Подсећање. Одабрани фрагменти
А ко
је сада писац? / Небојша Васовић
(одломак
из најновије књиге Небојше Васовића:
ЕВРОПСКИ ДАВИТЕЉИ ИЗ НАШЕГ СОКАКА*)
Мото
Античке
естетике Анице
Савић Ребац гласи: „Основ
свег нашег сазнања је стварност, а њу
можемо упознати само
прецизним посматрањем. То важи и за
научника и за песника.
Али наше посматрање постаће плодно само
ако смо способни
за што разгранатије асоцијације које
тек омогућују пуно
разумевање; иначе остаје сиров материјал".
(Античка
естетика
и наука о књижевности, КЗНС,
Нови Сад, 1985, 37) Другим
речима, перцепција и имагинација су
неодвојиве чак и
у науци, а камоли у уметности.
Да
ли се појам оригиналног у литератури
данас дефинише
већ према прилици и тренутним потребама
или још увек
постоје некаква мерила која указују
на континуитет у
схватању овог појма? Шта значи данас
рећи за некога да је
ортиналан стваралац?
У
књизи Пропланак
и ум Душан
Матић примећује да постоје
две врсте писаца: они који преузимају
теме и формалне поступке
својих претходника и иноватори који
„копају руду", откривају
нове садржаје и нове обликовне поступке.
Као једног од најоригиналнијих српских
писаца Матић истиче Растка
Петровића, и то из више разлога. Он каже:
„Мислим
да би наши литерарни хроничари требало
да о
томе поведу рачуна кад пишу, на пример,
о Растку Петровићу,
да је његова књижевна и уметничка култура
била велика,
јер је он познавао дело Џојса, Кафке и
Вирџиније Вулф,
дакле дела која су се тек касније
афирмисала, а његово песничко
бриљантно, бурно, блиставо дело било
већ завршено."
(Нолит, Београд, 1969, 282)
Другим
речима, своју
уметничку оригиналност Растко не дугује