Антиципативна критика Миодрага Мркића (1932 - )

14. јул -Свети мученици и бесребреници Козма и Дамјан. После пет поподне. Наоблачило се и натуштило док сам сређивао четврту собу Библиотеке ЗАВЕТИНА при Документационом цетру, док сам приводио крају сређивање књиге српских књижевних критичара, када из једне (књиге) испаде новински исечак -  два дуга ступца из "Побједе" Радомира Мићуновића (1. 8. 2002.  - Бљесак духа : Миодраг Мркић: "Неко други", Графиком, Београда ). Колико сам могао да видим, већину књигу Мркића "Заветине" поседују, упркос томе што су штампане у малим, тј. академски, тиражима,  Прелиставам ту књигу: ДВОСТРУКА ПАРАБОЛА : (критика о прози Богислава Марковића) /  [ приредили ] Војислав Бубања, Миодраг Мркић. -  [ Библиофилско изд. 1] - Београд: В. Бубања, 2002 (Београд: МЕГРАФ) . - 139 стр. : илустр. ; 21 цм. - (Библиотека Посебна издања).  // Тираж 100...  - Мркић је својеручно написао на 3. стр. те књиге посвету "у знак превредновања" (ма шта то значиило!) "15. јула 2002, у Београду". Овог 14. јула четрнаест година касније, прелиставајући ову књигу, видим запис, записан мојом руком, одмах иза наслова Мркићевог поглавља "Антиципативна критика"! Да не препричавам, ево факсимила. Колико таквих мојих записа има на маргинама прочитаних књига!. Сад се то може и проверити, када је већина књига доспела у тзв. четврту собу библиотеке "Заветина".
...

Додајте натпис

...
Да је Богислав Марковић преминуо од оне опаке болести, сазнао сам опет од Мркића - вршњака моје пок. мајке Наталије... Добро да је Мркић написао ту књигу о Марковићу, веома скромном човеку, са којим нисам друговао, али сам се повремено виђао, јер су Мркић и М. Тодоровић радо навраћали у библиотеку у којој сам тада радио...

* *
Када је реч о савременој српској поезији, "Заветине" су минулих деценија сакупиле много више песничких издања него што Документациони центар има простора за чување свих тих књига. Тако је 2004. године, пре дванаест година, стигла књига Ненада Милосављевића, младог песника, са једном подужом посветом, ручно написаној на првој страници књиге.
..

.. Милосављевићеву књигу је објавила Међурепубличка заједница за културно-просвјетну дјелатност, Пљевља, и Центар за културу "Војислав Булатовић Струњо", Бијело Поље. (Рецензенти: Јованка Вукановић, Душко Новаковић, Исмет Реброња.). (Уредник Исак Калпачина.)  (Тираж 300 пр.)

И ова посвета младог колеге,поред свега осталог, садржи и ту арому "антиципативне критике", или барем наде да такво нешто постоји.
    Да ли се Милосављевић данас, дванаест година, после, осећа као писац из  холивудских филмова, како сам написа на 7. стр. своје књиге?
     Милосављевић се домогао  једне књиге, конкретно "збирке песама / И њоме потаманио / Читав легион комараца... " Милосављевић је написао, даље, "у соби", а ја сам то и некада, и малопре прочитао као "у себи". Песник је наивно уверен да није учинио ништа лоше, као какав дечко, шта више, искрено би волео - како пише - "Када би неко и мојом књигом / Таманио комарце или муве - / Тако би постао прећутани савезник... " Већ си постао, Милосављевићу!
Настави даље. - Зар и то није неки вид "антиципативне критике"?...

Красна девица вила кудёрышки

Шта се дешава? Куда иде овај свет?

ПРОРОЧАНСКИ ИНТЕРВЈУ: Ствара се стравични свет који ће превазићи све виђено до сада

 

Како је руски филозоф видео будућност света пре 15 година, супротстављајући се либералном оптимизму свог саговорника

Подсећамо се дела интервјуа познатог руског дисидента и филозофа Александра Зиновјева (1922-2006), који је дао пред свој повратак из Немачке у Русију. Разговор са новинаром француског листа Фигаро вођен је 24. јула 1999. године у Берлину.

После краха комунизма основни предмет вашег истраживања постао је западни систем. Зашто?

— Зато што се десило оно што сам предвидео: пад комунизма довео је до распада Русије.

Произлази да је борба против комунизма прикривала жељу за уништењем Русије?

— Управо тако. То говорим зато што сам у своје време био невољни саучесник те за мене срамотне акције. Руску катастрофу су хтели и програмирали овде, на Западу. Читао сам документа, учествовао у истраживањима која су под видом идеолошке борбе уствари спремала погибију Русије. То је за мене постало толико несносно да више нисам могао бити у табору оних који уништавају мој народ и моју земљу. Запад ми није стран, али гледам на њега као на непријатељску силу.

Данас многи бивши совјетски дисиденти говоре о својој ранијој отаџбини као о земљи права и демократије. И сада, када је та тачка мишљења постала општеприхваћена на Западу, ви покушавате да је оповргнете. Нема ли ту противречности?

— За време Хладног рата демократија је била оружје у борби против комунистичког тоталитаризма. Данас ми схватамо да је епоха Хладног рата била тренутак кулминације у историји Запада. У то време Запад је имао све: раст благостања који је био без преседана, истинску слободу, невероватан социјални прогрес, огромна научна и технолошка открића. Али, у исто време, Запад се неприметно мењао. Стидљива интеграција развијених, започета у то време, била је у суштини претеча интернационализације економије и глобализације власти, чији смо сведоци данас. Интеграција може да послужи расту општег благостања и да има позитивне последице ако, на пример, она задовољава легитимне тежње братских народа за уједињењем. Ипак, та интеграција о којој се говори била је од почетка смишљена као вертикална структура, строго контролисана од националне власти. Без успешно изведене руске контрареволуције против совјета Запад није могао да крене ка глобализацији.

Значи, улога Горбачова није била позитивна?

— Гледам на ствари из нешто другачијег угла. Упркос увреженом мишљењу, совјетски комунизам није пропао из унутрашњих разлога. Његово уништење је највећа победа у историји Запада. Тиха победа која, понављам, омогућава успостављање планетарне власти. Крај комунизма означио је и крај демократије. Данашња епоха је не само посткомунистичка она је и постдемократска. Данас смо сведоци демократског тоталитаризма или

ЕL GRECO / Илија М. Петровић (1895—1942)

ЕL GRECO

У руменом вину сам утапао златне тонове    .   _:
Ја, грађанин вароши Толеда,   

Библиотека Савремена поезија. Издање* часописа БРАНИЧЕВО.
 - Пожаревац, 1969. . 62 стр. брош. са фотограф.
Уредник Војислав Живковић, оснивач.

ђак Венецијанских Мајстора

и син критских бакала и крчмара.

У животу сам знао да ценим славу     

и новац;             

па ипак се не бојах да

направим какав лудачки гест као борац,

са ветрењачама.

Једном сам и краљу рекао да незна ништа.  -

Зашто не?         

Само нека ми живот не буде празан:

нека око мене свега буде пуно;

нек осетим моћ, дубину и висину

прастора

снагом која над облаке диже орловске тиће.

Ех, видите да и ја. син критских бакала и крчмара

знам нешто.

Хој — свирајте свирачи,

донесите опет печења и пиће!

   =  извор: наведено издање. стр. 56.

    ___________

     *  

Како је иастао овај оглед. - Књижевник и професор Илија М. Петровић (1895—1942), „интелектуалац авантуристичког духа", како је за њега речено, у немирном, растрзаном, и не сасвим расветљеном периоду наше књижевности између два рата, писао је, „тражећи истину и себе", модерну поезију и прозу, научне есеје, прогресивне памфлете, историјску драму и социјалне репортаже.

Животна авантура Илије М. Петровића ишла је чудним путевима од судског чиновника и сеоског учитеља, оснивача и уредника једног од првих међуратнпх књижевних часописа, преко америчког стипендисте, библиотекара вашингтонске и београдске Народне библиотеке, суплента реалке и професора пожаревачке гимназије, несуђеног доктора књижевности и народног посланика, борца у ослободилачком рату и жртве злогласне бањичке „Куће смрти."

Занимљиво је истаћи да је после завршетка рата, прво сећање на трагичне дане у стравичном бањичком логору нашег књижевника Илије М. Петровића, у својој аутобиографској књизи „Кућа смрти", верно описао његов добар пријатељ — критичар Велибор Глигорић, данашњи председник Српске академије наука. А потом, зачудо, пуних петнаест година у нашим листовима и часописима није се поменуло часно, поштено и светло име професора и напредног књижевника Илије М. Петровића. Оно није било уклесано чак ни на спомен-плочи палих писаца у холу Савеза књижевника у Београду која и данас сведочи о немарности надлежних да се отргне из заборава, поред многих, још и ово име борца за истину и правду.

Да бих подстакао интерес за непроучено, обимно и углавном растурено по разним књижевним публикацијама књижевно дело Илије М. Петровића, у недељном културном додатку „Политике" од 28. августа 1960. године, објавио сам чланак „Заборављени књижев-ник", после чега су уследила и друга драгоцена сећања и сведочанства из пера Велибора Глигорића, Божидара Ковачевића, Ратомира Дабића, Живорада П. Јовановића, Предрага Радовановића и др.

Од редакционог одбора Савеза књижевника Југославије, преко приређивача Живорада Стојковића, позван 1961. године да за Зборник палих писаца напишем есеј о животу и раду књижевника Илије М. Петровића и начиним избор из његовог разноврсног књижевног дела, посетио сам тада његове најближе рођаке и пријатеље, чија су драгоцена казивања, због ограниченог простора књиге „Речи на делу" (Савез књижевнпка Југославије, Београд, 1961.) на жалост остала, до данас, необјављена. Међутим, како сам сматрао да су та сведочанства Илијиних савременика драгоцена за књижевну историју, уз своје коментаре, сачувао сам их у својој литерарној документацији.

Добивши нешто касније занимљив предлог од главног уредника „Браничева" Војислава Живковића да за његов часопис пошаљем оглед о Илији М. Петровићу, онда су ми та необјављена сећања савременика добродошла да бих помоћу њих, уз препис неких ориги-налних докумената, покушао да прикажем верну слику бурног и борбеног живота као и стваралачког рада нашег доста времена сасвим заборављеног писца. Тако су се у два броја „Браничева" за лето и јесен 1965. године појавили моји написи посвећени животу и раду Илије М. Петровића који се данас, захваљујући љубазном позиву вредног и по много чему значајног уредника Војислава Живковића, поводом прославе 15-годишњице његовог часописа, појављују и у засебној књизи.

Овај мој оглед под симболичним насловом „Борац за истину и правду" нема великих претензија да аналитички објасни целокупно књижевно дело Илије М. Петровића, него само тежи да на документовани начин укаже правац и пут, којим се, у трагању за стваралаштвом нашег писца, мора кренути.

Писац (Коста Димитријевић)

=========  Широј јавности мање је познато да је Петровић своју револуционарну "каријеру" завршио - пропашћу партизанског покрета у пожаревачком крају, крајем 1941. године, као  партизански командант Кучева. Заробљен је и одведен у Београд...Право је чудо да овај песник, преводилац и есејиста, светски човек, није постао јунак неког партизанског романа, ако ништа друго. Градска библиотека у Пожаревцу носи име Петровића. Исто је тако необично, да се до дана данашњег није  појавио и један шири и критички избор од свега онога што је написао и објавио, или од онога што није стигао да објави, а сачуало се... 

СТОГАЗОВАЦ. Клисура Ждрело

Cobra Dance - John Robinson (©1982 - 2015 - bfm/woa)

Отпремљено је 03.06.2009.

1,100,000+ views!!!!!!!! THANK YOU.............WOW!!!! God bless you all.
For those of you more interested in the music than Ms Paget, the lead guitar was my Fender Custom Strat with Schecter Dual Tap Pickups recorded using 2 Neumann KM-88 mics (very rare, even in the early eighties, far less now!!!) thru my Boogie MkI with an EV 12".
the amp was set to overdrive and a compressor was used for sustain.
the rhythm guitar was my Ovation Electric Legend direct into my A&H console using a TC Phaser pedal.
the bass i played was a Fender P-Bass.
Does the heart good to be involved with this.
you viewers are just darlings, pure and simple.
and i really hope Ms Paget has seen this.
hi deb........
keep your faith. i believe, as well.

Your response is fantastic.
Just love Debra, always have, since i was a kid.
I'm so glad you all think my music fits this dance.
This is all about Debra's movements in the dance.
Well done - and no-one-else could have performed this with such class, beauty and integrity.

My take on Fritz Lang's "Cobra Dance" with Debra Paget doin' her thing.
The music is a version of my Manco's Theme which i recorded
in the early 1980's.
Fender Strat, Boogie Mark I, TC Phaser Pedal.

there's a lot of emotion behind this vid.
one of my very best performances live.
and one of Ms Paget's best performances as well.
believe me, i could never have wished for a better visual
to support my music than this one!
John Robinson, Dec 2009.