosti zaustaviti. I to doslovno....svim sredstvima!

V. R.пре 2 дана

Ovo je sve po onoj nasoj izreci - potera za vukovima a lisice meso jedu. Sva ujdurma oko izbeglica je planirana od strane svetskih rezisera, kako prekobaraca I ostrvljana tako I nekih drugih zemalja NU (nemacke unije) sa ciljem da se Balkan a prvenstveno PRAVOSLAVNE DRZAVE, NAJPRE SRBIJA, nasele izbeglicama kako bi se promenila demografska slika u njima. Ovo sam ni sam ne znam koliko puta ponavljao od pocetka krize, ali sta to vredi kad su "nasi", a gledajuci I ostale balkanske politicare, toliko zalostivi, kao sto je uvek bilo, da ugoste I docekaju tudjina a da svoga odbace, jer pravoslavni narodi znaju sta je patnja I muka, pa im ne zameraju. Radije ce, pored svojih muka, opet patiti I muciti se, nego gledati kako se drugi muce. NAVIKLI SMO NA TO VEKOVIMA. A to znaju reziseri svih svetskih kriza I ratova, pa nas ohrabruju obecanjima, kako ce nam biti "bolje". Zapravo, kako ce nam biti jos gore da bi njima bilo jos bolje. A nikako da se setimo one nase izreke: DOBAR I LUD SU BRACA.

Humanitarna kriza ili osvajanje EUпре 3 дана

Mnogi političari (a i novinari) ne znaju da postoji PLAN (glavnih muslimanskih država) da izbeglice sa Bliskog istoka nasele neku Balkansku državu i pretvore je u muslimansku (reciprocitet za Izrael).. Zato molimo Boga i Svetog Savu da pomognu našim službama da spreče da to bude Srbija, jer opasnost tek dolazi, sobzirom da se mladi Srbe i dalje iseljavaju na zapad, (gde se već iselilo 3 miliona Srba, od dolaska Titovih komunista), a izbeglica će biti sve više i više.

 

    Опет је актуелан тзв. "Балкански калифат" на тлу данашње Србије, Македоније, Косова? "Тићу" овде и после скоро четири деценије хвале, осим разумних људи и упућених; већина се ипак , још увек, није излечила од дрогирања титоизмом. У своје време сам писао, поводом изласка романа "Ћуп комитског војводе" М. Савића, и о Топличком устанку у време Првог светског рата, и о  нечувеним зверствима бугарских окупатора и тоталним планом за бугаризацију  српских територија, који се у  много чему, поклапао за стратегијом југословенских комуниста и титића. И сам Савић, као да се није довољно удубио у одличну књигу Перовића, која документује многе ствари, које никада не треба ни заборавити ни опростити. Пробудио сам се негде после два ноћу, и сетио се свог ужег завичаја, "Тиће" и "Титуља" - конкретних особа из суседног влашког села. Који  можда више нису међу живима. Као ни Бора "Коцкар", који је нестао у вртлозима другог светског рата. Као и отац В. П. , одличног цртача, и посластичара. Знао сам људе, који су знали приче о свим тим несталим људима, који нико није забележио и које, према томе, нико више и не памти. Мој ужи завичај плаћа, као и други наши крајеви, данак у корову; села полако га гутају континенталне прашуме. И ником ништа. Колико је само из североисточне Србије људи завршило, трбухом за крухом, у Европи, још док је Тића био жив! Пругом Пожаревац - Мјаданпек већ годинама не пролазе путнички возови - оном чувеном пругом, што полази из Бордоа и Париза и иде преко Загреба и Београда, покрај Пека и нашег села, према Одеси. А погледајте шта политичари, и из тога краја Србије, и из Београда, у овом предизборном "позоришту" говоре о томе!... Овде се најглавније и горуће теме заобилазе, и избори се расписују, да би се још више заобилазило оно најбитније... Не спашава Турска Европу, него се Турска на најлукавији начин враћа на Балкан...Међу коментарима горњег новинског чланка, има и неколико који су и духовити, или преозбиљни. Коментатори су даровитији од писаца које сам познавао или пчознајем, без длаке на језику...  (8.03.2016. - Б. Т.)

....седам звезда… У близини Марса. Сазвежђе је копија иконичке Боувијеве муње и пронађено је управо у време његове смрти“

Белгијски астрономи одали су почаст Дејвиду Боувију, посветивши сазвежђе овој британској рок легенди која је преминула прошле недеље изгубивши борбу са раком.

Дејвид Боуви, рок икона, добио је сопствено сазвежђе, које се састоји од седам звезда које сијају у облику чувене муње која се може видети на омоту албума „Aladdin Sane“, јављају медији.

Одавање поште посвећивањем Боувију небеских тела у близини Марса организовали су белгијска Јавна опсерваторија МИРА и радио-станица Студио Брисел.

Филип Моле из Јавне опсерваторије МИРА рекао је да је процес одабира звезда био тежак задатак и да седам звезда укључује звезде Сигма Вага, Спика, Алфа Девица, Зета Кентаури, САА 204 132 и Бета Сигма Октантис Триангули Аустралис.

 

„Није било лако одабрати прикладне звезде. Студио Брисел нас је замолио да Боувију пронађемо јединствено место у галаксији. Узимајући у обзир многе његове албуме, одлучили смо се за седам звезда… У близини Марса. Сазвежђе је копија иконичке Боувијеве муње и пронађено је управо у време његове смрти“, изјавио је Моле.

Боуви је често користио теме везане за космос као инспирацију за свој креативни процес. Славу је стекао синглом „Space Oddity“ а касније је створио лик Зигија Стардаста, ванземаљске рок звезде. Међу његовим хитовима су и „Starman“ и „Life on Mars“.

Године 1973. појавио се на омоту албума „Aladdin Sane“ са црвено-плавом муњом осликаном на лицу.

Сазвежђе од седам звезда само је један од начина на који су астрономи изразили поштовање недавно преминулом Боувију. Претходно је покренут пројекат „Звездана прашина за Боувија“ који омогућује обожаваоцима да користе Гугл скај како би унутар сазвежђа оставили поруке у виду имена омиљених Боувијевих песама или кратке поруке посвећене британском рокеру.

       = преузето

Сећајући се Ружице Сокић

Болујем, али чиним све да памте Ружицу. / Милена МАРКОВИЋ | 05. март 2016. 18:34 | Мирослав Лукић, супруг преминуле позоришне и филмске диве Ружице Сокић, о сећању на своју љубав и пријатеља: Међу нама, нажалост, није било последњег разговора, али је остала Ружина последња порука

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Нада Шаргин прва добитница награде "Ружица Сокић"
• 
  Отворен легат Ружице Сокић

• Премијера последњег остварења Ружице Сокић
• Ружица Сокић: Дух и дар који се памте
• Достојанствено о Ружици Сокић и Петру Краљу

На Светски дан позоришта, 27. марта, у 12 часова, биће откривена спомен-плоча нашој великој уметници Ружици Сокић, на згради у Крунској улици број 50. Част нам је да својим присуством увеличате ову свечаност. 

Можда смо и поранили да јавимо о незабораву на велику даму нашег глумишта, утиснутом у садржај ове позивнице коју потписује Фондација Ружице Сокић. Ту намеру нисмо имали, јер нисмо ни знали, једноставно, инстинкт нас је навео да пре два дана замолимо Мирослава Микија Лукића, супруга позоришне и филмске диве, да нам одшкрине делић срца у коме чува успомене на Ружу, његову љубав, пријатеља и животног сапутника током готово три деценије заједничког живота, који је нагло и болно прекинут 19. децембра 2013, када се она преселила у вечну, небеску игру.

Топао је дом Мирослава Лукића и његове Ружице, мада се, на тренутак, чини да смо у музеју успомена на успавану диву вишедеценијске драмске уметности. Куд год да се окренемо, она је ту. Њене фотографије, награде, посвете. Њени записи, књиге које је волела, представе у којима је бриљирала. И не зна се да ли су оне прославиле њу, или је она њих узвисила.

- Ево, то је та спомен-плоча - показује нам Мирослав Мики Лукић, док уз себе привија белег, као какав лек. - Захвалан сам људима из Фондације, Ружиним и мојим пријатељима, без којих не бих могао сам да остварим све своје планове који и на овај начин продужавају њено трајање. Ако ме питате шта би Ружица казала, верујем да бисмо се и у овоме, као у свему другоме до сада, сагласили: да је памте они који долазе.

Светски дан позоришта у који ће спомен утиснути и велика Ружица Сокић - јесте вест, али она није лајтмотив наше приче...

Ово је прича о љубави двоје, судбински одабраних да живе једно за друго. О поштовању, различитости. Значају сећања на вољене. И, доследности: како се истрајава у болу последње поруке оних који одлазе, а, ми, несвесни да део нас умире с њима, чинимо све да им продужимо живот којим су нас надвисили.

- Ружин одлазак за мене је велики бол, али је блажи уколико учиним нешто да је памте - каже нам Мирослав Лукић.

Од одласка Ружице Сокић, њен супруг уз помоћ Ружиних и својих пријатеља основао је Фондацију која подстиче младе ствараоце у области драмске уметности, награђује их и мотивише да помере границе. Прва награда Фондације додељена је Нади Шаргин. У међувремену представљена је и књига "Моја глума", коју је објавила "Лагуна" као својеврсну збирку и слојевиту причу о позоришној и филмској игри Ружице Сокић. Отворен је и Ружичин легат у новој Кинотеци, веб-сајт... Али, ту није стављена тачка на сећање на једну звездану, за многе готово недостижну глумачку каријеру. Неодужени дуг Ружици Сокић ускоро ће бити делимично надомештен новом књигом о комедији маса.

Али, о том - потом... Мирослава Лукића, уз искрено извињење што је очигледно да га свако питање о Ружици изнова уздрма, враћамо на успомене.

- Питају ме, шта је, Мики, љубав - слушамо Мирослава Лукића, у не тако давно заједничкој топлини овог дома у Крунској 50. - Љубав је, кажем им, моја Ружица. Људи, ја сам Ружицу волео. Пазите, јесмо се волели, играли се, понекад посвађали, па се помирили. Али, волели смо се. Љубав је и кад те различитости спајају. Ја сам економиста, а она глумица. Суштина је у томе да смо обоје били и живели, са свим својим манама и врлинама, као нормалан свет, можда са нешто више емоција. Да, са много више емоција. То је, ваљда, та тајна веза која нас је спајала свих ових деценија. Она је више од свега волела ту своју глумачку игру и ја сам је заволео, јер ко није могао да заволи таквог човека који је свим својим бићем био посвећен свом позиву. Била је посебна, као што је била посебна и љубав према њеној глумачкој игри. Игра је била њен живот. Спојило нас је, нажалост, и то што нисмо имали деце.

РАДИЛА СРЦЕМГоворила је Ружица Сокић... "Цео мој живот је могао да се назове праштање и чекање... Ја сам једна потпуно обична особа... Медиокритети имају одличан таленат да препознају квалитетно и да га удруженим снагама ћушну под тепих... Најбоље може да буде проглашено за најгоре и обратно... Е, тако ја не могу другачије, до срцем. Ја живим и радим срцем, вероватно сам га зато и оштетила... Тренутак емоције је божији, ту се види велики глумац."

Док разговарамо пратимо Мирослава Микија Лукића кроз заједнички дом, његов и Ружичин, нема тренутка ни корака у коме нема Ружице. Учини се, на моменат, као да је некуд тек отишла, и само што се не врати.

- Стално ми, однекуд, извиру њени рукописи - каже нам Мирослав. - Нисам ни знао да је толико писала. Да је толико дубоко промишљала, јер смо се ми све време, на неки начин, играли. Путовали, дружили се... Велики ми је недостатак моја Ружа. Велики. Чак не толико, колико ми недостаје што не живи да игра, да ужива у игри, јер је њен живот била игра.

Мирослав Лукић враћа сећање на дан од кога је почео њихов растанак.

- Одвео сам је у болницу на преглед. Мислио сам да ћу истог дана да је вратим. Истог дана. А, не... Лекари кажу: она мора да остане... И, тако... Питате ме је ли било последњег разговора... Не, нажалост, није било нашег последњег разговора. Била је само њена последња порука: немојте ме заборавити.

ДОБРОТА, ВРХОВНО НАЧЕЛО

РУЖИЦУ Сокић редакција "Вечерњих новости" памти као сталног госта на свечаности у Скупштини града, када се у акцији "Најплеменитији подвиг године" славио живот у част људи чија је доброта била путоказ како да будемо бољи. Прилазила је, редом, сваком добитнику плакете и љубила га. Говорила: доброта је врховно људско начело.

Болујем, али чиним све да памте Ружицу