Да ли је Бог или Случај Комедијант удесио "немогућ филм" јучерашњег дана, да видимо стари пут - по сувом – по планинском делу нашег завичаја – где и ми имамо своје старо имање, које нас повезује са памтивеком, са свим вековима нашег постојања, са бачијама, Ђурђевданом, Извором, липама, буквама и храстовима, потоком који прави малу клисуру до Кукавичке Чуке, а на неким деловима има и прерасти?
Ако је то био Бог, хвала.
Ако је био Случај комедијанст, могло је бити и горе и непоправљивије – поскок, а не двојнице црвеножутих печурки лисичарки!
Ако је био Бог, то је значило подвлачење, Наук.
Да се чувамо неких подмуклости. Пренагљивања, брзоплетости; самоуверености; и других ствари. Влашке магија, које имају ведско порекло, другим речима наше…
Био то Случај комедијант, или Бог, или неко трећи? Хвала. Показао нам је обновљен Стари пут кроз бескрајне и старе шуме српске, пупчану врпцу нашег детињства и завичаја, сребрни пут обнове на којем смо, као мали, доживљавали веома лепе ствари, али на којима смо и као стари, повремено, осећали неописиву енергију обнове, непатворености, природне лепоте, и неку загонетну моћ напуштених имања и кућишта, породичних гробаља, и кладенаца које није прегазила, смрвила „цивилизација“ да би их једног дана збрисала и мрље крви тога природног света. Већ сам био студент када су Тито и Вили Брант донели неке „одлуке“ које су покренуле стравичне последице (миграције становништва не само из североисточне Србије, него и са целог Балкана). Многи похрлише да зараде паре, и не само мањи део, него већина их је и зарадила, и вратила се да их родбина покопа на гробљима њиховим очева, а неки се још увек држе и дај боже да доживе и стоту на старим имањима, очевини, гајећи воћњаке, баште и пчеле. Само су ретки остали, као Зрнко, да на својим очевинама гаје кукуруз, овас и пшеницу, овце, и понеку краву; али и том човеку је коса поседела! Али петлови не престају да кукуричу у његовом шљивару; и човек не кука ни на кога…
Колико је таквих, успут (мора да их има још!)
Овај сребрни пут их повезује, од највишег врха Паљевина, висинске бање, и могућег Манастира Столпника, па све тамо до низина равног и валовитог Стига и Дунава…
Виђао сам тај пут у сновима последњих деценија; још док су ми синови били дечаци; тамо сам их водио; док су земљаци своју децу одводили у туђину. Не осуђујем их; сами су себи искоренили; и драго ми је да су се моји синови вратили овамо, на тај пут, који је лепши него у најлуђим сновима – атак на машту. (Хвала свима онима који су се потрудили да се тај, тобож споредни пут, обнови; водећи директно у будућност и љубав...
На том путу нека опет буди планинци који праве разлику од малих ногу између пара и среће. Срећа се ничим не може купити...
Ако не верујете себи и другима, својти, који свој подмладак не васпитавају на миту пара, злата и дуката, него на незаменљивости среће у животу, онда пустите ону незаборавну песму "С оне стране пиве..." коју преслушавају сви наши људи по свету, који знају да се никада више неће вратити у свој родни крај....
Уочи
Велике госпође 2о23. Б. Т.
*
* *