INTERVJU: Biljana Plavšić - Ovo je moje poslednje obraćanje srpskom naro...

BABA VANGINO PREDVIĐANJE ZA 9.MAJ DAN POBEDE: MRTVI ĆE PROGOVORITI, MOSK...

KONTROLNA MREŽA SE URUŠAVA

ИМА НЕКА ВАСИОНА | Су ТАНАСКОВИЋ

 

ИМА НЕКА ВАСИОНА | Су ТАНАСКОВИЋ

„Има нека васиона“, тихим гласом, као за себе, промрмља баба, замишљено загледана у широко небо које се прострло изнад долине уз реку Чемерницу где се налази наша кућа.

Некада су ту, у време мог детињства, испред саме куће биле ливаде где сам се по цео дан играла и брала цвеће. Остао је у мени сачуван мирис покошеног сена за којим повремено чезнем. А пре него што се деда одвојио из породичне задруге да нам држава не би узела имање, ту су били бошчованлуци, једна брвнара и приручна штала јер се лети доле догонила стока и овце на испашу. Живело се тада у великом конаку, горе, у селишту, нешто мање од сат времена хода удаљеном од имања поред реке. Баба би сваки дан силазила доле до равни, како се говорило за имање у равници, музла краве и на обрамачи носила натраг две велике кофе пуне млека. Сваки боговетни дан. Не могу ни замислити број корака њеног века, под теретом и живота и времена. А била је мала, ситна, тиха и блага, тако је памтим. Упркос олујним и бурним временима мирно је и стоички носила живот на својој обрамачи. Изгледало је да је то тако лако и природно, и никад се није жалила  ни на живот, ни на Бога. Бар је ја никад нисам чула.

Ја памтим да се говорило да се село у побрђу, узводно, увек називало „горе“, ка селишту, а низводно „доле“, ка граду. Горе се рађало, живело и сахрањивало. Горе су били преци и корени, извор наше реке и наших живота. Доле у равни се радило и обрађивала земља. Веровато је да је то „горе“ настало због брда где су биле смештене куће, воћњаци и виногради. А могуће је да се нешто дубље, неизрециво урезало у памћење покољења узрокујући коришћење тих речи. Стари конак се и данас дањи налази горе, на осунчаној странчици, и може се од наше куће видети голим оком. Горе је и кањон реке на чијим су се стрмим обалама простирали ридови, обрасли ниском и оскудном травом, прошарани клекама и трњинама. Доле је била чаршија, град, други живот кога је створио нови дух времена. Одозго је дувала устока и долазила киша насушна, подивљала река која је с пролећа плавила и наводњавала плодну равницу. Одозго се и ведрило и облачило. А одоздо је долазила смутња, лутња и неизвесност. Када рода лети узбрдо, заправо узводно, баба би казивала да неће бити кише. Када лети низводно ка граду, биће кише. Говорила је да сва несрећа долази одоздо. Не знам шта је под тим подразумевала, али осећало се да се Србија полако одрицала села које ју је хранило и духовно утемељивало. Као да су те одредице места давно биле наслућиване унутрашњим шапатом небеса са којих су долазиле речи горе и доле.

Одозго је прадеда ишао за чаршију и своју белу кобилицу јахао нормално држећи рукама узде, а одоздо се враћао кући јашући је наопачке, држећи је за реп. Прабаба је за свог човека говорила: „Ћеро, оде у чаршију, и тамо се наједе месине, напије ракичине и навата жена. И онда не зна ни кобили ђе је грива а ђе реп, а камоли да зна за своју главу и гузицу“. Прадеда је имао плаве враголасте очи, како је говорила моја баба, на вр’ главе. Дугим усуканим брковима је стално очиукао, добацујући духовите опаске свакоме ко му се нађе на путу или видику. Свима је делио надимке, који су се наслеђивали и задржали до дана данашњег. Свака породица у селу има особен надимак који је био намењен само мушкима, по коме се препознају: Балаврца, Сврака, Бас, Шврћо, Свирау, Врг, Мендо, Шиљовац. Само наша нема, јер се нико није усудио да нам нешто на име накалеми. Баба је говорила: „Ма, пусти, било то богато и силно. Јединац“. И да не буде забуне, у Србији је јединац једино мушко иако има сестара. Баба наставља да прича о свом свекру: „Стави пушку нараме и нестане у забрану, и врати се предвече кући без улова“. Једном га је једна комшиница пред читавим светом упитала: „Чича, нешто те не виђам да идеш у лов“. Он накриви шешир и испод густих веђа ђаволски је погледа својим плавим урокљивим очима: „Нешто, Маро, фазани више не залазе у твоје забране“. Прича баба: „Ет’, тако се Мара уједе за језик што истрча пред руду, зарумене се и побјеже“.

Био је шерет, споља немарно миран као да је савладао живот, а изнутра га је гонила нека сила да луња забранима и ливадама. Да’л је тај немир носио одувек или га је наватао на гудурама Албаније, не знамо, јер је све бацао на заебанцију. Вратио се са солунског фронта са оба вола са којима је прешао Албанију. Баћко и Беља. И, све потоње волове је називао тим именима, као да није хтео да се одвоји од својих ратних сапутника. Умео је да прича са њима као са каквим ратним друговима и налазио је да га људи не би могли боље разумети. Кажу да није помињао ратове, ни кад се у кући понекад препричавало о тим злим временима. О томе је ћутао. Само је 41-ве, када се у кући распредало куда, како и са киме, љутито одбрусио својим синовима: „Јебите се и ви и ваш краљ и ваш рат. Ја ратовати више нећу, ја сам своје одужио“, и отишао да окопава виноград, иако то никад није чинио. Причало се да је вино те године било горко.

Баба је волела да седи на трему наше куће увек окренута у правцу „доле“, загледана у небо, као у неку будућност. Иако је превалила стоту, ретко кад се враћала у прошлост, осим када смо је ми из куће понекад запиткивали. Ретко кад је причала, иако је знала голе и тешке истине из ратних дана ћутала је, по њеном мишљењу из разлога да се не шири зла крв, како је говорила. Чувала нас је од ала прошлости, бринула да очува заједништво и породицу, да нам утисне у кости само добро. Говорила је: „Ђаво не оре и не копа, само гледа ђе ће неком зијан да начини“. Зато га је заобилазила и трудила се да гаји добро колико је могла и имала снаге. И није име добила случајно, убеђена сам да га је носила као своји мисију. Добринка.

Да ли уопште постоји човек коме зли духови не могу прићи или бар издалека шапнути лошу мисао о некоме? Можда неком свецу. Али и они су се са њима борили к’о курјаци, храбро и снажно, па чак и кад изнемогли упадну у провалију свога безверја, устајали су. Зато су и постали свеци. Ја не знам да ли уопште на овом белом свету постоји особа којој никад нисам нешто лоше помислила. Е, то је једино била моја баба. Звала сам је баба из милоште и највеће љубави. Не бака или нана, већ баба, за разлику од очеве мајке која је потицала из градске куће и коју смо на њено инсистирање називали нана. Понекад се питам да ли је та љубав из мене извирала и била моја или је то била чиста рефлекција њене љубави, благе, упорне и непоновљиве. Са својим ђаволима се борила сама, у тишини, да се не чује и не види. Нас је штитила као какав Анђео чувар. Не знам да ли смо јој се довољно одужили, али ја верујем да Бог јесте.

„Има нека васиона“, понови тихо као да намерно прави ехо онога што је већ исказала, да обзнани и прошири неку само њој знану истину. Као да је призивала Бога не помињући Његово име да не чују зле силе. Те речи су одзвањале у мојим ушима, а ја сам ћутала. Волела сам да ослушкујем ту тишину, јер је била само наша. Само са њом тишина није била непријатна. Као да је истински знала да има те васионе, и ту се није могло довести у питање било каква сумња. То је било неко унутарње знање само њој својствено, вера која је код ње изгледала као знање изнад сваког разума. Чак јој није било важно да било шта зна и потврди, јер живот се само живи, јер се мора, како је говорила. Ако ћеш да знаш ђаволи ћете посећивати и гордити. А она је знала живот, само ћутке, а како и не би, сто и пет година поврх ваљало је изнети на обрамачи. Само се тиме никад није хвалила, помињала мудрости, нити давала савете. Једино понекад успут, као за себе, кад је била сигурна да је можемо чути. Знала је да свако од нас мора своје носити. Само нас је подупирала својим присуством и без гласа говорила „не брините, нисте сами, ја сам ту, уз вас“. Тако је и данас дањи иако је отпутовала.

Живот тражи одговоре, али више тражи питања. Питања су некако важнија. Она је унутар себе, наслућивала сам, увек носила неко питање, питање без знака питања, које је суштина свега постојећег. И, верујем да је с времена на време добијала неке само њој препознатљиве одговоре однекуд или ниодкуда. Могуће је и из тог небеског бескраја у кога је волела понекад да одлута, а истовремено да буде присутна ту са нама. Уздахнула би и прозборила кратко: „еее, да“. То је било њено сведочење Оног који је удахнитељ тог даха. То је она предано узела да се подразумева, па је разматрала да јој је баш тако дато, као сам живот.

Као мала сам је увек запиткивала има ли Бога. Та тема ме је стално копкала изнутра. „Шшшш, ћути, то се не пита“, нежно би утишавала моју љубипитљивост предосећајући да је проверавам. „Е, што баш ти хоћеш да знаш на чем’ небо стоји“. Умела је да ми каже: „Има ли за тебе нешто свето; о томе се ћути“. Тада бих осетила неку стид предосећајући да та питања морам носити једино у себи, док се не одшкрину врата и Светлост те не окрзне. Ако је не видиш, удари те свом силином одпозади по леђима, ако је видиш почињеш полако да спознајеш лепоту око себе. И мора полако, како је говорила баба, не одмах, не од‌једном, не све. Тако је и живела и радила, полако, и изгледало је лако иако је било тешко, али пожртвовано и увек за друге. Њен је био само њен живот, док и њега није предала мирно и без остатка. Све друго је дала нама. Чудо од бабе, чудо од живог иксана, често понављам у себи кад је се сетим. И не постоји ни један дан а да на њу не помислим или је не поменем.

Само је два пута видела мог деду пре него што се удала за њега. Једном на вашару када су утаначили гледање, други пут када је дошао код њених родитеља да је проси. Деда је био висок, стасит, наочит човек. Танких штуцованих брчића, ситних тамних истовремено и благих и оштрих очију, озбиљан за разлику од свог оца, увек елегантан са шеширом на глави и штапом украшеним ситним интарзијама како су једино богате сеоске породице уприличавале за главе куће. Колико се ја сећам шешир је носио само мој прадеда и деда као најстарији син. Остала његова браћа су носила шајкаче. Тај шешир и штап се и даље чува у нашој кући као реликвија. „Прави делија“, тако је говорила баба. Питала сам је да ли се заљубила када га је угледла. „Ех, к’о да сам ја нешто знала о томе“, спуштала је поглед и скривала смијуљак, а ја сам осећала да је испуњава нека милина помешана са чистим девојачким стидом. „Заволела сам га временом. Тако је то некад било, а не као ово данас“.

Моје прво живо сећање је везано за деду и бабу по мајци. Сећам се да сам по њему весело и уз дечју цику скакала док је увече лежао на великом брачном кревету. Када би се изиграла прелазила сам код бабе на другу страну кревета где смо заједно спавале. И увек сам волела са њом да спавам, чак и матора, да останем са њом бар мало, да ми угреје ноге и ушушка у мене мир. Да је се бар мало заситим. Сећам се да сам деди брала мале беле Попонце које смо звали шеширићи. Он је волео да седи на дрвеној дашћици наслоњеној на бедем великог јаза, да прутем шара по прашини пута, а ја трчкарам около доносећи му беле шешириће. Тога се толико живо сећам, чудо једно а да се ни мајке ни оце уопште не сећам. А имала сам нешто више од две ипо године. Звао ме је Руже моје ране.

Деда је пре рата био кмет села, и тако га је дочекао други светски рат. Многи причају да је спашавао главе свима, и онима за краља и онима за комунисте. Само је Бог знао да не може тек тако узети живот ономе ко спашава друге животе излажући и себе опасности. Све је то моја баба с Божјом помоћи уредила, молећи свог ујака за живот свога мужа. У Србији су се често људи из једне куће делили да једни иду у четнике, а други у партизане, ако затреба, а у рату ће увек требати, свој ће своме помоћи. Не увек, али било је и тога. Тако је било и у бабиној породици. После рата деду су затворили у подрум једне куће, зна се и чије, привременој апсани, и никад није могао да изговори ни реч о мучењма које је доживео. Спутавала га је велика грудва црне земље у грлу. Видело се то, и није нам била потребна никаква његова исповест. Баба каже да никада није видела да лице неког човека може да буде тако црно као што је било његово. Али, захваљијући њој, тачније њеном ујаку комунисти, скинут је са списка за стрељање после рата, али је и годинама после тога носио белег народног непријатеља, без личне карте и грађанских права која су му била одузета. Ипак, добио је други живот за оне животе које је спасао, принудни рад као робијање, тежак терет на срцу, али и велику мудрост помешану са неком скривеном тугом и сетом.

Опет се у нашу кућу уселила ћутња, опет тишина. Са оца на сина, тако се у Србији наслеђује поред осталог и тишина породичних предања. И данас је тишина. Истина је остала са њима. Ја само утискујем свој унутарњи осет својих предака и порекла, кога сам стекла уз понеку сачувану фотографију, чувши понеку причу, видевши поглед понеког сведока тог времена. У мени је и крв помешана са њиховим осећањима, чудесан сок живота, нешто непроцењиво што су ми предали у наслеђе. Па могу понекад и из те невидљиве архиве понешто да извучем кад препознам и осетим. Помало ми је жао што са бабом нисам више разговарала, а и да јесам питање је да ли би ми рекла више од онога што је сматрала да је за моје уши. Све оно о чему не могу да сведочим остала је њена тајна, а наши митови. И тако треба и да остане.

И како ми је баба казала „заволела сам га временом“ имала сам утисак да је то била дугачка процесија љубави без одустајања, сумњи, без скривених намера и прикривених интереса, једнаке форме као и сам живот. Чист, једноставан, једног јединог унутарњег личног става: тако се мора, јер је живот дужност и мора се одужити. Моја баба је то управо радила, одужила је и свој живот и чини ми се животе других. Када је требало да се иде по тело дединог млађег брата који је био убијен на Сремском фронту, опет се јавила она да иде у Босну са својим свекром. Сви други у кући су спуштених погледа ћутали. Прадеда је своје волове Баћка и Бељу још једном упрегао и повео на фронт, на пут за њега много тежи од Албанских гудура, овог пута да дотера мртвог сина кући. И он је као кулачки син био на списку. Убио га је човек из нашег села, с леђа, по задатку, о чему се годинама ћутало, а знало се. Србија је увек била на неким списковима, одувек, па и данас. Субина или усуд, ко ће га знати.

Баба ми је причала да никада није осетила такву тугу која се споља не види, само наслућује, помешану са бесом и љутњом у немоћи да је избаци из себе. Чиста љубав која је унутра остала заробљена у вулкан муке и јада. Док је сина откопавао прадеда није плакао, јер никада није плакао, иако су му сузе саме лиле низ лице и капале на само њему препознатљиву главу сина коју је држао у рукама. А имао је свега осамнаест година. Псовао је свом силином: „Јебем ли ти сунце и Бога и свјеца, што ниси бјежао кад сам ти каз’о. Бјеж’ низ јаруге, уз јаруге будало једна, бјеж’ куда те ноге носе кад ниси за ратовање још био. Ооо, животе, јебем ли ти и звјезду и помрчину...“.

„Има, има. Има нека васиона, кажем ти ја“. Баба прекида тишину и почиње да прича, не одвајајући поглед са неба као се сљубила са плаветнилом. „Тако је то, ми доле а они горе“. „А ко то, баба?“, питам је. „Па они што су отпутовали. Ја некако верујем да они још путују, да стално путују. А има и оних других. А шта ти велиш нато?“, упита ме да помери разговор изнутра напоље. Ја ћутим, обузима ме стрепња, немир, скочила бих са столице да је чврсто загрлим, али ме стид да она види шта предосећам. „Ноћас сам га сањала“. „Кога?“, а ја као да не знам о коме се ради. Опет ме погледа: „Па кога би, мог чо’ека“. „И шта ти је рекао?“, упитах је да опет прикријем нелагоност и стрепњу. „Ма, ништа ми није рекао, само се осмехнуо и нестао“. Настаде тишина. „Ваља и мени путовати“, рече мирно.

Ја сам читав свој живот мислила да моја баба никада неће умрети. И чудно је то што ми у кући никада нисмо причали да је време за такве ствари, иако је превалила стоту. Као да је живост њеног присуства и та пуноћа њене тихе неисказане животне радости бранила мислима о смрти да улазе у нашу кућу. „Ајде баба, шта то причаш!“, осетила сам да ми нека гука у грлу нараста, помисао о неминовности краја и мог сопственог губитка. Ја о крају и губитку, а она о путовању. Незајажљива мисао ме обузима да ми фали још један читав мој досадашњи живот да бих уопште била кадра достићи њене године и тај непојавни мир и помиреност, свест о путовању, а не о крају. И опет ће баба сама себи у браду: „Само Бог свети зна што ли ме још држи у животу. Мора да сам Му још дужна“.

По први пут ме погледа и својим благим осмехом потврди своје присуство, као да се са неба спустила на земљу. И онда нехајно помилова мачку у крилима коју као да је тек сад приметила. Имала је мала крила на која је само мачка могла, и то једва, да се угњезди. И чим би баба села на столицу и узела да сркуће своју ретку и заслађену кафу,  мачка би се однекуд створила и хоп, била би у бабином крилу. Њих две би заједно, свака своју, преле неку невидљиву пређу са небеске кудеље, загледане у даљину. Волела је мачке и мачке су волеле њу. Кад су јој узели снагу и када је запала у кревет, тих пар месеци мачка је упорно и свакога дана лежала на ћебету подно бабиних ногу. Излазила би кроз отворен прозор собе само кад је морала и враћала се нечујно заузимајући поново своје место. Нисмо је могли избацити напоље, није се никако дала. После бабине смрти, мачка никада више није ушла у ту собу.

Није волела да иде на гробље, чудо једно, иако је много све своје волела и често помињала. Чувала се и нас је чувала, како је говорила, да се не потресе, и напрасно не шлогира од сећања на тугу прошлих времена, па да легне у кревет и нама на врат. „Ко ће га знати, ’вако је сигурније“. Више је волела живот. Кад јој је умро старији брат, који је и сам превалио деведесет и шесту, само је одмахнула главом и рекла: „Идите ви и испратите га. Наживљо се он, ихааа“. Кад год би ишли на гробље о задушњицама или годишњицама својих, увек би носили цвеће из наше баште и тањир јабучаре да тамо поједемо за душе мртвих. И увек би је звали да пође са нама. Одмахивала би главом: „Нека, нека, идите ви, има времена, а ја ћу кад кад ме Онај горе позове“. И кад би ушли у кола, у последњем тренутку би је видели како ситним корацима трчи ка нама и пружа нам стручак Драгољупчића, цвеће које је мој деда највише волео. „Понесите му ово и каж’те му да је од мене“. А била је скоро педесет година удовица.

Пар месеци пред смрт комшиница нас је уверавала да баба неће тако брзо умрети: „Видећете ви, она ће умрети на Преображење. Ма људи шта вам је, ко је луд да живи сто пет година и онда да умре на обичан датум. Не може то тако. То мора да буде црвено слово и велики празник. Видећете ви шта вам ја кажем“, самоуверено је у једном даху изговорила, натрпавајући и надовезујући на ту причу још гомилу непотребних детаља. Али, ово се ипак обистинило. Баба је отпутовала на Преображење. Да’л је то било Божје провиђење или је комшиница несвесно наслутила, враг би га знао. Тако би и баба казала. Награђена је празником који је највише волела да буде њен последњи преображај и прелаз.

Отишла је баш као што је и живела, тихо и неприметно, упркос бурним временима и богатом животу. Увек је бирала сенку иако је била у жижи многих догађаја које је упила у своје богато искуство временом уткано у њен живот. Била је и сведок и учесник једног скоро заборављеног дела неписане историје Србијице, како је увек говорила за своју земљу. По њеном поимању одувек је живела у Србији, један пун и испуњен век. И земљи је била блиска и разумевала је и осећала семе и ницање. Дубоко укорењена могла је да прима живот и све оно што је он са собом доносио, да пушта и пропушта кроз себе сва зла која су њена времена изнедрила, а да ипак њено изворно чисто срце не преплави мржња. Васиона коју је само она познавала давала јој је прибежиште и извор којим се напајала миром и тишином за унутрашњу снагу да може да преживи и изживи страшни суд времена. За то је вредело живети. За то сам јој захвална. Кажу мудри људи да захвалност долази из љубави, а љубав из страха од заборава.

 

REČ i RAČUN su srpskog korena RČ - Miroslav Dimitrijević

НАЈЕЗДА МИШЕВА

 ЧИТАЈУЋИ СТАРЕ НОВИНЕ

..

Због недостака простора за смештај Разне грађе нашег "Документационог Центра"- у оквирима тзв. Велике магазе, и Нове куће - која више и није нова (зидана шесдесетих минулог века!), а пре свега сачуваних комплета, "Политике" ( 1994- 2000), "Књижевне речи", "Студента", "Видика", "Књижевних новина" и др. , склонили смо део, рецимо, "Политике" у бившу шталу Михаила и Наталије Лукић; одавно у њој нема крава, јунаца; више од три деценије:иначе зидану од тврдог материјала, стамену, суву...

Са прикупљањем и чувањем "Политике" нисмо имали среће још од деведесетих; мој старији син је, једног лета, пошто је остао сам у Београду, већ увезане бројеве споменутог листа, по месецима,  у поткровљу - неколико годишта - да би читао текстове из спорта, развезао, помешао; у међувремену је била провала облака крајем лета и невреме је пробушило кров и све залило, и учинило да се стотине и стотине одштампаних бројева нарогуши, нарасте као квасац и постане неупотребљиво; па смо све то морали да бацимо...

У штали на селу то се није могло догодити, али појавила се нова пошаст, најезда мишева: надирали су кроз пукотине бетона из земље, пацовским или неким другим каналима; и пошто унутра није било хране, навалили су да гризу с краја поједине бројеве. Направили су малу штету. Открили смо на време, и грађевинским лепком затворили рупе и рупице на поду у бетону. Зазидали прозоре. Али, мишеви су наставили да навиру преко кровова, таванице, милели су уз и низ зидове... све док нисмо почели да им постављамо замке, хватамо их и бацамо  кокошкама испред штале....

Имали смо ми и жутог кућног мачка, љубимца, који је више ловио врапце и очијукао са мачкама из суседства, све док једног дана није - претпостављамо - страдао од једног црног и  подмуклог мачора, ко зна чијег!...

..

..

Погледајте шта су штеточине направиле од тога летњег броја "Политике" петак, 22. јул 1994. стр.14

..

исто, стр.3

...

Мишеви су, дакле, оштетили овај број, тј. прве три странице, а онда и неколико при крају, брстећи рубрику ИН МЕМОРИАМ од ивица...

*  * 

Читате ли старе ноивине, оне које су штампане деведесетих минулог века? Свашта тамо има; прелиставајте их, ако вам се укаже прилика, али не носите са собом жилет у потаји, да исецате понекад неке чланке, који вам се допадну. Јер је то огавно.

Погледајте како су рекламирали, тај  "НИН", који је "ваша традиција"! Мало морген. Кад је Србима била "традиција" Геџин Агипроп и комуњарска пропаганда, дело људи који су служили титоизму деценијама...?

итд. итд.

ПС. Кликните на сваку од ових фототипија да бисте их могли увећати и погледати делове чланака...

Путеви Србије који воде у будућност и љубав

 

 

 

Да ли је Бог или Случај Комедијант удесио "немогућ филм"  јучерашњег дана, да видимо стари пут - по сувом – по планинском делу нашег завичаја – где и ми имамо своје старо имање, које нас повезује са памтивеком, са свим вековима нашег постојања, са бачијама, Ђурђевданом, Извором, липама, буквама и храстовима, потоком који прави малу клисуру до Кукавичке Чуке, а на неким деловима има и прерасти?

Ако је то био Бог, хвала.

Ако је био Случај комедијанст, могло је бити и горе и непоправљивије – поскок, а не двојнице  црвеножутих печурки лисичарки!

Ако је био Бог, то је значило подвлачење, Наук.

Да се чувамо неких подмуклости. Пренагљивања, брзоплетости; самоуверености; и других ствари. Влашке магија, које имају ведско порекло, другим речима наше…

Био то Случај комедијант, или Бог, или неко трећи? Хвала. Показао нам је обновљен Стари пут кроз бескрајне и старе шуме српске, пупчану врпцу нашег детињства и завичаја, сребрни пут обнове на којем смо, као мали, доживљавали веома лепе ствари, али на којима смо и као стари, повремено, осећали неописиву енергију обнове, непатворености, природне лепоте, и неку загонетну моћ напуштених имања и кућишта, породичних гробаља, и кладенаца које није прегазила, смрвила „цивилизација“ да би их једног дана збрисала и мрље крви тога природног света. Већ сам био студент када су Тито и Вили Брант донели неке „одлуке“ које су покренуле стравичне последице (миграције становништва не само из североисточне Србије, него и са целог Балкана). Многи похрлише да зараде паре, и не само мањи део, него већина их је и зарадила, и вратила се да их родбина покопа на гробљима њиховим очева, а неки се још увек држе и дај боже да доживе и стоту на старим имањима, очевини, гајећи воћњаке, баште и пчеле. Само су ретки остали, као Зрнко, да на својим очевинама гаје кукуруз, овас и пшеницу, овце, и понеку краву; али и том човеку је коса поседела! Али петлови не престају да кукуричу у његовом шљивару; и човек не кука ни на кога…

Колико је таквих, успут (мора да их има још!)

Овај сребрни пут их повезује, од највишег врха Паљевина, висинске бање, и могућег Манастира Столпника, па све тамо до низина равног и валовитог Стига и Дунава…

Виђао сам тај пут у сновима последњих деценија; још док су ми синови били дечаци; тамо сам их водио; док су земљаци своју децу одводили у туђину. Не осуђујем их; сами су себи искоренили; и драго ми је да су се моји синови вратили овамо, на тај пут, који је лепши него у најлуђим сновима – атак на машту. (Хвала свима онима који су се потрудили да се тај, тобож споредни пут, обнови; водећи директно у будућност и љубав...

На том путу нека опет буди планинци који праве разлику од малих ногу између пара и среће. Срећа се ничим не може купити...

Ако не верујете себи и другима, својти, који свој подмладак не васпитавају на миту пара, злата и дуката, него на незаменљивости среће у животу, онда пустите ону незаборавну песму "С оне стране пиве..." коју преслушавају сви наши људи по свету, који знају да се никада више неће вратити у свој родни крај....

Уочи Велике госпође 2о23.   Б. Т.

 

*

                                         ПРЕМА МАНАСТИРИЦИ

 *  *

С ОНЕ СТРАНЕ ПЛИВЕ

Мирослав Димитријевић АЖДАЈА

 

 

АЖДАЈА

 

Нас три брата били смо као три планинска масива.Сви смо одслужили артиљерију, сви упредасмо бркове и сва тројица надничисмо код Танасија Жикића, највећег богаташа у Темнићу . Када наше три мотике запраше, најдужа њива окопана је до заранка. Док се прашина још слеже на кукуруз, ми смо већ вечерали под газдиним вењаком и журимо нашој кућици слободици, сиротном мравињаку. И док ми подизасмо кулачку биљну породицу на непрегледним њивама, његов јединац за то време обешчасти нашу најмлађу сестру, лепотицу моравску, и она роди копиле. Посрамисмо се. Како ћемо свету на очи? Шта ће село рећи? Чистисмо преломаче, оштрисмо ножеве, шкргутасмо зубима. Једног дана уплакана сестра, не подижући поглед, закле нас у децу да га не дирамо. Ми као да увенусмо. А он галопом пројури коња, гледа нас право у очи кад се сретнемо, пије из бокала, а лепа му коса падне на чело, очи сјакте, ферман само што му не прсне на леђима. Леп, ал' мрзак нам. Нико од браће нема снаге сестрину заклетву да погази. За богомоље под записом у порти најдаље баца камен од момчадије, редом обара сеоску млађарију, а ми стојимо са стране, диже нам се коса на глави од увређеног поноса, ал' нећемо са гадом да се грлимо, па чак ни у коштац. Чујемо га ноћу како пева селом, а глас му трепери као у девојке, мушко и меко, срце да ти дирне. Обест и снага ломе му рам младих костију, чини се препући ће од јарости. Скоро годину дана смо били на мукама. Сестрино копиле прву реч коју проговори беше – тата. Нама језици утрнуше као да смо јели трњине. Сестрић леп, дугачак и глават као харамбаша, а плач му дебео и лењ. Биће јуначина. Сестра копни, поплавела као љубичица изнад снега, а ми један од другога скривамо погледе. И једног дана пуче гласина као сува земља: газдин син Станко, обесио се у винограду. Крадом сваки за себе пустисмо сузе. Изнутра га изеде нека аждаја. Убрзо сестра поче суво да кашљуца. Јектика нам се завуче у легло. Издвојисмо је од детета у другу собу. Сад сви стрепимо, зазиремо да уђемо код болеснице. Набили смо се у исту собу као у ступу. Али сестрин син упркос свему расте. И личи на оца.

ВРАЋЕН и ЧЕТРНАЕСТИ БЛОКИРАНИ БЛОГ "ОБЈЕКТИВ(noooooo!!)"

 

ДОБРА ВЕСТ!

 

Здраво, Поново смо прегледали примену Blogger смерница заједнице https://blogger.com/go/contentpolicy на вашем блогу. Опет смо поставили блог после прегледа. Можете да му приступите на http://mynevadress.blogspot.com/. Хвала вам на разумевању. С поштовањем, Blogger тим

 

У тренутку (од)блокирања блог је достигао 37.457 укупних посета (покренут је 2011). Блог је био блокиран неколико недеља на основу (за мене анонимне пријаве)  да крши нове смернице о садржају. Затражио сам поновни и поновни преглед садржаја и доказе за то да је ова локација, у склопу "Сазвежђа З" - прекршила строжије новоуспостављене смернице о садржају који се објављује, и наравно, таквих доказа нема нити их може бити, а ево и зашто...

Овај блог, који је у неку руку ГЛАСНИК "ПоРтАл"-а ("Сазвежђе З") - књижевни гласник посвећен култури, књижевности, политици, духовности и обнови, вредновању и превредновању, преиспитивању наметаних токова и дела у савременој српској књижевности, пре свега оној настајалој у 20. веку, и коју је велики поводањ избацио на спрудове српске земље, овај блог се није бавио плићацима, сотонским мрежама, и помодним политичким књижевним играчкама, ...

Добра је вест да је одблокиран овај блог на којем је је објављено доста тога што иде пре свега у захвалну књижевну и истраживачку грађу, а не у порнографске или шићарџијске ујдурме. Јер могло се догодити, да и не буде одкључан, на основу грешке компјутера или неоснованих тужби домаћих и страних тужибаба. Због тога сам захвалио тиму прегледача, који је вратио овај блог, тј. зато што га није уклонио...

 

Хвала. Што сте поново поставили блог. који Вас је можда, збуњивао насловом, доводио у недоумицу, на први поглед. То је блог посвећен књижевности уопште, а посебно0 српској књижевности.

Чињеница да сте вратили, и овај, као и друге блогове које сте закључали, након што сте их прегледали, враћа поверење, и велики је плус за Вас.

Лако је оптужити ма ког блоггера за забрањени садржај, поготову од  стране неодговорних и апсурдних особа! *

Хвала још једном. Свако добро!

 

 Мирослав Лукић  (БЕЛА ТУКАДРУЗ)

-------------

    * Овај блог тренутно садржи преко 150 публикованих постова и 25 тзв. Посебних страница. Ту има доста тога, садржаја, за које нисмо поседовали копије, и у том смислу - уклањање овог блога у целини била би велика штета, на првом месту за "Заветине", и аутора; на другом месту за српску културу и књижевност. 

Забранили су ми пре пар дана 14 блогова, протествовао сам не знајући због чега су забранили. Нити ко је пријавио.Али то није важно. Цензура је уведена на мала врата, на велика врата. Иза чега се крије Blogger? "Ако не можете да пронађете линк на блогу, овде можете да пријавите кршења на која сумњате." Крије се иза потенцијалних доушника, које штити.

Протествовао сам. И откључали су тринаест блогова, учинили их опет доступним. Али још увек држе закључаним блог  "ОБЈЕКТИВ(nooooo!!)".Вероватно је потенцијалним "контролорима" садржаја сумњив и сам наслов, његова контрадиокторност... Већина, ако не и сви блогови, које сам покренуо и објављивао последњих петнаестак година, посвећена је у најширем смислу речи, слободи, другачијем, обнови правих вредности, књижевној критици, критици уопште, ...

Дакле Blogger ево показује и једно сасвим другачије лице од оног декларативног! Чуди ме, да други блогери ћуте, не указују на то шта се у ствари догађа под увођењем нових смерница о садржајима на блоговима. Лако је и безболно ако неком обришу блог који постоји месец-два, али шта са оним блоговима који постоје од 2009? И који су имали и имају свој јасан профил? Зашто нису забранили раније, ако аутор крши правила? Кажу кад блоклирају неки блог да ће га и обрисати кроз 89 дана. Чекајте, али Садржај није ЊИХОВ!!! Зашто не дозволе ауторима закључаних блогова да преузму садржај својих постова, прилога? То је горе од друмске хајдучије!

Вечерас (30. октобар 2022)  видим да су одблокирали тринаест блогова, али не и онај четрнаести "ОБЈЕКТИВ(noooooo!!)`. - Очекујем да и тај деблокирају. Ретки пријатељи ми пишу. "Мирославе повод ваше објаве о блокирању 14 блогова, немојте ништа да се секирате. Највероватније се то догодило аутоматски, и машине мисле да су на руском па проверавају. Можете да се пожалите, у том случају ће људско биће то да прегледа и да вам отвори. Није ми јасно зашто имате толико блогово, кад све може под један блог да стане. Можда су ограничили број блогова који једна особа може да поседује па су се правила променила. Надам се да вам је ово од помоћи. Поздрав".

Свака разумна подршка је од помоћи.

Међутим, не могу да не приметим да нико - понављам - нико од мојих седамдесетак "пријатеља" на тој друштвеној мрежи на којој сам објавио вест, вапијући глас, да сам подвргнут жестокој и неоснованој цензури, није реаговао, а скоро свима њима на речима је важна слобода, демократија итд. То је поразно!!!  

То је више него поразно! Ако неки мисле да је мала ствар данас ако забране неки књижевни лист, или сајт или портал или блог који се баве нечим друкчијим - основаном критиком постојећега, наметнутим вредностима и афирмисањем ДУБОКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, не дубоке државе" - обновом правих вредности и раскринкавањем лажи, сваке лажи, па и оне најпогубније - политичке, онда се грдно вара, а варајући себе вара и друге и тд. 

      Петак, 4. новембар 2022. Око 10 ч. пре подне

Lidl je pun GMO proizvoda, a mleko koje pijemo nije mleko nego prašak! A...

Kaštela – zagonetno utočište na litici

Utvrđenje Lederata od Tribala i Kelta do Trajana i Justinijana

Солярис А.Тарковский (1972) финал

О цвећу, Недођину и корову, узгред

 

Већ пети или шести пут косим велико двориште на селу; имам две одличне косилице. Па ипак, пошто двориште нема правилан геометријски изглед, није ни прави правоугаоник, ни прави ромб, има дакле кутове, где јача косилица може да ради, и где не може. Где користим ону мању електричну. Али уз и око ружичњака, или младих воћака, или уз део ограде од плетене жице; или уз винову лозу, или у цветњаку, мора да се плеви, ручно, или пажљиво жање уз помоћ оштрог српа. И тако, онај део, где бујају турски каранфили и руже посвећене трима покојницама, блиским бићима, косовски божурови, зеленкаде или лале, и ђурђевак, а од препрошле године и матичњак, заобилазим машинама да не начиним прави покољ. Као и шпанске јагоде, или босиљак. Тако се деси да занемарим оно што ми је најдраже у дворишту и када то приметим, као пре неки дан, већ су гуњица и попонац направили своје давитељске зелене рукавице и даве, процветале руже, или расад дивљих кајсија и виноградарских бресака, шефтелија. Видео сам да је то занемаривање у извесној душевној сразмери са оним о чему размишљам у последње време, будећи се усред ноћи, узнемирен неким питањима, помислима, на које нема одговора нити помоћи од било кога. Тако расте тај коров подмукло ту испред носа на укупно неколико квадратних метара, као коприве тамо око септичке јаме опшивене бетоном, још онда када сам био студент. Али, не секирајте се, навукао сам добре рукавице, узео срп у руке и за непун час све пожњео, оплевио, а да при том нисам позледио или оштетио ни једну дивљу кајсију нити шефтелију, нити руже. Одједном кад је све било готово на камари је било скоро два бремена траве, ено је пржи се на сунцу. Ослободио сам рањиве саднице дивих кајсија којима су гуњица и попонац обавили своје наизглед нежне зелене ручице око тела и почеле да затежу своје омче...Два три пута годишње треба одбацити машине и косилице и детаљно и упорно те давитељке лепих цветова – одстранити ручно, посећи, као и те мисли које се враћају у прошлост, опет и опет… Открио сам да ти предивни турски каранфили, или цветови налик на булке нису ту нанели ветар, или неко случајно; већ да је то нека вредна ручица посејала, па заборавила и отпутовала. Као што је и напа пок. Мајчица свашта засадила иза првог бунара, па отпутовала заувек у свет о којем мало знамо. Све цвеће у овом дворишту расађивале су жене, вредне сваког поштовања, које су ме рађале, или волеле, стварале из пепела, или враћале у пепео, да сам некако васкрснем, или одем дођавола, тј. у Недођин... Тако да не дужим – волим и негујем то цвеће, јер у тим цветовима током године блеште дивни споменици свим тим вредним ручицама које су сејале у овој башти, бог им дао у рају насеље, а онима које су још у животу,можда,  и далеко, мир, и благослов анђела...

       уочи мог 72. рођендана....

 

*  *

Пре неки дан, док сам обилазио двориште, чујем тамо према Порти глас неке жене коју не видим, а подсећа ме на глас сусетке, комшинице, преминуле прошле године; од које сам добио онај рецепт о коришћењу мурећепа против најгоре и најподмуклије болести данашњице - њен млађи, покојни брат, начин и добра душа, учио ме је још док сам био ученик основне школе уметности писања стихова, сонета, на првом месту...

Покушавам да кроз лишће винове лозе видим ко то још има скоро исти глас, као та покојна комшиница која је ипак поживела више од осамдесет и кусур година... Међутим, никога на улици нема; а градина преко које гледам трепти од јаре...

Док обилазим своје вреже бундева, бацим поглед према крошњама комшије који је недавно преминуо... Доживео је лепу старост;обновио имање свога таста на којем је дочекао своје мирне пензионерске дане. Одржавао је дворишну башту и воћњак, за пример. Али, кајсије је баш у цветању, напао мраз, или је неки отров био у ваздуху, и почеле су да се суше! (Другом комшији се ове године осушило преко стотинак кајсија! Шта то бацају одзго и ко?) И нама се она мања џезвалија испред Друге капије осушила, на жалост...

Умро комшија, умро изгледа и његов занат гајења белих бундева, огромних и слатких. У суштини, он је своје бундеве сејао на простору не већем од два квадрата, у некој врсти корпе усред воћњака. Ту корпу је пунио  преврелим добрим стајским ђубривом, прскао - претпостављам - органским соковима (од коприве), и бога ми расле су вреже као из воде, и бундеве на сунцу за читав један мањи лес! Сад тих бундева нема. Воћњак зврји празан... Потомци су му изван земље... 

Више нема кукања и запевања кад неко премине! Одавно нисам чуо запевку. Тако и са нашим комшијом. Сазнао сам да је преминуо неколико дана касније, видевши осмртницу на једној од бандера на раскршћима... Неки нови обичаји... Излазе из старог, древног обичаја; нестају природне ствари...

Као што полако нестаје и овај народ наш, који се не обнавља. И не слави Заветине као некад...

.........

Права историја наше државе може да се почне од тога. Изобичајања...

Нека је пишу неки други... Ја идем даље, да нешто нешто конкретно опослим...

....

 

КРАЈ ДРУГЕ КЊИГЕ "СЕОБЕ" МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

Одломак 

 

 

(.....)

Зиме, пролећа, лета, јесени.

Смрти појединаца, порођаји, животи појединаца, смрти!

Турски ратови се, међутим, наставише, и после похода

руског на Берлин, у који су Руси ушли. Костјурин, у Кијеву, би,

и прође. Хорват је негде завршио, у затвору. Таласи Дњепра су

се опет смрзавали у зими, а кад би пролеће дошло, лед је

пуцао, и Дњепар се разливао и носио бујицом, и живот

људски, и снег, лањски. Све прође.

Кроз тринаест година рат се наставио.

О Исаковичима нема трага у папирима које је Исак

Исакович оставио. Ни за време турског рата, који се 1774.

завршио. Ни за време идућег рата, кад су Аустријанци, и

сербски фрајкори, ушли у Београд, 1789.

Исак Исакович је био, 1771, умро.

Аустријанци су, године 1792, из Београда опет изишли.

Почели су Наполеонови ратови.

866Ђенерал Николај Иванович де Прерадович командовао

је коњичким гардијским пуком, који се у бици, код места

Аустерлиц, прославио.

Руси почеше почетком XIX века да силазе на Балкан и у

Сервију.

Где су били они који се одселише у Росију?

У својој бескрајној љубави према свом национу,

сиромашни сербски Soldatenvolk чинио је – сто година – оно

што је једино могао: гинуо је.

А тамо, где се, у Росији, у земљу сахрањивао, бележио је

своје присуство именом, које је својим селима давао. Јер брда,

реке, насеља, у свом имену чувају боље успомену на

прошлост, него појединци у животу.

Та имена нису давали, ни у Аустрији, ни у Росији, спахије

Андреовичи, или баруни Љубибратичи, или баруни Јовичи, или

фелдмаршал-лајтнанти Радовичи. Који су из златних

бурмутица шмркали.

Та имена су, својим насељима, давали сербски павори!

Мемоаристи, историчари, дабогме, нису нам забележили

много имена тих паора, они су бележили имена ђенерала, и

оних, који су, у Росији, постали фелдмаршали и грофови.

Текелија је постао фелдмаршал на Кавказу и чинио се

наследници Елисавете, Катарини II, као Петар Велики. Тако је

рекла Потемкину!

Симеон Наранџич Зорич постао је љубавник те жене и

она је, о њему, записала, у својим, францеским, мемоарима,

нешто, занимљиво.

Док су други, да би задовољили њену, љубавну, жеђ,

узимали афродизијаке, тај Србин је био такав, да му то није

било потребно.

Сваки стиче бесмртност на свој начин.

Али је царица о Зоричу написала и то, да није могла да

се начуди, како се племенитост и доброта, као тица, угнездила

у срце једног војника, а то је био њен „красавец Сима“!

Било би узалудно набрајати имена свих тих официра,

који одоше у Росију и уписаше своје име у росијску армију и

867империју, која је, за време те победе 1760, бројала 300.000

људи, и могла, да је Елисавета хтела, да освоји целу Европу.

Мемоаристи и историчари кажу да су, од оних који се

иселише, постали ђенерали: Иван Георгиевич Шевич, Ранко

Родион де Прерадович, Максим Теодорович Зорич, Теодор

Арсениевич Чорба. Иван Подгоричанин постао је гроф!

Генералмајори су били: Семен Гаврилович Зорич,

Николај Иванович Чорба, Георгије Михаилович Богданов,

Давид Гаврилович Наранџич, Георгије и Јури Родионович де

Прерадович,

Константин

Николаевич

Лалош,

Иван

Христифорович Штерич, Семен Михаилович Черноевич!

Бригадир је постао: Константин Николаевич Јузбаша.

И његов друг Родион Степанович Пламенац.

То нису, сви ђенерали, који су ђенерали постали. Чему

их ређати?

Њихова имена нестала су у прошлости и тишини смрти.

Забележени су и многи пуковници: Радулович,

Цветинович, Ивалов, Косавчич, Давидович, Петар Шејтани,

Ефрем Ранкович, а забележени су и потпуковници: Чорба,

Вуич, Штерич, Ожегович. Било је и мајора: Вукович, Алексеј

Требињски, Букшан, Жигич, Црнчич, Станкович, Вуич, Голуб,

Милорадович, Маркович, Миокович.

Чему ређати неке, а изоставити друге?

У дворској гарди, у Санкт-Петерсбургу, најлепши капетан

био је: Павел Черноевич. Нема, међутим, ни трага

вахтмајстеру, Пивару. Нити знамо како је завршио,

вахтмајстер, Попов, из Кикинде.

Сви они, који су се иселили, да избегну иго паорства у

Аустрији, гинули су и умирали, и сахрањивани, безимени, у

руску земљу, коју је убрзо преплавио опет руски народ. Они

су, после ратова, рили земљу на Ингулу, на Донецу, да би

исхранили своју децу и испунили вољу Божију, да се живот

настави. Историја је забележила, да се, после седамнаест

година, од њиховог населанија, појавила у Росији чудна

фатаморгана на небу. Која се зове Aura Borealis. Али историја

не бележи шта су они мислили, док су гледали, ту

868фантастичну, небесну појаву. Каквог је смисла имало то у

њиховом животу?

Ти паори, међутим, који су своје кости посејали у земљу

коју су Новом Сервијом називали, записали су имена својих

села, која су у срцу носили. На географску карту Русије, и

Европе – за вечност!

Када су Руси почели да силазе на Балкан, у ратовима, на

картама аустријским пише, име Сирк баре, од Алмаша до

Чуруга. Пише и dominum Mitrovitz. И село Лаћарак. И regnum

Sclavoniae. И duct Syrmium.

А на росијским картама пише, са сузама: Сомбор,

Мошорин, Чанад, Надлак, Печка, Глоговац, Павлиш,

Сентомаш, Сента, Кањижа, Мартонош, Бечеј, Суботица,

Панчево, Земун, Чонград, Вуковар, Вршац, Сланкамен, Ковин!

То пише на росијским картама, до XIX века!

Нигде не пише Ћурчија, Шијак, Ађански, Јанкович,

Видак, Гаја, Груја, Кузман, Радак! Имена појединаца се не

исписују на карте:

Године су пролазиле и живот се настављао.

На руским географским картама, из 1860. године,

почињу да нестају и имена места. Још се налазе: Тител, Илок,

Мошорин, Вилово, Гордановци, Надаљ!

Године су, међутим, ређале се и пролазиле. Живот се

настављао, а смрти су биле бесмислене. И други су национи

изумирали и други су се национи селили. Свуд пролазе, зиме,

пролећа, лета, јесени.

Кад је, године 1862, вршен у Русији попис становништва

у Херсонској губернији, нађено је још ХИЉАДУ душа, које су

тражиле, да се запише да су они: сербски! Да им се запише,

кад умру, да су том национу припадали и срцем својим били

одани.

Кад је тај попис становништва вршен, године 1900, није

нађен, сербски, НИКО!

Ако неко данас, чак и данас, узме у руку географску

карту те земље, у коју су ти исељеници сахрањени, у мору

869руског народа, наћи ће на карти, близу Миргорода, име места:

Мартонош!

На реци Ингул, наћи ће: Панчево!

Наћи ће и једну Суботицу! И један Надлак!

Године и сад пролазе, лето прође и лишће жуто опада, а

затим ове завеје снег. Али ће, на пролеће, Дњепар опет

кренути, и ваљати се, весело, кроз ту земљу мртвих, према

мору, уз песму и игру живих.

Године ће пролазити. Ко би могао набројати тице, које се

селе, или сунчане зраке, које Сунце сели, са Истока на Запад и

са Севера на Југ? Ко би могао да предскаже, какви ће се

народи селити и куда, кроз стотину година, као што се тај

национ селио? Ко би могао набројати зрна, која ће, идућег

пролећа, ницати на свету, у Европи, Азији, Америци, Африци?

Несхватљиво је то људском уму.

Тамо, куд су Исаковичи и тај Soldatenvolk отишли, као и

толики њихови сународници, који су на својим леђима, као

пуж, своју кућу носили, нема више трага, свему томе, сем та

два-три имена.

Било је сеоба и биће их вечно, као и порођаја, који ће се

наставити.

Има сеоба.

Смрти нема!

Овај  подужи одломак - последње странице чувеног Црњансковог романа (који је требало да има много више књига) поучан је, за све оне, који су бежећи од једног зла, стигли до другог и погубнијег, нестајања. У суштини, народ би рекао, да је можда боља од свих илузија и нада, она пословица "у се и у своје кљусе".

Српски национ, од времена када је постао народ, па до времена када се претворио у тзв. "квочку" (народа), пролазио је кроз такве вртлоге, ковитлаце и историјску ступицу, у којој би сваки други био стуцан, као сува црвена паприка у ступи од трешњевог дрвета.

Аутор тога, сигурно највећег и најзначајнијег романа у Срба, на тему трагичности историје и појединачних судбина, није примљен у САН. Нису га хтели "окупатори" свих најзначајнијих културних институција српских и њихове пришипетље, па и САН... Примани су неки други, и скромнијег талента и знања, али по укусу комуњара, илити тзв. "бирократски писци", који ће да опадну као лишће са дрвећа у јесен, после неке нове пандемије. Како је шта дошло, тако обично и оде. Пре или касније! Хвала Богу и космосу...

Неко ми није вратио Другу књигу СЕОБА, пре четрдесетак година. Кад помислим, ни то не беше случајно у мом животу!

У своје сам време, као апсолвент на Филолошком, учествовао у довођењу Црњанског у  амфитеатар Једанаестицу. Писао сам већ о томе, и нећу да понављам.

Поново сам јутрос прелистао крај, овај одломак горе, и ефекат беше исти, као када сам први или други пут читао споменуту књигу. Шта то значи: да велике писце и у малом или великом народу, не потврђују политичке партије, тирани, диктатори, тзв. камелеони и критичари, већ - ГЕНЕРАЦИЈЕ  ЧИТАЛАЦА!

... Субота, 19. јун 2021...