У време владавине Слободана Милошевића, појављивао се у Београду, повремено, графит: „Бравар је био бољи”. Ова пошалица требало је да сугерише да се у ери Јосипа Броза Тита живело боље. У биографији „највећег сина свих наших народа и народности”, који је владао Југославијом три и по деценије, много је непознаница. Део ових енигми открива нам књига Пера Симића и Звонимира Деспота „Тито – строго поверљиво” (архивски документи), коју је објавио „Службени гласник”, у библиотеци „Сведоци епохе”.
Тешко је у новијој историји света, кажу аутори, наћи личност о којој се више писало, а мање знало од доживотног председника бивше Југославије. У више од 900 књига, које су о Титу објављене до краја његовог живота, до најситнијих детаља описано је све што читаоци не морају да знају, а мало или нимало оно што би људи којима је владао требало да знају. Знали су како су се звали његови омиљени коњи и пси, пудлице и папагаји, али не и кад је Тито стварно рођен, постоји чак 15 различитих датума његовог рођења.
Свакодневно се писало и говорило о његовој изузетној љубави према радничкој класи и комунистичкој партији, слободи и правди, пионирима и омладини, демократији и људским правима, свим југословенским народима и народностима, миру и несврставању, лову и природи, пчелама и птицама, домаћим и дивљим животињама, филму и музици; према целокупном човечанству, чак и о боји Титових очију и о његовим сновима, али не и о томе кад и ко га је примио у Комунистичку партију Југославије, преко које ће Тито 35 година неприкосновено владати Југославијом. Још мање се знало кад га је Москва заиста довела на најважнију функцију у његовом животу, функцију генералног секретара Централног комитета Комунистичке партије Југославије, о чему је Тито, у разним приликама, изнео најмање 16 различитих верзија. А понајмање се знало какву је улогу као „мали Стаљин” имао у стаљинистичким погромима у Совјетском Савезу, у којима је мрак прогутао све његове конкуренте за титулу генералног секретара ЦК КПЈ и, готово, половину чланства његове партије, око 800 југословенских комуниста.
Ни за Титовог живота, ни после његове смрти, није се знало да његов провизорни ратни парламент, звани Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије, 1943. у Јајцу, уопште није имао кворум када је доносио своје „историјске одлуке”. Када је укидао државно устројство међународно признате и легитимне Краљевине Југославије, бирао Тита за шефа привремене југословенске владе и проглашавао га за првог и јединог маршала Југославије. За Титовог живота није се ни шапутало, а камоли гласно причало, истраживало и писало о томе ко је коме 1948. збиља рекао „историјско не”, Тито Стаљину или Стаљин Титу. Како је после изненадног разлаза са својим московским покровитељем стао под кишобран „Великог брата”, који ће до краја Титовог живота бити гарант интегритета Југославије и његовог опстанка на власти? Ко је збиља дао идеју за формирање покрета несврстаних, индијски премијер Џавахарлал Нехру или Тито, како је тврдила службена југословенска историографија?
Због политике, због очувања власти, Тито се одрекао и своје две званичне супруге. Прва, Рускиња Пелагија Белоусова, била је у Русији неосновано ухапшена, а друга, Јохана Ана Кениг, девет месеци раније, на једном инсценираном московском процесу, била је осуђена на смрт и стрељана. Прву је оптужио да „мрзи и квари” своје рођено дете, њиховог сина Жарка, а за другу, која је била љубав његовог живота, рекао је: „Она представља велику мрљу у мојој партијској каријери”.
У књизи „Тито – строго поверљиво”, аутори су сакупили најзанимљивије непознате и мање познате документе из свих фаза Титовог живота. Ту су, најпре, подаци о школовању Јосипа Броза, ексклузивни подаци о његовом учешћу у Првом светском рату, његовој првој женидби у Русији и једно драматично, досад непознато писмо, које му је упутила његова прва супруга Пелагија Белоусова. Читаоцима се ставља на увид 26 поверљивих и строго поверљивих докумената, који расветљавају најмистериознији период Титовог живота, његове скривене московске године, од 1935. до 1938. Објављује се и колекција репрезентативних, углавном непознатих докумената из Другог светског рата. Ту је и један детаљни, изузетно занимљиви извештај Титове тајне полиције, ОЗН-е о стању у његовој војсци, о снази ОЗН-е, која је била старија од закона, али и документи о Титовим и Кардељевим везама са тајним совјетским службама и закулисним припремама процеса Драгољубу Михаиловићу.
Књига нуди и најзанимљивије документе о формирању покрета несврстаних и о његовом раслојавању, али и бројне документе о Титовим платама и повишицама, о висини његових девизних дневница за бројна путовања у иностранство и дечијим додацима које је примао не само за сина Александра – Мишу, већ и за двоје унучади, Јосипа и Златицу, за које је деда више од 15 година примао дечје додатке поред њиховог живог оца, Титовог сина Жарка. Дати су и нови документи о студентским демонстрацијама 1968, о борби између Едварда Кардеља и Александра Ранковића за Титовог наследника. Међу мноштвом нових чињеница, налази се и документ о томе како је републички секретар за унутрашње послове Србије за Титове потребе уходио српско руководство. Први пут се објављују и документи о Титовој неуспешној номинацији за Нобелову награду за мир, о губљењу поверења у ЈНА међу Словенцима и Хрватима, о привилегијама и злоупотребама савезних функционера и како је Тито за путовања у иностранство примао девизне дневнице „прве врсте увећане за 200 одсто”.
При крају књиге су документа која говоре о томе да је 1979. у СФРЈ завладала „апсолутна стагнација”, да земља „распродаје своју супстанцу”, да је доспела „на ивицу банкротства”, а ту је и неколико докумената највећег степена поверљивости о томе како је 1980. и 1981. неколико пута проваљивана највећа тајна Титове Југославије – тајна њене одбране од евентуалне ратне опасности. У прилозима књиге објављује се интегрални текст Титовог тајног дневника (вођеног од новембра 1950. до фебруара 1951) и ексклузивне белешке о Титовом разлазу са супругом Јованком Броз.
* избор ad hoc из дневне штампе : З.Р .
Полит.
