Летос о томе зборим с професором – научником Срећком Н. Вајар, пријатељ, урадио му је две бисте, једну жели да постави у авлији, другу на гробљу. Говорио је смирено, као да је реч о неком другом, или обичном, свакодневном, послу. Знамо шта је казао Тесла: "Смрт не постоји, а самим тим сазнањем, нестаје и страх од исте! И запамтите: ниједан човек који је постојао, није умро. Претворили су се у Светлост и као такви постоје и даље...“
С тим сазнањем и сам на ово гледам мирне душе. Дознајем да је мој исписник, себи за живота, уредио гробно место у Трешњевици. Вратио се! Случај је удесио да се сретнемо код рођака. Разговарамо о свему па и о суши која је изгорела ливаде, а извори пресушили. Нема кише. Све вапи. Побегла вода у дубину, каже. Побегла вода од људи. Све бежи од човека.
„Зашто је подигао себи споменик?“ питам. Шта ако не умре? Бачене паре. Испричам како сам негде прочитао да је на надгробнику римског војника био натпис:
„Себи за живота знајући какво потомство имам.“
Онда се матори, обојица оседели, смејемо. На уму ми стихови Б. Петровића: „Знао је да ће умрети, ал׳ веровао да ипак неће.“
Нисам ни слутио да ћу и сам уредити место које ми је суђено. На Свеловини, где почивају родитељи. Али, нема ко да уради то што желим. Распитујем се. Село празно, одржавају га још малине. У селу нема ко. Има у Ариљу, каза ми рођак. Позовем. Каже да види место. Може. Договоримо се да га сачекам на Госпојину, на Дивљаци. Стрмо. Мора да се копа, каже. Нема вода, нема струја. Сетих се када ми Р. каза у разговору да неће имати ко да нас закопа. Колико само случајева, поготову у градовима. Mорали су да проваљују у станове када неко умре. Из станова комуналне службе износе мумифициране лешеве. И то више никога не узнемирава. Као да је постало нормално оно што је до скора изазивало чуђење, и осуду.
Колико је само у пустим селима таквих случајева, данима се у празним кућама распадају... Јер стари немају куд. Никоме више потребни, сами себи на терету. Напуштени као и села у којима таворе, заборављени. Ко да их у црну земљу спусти? Псалми казују: „Не одбацуј ме у старости, када ме изда снага немој ме оставити.“ Коме да кажу, да се обрате.
Гракћу вране понад празних села, а и њих је све мање. Кажу да лете наопако не могу да гледају пустош.
Мајстор како га ја зовем вели да ће да уради то што тражим, али крајем месеца.... Нема друге, чекаћу. Немам ни сам куд, у Ниш ми се не иде, у Ариље сиђем петком. Корона поново плави... Прерушава се, никако да јој доскоче. Изгледа да не дира политичаре. Ни оне у Паровима. Окомила се на градове. Помислим да корона може оживети пуста села, јер ће живот у градовима бити све тежи ... У граду не може да сe опстане, у село како да се стари врате. А, из д..... у главу многима већ долази.
Проређује народ корона све више... Са ТВ о томе се свакодневно говори али се навикло, па се не узима озбиљно колико би требало. Нико не схвата док на својој кожи не осети. Причам како сам се делио с душом, како и сада осећам последице короне, како често не знам да ли сам некуд пош ׳о, или однекуд дош׳о. Склонио сам се у село из којег сам као дечак у „бели свет“ отишао. A у селу милина. О томе пише и Ана Вранић Гајић: „...И све је лепота коју само још у српским селима можемо срести...“
Читам. Пишем. Слушам тишину са грактањем врана, гледам веверице као трче по авлији, јуре испод ораха... Пролазе дани, суша узима душу усевима, малина преврће лист, брани се тако што светлију страну листа окреће ка сунцу. Јабуке опадају, не могу да зру. Земља пуца, у прашину се претвара. Код Чехова реченица: У свему се осећа жеља да природа започне и кишном сузом растера тугу. Тужна је Моравица у Клисури, смањила се, уз обалу приљубила, споро тече. Из извора, до пута, капље... Коначно дође и тај дан. Стиже мајстор Ђорђе. Наоблачи се. Стиша ватра небеска. Поподне паде кишица. Све живну. Мајстор је без помоћника па сам узео будак да и сам копам... И тако се заврши пос׳о. Треба сада споменик, ваља ићи чак у Чачак. Ни одлазак с овога света више није лак, а кошта више него што може да се поднесе. Кредит за вечну кућу...
Сетих се речи мог земљака Б. П.: „Бог ме казнио што ћу на нишком гробљу почивати.“ „Што не уредиш место на неком ћувику у Завичају?“ питам.
„Породица“, вели.
У себи мислим да и ја не би׳ имао мира да будем на другом месту.
Трећег дана путем прође нека жена у црнини.
И нико више. Нема ко сеоским путем више да прође.
Лину и киша. Какав ми то знак небо шаље? На Свеловини бетонски рам за гроб. Гледам га као да се не тиче мене. Сада разумем песму Риста Василевског„Отац бира место за гроб“. Нисам бирао, то место је давно одабрало мене. Чујем, гракће гавран. Врана која се припитомила гледа ме с гране јабуке. Мутни облаци плове небом, прамење магле се диже преко брда у небо.
И тако без врења,
за
мном ће живот у трешње да се мења,
записа М. Црњанаски.
*Књижевник живи у Трешњевици (код Ариља)и Нишу
Нема коментара:
Постави коментар
Одобравамо умесне, кратке, и аргументоване коментаре