ИМА НЕКА ВАСИОНА | Су ТАНАСКОВИЋ
„Има нека васиона“, тихим гласом, као за себе, промрмља баба, замишљено загледана у широко небо које се прострло изнад долине уз реку Чемерницу где се налази наша кућа.
Некада су ту, у време мог детињства, испред саме куће биле ливаде где сам се по цео дан играла и брала цвеће. Остао је у мени сачуван мирис покошеног сена за којим повремено чезнем. А пре него што се деда одвојио из породичне задруге да нам држава не би узела имање, ту су били бошчованлуци, једна брвнара и приручна штала јер се лети доле догонила стока и овце на испашу. Живело се тада у великом конаку, горе, у селишту, нешто мање од сат времена хода удаљеном од имања поред реке. Баба би сваки дан силазила доле до равни, како се говорило за имање у равници, музла краве и на обрамачи носила натраг две велике кофе пуне млека. Сваки боговетни дан. Не могу ни замислити број корака њеног века, под теретом и живота и времена. А била је мала, ситна, тиха и блага, тако је памтим. Упркос олујним и бурним временима мирно је и стоички носила живот на својој обрамачи. Изгледало је да је то тако лако и природно, и никад се није жалила ни на живот, ни на Бога. Бар је ја никад нисам чула.
Ја памтим да се говорило да се село у побрђу, узводно, увек називало „горе“, ка селишту, а низводно „доле“, ка граду. Горе се рађало, живело и сахрањивало. Горе су били преци и корени, извор наше реке и наших живота. Доле у равни се радило и обрађивала земља. Веровато је да је то „горе“ настало због брда где су биле смештене куће, воћњаци и виногради. А могуће је да се нешто дубље, неизрециво урезало у памћење покољења узрокујући коришћење тих речи. Стари конак се и данас дањи налази горе, на осунчаној странчици, и може се од наше куће видети голим оком. Горе је и кањон реке на чијим су се стрмим обалама простирали ридови, обрасли ниском и оскудном травом, прошарани клекама и трњинама. Доле је била чаршија, град, други живот кога је створио нови дух времена. Одозго је дувала устока и долазила киша насушна, подивљала река која је с пролећа плавила и наводњавала плодну равницу. Одозго се и ведрило и облачило. А одоздо је долазила смутња, лутња и неизвесност. Када рода лети узбрдо, заправо узводно, баба би казивала да неће бити кише. Када лети низводно ка граду, биће кише. Говорила је да сва несрећа долази одоздо. Не знам шта је под тим подразумевала, али осећало се да се Србија полако одрицала села које ју је хранило и духовно утемељивало. Као да су те одредице места давно биле наслућиване унутрашњим шапатом небеса са којих су долазиле речи горе и доле.
Одозго је прадеда ишао за чаршију и своју белу кобилицу јахао нормално држећи рукама узде, а одоздо се враћао кући јашући је наопачке, држећи је за реп. Прабаба је за свог човека говорила: „Ћеро, оде у чаршију, и тамо се наједе месине, напије ракичине и навата жена. И онда не зна ни кобили ђе је грива а ђе реп, а камоли да зна за своју главу и гузицу“. Прадеда је имао плаве враголасте очи, како је говорила моја баба, на вр’ главе. Дугим усуканим брковима је стално очиукао, добацујући духовите опаске свакоме ко му се нађе на путу или видику. Свима је делио надимке, који су се наслеђивали и задржали до дана данашњег. Свака породица у селу има особен надимак који је био намењен само мушкима, по коме се препознају: Балаврца, Сврака, Бас, Шврћо, Свирау, Врг, Мендо, Шиљовац. Само наша нема, јер се нико није усудио да нам нешто на име накалеми. Баба је говорила: „Ма, пусти, било то богато и силно. Јединац“. И да не буде забуне, у Србији је јединац једино мушко иако има сестара. Баба наставља да прича о свом свекру: „Стави пушку нараме и нестане у забрану, и врати се предвече кући без улова“. Једном га је једна комшиница пред читавим светом упитала: „Чича, нешто те не виђам да идеш у лов“. Он накриви шешир и испод густих веђа ђаволски је погледа својим плавим урокљивим очима: „Нешто, Маро, фазани више не залазе у твоје забране“. Прича баба: „Ет’, тако се Мара уједе за језик што истрча пред руду, зарумене се и побјеже“.
Био је шерет, споља немарно миран као да је савладао живот, а изнутра га је гонила нека сила да луња забранима и ливадама. Да’л је тај немир носио одувек или га је наватао на гудурама Албаније, не знамо, јер је све бацао на заебанцију. Вратио се са солунског фронта са оба вола са којима је прешао Албанију. Баћко и Беља. И, све потоње волове је називао тим именима, као да није хтео да се одвоји од својих ратних сапутника. Умео је да прича са њима као са каквим ратним друговима и налазио је да га људи не би могли боље разумети. Кажу да није помињао ратове, ни кад се у кући понекад препричавало о тим злим временима. О томе је ћутао. Само је 41-ве, када се у кући распредало куда, како и са киме, љутито одбрусио својим синовима: „Јебите се и ви и ваш краљ и ваш рат. Ја ратовати више нећу, ја сам своје одужио“, и отишао да окопава виноград, иако то никад није чинио. Причало се да је вино те године било горко.
Баба је волела да седи на трему наше куће увек окренута у правцу „доле“, загледана у небо, као у неку будућност. Иако је превалила стоту, ретко кад се враћала у прошлост, осим када смо је ми из куће понекад запиткивали. Ретко кад је причала, иако је знала голе и тешке истине из ратних дана ћутала је, по њеном мишљењу из разлога да се не шири зла крв, како је говорила. Чувала нас је од ала прошлости, бринула да очува заједништво и породицу, да нам утисне у кости само добро. Говорила је: „Ђаво не оре и не копа, само гледа ђе ће неком зијан да начини“. Зато га је заобилазила и трудила се да гаји добро колико је могла и имала снаге. И није име добила случајно, убеђена сам да га је носила као своји мисију. Добринка.
Да ли уопште постоји човек коме зли духови не могу прићи или бар издалека шапнути лошу мисао о некоме? Можда неком свецу. Али и они су се са њима борили к’о курјаци, храбро и снажно, па чак и кад изнемогли упадну у провалију свога безверја, устајали су. Зато су и постали свеци. Ја не знам да ли уопште на овом белом свету постоји особа којој никад нисам нешто лоше помислила. Е, то је једино била моја баба. Звала сам је баба из милоште и највеће љубави. Не бака или нана, већ баба, за разлику од очеве мајке која је потицала из градске куће и коју смо на њено инсистирање називали нана. Понекад се питам да ли је та љубав из мене извирала и била моја или је то била чиста рефлекција њене љубави, благе, упорне и непоновљиве. Са својим ђаволима се борила сама, у тишини, да се не чује и не види. Нас је штитила као какав Анђео чувар. Не знам да ли смо јој се довољно одужили, али ја верујем да Бог јесте.
„Има нека васиона“, понови тихо као да намерно прави ехо онога што је већ исказала, да обзнани и прошири неку само њој знану истину. Као да је призивала Бога не помињући Његово име да не чују зле силе. Те речи су одзвањале у мојим ушима, а ја сам ћутала. Волела сам да ослушкујем ту тишину, јер је била само наша. Само са њом тишина није била непријатна. Као да је истински знала да има те васионе, и ту се није могло довести у питање било каква сумња. То је било неко унутарње знање само њој својствено, вера која је код ње изгледала као знање изнад сваког разума. Чак јој није било важно да било шта зна и потврди, јер живот се само живи, јер се мора, како је говорила. Ако ћеш да знаш ђаволи ћете посећивати и гордити. А она је знала живот, само ћутке, а како и не би, сто и пет година поврх ваљало је изнети на обрамачи. Само се тиме никад није хвалила, помињала мудрости, нити давала савете. Једино понекад успут, као за себе, кад је била сигурна да је можемо чути. Знала је да свако од нас мора своје носити. Само нас је подупирала својим присуством и без гласа говорила „не брините, нисте сами, ја сам ту, уз вас“. Тако је и данас дањи иако је отпутовала.
Живот тражи одговоре, али више тражи питања. Питања су некако важнија. Она је унутар себе, наслућивала сам, увек носила неко питање, питање без знака питања, које је суштина свега постојећег. И, верујем да је с времена на време добијала неке само њој препознатљиве одговоре однекуд или ниодкуда. Могуће је и из тог небеског бескраја у кога је волела понекад да одлута, а истовремено да буде присутна ту са нама. Уздахнула би и прозборила кратко: „еее, да“. То је било њено сведочење Оног који је удахнитељ тог даха. То је она предано узела да се подразумева, па је разматрала да јој је баш тако дато, као сам живот.
Као мала сам је увек запиткивала има ли Бога. Та тема ме је стално копкала изнутра. „Шшшш, ћути, то се не пита“, нежно би утишавала моју љубипитљивост предосећајући да је проверавам. „Е, што баш ти хоћеш да знаш на чем’ небо стоји“. Умела је да ми каже: „Има ли за тебе нешто свето; о томе се ћути“. Тада бих осетила неку стид предосећајући да та питања морам носити једино у себи, док се не одшкрину врата и Светлост те не окрзне. Ако је не видиш, удари те свом силином одпозади по леђима, ако је видиш почињеш полако да спознајеш лепоту око себе. И мора полако, како је говорила баба, не одмах, не одједном, не све. Тако је и живела и радила, полако, и изгледало је лако иако је било тешко, али пожртвовано и увек за друге. Њен је био само њен живот, док и њега није предала мирно и без остатка. Све друго је дала нама. Чудо од бабе, чудо од живог иксана, често понављам у себи кад је се сетим. И не постоји ни један дан а да на њу не помислим или је не поменем.
Само је два пута видела мог деду пре него што се удала за њега. Једном на вашару када су утаначили гледање, други пут када је дошао код њених родитеља да је проси. Деда је био висок, стасит, наочит човек. Танких штуцованих брчића, ситних тамних истовремено и благих и оштрих очију, озбиљан за разлику од свог оца, увек елегантан са шеширом на глави и штапом украшеним ситним интарзијама како су једино богате сеоске породице уприличавале за главе куће. Колико се ја сећам шешир је носио само мој прадеда и деда као најстарији син. Остала његова браћа су носила шајкаче. Тај шешир и штап се и даље чува у нашој кући као реликвија. „Прави делија“, тако је говорила баба. Питала сам је да ли се заљубила када га је угледла. „Ех, к’о да сам ја нешто знала о томе“, спуштала је поглед и скривала смијуљак, а ја сам осећала да је испуњава нека милина помешана са чистим девојачким стидом. „Заволела сам га временом. Тако је то некад било, а не као ово данас“.
Моје прво живо сећање је везано за деду и бабу по мајци. Сећам се да сам по њему весело и уз дечју цику скакала док је увече лежао на великом брачном кревету. Када би се изиграла прелазила сам код бабе на другу страну кревета где смо заједно спавале. И увек сам волела са њом да спавам, чак и матора, да останем са њом бар мало, да ми угреје ноге и ушушка у мене мир. Да је се бар мало заситим. Сећам се да сам деди брала мале беле Попонце које смо звали шеширићи. Он је волео да седи на дрвеној дашћици наслоњеној на бедем великог јаза, да прутем шара по прашини пута, а ја трчкарам около доносећи му беле шешириће. Тога се толико живо сећам, чудо једно а да се ни мајке ни оце уопште не сећам. А имала сам нешто више од две ипо године. Звао ме је Руже моје ране.
Деда је пре рата био кмет села, и тако га је дочекао други светски рат. Многи причају да је спашавао главе свима, и онима за краља и онима за комунисте. Само је Бог знао да не може тек тако узети живот ономе ко спашава друге животе излажући и себе опасности. Све је то моја баба с Божјом помоћи уредила, молећи свог ујака за живот свога мужа. У Србији су се често људи из једне куће делили да једни иду у четнике, а други у партизане, ако затреба, а у рату ће увек требати, свој ће своме помоћи. Не увек, али било је и тога. Тако је било и у бабиној породици. После рата деду су затворили у подрум једне куће, зна се и чије, привременој апсани, и никад није могао да изговори ни реч о мучењма које је доживео. Спутавала га је велика грудва црне земље у грлу. Видело се то, и није нам била потребна никаква његова исповест. Баба каже да никада није видела да лице неког човека може да буде тако црно као што је било његово. Али, захваљијући њој, тачније њеном ујаку комунисти, скинут је са списка за стрељање после рата, али је и годинама после тога носио белег народног непријатеља, без личне карте и грађанских права која су му била одузета. Ипак, добио је други живот за оне животе које је спасао, принудни рад као робијање, тежак терет на срцу, али и велику мудрост помешану са неком скривеном тугом и сетом.
Опет се у нашу кућу уселила ћутња, опет тишина. Са оца на сина, тако се у Србији наслеђује поред осталог и тишина породичних предања. И данас је тишина. Истина је остала са њима. Ја само утискујем свој унутарњи осет својих предака и порекла, кога сам стекла уз понеку сачувану фотографију, чувши понеку причу, видевши поглед понеког сведока тог времена. У мени је и крв помешана са њиховим осећањима, чудесан сок живота, нешто непроцењиво што су ми предали у наслеђе. Па могу понекад и из те невидљиве архиве понешто да извучем кад препознам и осетим. Помало ми је жао што са бабом нисам више разговарала, а и да јесам питање је да ли би ми рекла више од онога што је сматрала да је за моје уши. Све оно о чему не могу да сведочим остала је њена тајна, а наши митови. И тако треба и да остане.
И како ми је баба казала „заволела сам га временом“ имала сам утисак да је то била дугачка процесија љубави без одустајања, сумњи, без скривених намера и прикривених интереса, једнаке форме као и сам живот. Чист, једноставан, једног јединог унутарњег личног става: тако се мора, јер је живот дужност и мора се одужити. Моја баба је то управо радила, одужила је и свој живот и чини ми се животе других. Када је требало да се иде по тело дединог млађег брата који је био убијен на Сремском фронту, опет се јавила она да иде у Босну са својим свекром. Сви други у кући су спуштених погледа ћутали. Прадеда је своје волове Баћка и Бељу још једном упрегао и повео на фронт, на пут за њега много тежи од Албанских гудура, овог пута да дотера мртвог сина кући. И он је као кулачки син био на списку. Убио га је човек из нашег села, с леђа, по задатку, о чему се годинама ћутало, а знало се. Србија је увек била на неким списковима, одувек, па и данас. Субина или усуд, ко ће га знати.
Баба ми је причала да никада није осетила такву тугу која се споља не види, само наслућује, помешану са бесом и љутњом у немоћи да је избаци из себе. Чиста љубав која је унутра остала заробљена у вулкан муке и јада. Док је сина откопавао прадеда није плакао, јер никада није плакао, иако су му сузе саме лиле низ лице и капале на само њему препознатљиву главу сина коју је држао у рукама. А имао је свега осамнаест година. Псовао је свом силином: „Јебем ли ти сунце и Бога и свјеца, што ниси бјежао кад сам ти каз’о. Бјеж’ низ јаруге, уз јаруге будало једна, бјеж’ куда те ноге носе кад ниси за ратовање још био. Ооо, животе, јебем ли ти и звјезду и помрчину...“.
„Има, има. Има нека васиона, кажем ти ја“. Баба прекида тишину и почиње да прича, не одвајајући поглед са неба као се сљубила са плаветнилом. „Тако је то, ми доле а они горе“. „А ко то, баба?“, питам је. „Па они што су отпутовали. Ја некако верујем да они још путују, да стално путују. А има и оних других. А шта ти велиш нато?“, упита ме да помери разговор изнутра напоље. Ја ћутим, обузима ме стрепња, немир, скочила бих са столице да је чврсто загрлим, али ме стид да она види шта предосећам. „Ноћас сам га сањала“. „Кога?“, а ја као да не знам о коме се ради. Опет ме погледа: „Па кога би, мог чо’ека“. „И шта ти је рекао?“, упитах је да опет прикријем нелагоност и стрепњу. „Ма, ништа ми није рекао, само се осмехнуо и нестао“. Настаде тишина. „Ваља и мени путовати“, рече мирно.
Ја сам читав свој живот мислила да моја баба никада неће умрети. И чудно је то што ми у кући никада нисмо причали да је време за такве ствари, иако је превалила стоту. Као да је живост њеног присуства и та пуноћа њене тихе неисказане животне радости бранила мислима о смрти да улазе у нашу кућу. „Ајде баба, шта то причаш!“, осетила сам да ми нека гука у грлу нараста, помисао о неминовности краја и мог сопственог губитка. Ја о крају и губитку, а она о путовању. Незајажљива мисао ме обузима да ми фали још један читав мој досадашњи живот да бих уопште била кадра достићи њене године и тај непојавни мир и помиреност, свест о путовању, а не о крају. И опет ће баба сама себи у браду: „Само Бог свети зна што ли ме још држи у животу. Мора да сам Му још дужна“.
По први пут ме погледа и својим благим осмехом потврди своје присуство, као да се са неба спустила на земљу. И онда нехајно помилова мачку у крилима коју као да је тек сад приметила. Имала је мала крила на која је само мачка могла, и то једва, да се угњезди. И чим би баба села на столицу и узела да сркуће своју ретку и заслађену кафу, мачка би се однекуд створила и хоп, била би у бабином крилу. Њих две би заједно, свака своју, преле неку невидљиву пређу са небеске кудеље, загледане у даљину. Волела је мачке и мачке су волеле њу. Кад су јој узели снагу и када је запала у кревет, тих пар месеци мачка је упорно и свакога дана лежала на ћебету подно бабиних ногу. Излазила би кроз отворен прозор собе само кад је морала и враћала се нечујно заузимајући поново своје место. Нисмо је могли избацити напоље, није се никако дала. После бабине смрти, мачка никада више није ушла у ту собу.
Није волела да иде на гробље, чудо једно, иако је много све своје волела и често помињала. Чувала се и нас је чувала, како је говорила, да се не потресе, и напрасно не шлогира од сећања на тугу прошлих времена, па да легне у кревет и нама на врат. „Ко ће га знати, ’вако је сигурније“. Више је волела живот. Кад јој је умро старији брат, који је и сам превалио деведесет и шесту, само је одмахнула главом и рекла: „Идите ви и испратите га. Наживљо се он, ихааа“. Кад год би ишли на гробље о задушњицама или годишњицама својих, увек би носили цвеће из наше баште и тањир јабучаре да тамо поједемо за душе мртвих. И увек би је звали да пође са нама. Одмахивала би главом: „Нека, нека, идите ви, има времена, а ја ћу кад кад ме Онај горе позове“. И кад би ушли у кола, у последњем тренутку би је видели како ситним корацима трчи ка нама и пружа нам стручак Драгољупчића, цвеће које је мој деда највише волео. „Понесите му ово и каж’те му да је од мене“. А била је скоро педесет година удовица.
Пар месеци пред смрт комшиница нас је уверавала да баба неће тако брзо умрети: „Видећете ви, она ће умрети на Преображење. Ма људи шта вам је, ко је луд да живи сто пет година и онда да умре на обичан датум. Не може то тако. То мора да буде црвено слово и велики празник. Видећете ви шта вам ја кажем“, самоуверено је у једном даху изговорила, натрпавајући и надовезујући на ту причу још гомилу непотребних детаља. Али, ово се ипак обистинило. Баба је отпутовала на Преображење. Да’л је то било Божје провиђење или је комшиница несвесно наслутила, враг би га знао. Тако би и баба казала. Награђена је празником који је највише волела да буде њен последњи преображај и прелаз.
Отишла је баш као што је и живела, тихо и неприметно, упркос бурним временима и богатом животу. Увек је бирала сенку иако је била у жижи многих догађаја које је упила у своје богато искуство временом уткано у њен живот. Била је и сведок и учесник једног скоро заборављеног дела неписане историје Србијице, како је увек говорила за своју земљу. По њеном поимању одувек је живела у Србији, један пун и испуњен век. И земљи је била блиска и разумевала је и осећала семе и ницање. Дубоко укорењена могла је да прима живот и све оно што је он са собом доносио, да пушта и пропушта кроз себе сва зла која су њена времена изнедрила, а да ипак њено изворно чисто срце не преплави мржња. Васиона коју је само она познавала давала јој је прибежиште и извор којим се напајала миром и тишином за унутрашњу снагу да може да преживи и изживи страшни суд времена. За то је вредело живети. За то сам јој захвална. Кажу мудри људи да захвалност долази из љубави, а љубав из страха од заборава.
